Novinarstvom protiv lažnih vesti

Ogledalo
U publikaciji koja nosi naziv „Izveštavanje o migrantima – između manipulacije i etike“, navodi se da, ukoliko se posmatraju manipulativni narativi, može se uočiti da se oni šire izuzetno velikom brzinom preko platformi koje mobilizuju desetine hiljada građana, da uključuju eksplicitnu ksenofobiju, šovinizam i govor mržnje, i da na planu fabule i stila podrazumevaju nekoliko šablona.

U publikaciji „Izveštavanje o migrantima – između manipulacije i etike“ navodi se da, ukoliko se posmatraju manipulativni narativi, može se uočiti da se oni šire izuzetno velikom brzinom preko platformi koje mobilizuju desetine hiljada građana, da uključuju eksplicitnu ksenofobiju, šovinizam i govor mržnje, i da na planu fabule i stila podrazumevaju nekoliko šablona. 

U periodu od 21. septembra do 29. decembra 2020. godine na portalu VOICE objavljeno je 25 analitičkih tekstova. Analizu medijskog izveštavanja o izbeglicama i migrantima i uočenih manipulativnih narativa sproveli su Petar Alimpijević, Sanja Kosović, Igor Išpanović, Aleksandar Bugarin, Vanja Kolar, Divna Prusac, Dániel Csíkos, Iva Gajić i Mateja Agatonović. Najveći deo objavljenih istraživačkih tekstova zasniva se na uočavanju i razotkrivanju plasiranih lažnih, manipulativnih i ksenofobičnih informacija o izbeglicama i migrantima, a sagovornici podkasta Ogledalo naglašavaju da su tokom projekta najčešće nailazili na reciklirane vesti. 

Stoga su i imenovani lokalni poverenici čiji je zadatak da budu u direktnom kontaktu sa novinarima i urednicima lokalnih medija, ali i sa građanima iz tih sredina koje zastupaju, kako bi se zajedničkim snagama podsticao medijski profesionalizam i suzbijale diskriminatorne medijske prakse kada je u pitanju izveštavanje o migrantima. Njihova iskustva možete da čujete upravo u ovom izdanju podkasta „Ogledalo“.

Država je delom kriva za širenje lažnih vesti

Mateja Agatonović kaže da su strah i nepoverenje u institucije države ono što potpomaže širenje lažnih vesti. Kako kaže, Srbija je pohvaljena od Evropske unije zbog odnosa prema migrantima, ali ono što i dalje nedostaje jeste komunikacija institucija koje se njima bave prema građanima. “Te

grupe koje smo mi pratili, to su ljudi koji su okupljeni oko antisistemskih ideja. Nisu tu samo migranti na tapetu, to su ljudi koji ne veruju nikome – koji ne veruju ni državi, ni crkvi, koji više veruju Orbanu ili Putinu nego Komesarijatu za izbeglice i ljudi koji se osećaju ostavljeni sami na svome. Njihov glavni impuls koji provejava iz celog antimigrantskog impulsa je strah – oni ne veruju državi, društvu, nikome. E sad, ja bih rekao da je tu jedan od problema i komunikacija sa državom od koje ne možete dobiti kvalitetne informacije i koja je neke od najvećih fejk njuz priča mogla da spreči sa jednim ili dva saopštenja. Znači, ništa da laže ili da se pretvara, nego samo da kaže kako jeste, da pojasni neku situaciju i glasinu koja se pojavila. A mi kao fektčekeri koji pokušavamo da dopremo do tih institucija udarimo u zid. Jednostavno smatram da država i institucije moraju mnogo bolje da komuniciraju, pogotovo ovako jednu društveno osetljivu temu.”

Iako su tekstovi u kojima su raskrinkane lažne vesti po pravilu manje čitani od prvobitnih tekstova, Mateja Agatonović naglašava da, u konačnici, posao fektčekera i nije da se takmiče po tiražu ili pregledima sa portalima koji šire lažne vesti, već da izveštavaju po etičkim pravilima novinarstva.

Da li postoji rešenje?

