Kome smeta jako pozorište?

Ogledalo
U novoj epizodi Ogledala pokušavamo da nađemo odgovor na pitanje: Kako je moguće da jedna predstava u Vojvodini bude zabranjena?

Cenzurisanje predstave “Kazimir i Karolina” Salašarskog pozorišta omogućeno je centarlizacijom donošenja odluka na Nacionalni savet Mađara, u kome nema političkog pluralizma, smatra politikolog Silard Janoš Tot. 

Deo studenata Akademije umetnosti pravi predstave na mađarskom jeziku i već četiri decenije organizuje putujuću trupu koja gostuje po manjim, manjinskim mestima u Vojvodini, dovodeći na ovaj način, kako kažu, Šekspira među kukuruzima.

Salašarsko pozorište ovog leta na reptoaru je imalo predstavu „Kazmir i Karolina“, pisca mađarskog porekla Edena fon Horvata. Drama je napisana tridesetih godina prošlog veka i govori o dvoje mladih čija je veza osuđena na propast zbog društvenih okolnosti, dok cveta nacizam, a narod se pravi da je sve u redu, slaveći Oktobarfest. 

Tri godine nakon premijere, konkretnije 1933, izvođenje ove predstave biva zabranjeno u pozorištima Berlina, a njen tekst spaljivan jer se nije nije uklapao sa nacističkim idejama. Turneja predstave je ponovo zabranjena ovog leta, u Vojvodini, od strane Mađarskog nacionalnog saveta, a negodovanju se priključio predsednik stranke Savez vojvođanskih Mađara (SVM), Ištvan Pastor. 

Politikolog Silad Janoš Tot, smatra da razlozi koji su Savet i SVM naveli, a to su navodne psovke u predstavi, nisu pravi razlozi ukidanja predstave i da se pravi razlozi strogo politički. 

“Svi koji su videli predstavu znaju da ova predstava ima svoju političku nameru. To važi za tekst i režiju. Ne vidim nikakav problem u tome jer umetnička sloboda ne znači da umetnik ne može da ima politički stav, naprotiv. Umetnička sloboda može da izražava o politici šta god hoće i da političari ne mogu da utiču na to”, navodi Tot.  

Režiser Robert Lenard u fokus stavlja predstavu nakaza, želeći da kaže da nakaze nisu “čudni” ljudi, već normalni ljudi koji se prema drugačijima ponašaju loše. Tot poruci “udara” paralelu sa politikom Viktora Orbana koji pod “čudne ljude” svrstava pripadnike LGBT+ zajednice. 

“To je glavna politička poruka ove predstave. Mislim da je njeno zabranjivanje deo političke kampanje glavnog mentora SMV-a, Orbanove Fides stranke”, objašnjava Tot. 

Nacionalni saveti nastali su kako bi se manjine zaštitile od nacionalističkih ispada većinskog naroda i kako bi imale svoju autonomiju. To je dovelo do toga da manjinske kulturne i medijske institucije budu pod kontrolom nacionalih saveta koji bi trebali da predstavljaju politički pluralizam, podseća Tot. 

“To je bila cena koju smo platili da bismo se štitili od srpskog nacionalizma. Sada su ove institucije totalno pod kontrolom mađarske elite. Zato imamo situaciju da je turneja jedne pozorišne predstave ukinuta samo zato što je jedna stranka to želela”, navodi Tot. 

Kada je cela ova kontroverza počela, čak su i u prorežimskim novinama obljavljeni članci da je Stranka vojvođanskih Mađara pomalo preterala. Sa druge strane, prema nezvaničnim saznanjima, čulo se da čak ni mađarska vlada nije dala podršku za ovu akciju Pastorove stranke, smatra politikolog.

“Verovatnoća je da je SVM želeo da se pokaže pred Orbanovom vladom, ali kad su za slučaj čuli predstavnici mađarske vlade, oni su osudili da je ukidanje turneje jedne pozorišne predstave pomalo preterano”, navodi Tot.

Autorka podkasta: Sanja Đorđević

Da ne padne više nijedno drvo

Ogledalo
Kada se prekomernoj legalnoj seči šume doda i organizovana nelegalna, Nacionalnom parku Fruška gora ostaje status samo na papiru.

