Poslednja ovosezonska epizoda podcast-a pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, „Dobar loš zao“ je tu!

Nenad Kulačin i Marko Vidojković su u prvom delu emisije razgovarali (opet) o litijumu, Brnabićkinoj vili i o napadu tabloida na naša dva div-junaka.

Gost je predsednik NUNS, Željko Bodrožić. Kako se ređaju napadi na novinare, Bodrožić bi mogao da bude gost svake srede. Predsednik NUNS govorio je otvoreno i bez pardona (po čemu je i poznat) o situaciji u kojoj se nalaze naši novinari, ali i o uzrocima i posledicama te situacije. Govorio je, dakle, o celokupnoj situaciji u zemlji, koja je temelj za šikaniranje nezavisnih kritičih glasova, ali je na koncu ispoljio zavidnu dozu optimizma kad je reč o budućnosti Srbije.

U Magarećem kutku videćete bizona. DLZ, samo na našem portalu.

U četvrtoj epizodi Radar podkasta sa Stevanom Filipovićem, autor je otišao u Oksford gde je posetio profesora antropologije Marka Gudejla. Povod za razgovor predstavlja ponovno aktiviranje planova Rio Tinta za otvaranje rudnika litijuma u Srbiji, pošto je prof. Gudejl proveo četiri godine istražujući kako se Bolivija – država sa najvećim rezervama litijuma na svetu – suočava sa pitanjima koja su sada pokrenuta i u Srbiji. Pre svega, da li treba pristupiti rudarenju litijuma i kakve su moguće posledice tog izbora.
Iako Bolivija i dalje nije započela industrijsku proizvodnju litijum karbonata (planiranog finalnog proizvoda Rio Tintovog rudnika), još 2017. godine je osnovala državno litijumsko preduzeće, koje ostvaruje saradnju sa stranim kompanijama.

„To je veoma različit pristup od uobičajenog izdavanja dozvole stranim kompanijama da vrše eksploataciju za određenu naknadu, koje onda iznose profit u inostranstvo. To što sada rade sa litijumom, prethodno su uradili sa prirodnim gasom, kada su 2006. godine nacionalizovali naftnu i gasnu industriju – što je bio prvi potez Eva Moralesa nakon što je izabran za predsednika. U narednih desetak godina, Bolivija je tako zaradila milijarde dolara i uspela je da dobar deo tih prihoda preraspodeli kroz socijalna davanja. Osnovali su nove fondove za trudnice, za studente… U Srbiji imate veoma drugačiji slučaj. Najveći deo profita ići će anglo-australijskoj kompaniji Rio Tinto, a ne narodu Srbije“, ukazao je Gudejl.

I dodao da, budući da se sedišta Rio Tinta nalaze u Londonu i Melburnu, to znači da novac neće čak završiti ni u EU. Ali postoje drugačiji ekonomski, kao i geopolitički razlozi zbog kojih je Evropa stala iza projekta – najveći evropski proizvođači automobila su najavili da će se prebaciti na proizvodnju električnih vozila, međutim, trenutno baterije za njih moraju da uvoze, pre svega iz Kine koja dominira tržištem. Zato, konstatuje Gudejl, i EU i evropske kompanije očajnički traže način da proizvode baterije na tlu Evrope. A to znači i da žele da se razreši politički konflikt koji je nastao u predelu Jadra, kako bi mogli da tamo počnu da proizvode litijum.

„Ono što slučaj Jadra čini neobičnim, čak i u globalnom kontekstu, jeste činjenica da je planiran u naseljenoj, poljoprivrednoj oblasti. Što nije ni nalik rudnicima litijuma u Zapadnoj Australiji, koji i dalje proizvode najveću količinu litijuma na svetu, a koji se nalaze u pustinjskoj oblasti. Poenta je da će to biti veoma jedinstven projekat, sproveden od strane kompanije koja nema rudnik litijuma nigde u svetu. Što znači da je mnogo toga eksperimentalno i postoje mnoga neodgovorena pitanja. Ali ono na koje mislim da već možemo da odgvorimo jeste da li će projekat naneti nepopravljivu štetu životnoj sredini? Mislim da je odgovor: aposlutno da“, kaže profesor Gudejl.

Gudejl je zaključio da se na neki način od građana u dolini Jadra, ako ne i cele Srbije, u ovom slučaju traži da se žrtvuju zarad dobrobiti Evrope, a glavno pitanje je da li je ta žrtva uopšte vredna.