Poznato je da za komplikovane probleme ne postoje jednostvana rešenja. Prva prepreka u sprečavanju širenja dezinformacija, a time i ksenofobije, jeste razbijanje interesnog balona, objašnjava Igor Išpanović.

“Često se dešava, pogotovo kada su ovako osetljive teme u pitanju, da sav taj rad ostane u uskom krugu i pitanje je kako izaći iz tog balona u kom mi egzistiramo. Često imam u glavi, kad neko naleti na naš dibanking – kako reaguju oni koji su bili za to i kako reaguju oni koji su širili taj fejk njuz. Oni koji su protiv toga, reaguju još defanzivnije. Trebalo bi poruke slati onima koji su neutralni. Taj bes koji postoji u njima, taj bes jeste opravdan, samo nije usmeren. To što policija ne radi svoj posao, to jeste tačno, samo oni to primenjuju na kontekst migranata. To što je vlast izneverila sva njihova očekivanja, to je opet tačno, ali oni to primenjuju na kontekst migrantske krize. Oči javnosti treba usmeriti ka pravim problemima. Možda tu nije rešenje nastaviti i neprestano pisati o migrantima, nego pisati u drugim problemima. I onda bi oni videli – ovo je ono što mene tišti, što mene mori, što mene dovodi u situaciju kakva jeste, gde je moj životni standard ispod nule – onda bi prostora za mržnju bilo mnogo manje.”

Sagovornici podkasta Ogledalo kao još jednu neophodnu prepreku ka rešenju izdvajaju nedostatak medijske pismenosti kod građana Srbije, a dodaju i da smatraju da to treba da bude deo formalnog obrazovanja.

Jedno od rešenja širenja dezinformaca o migrantima bila bi i delimična izmena etičkog kodeksa novinara, odnosno njegova primena. Članovi Suda časti Nezavisnog društva novinara Srbije sastavili su dopune za smernice primene Kodeksa novinara Srbije čime bi se poboljšalo izveštavanje o izbeglicama.

Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Đorđević 

Sistem ne štiti uvek žrtve nasilja

Ogledalo
Iako državu ne košta ništa da se žrtvi dodeli status posebno osetljivog svedoka – to se ne dešava često, a upravo taj status omogućava dodatnu zaštitu žrtvi, koja joj pomaže da ne odustane od tužbe protiv počinioca i da je zaštiti od dodatne viktimizacije.

Iako državu ne košta ništa da se žrtvi dodeli status posebno osetljivog svedoka – to se ne dešava često, a upravo taj status omogućava dodatnu zaštitu žrtvi, koja joj pomaže da ne odustane od tužbe protiv počinioca i da je zaštiti od dodatne viktimizacije.  

Insititucionalno zlostavljanje 

Vanja Macanović kaže da se oni u Autonomnom ženskom centru (AŽC) u većini slučajeva susreću sa žrtvama koje ne dobiju adekvatnu zaštitu, ili ukoliko žrtva nije zadovoljna kako su institucije reagovale. Upravo zato, iz njihovog ugla, objašnjava Macanović, postoji jako puno problema.  

„Ja to zovem institucionalnim zlostavljanjem. To kako se krivično pravni sistem fokusira procesuiranje, a poptuno zaboravlja na prava žrtava i žrtvu tretira kao objekat, a ne kao subjekat kada je u pitanju krivično gonjenje. I onda se svi ljute na žrtvu zašto je odustala.“  

Najčešći problem je do ljudi koji sporvode zakone 

Ako žrtva nije u neposrednoj opasnosti, u AŽC-u savetuju da se ona tada konsultuje sa nekim od centara koji pružaju razne vidove podrške, uključujuči i pravne, kako bi bile upoznate i spremne na ceo proces kroz koji će prolaziti.  

Pravnica Macanović smatra da je moguće da u Srbiji postoje najbolji mogući zakoni, ali je takođe moguće, i to se dešava, da profesionalci obesmisle i najbolji zakon koji postoji. 

Za sve žene koje se njima jave za pomoć, oni prvo traže da se žrtvi seksualnog nasilja dodeli status posebno osetljivog svedoka. To državu ništa ne košta, a žrtvi daje mogućnost da ona ne svedoči pred onim koji joj je to zlo naneo. Taj status je posebno važan jer tada može i da joj se dodeli punomoć po službenoj dužnosti, koja državu košta. Ali se i svakom učiniocu koji ne može da plati advokata dodeljuje branilac po službenoj dužnosti, objašnjava Macanović. 