Nedavno je, dok je šetao Fruškom gorom, Petar Živanović naišao na prizor seče stabala u ovom nacionalnom parku i umesto objašnjenja o čemu se tačno radi, Živanović je dobio psovke i udarce. Nasilnici su takođe Živanoviću oduzeli telefon, kako bi uklonili dokaze o navodnom nedelu koje su pravili. 

Petar Živanović, koji je aktivista Pokreta „Odbranimo šume Fruške gore“, svoj aktivizam izražava tako što sakuplja smeće iz ovog parka prirode i ostavlja ga ispred preduzeća koja je zadužena za njegovo očuvanje Javnog preduzeća Nacionalni park Fruška gora. 

Upravo su tu, pre nekoliko dana, ekološka udruženja organizovala prostest protiv naslilja i povodom zaštite prirode. Jedna od govornica, predsednica pokreta “Odbranimo šume Fruške gore” Dragana Arsić istakla je da ekološka udruženja nisu neprijatelji javnog preduzeća, već naprotiv, prijatelji jer imaju zajednički cilj – očuvanje prirode.  

Predsednik Aleksandar Vučić reagovao je na ovaj događaj, rekavši da je tačno da se nasilje dogodilo i će se suditi “ni po babu, ni po stričevima”. 

“Mi gajimo nadu da će zaista tako biti, ali je jako bitan kontekst. Petra su pretukli jer ih je uhvatio u jednoj nelegalnoj radnji. Mi sumnjamo da je to bila nelegalna radnja, ali evo, predsednik nam je to i potvrdio”, navodi Dragana Arsić. 

Vučić je i optužio RTS da radi protiv države zato što je objavio prilog o protestu, nazvavši organizatore protesta stranim plaćenicima. Arsić smatra da je ovo skandalozna izjava.

“Svaki put kad je RTS objavio događaj sa jednim neutralnim komentarom, e to je onda signal za napad sa najvišeg vrha, da RTS ne radi posao kako treba”, ocenjuje Arsić. 

Licemerno je to što država, koristeći retoriku devedesetih, lepi etikete stranih plaćenika ekološkim organizacijama, kada i ona sama dobija sredstva sa strane – čak se i njima ponosi, navodi ova aktivistkinja. 

“Taj epitet se dobro prima u biračkom telu. Čim kažete da je neko strani plaćenik, vi izazivate Pavlovljev refleks kod građana koji površno promatraju našu stvarnost. Ali to se menja”, objašnjava Arsić, dodajući da ljudi prepoznaju njihovu borbu za zaštitu prirode i opšte dobro.  

Zaštićeno samo na papiru

Nacionalni park Fruška gora je zaštićeno područje prirode. Dragana Arsić smatra da je najveći problem to što država nema pravi odnos prema svojim zaštitćenim područjima, jer u praksi ona imaju komercijalni tretman, i šume na Fruškoj gori se tretiraju kao da su privredne šume.

“Javno preduzeće “NP Fruška gora” jeste firma koja ima oko 140 zaposlenih i oni se finasiraju od seče šume. Zakonska regulativa je neadekvatna u potpunosti”, smatra ona. 

Postoji dva načina uništavanja šume. Legalno je sečom javnog preduzeća preko svojih ugovorenih firmi. To su planske aktivnosti, koje su prekomerne, komercijalne i potpuno neprimerene zaštićenom području, navodi Arsić i dodaje da sa druge strane postoji nesavesno upravljanje.

“Od svih aktivnosti koje su vezane za prirodu, ilegalne šumske aktivnosti su najteže dokazive u celom svetu, jer je to umrežen sistem. Mi smo podneli prijavu protiv jedne organizovane grupacije, a na čelu te grupacije je visoki državnik”, navodi ova aktivistkinja.  

Projekat pošumljavanja Fruške gore povodom 60 godina postojanja Nacionalnog parka, po kojem je planirana sadnja 60.000 stabala, Arsić ocenjuje kao ekomanipulaciju, jer se o zasađenim stablima naknadno ne vodi računa. 

“Oni su tolerisali sve one nesavesne radnje, i dalje imaju planove seča koji su enormne. U praksi smo videli da su ta pošumljavanja uglavnom neuspešna, jer se nakon sađenja tih sadnica ne radi pravilna nega”, navodi Arsić i dodaje da JP “NP Fruška gora” nema u svom budžetu planski opredeljena sredstva za pošumljavanje. 