U desetoj epizodi Radar Foruma stavove su ukrstili advokati Sead Spahović i Novak Lukić koji su pokušali da proniknu u kompleksne i često kontroverzne teme koje su oblikovale ratnu istoriju Balkana.
U svojoj karijeri, Lukić je bio branilac u nekoliko visokoprofilnih slučajeva pred sudom u Hagu, uključujući i slučaj Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije.​ S druge strane, Spahović, kao renomirani advokat, je aktivno učestvovao u brojnim slučajevima vezanim za ratne zločine, te je poznat po svojim stavovima i javnim nastupima koji se bave pitanjima negiranja genocida.
Spahović je provocirao debatu pitanjem o legalitetu i legitimnosti Haškog tribunala navodeći da su sve vlade, i Miloševićeva i Koštuničina, sarađivale sa sudom, što Lukić nije osporio navodeći da za njega legitimitet nije upitan, jer nije ni za državu Srbiju.
Domaćin je dalje hteo da razjasni tumačenje presude Međunarodnog suda pravde o Srebrenici u kontekstu često zloupotrebljavanog termina „genocidan narod“.
„Izgleda ima nekih koji su tako protumačili. Apsolutno se nijednom rečju nigde ne pominje, uopšte pojam genocidan narod ne postoji. Postoji nešto što se korsti često kao „genocidna politika“, problem je genocidne države koja se ovde pominje u nekoj ravni Republike Srpske, da će onda Republika Srpska biti proglašena genocidnom republikom, a to je apsolutno protiv onoga što je sadržaj presude. MSP je rekao u svojoj presudi, posebno analizirajući taj prvi period, do Srebrenice, da nema nijedna, ni odluka, niti dokaz koji ukazuje na postojanje genocidne namere bilo kog lica iz vlasti Republike Srpske u tom periodu. Čak citiraju čuvenu odluku od šest strateških ciljeva Republike Srpske ‘92. godine. Znači, eksplicitno su rekli da Republika Srpska nije zasnovana kao genocidna tvorevina, a opet jasno poručili da su određeni članovi Glavnog štaba Vojske Republike Srpske izvršili genocid i onda posle iz toga proizilazi odgovornost države za konvenciju o genocidu, to je drugi deo priče“.
Sead se nadovezao pitanjem „šta je problem da to postane javna istina, zašto se stalno pumpa ta priča i ta paranoja, šta je osnov, odakle to dolazi?“.
„Iz želje da se stvori neprijatelj“, dodao je Lukić.
Više na www.radar.rs

U prvoj epizodi Radar Foruma u kojoj je izazivač Sead Spahović, ugledni beogradski advokat, gost je bio Vladimir Gajić, pravnik i predsednik Nardone stranke. Epizoda je donela uzbudljivu i na momente oštru diskusiju dvojice istaknutih pravnih stručnjaka koji se, uprkos istoj vokaciji, ideološki gotovo potpuno mimoilaze.
Vladimir Gajić, istakao je da posleratni nacionalisti nisu „istinski nacionalisti“, odnosno da sebe ne može svrstati u, kako kaže, komunističke nacionaliste.
„Ja Ćosića ne priznajem za nacionalistu, znači, ja te komunističke nacionaliste ne stavljam na stranu kojoj pripadam. Ova strana kojoj ja pripadam, to je recimo Bora Pekić, to je bio Crnjanski, takvih ljudi više nema, a podsetiću ovde – Đinđić, koga ovi naši takozvani drugosrbijanci vole da svojataju kao svog lidera, je puno puta govorio izvanredne političke ocene. Jedanput je rekao govoreći o srpskom narodu: dve najveće srpske greške su ideologija jugoslovenstva i ideologija komunizma. Moja dilema je zašto se komunizam lako primio kod pravoslavaca, a nije kod katolika ili protestanata“, kaže Gajić.
S druge strane, Spahović je istakao da je i jugoslovenski komunizam počivao na ideji većinskog naroda. „Tako neki gledaju i na Jugoslaviju, na ideju Jugoslavije kako je Srbi doživljavaju, kao da su svi drugi podstanari u toj Jugoslaviji“, kaže Spahović.
Za Gajića je paradoksalno to što „Zapad danas podržava legate Lenjina, Staljina i Tita u rešavanju nacionalnih pitanja“, na šta Spahović uzvraća „a je l‘ paradoksalno to što antikomunisti u Srbiji podržavaju KGB špijuna Putina?“.
„Ceo zapadni svet je smatrao da je rušenjem Berlinskog zida srušen komunizam, da se došlo do kraja istorije, a vidiš da nije, daleko je od toga. Šta se ispostavilo – nije problem Zapada bilo to što su oni bili u ideološkom sukobu protiv Sovjetskog Saveza, nego je problem Rusija. Svejedno je da li je u Rusiji car, da li je Staljin, da li je Putin, to je jedan neprijateljski pristup koji ima kontinuitet hiljadu godina, a ne ovih 20-30. Jer dok je bio Jeljcin, dok se razvaljivala ona Rusija u tom ekonomskom smislu, dok je Zapad imao svoje ekonomske interese u Rusiji, nikakav problem nije bio“, dodao je Gajić.
„Sve što si rekao potpisao bi Dobrica Ćosić da ustane iz groba, i Dobrica Ćosić i Šešelj. Ta tvoja romantična priča o toj Srbiji, koja je velika, koju su uništili komunisti, to je jedna priča koju su pričali i Šešelj i Ćosić i ovi njihovi današnji sledbenici“, nadovezao se Spahović.
Advokat Spahović je podsetio da su Rusi, uprkos osećanju koje u Srbiji preovlađuje, Srbe koristili za sopstvene interese.
„Milošević nije priznao poraz 2000. godine sve dok nije došao Igor Ivanov, a to se ovde stalno zaboravlja. Znači, kad je došao Igor Ivanov i doveo Koštunicu, onda se Milošević povukao. Prema tome, to nisu uradili Amerikanci, to nije uradio truli Zapad, to su uradili Rusi. Rusi su koristili Srbe u svim ratovima da ginu, naročito protiv Turske. Napumpaju, gurnu ih, izginu ljudi.“
Dva pravnika na kraju su uspela da se slože da Srbija ima dobar pravni poredak, ali da se on ne primenjuje.
„Demokratija nije naš kulturni model“, saglasni su Spahović i Gajić.
Više na radar.rs