Problem osoba da racionalizuju dešavanja 

U slučaju Aleksić u medijima ali i na socijalnim mrežama pojavila se lavina komentara koji propituju motivaciju žrtve.  

Vanja Macanović smatra da je potrebno razumeti žrtvu, jer nije isto razmišljati o nekom događaju koji se nije nama desio, i proživljavati ga.  

Moramo da učimo da pitanje „zašto“ u ovakvim situacijama znači da stavljamo odgovornost na žrtvu, zaključuje Macanović. 

Bez mesta u društvu

Ogledalo
Prema Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih za 2020. godinu Krovne organizacije mladih Srbija(KOMS), mladi imaju nisko poverenje u institucije,a čak 76 odsto ne veruje političarima.

Prema Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih za 2020. godinu Krovne organizacije mladih Srbija(KOMS), mladi imaju nisko poverenje u institucije,a čak 76 odsto ne veruje političarima. Da mladi uopšte nemaju uticaja na političke procese i odluke misli polovina ispitanika. Kao jedan od najvećih problema, 55 odsto mladih je navelo mali uticaj na donošenje odluka. Zbog ovakvih poražavajućih rezultata, u podkastu Ogledalo, razgovarali smo sa koordinatorkom programa KOMS-a Milicom Borjanić. 

Jedan od razloga koji se često navodi kada se govori o informisanosti mladih o političkim procesima je sredstvo koje svakodnevno koriste, a to je internet. Zbog toga, često se pominje da nemaju izgovor da nisu upoznati sa određenim informacijama. 

“Danas mladi jesu na internetu, ali mnoge informacije nisu na internetu. Mnogi mladi ne znaju koji konkursi postoje, stipendije, gde mogu da pronađu informacije. Sećam se jednog primera. U srednjoj školi moja drugarica je odlučila da konkuriše za jednu internacionalnu srednju školu u Mariboru. Prikupila je svu dokumentariciju i poslednji dokument je trebalo da potpiše direktor. Onda joj je direktor rekao “Zašto mi nisi rekla da ti želiš da ideš u ovu školu, mi smo dobili ponudu od te škole prošle godine?” i onda je rekla: “Pa dobro, kako sam ja to mogla da znam?”, a da ne govorimo o mladoj osobi koja nije bila informisana ili prosto nije želela da istražuje. Pored toga što je potrebno da postoji volja, potrebno je da postoji umreženost svih aktera. Ako govorimo o manjoj lokalnoj zajednici, ne može škola da ne komunicira sa kancelarijom za mlade, a ona ne može da ne bude povezana sa nekim drugim opštinskim telima”, rekla je Milica u podkastu Ogledalo.

Alternativni izveštaj je pokazao da mladi imaju dosta negativan stav prema političkim partijama. Imamo određeni broj mladih koji su u političkim partijama. Sa druge strane imamo one mlade koji smatraju da ulazak u političku partiju jeste izjednačen sa dobijanjem posla. 

“To su oni mladi koji smatraju da jedino mogu da dobiju posao ako se učlane u političku partiju i dobiju, kako se kaže, partijsku knjižicu. Veći je broj mladih koji smatraju da nije vredno da se učlane u partiju i da si time ne bore za neki bolji život i bolje uslove života. Isto tako, oni imaju neke druge prilike. Političke partije nisu jedini način za izražavanje stavova. Članstvo u udruženjima mladih za mlade, KOMS jeste udruženje mreža mladih za mlade i jeste način da mladi ljudi učestvuju u političkom životu, da iskazuju svoje stavove”, objasnila je Milica Borjanić.

Kako bi se pravila promena u društvu, Milica kaže da je prvi korak koji mlada osoba može da uradi je da veruje u svoje ideje, okupi svoje istomišljenike i da se aktivira. 