Postojeće šume imaju nemerljivu vrednost. Šuma nije samo drveće, već kompleksan biodiverzitet, podseća Arsić, te se šteta ne može nadomestiti sađenjem novih stabala. Fokus treba da bude na očuvanju postojećih. 

“Kada posečete šumu koja je stara 50-100 godina, vidite koliko bi vam trebalo vremena da podignete takvu šumu ponovo. Tim pre što Fruška gora nije područje komercijalne namene, već ima status nacionalnog parka – Fruška gora je bogata endemskim vrstama, ima jedinstven biodiverzitet i zato ne sme da ima kojmecijalnu namenu, što se u praksi radi”, zaključuje Dragana Arsić.

Na podkastu radila Sanja Đorđević. 

Moramo da naučimo da živimo jedni s drugima

Ogledalo
Tek trećina građana Srbije smatra da Crna Gora treba da bude samostalna država. Čak 62% negira postojanje Crnogorske nacije.

Tek trećina građana Srbije smatra da Crna Gora treba da bude samostalna država. Čak 62% negira postojanje Crnogorske nacije.

Ovo su rezultati istraživanja “Stavovi građana Srbije o Crnogorcima” koje je sprovela agencija Nina media, na reprezentativnom uzorku od 1003 građana. Istraživanje je naručilo udruženje Crnogorski elektori Srbije, a rezultate je prezentovalo i Vovojvođanska politikološka asocijacija (VPA) i Asocijacija filozofa, sociologa i politikologa “Polis” iz Vrbasa 1. jula u Novom Sadu.

Istraživanje je pokazalo da bi jednoj trećini smetalo da Crnogorac ima rokovodeći položaj u državi, a ako petine ne bi pristalo da Crnogorac bude vaspitač njihovoj deci i da im bude pretpostavljeni na poslu. Petnaest posto ne bi dozvolilo da im pripadnik crnogorske nacionalne zajednice bude u bliskom srodstvu putem vlastitog braka ili braka dece. Paradoksalno, oko četvrtina ispitanih vodi neko poreklo i ima nekih rodbinskih veza sa Crnom Gorom. 

Mihaljlo Miletić iz Crnogorskih elektora Srbije smatra da su ovakvi rezultati posledica medijske hajke na Crnogorce koje imaju za svrhu stvaranje konflikata. 

“To je u interesu ljudima koji se najbolje osećaju u krizama, koji najbolje upravljaju krizama i koji jašu na krizama, a to znamo od devedestih. Na sukobima grade svoju karijeru i velika politička dostignuća, gde skupljaju političke bodove i onda je lako manipulisati masama. Uvek vam je neko drugi kriv”, navodi Miletić.

Moramo da naučimo da živimo zajedno jer konflikt nikome nije doneo dobro, smatra Miletić. Srbiju poštuje i isto očekuje od nje. 

“Ja sam građanin Srbije, i volim Srbiju kao svaki Srbin odavde. I ja ne želim da mi neko kaže da ima monopol na voljenje svoje države”, kaže Miletić i dodaje da treba da ima sva prava koja imaju i drugi građani, bez obzira na to kako se nacionalno oseća.

Prebrojavanje krvnih zranaca i večito vraćanje na istoriju za koju dopuštamo da uslovljava sadašnjost stvara nove konflikte i ne doušta da se razmišljamo o budućnosti, smatra sagovornik podkasta “Ogledalo”. 

“Mi jedni drugima, u istoriji možemo da tražimo hiljadu loših stvari, i to će samo proizvesti još veće podele. Mi tako nikada nećemo da se okrenemo budućnosti. Mi živimo u sadašnjem vremenu i treba da gledamo budućnost”, objašnjava predstavnik udruženja čiji je fokus na građanskom društvu i demokratiji. 

Međutim, menjanje istorijskih činjenica, kao i neprepoznavanje prava Crnogoraca kao nacionalne zajednice, može biti opasno, navodi Miletić. 

“Ja gledam udžbenik istorije svog deteta. On se razlikuje od mog udžbenika. Ako menjate podatke iz istorije i tvrdite da se dogodilo nešto što nije bilo, to je agesivna asmilacija”, zaključuje Miletić.

