Podcast mreža

Izazovi u poslu sa decom, čija osećanja, razmišljanja i ponašanje zahtevaju specifične metode rada, nikada ne prestaju, ali svaki završen umetnički projekat, aplauz na sceni posle izvedene predstave ili projekcije njihovog filma, od neprocenjivog je značaja, kako za male umetnike i njihove roditelje, tako i za Kseniju i njen višečlani tim. Naša gošća navodi da danas ne postoji osoba koja ne poznaje nekoga ko ima dete sa razvojnim smetnjama i da je u „Svicu“ iz godine u godinu sve više članova.

Ona nam opisuje koji je to najučinkovitiji metod prilaska detetu sa razvojnim smetnjama i kako na njihov umetnički rad i projekte reaguju roditelji i okolina.

U razgovoru objašnjava koliko muzika, i na koje sve načine, pomaže u razvoju govora i komunikacije, a kako dete sa smetnjama naučiti da mirno stoji, izgovara tekst pesme ili uloge u predstavi, seriji, filmu.

Navodi nam i koji su to najveći izazovi u ovakvom poslu i odakle joj uopšte ideja da se bavi ovim zanimanjem.

„Svitac“ je inkluzivno društvo, čiji su članovi, između ostalih, i braća i sestre dece koja imaju problem. Njihova inkluzija međutim traje bez ograničenja i umnogome se razlikuje od one u školama. Idejni tvorac, organizatorka i izvršiteljka svih umetničkih projekata, kao i metodologije rada sa decom, upravo je Ksenija, koja je po struci istoričarka, a koju je život odveo na ovaj čudesni put, na koji je na kratko povela i nas, tokom snimanja nove Mamazjanije.

Svoju priču Zejna je počela osvrtom na sopstveno odrastanje u Loznici, pohađanje dve škole, suočavanje sa nerazumevanjem i kritikama sredine sa jedne, ali i velikom ljubavlju i podrškom sa druge strane. Ispričala nam je o prezaštićenosti koju je imala u svojoj porodici i stresu, koji je doneo spoljni svet, o svojoj ćerki Kjari koju, kaže, lakše odgaja sama nego što bi sa partnerom.

Zejna nam je otkrila tajnu njenih svakodnevnih postignuća, od brige o ćerkinoj školi, treninzima, kući, gostovanjima, takmičenjima, nastupima… A suština je, ističe, u volji, energiji i činjenici da je sama sa sobom dobro, a onda je dobra i za svoje dete i sve ostale, kojima je potrebna.

Ispričala nam je i kada je ćerku stavila ispred svojih želja, ali i objasnila zašto je ponekad ženi lakše da bude sama sa detetom, nego da joj „pomaže“ partner.

Zejna nam je otvoreno prenela i svoja neprijatna iskustva, i navela koliko je ljudima koji su drugačiji od većine, teže da se uklope u društvo.

Opisala nam je i kako izgleda Kjarin i njen savršen dan, ali i kad je doživela najveću neprijatnost zbog svoje boje kože.

Na kraju je zaključila da biti zadovoljan sobom, svojim izgledom, poslom, okruženjem, je najvažnije za jednu ženu, ako želi da bude i dobra majka. „Oni koji nisu dobri za sebe, nisu ni za druge“, pa se ona, pre svega zbog svoje Kjare, trudi da joj bude dobro i da ne razočara ni sebe, a ni nju.