“Budite dosadni, pitajte, smarajte, pokucajte na vrata opštine jer imate najveće pravo da tamo uđete i pitate šta god vas interesuje. Nemojte da se stideti i da mislite da vam negde nije mesto. Verujte u svoje ideje i nađite ljude sa kojima možete da sprovedete tu ideju”, zaključila je koordinatorka programa KOMS-a.  

Portparoli vlasti

Ogledalo
Da li ekstremističke grupacije i desničari u Srbiji služe kao produžena ruka vlasti?

Jelena Dukarić iz Vojvođanskog građanskog centra ocenila je da ekstremističke grupacije i desničari u Srbiji služe kao produžena ruka vlasti i pričaju one stvari koje političari na zvaničnim funkcijama ne bi smeli da pričaju.  

„Oni čak i nisu uvek u potpunoj kontroli političara nego je činjenica da su neke stvari spremni i sami da urade. Zašto i kako to sociolozi i psiholozi mogu da objasne zato što u njihovom delovanju postoji skrivanje stvarnih želja i razloga za konkretnim uticajem“, rekla je Dukarić u potkastu Ogledalo Nezavisnog društva novinara Vojvodine.  

Govoreći o pokretu Levijatan, koji je u poslednji vreme najzastupljeniji, Dukarić je rekla da je problem što njihovo delovanje niko nije javno osudio, a oni koji jesu njihov glas ne može da dopire do ljudi kojima se obraćaju Levijatan ili narodne patrole koje presreću izbeglice na ulicama Srbije.  

Zašto bi država ulazila u konflikt sa desničarima?

„Mi čekamo reakciju država, a država kao da je u fazonu – što bi se mi sada nešto cimali kada se niko nešto posebno ne buni i zašto bismo ulazili u konflikt sa njima. Meni to tako nekako deluje. Mada čovek koji je kolima uleteo u migrantski centar u Obrenovcu nije ni malo naivna stvar, a Levijatan je taj njegov postupak podržao. Meni to liči na Šešeljevu izjavu kada je izašao iz Haga i rekao da je spreman da ponovi dela za koja je osuđen. To me pomalo plaši“, rekla je Dukarić. 

Govoreći i pripadnicima takozvane Narodne patrole koje idu noću po Beogradu i spopadaju migrante, Dukarić je njihova ikonografiju opisala kao tešku kompleksašku priču koja im je potrebna da bi nekoga omala vizuelno. Sve to za nju izgleda dosta opskurno ali je problem u tome što imaju veliki broj
pratilaca na društvenim mrežama.  

„Sistem prihvatanja migranata u Srbiji nije dobar čim postoji toliki broj ljudi kojima oni smetaju. Građani ne vide zašto su migranti smešteni baš u njihovim mestima i ne znaju skoro ništa o njima. Mi o migrantima uglavnom čujemo kada ih Narodna patrola presretne, a vrlo retko čujemo nešto afirmativno o ljudima koji su u migraciji. Meni je jako važna bila vest da su migranti u prihvatnom centru u Somboru sakupili oko 60.000 dinara za pomoć za lečenje male Anike (bebe obolelele od spinalne mišićne atrofije). Kod nas nažalost ne postoje vesti koje mogu da humanizuju te ljude“, ocenila je Dukarić.  

Nastup političara u Skupštini skretanje pažnje sa ekonomskih problema

Govoreći o zapaljivim govorima predstavnika vladajuće stranke u Skupštini Srbije, Dukarić je rekla da se trudi da ta atmosfera na nju ne utiče, mada je svesna da utiče na naše živote na svakodnevnom nivou. Kako je rekla, poenta je da ćemo uskoro imati ekonomsku krizu i masovno otpuštanje radnika, a političari na vlasti moraju da naprave nešto što će ljudima skrenuti pažnju sa toga.  

„Meni deluje da smo mi samo nedovoljno zainteresovani za onaj deo života koji su okupirali oni koji imaju moć. Po meni je poenta da smo mi jedna siromašna zamlja ali da ipak možemo da funkcionišemo, mada je pitanje dokle i kako će to da izgleda, odnosno koliko će taj politički deo uticati na naš život konkretno“, rekla je Dukarić. 