Autorka: Sanja Đorđević

Pravo na pravo samo ako se plati

Ogledalo
Nacrtom Zakona o parničnom postupku mnogim građanima bilo bi onemogućeno da dođu do pravde, i na taj način bi se smanjio pritisak na sudstvo.

Nacrtom Zakona o parničnom postupku mnogim građanima bilo bi onemogućeno da dođu do pravde, i na taj način bi se smanjio pritisak na sudstvo, objašnjava advokat Veljko Milić.

Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku donet je 19. maja, a 1. juna deo advokata izašao je na ulice da protestuje. Drugi deo advokata, udružen u advokatske komore, rešio je da uđe u pregovore sa Ministarstvom pravde. 

A šta je sporno u ovom nacrtu? Naime, u njemu se navodi da određeni podnesak, koji može da bude tužba, odgovor na tužbu ili žalba, neće biti prihvaćen ukoliko se za njega, u roku od osam dana, ne plati sudska taksa. 

“Šta bi to, praktično, značilo? Ukoliko je stranka u lošoj finansijskoj situaciji, i u roku ne plati tu sudsku taksu, smatraće se kao da nije ništa uradila, što može da bude vrlo nepovoljno”, objašnjava Milić. 

Ovo bi moglo da bude katastrofalno za građane. Mnogi nemaju dovoljno novca da bi mogli da finansiraju postupke koje se u toku sudskog procesa plaćaju. Pored taksi, moraju da plate i advokata, a ukoliko postoji šansa da će sudski postupak izgubiti, građani moraju da plate sudske troškove i suprotnoj strani.

“U situaciji kada ih država obaveže da moraju da plate sudsku taksu koja ide i do 97.500 dinara u roku od osam dana, građani koji nemaju takav novac u trenutku tužbe, neće tu tužbu ni podneti”, objašnjava sagovornik podkasta “Ogledalo” i dodaje da na taj način prava građana ostaju nezaštićena. 

Takođe, ovaj Nacrt je pogodno tlo za SLAPP tužbe koje se ogledaju u tužbama ekonomski superiornijih protiv finansijski slabijih, gde nije cilj da se tužba dobije, već da se, kroz naplatu sudskih troškova, novčanik protivničke strane stanji.

“Visina sudske takse zavisi od visine spora koju postavlja strana koja tuži. Ukoliko strana koja tuži postavi visoku visinu spora, tužena strana mora da plati maksimalan iznos sudske takse. Medijima je odgovor na tužbu obavezan i nekoliko takvih tužbi znači zatvaranje tog medija”, navodi Milić i dodaje da u slučaju neodgovaranja na tužbu, sud može da odlučuje samo na osnovu dokaza koji su podneti u tužbi. Dakle, tuženi u tom slučaju, nema prava na odbranu, samo zato što neki mediji nije imao da plati sudske troškove. 

Ovo je pokušaj države da rastereti sudstvo nauštrb dostpunosti građanima da ostvare svoje pravo na pravo. Milić objašnjava da veliko opterećenje sudstva predstavljaju tužbe građana prema bankama, koje su bez zakonske osnove naplaćivale dodatne troškove, kao na primer, troškove za obradu kredita. Utvrđena sudska praksa je da su pojedine odredbe ugovora o kreditima nezakonite. Banke, ukoliko bi prihvatile takvu sudksu praksu, smanjile bi broj postupaka tako što bi građanima isplatile novac koji su neosnovano naplatile.

“Ovako imate procese koji traju tri-četiri godine za banke, koje su neuporedivo moćnije od pojedinca. Troškovi postupka ne predstavljaju ništa, a postoje građani koji će opet u strahu od plaćanja tih sudskih taksi, advokatskih i svih drugih troškova koji ih očekuju u toku postupka, odustati od tužbe. I onda se bankama više isplati da očekuju da će neko odustati od tužbe, nego da svima vrate ono što su im neosnovano naplatili”, navodi Milić. 