Nevladine organizacije u Srbiji stalno na tapetu i stalno ih napadaju 

Govoreći o radu i delovanju nevladinih organizacija u Srbiji, ocenila je da je danas teško biti vidljiv, i pored činjenice da je nevladin sektor izuteno važan u svakoj državi jer je korektivni faktor i radi ono što država ne radi.  

„Ne vidim nikakvu razliku u tretiranju nas nekada i sada, samo što se sada teme mnogo teže kandiduju da budu relevantne. Mi se bavimo temama koje su u vezi sa suočavanjem sa prošlošću i to je naš glavni fokus. Jako je teško u situaciji kada imate milion i jedan problem reći šta se desilo u Vukovaru, Sarajevu ili Srebrenici. Jako je teško građanima objasniti zašto je važno da oni to znaju“, rekla je Dukarić i dodala da će tada građani lakše razumeti zašto je neko novinaru Dinku Gruhonjiću došao i na ulazu napisao onakve parole.  

Zašto država?

Ogledalo
Srbija je jedna od najcentralizovanijih zemalja u Evropi, navodi Nacionalna koalicija za decentralizaciju, mreža 13 organizacija iz 10 gradova nastala 2010. godine.

Stanovnici Srbije koji žive van glavnog grada, centralizaciju najčešće zovu
„beogradizacija“ jer, kako kažu, u Beogradu se bolje živi jer tamo ima najviše
novca.  

Ipak, u programima srbijanskih partija decentralizacija je jedna od tačaka, a opozija često kritikuje vlast po ovom osnovu. Čak i u Statutu vladajuće Srpske napredne stranke stoji deo o decentralizaciji Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine od svog osnivanja govori kako o punopravnoj autonomiji Vojvodine, tako i o decentralizaciji Srbije, postojala je i stranka Ujedinjeni regioni Srbije koja
je osnovana na temeljima decentralizacije i ravnomernog regionalnog razvoja.
Novi pokreti, kao što je Građanski front, neretko ističu potrebu za decentralizacijom koja odgovara čak i Beogradu. 

Da li je centralizacija prost rezultat „većeg kapaciteta“ Beograda i njegove
komparativne prednosti u odnosu na druge, ili je, pak, u pitanju podcenjivanje
i diskriminacija ljudi koji žive izvan našeg glavnog grada, kako i zašto doći
do decentralizacije i na koje se zemlje ugledati – teme su o kojima u ovom
izdanju Ogledala razgovaramo sa Danijelom Dašićem, programskim menadžerom
Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD).  

Zašto decentralizacija? 

Ako se krene dublje u pitanje zašto decentralizacija, može se otići i dublje – zašto
država. Na ovo pitanje Dašić navodi da je država tu jer određeni broj ljudi,
umesto dase sami brinu o ključnim aspektima kao što su zdravstvo, školstvo,
bezbednost – angažuju državu da se brine o tome. Te usluge, zapravo, treba da
budu bliske, dostupne i svima dostupne. 

„Mi imamo sve te usluge u, da se slikovito izrazim u jednom tržnom centru koji je u Beogradu. Dalje postoje ispostave, ali one nisu najjeftinije, ne pružaju nam
dovoljno brzo i efikasno usluge. Sistem malih prodavnica na koje ljudi koji
tamo kupuju imaju mogućnost da utiču što se tiče robe, ljudstva, jeste najbolji
primer decentralizacije“, navodi Dašić. 

Decentralizacija – prazna priča u predizbornim govorima

Mnoge stranke u Srbiji u svoj program uvrstile su deo o decentralizaciji, kao
ključnom preduslovu za razvoj Srbije, a primera kritike vlasti po ovom osnovu
možemo naći i kod Srpske napredne stranke dok je još bila opoziciona partija.
Ipak, praksa je drugačija.  

Razlog lake i jeftine prodaje ideje decentralizacije, Dašić vidi u primamljivosti takvog sistema najširem krugu građana. Tako i sama decentralizacija odgovara samo njima, dok Vlasti ipak odgovara centralizovana moć kojom mogu da upravljaju iz fotelje.  

Centralizovana moć u jednom čoveku

Čitav sistem dao je osnovu za centralizaciju vlasti ne samo u jednoj tački, navodi
Dašić, već i u jednom čoveku – predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću koji ni sa
svojim najbližim saradnicima ne deli, već se za sve on pita čak i za one stvari
za koje nema ingerencije. 

Tako je on sam najavio da je oročio Vladu do 2022. kada će biti održani i parlamentarni izbori uz redovne predsedničke i lokalne izbore u Beogradu. Dašić napominje da se ovakav sistem izbora samo kod nas održava i da je to potrebno menjati. 

Ipak, veliki je posao menjati izborni sistem, a još teži menjati izborni proces.
Međutim, personalizacija izbornog sistema i procesa mogu biti put ka
decentralizaciji Srbije. 

Decentralizovana Srbija – odozdo naviše

Vraćajući se u period Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Danijel Dašić iz NKD-a navodi da su je zapadni analitičari nazivali decentralizovanom zemljom i pored kulta ličnosti predsednika Josipa Broza Tita, upravo zato što su građanke i građani odlučivali na nivou mesnih zajednica o bitnim pitanjima za njihove živote. 

Upravo je to i ideal koji treba pratiti – da sve odluke mogu da idu odozdo naviše. 

Ipak, kada dođe do decentralizacije – treba imati na umu da oni manji centri kojima će manja mesta gravitirati poput Novog Sada, Niša, Subotice, Novog Pazara ne postanu mali Beogradi. Međutim, sve se to može zakonski regulisati i pažljivim delovanje u probnom periodu od 5-10 godina preduprediti takve mogućnosti.  

Propada projekat “srpskog sveta”

Ogledalo
Andrej Nikolaidis, naš sagovornik u podkastu Autonomije, pisac je i kolumnista iz Crne Gore.

Crna Gora je na pragu formiranja nove vlade. U stvari, možda jeste a možda i nije, s obzirom da pobednici na izborima deluju više kao “razbijena” banda nego li kao neka heterogena skupina koja ima neku zajedničku ideologiju ili zajednički cilj. Kako se vama to čini?

“Meni se čini da se još jednom pokazalo da je Karl Šmit bio u pravu: naime, politika počinje u trenutku kada definišeš neprijatelja. Dakle, i taj neprijatelj je bio jedino što je zajedničko toj koaliciji – neprijatelj je bio Milo Đukanović. Sada, kada je on na neki način uklonjen sa tog političkog bojnog polja, preostaje teži dio, da
se učini nešto konstruktivno, pa makar to konstruktivno bilo i neuspješno, pa makar se to konstruktivno kasnije pokazalo i kao čista destrukcija. Međutim, oni imaju sada više problema, i uopšte ne znam odakle da krenem”.
 

A ko je uopšte taj Zdravko Krivokapić? On je regionalnoj javnosti, pa čak bih rekao i crnogorskoj javnosti, do pre nekoliko meseci bio potpuno nepoznata osoba?  

“Pa svejedno je ko je. Ja uopšte ne poznajem čovjeka. Nažalost, sad ga upoznajem kroz njegove izjave, od kojih je svaka sljedeća bizarnija od prethodne, ali to nije bitno. Već nekoliko izbornih ciklusa zapravo DF pokušava ono što im je sada uspjelo: da izbace takozvanog nestranačkog lidera, čovjeka koji će se dopasti njihovom desnom populističkom biračkom tijelu, a neće osobito iritirati ostale građane pa će se neko prevariti da glasa za njih, kao što se i desilo. Da je Krivokapić ove egzbicije koje sada izvodi javno saopštavao prije izbora, pitanje je šta bi se desilo”.  

“Imaćemo najzatucaniju vladu u regionu”

“Znate kako, nedvojbeno je da postoji strah od onoga što dolazi, nedvojbeno je da će ova vlada biti grozomorna. To će biti najzatucanija i najdešnja vlada u regionu, a to je istinski uspjeh, jer je region pun zatucanih i desnih vlada. Dakle, postoji strah i izvjesna energija građanske Crne Gore da se tome odupre, ali kao što znamo to mora da ide kroz političke partije. A političke partije se u ovom
trenutku prave mrtve. One ćute i čekaju i misle da je to mudro. Dragocjeno
vrijeme je protraćeno. Ako je čitava strategija da građani uoče kako su ovi
novi grozni pa se na sljedećim izborima opredijele za one stare koji su bili
grozni ali ne tako grozni kao ovi novi, to je prilično jadno i ukoliko oni ne
mogu smisliti ništa bolje od toga, to je dostojno svakog sažaljenja”.
  

Ženski glas

Ogledalo
Uprkos rastu „ženskih kvota“ na izbornom listama, ženski glas u izbornom procesu nije se čuo, a o poziciji žena ćutala je i levica i desnica.  
Kako izgleda analiza poslednjeg izbornog procesa iz rodne perspektive?

Uprkos rastu „ženskih kvota“ na izbornom listama, ženski glas u izbornom procesu nije se čuo, a o poziciji žena ćutala je i levica i desnica.  

Kako izgleda analiza poslednjeg izbornog procesa iz rodne perspektive? Koliko su pitanja koja se tiču pozicije žena u društvu bile zastupljene u emisijama, spotovima, političkim porukama. Šta su same žene zagovarale i da li je ikome bilo važno da se zauzme za ljudska prava i rodnu ravnopravnost? 

U podkastu „Ogledalo“ portala Autonomija o „ženskom glasu“ sa profesorkom
Dubravkom Valić Nedeljković iz Novosadske novinarske škole i sociološkinjom Višnjom Baćanović razgovara Milica Kravić Aksamit.  

91. dan

Ogledalo
Zašto je bilo potrebno da prođe svih 90 dana roka za formiranje nove Pokrajinske vlade iako SNS ima nadmoćnu većinu u Skupštini Vojvodine? 
Koje su to politčke igre bile u pitanju?

Zašto je bilo potrebno da prođe svih 90 dana roka za formiranje nove Pokrajinske vlade iako SNS ima nadmoćnu većinu u Skupštini Vojvodine? 

Koje su to politčke igre bile u pitanju? Da li je zaista bilo potrebno čekati formiranje vlade na republičkom nivou koja je takođe poprilično trajalo? Da li su građani Vojvodine to uopšte primetili? I da li je u aktuelnoj raspodeli ili koncetraciji moći Vojvodina potpuno skrajnuta?  

U podkastu Ogledalo portala Autonomija.info „91. dan“ sa naučnim saradnikom na Institutu za političke studije Dejanom Bursaćem razgovara Denis Kolundžija. 

Prebrojavanje

Ogledalo
Ko su pobednici a ko gubitnici netom održanih izbora u Vojvodini, ali i na ostalim nivoima. 
Kako su se birali pokrajinski poslanici, šta se desilo sa izbornim rezultatima, koliki je bio odziv – nepoznanice su ove izborne trke, koju je obeležio i bojkot dela opozicije.

Ko su pobednici a ko gubitnici netom održanih izbora u Vojvodini, ali i na ostalim nivoima. 

Kako su se birali pokrajinski poslanici, šta se desilo sa izbornim rezultatima, koliki je bio odziv – nepoznanice su ove izborne trke, koju je obeležio i bojkot dela opozicije.

U podkastu Ogledalo portala Autonomija.info „Prebrojavanje“ sa naučnim
saradnikom na Institutu za političke studije Dejanom Bursaćem i glavnim
urednikom portala Autonomija na mađarskom jeziku Čabom Presburgerom razgovara Denis Kolundžija. 

Manjinski glas

Ogledalo
Sve je veći broj političkih organizacija sa nacionalnim obeležjem – kako usvakodnenvnom delovanju, tako in a izborima koji su iza nas.

Sve je veći broj političkih organizacija sa nacionalnim obeležjem – kako u
svakodnenvnom delovanju, tako in a izborima koji su iza nas.

Zašto se pojedine stranke odlučuju na taj korak? Kakav odnos to pokazuje prema
pripadnicima nacionalnih manjina? Ali i koliko će uticaja u parlamentu imati
nacionalne manjine s obzirom na njihov mali broj i generalno desno orijentisani
novi saziv? 

U podkastu “Ogledalo” portala Autonomija.info o „manjinskom glasu“ sa Miroslavom Keveždijem razgovarala je Aleksandra Bučko