Autorka podkasta: Sanja Đorđević

Očuvanje zaostavštine iz Jugoslavije ključ za razvijanje kulture

Ogledalo
Nedavno je Društvo arhitekata Novog Sada podnelo Inicijativu Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada da se nedavno iseljeni kompleks zgrada Radija Novog Sada i Studio M-a u u najkraćem mogućem roku utvrdi za kulturno dobro i da se time pravno-formalno uredi buduća rekonstrukcija objekata.

Nedavno je Društvo arhitekata Novog Sada podnelo Inicijativu Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada da se nedavno iseljeni kompleks zgrada Radija Novog Sada i Studio M-a u u najkraćem mogućem roku utvrdi za kulturno dobro i da se time pravno-formalno uredi buduća rekonstrukcija objekata. Tim povodom, u podkastu Ogledalo razgovarali smo sa bivšim muzičkim urednikom Radija Novog Sada, novinarom i publicistom Bogomirom Bogicom Mijatovićem.

Mijatović kaže da je predsedniku vlade Vojvodine Igoru Miroviću, kada je on tek došao na tu funkciju, predložio da zgrada Radija Novog Sada i Studio M-a postane delom muzej vojvođanske muzike, a delom prostor Muzičke omladine Novog Sada.

„Od toga na kraju nije bilo ništa. Da su odvojili tri prostorije za taj muzej, imali bismo šta da pokažemo. Vojvodina zaista poseduje veliku muzičku istoriju i tradiciju. Mnogo važnih i bitnih stvari koje su se desile bismo muzejom učinili dostupnim novim generacijama. Ljudi koji žive ovde nemaju pojma o tome. Najveći hit Đorđa Marjanovića „Zvižduk u osam“, komponovao je Darko Kraljić, muzički urednik Radija Novog Sada. Ta pesma je tri godine pre snimljena na mađarskom u Radio Novom Sadu. Da imamo muzej, tu traku bismo izložili i ljudi bi to znali. Najbolja moguća ideja je da se napravi muzički muzej u zgradi u kojoj je sve to stvarano“, kazao je Mijatović.

Bogomir smatra da njegova generacija treba istoriju ova dva objekta da prenese u knjigu, kako bi novim generacijama dočarali važnost Radija Novog Sada i Studio M-a.

„Prvi džez festival kod nas je održan u Studio M-u. Čet Bejker, jedan od najvećih džez muzičara je jedan od svojih poslednjih nastupa održao u Studio M-u. Osim grupe Smak i Indeksi, svi poznatiji jugoslovenski bendovi su svirali u Studio M-u. Prvi tonski zapis Bijelog dugmeta nastao je u Studio M-u. Prljavo kazalište, Šarlo akrobata, Idoli, svi su oni nastupali u Studio M-u i još važnije, sve je to snimljeno. Nažalost, dosta tih snimaka je izgubljen usled nedostataka traka za snimanje. Starijim generacijama kod nas kad spomenete Studio M, odmah će se setiti nekog koncerta na kom su bili“, rekao je on.

Bogomir Mijatović zaključuje da bi današnja kulturna scena trebalo skoro sve da preuzme od jugoslovenske kulturne scene.

„Prvenstveno, da preuzme sistem organizovanja. Svaki grad mora da ima instituciju koja je, kako su nekad govorili, ventil za mlade ljude. Neophodno je da mlađe generacije uče od starijih, kao što smo mi učili. Da ne bi bilo puno lutanja, mora postojati sinergija između mladih i starijih“, rekao je Mijatović u podkastu Ogledalo.
 

Od nacionalizma se teško leči

Ogledalo
Nakon Protesta protiv fizma koji je odžan krajem aprila 2021. na Trgu slobode u Novom Sadu, a čiji je povod bio ulično nasilje, napadnu novinar Daško Milinović, novinarki Sanji Đorđević za podcast “Ogledalo” navodi da se ne plaši da izađe na ulicu, ali da je siguran da će se slične stvari dešvati i u budućnosti.

„Kada imaš moćnog protivnika u vidu sistema, najbolje je da se sakriješ u javnost“, objašnjava ovaj autor emisije „Alarm“.

Nakon Protesta protiv fašizma koji je održan krajem aprila 2021.
na Trgu slobode u Novom Sadu, a čiji je povod bio ulično nasilje, napadnu novinar Daško Milinović, navodi da se ne plaši da izađe na ulicu, ali da je siguran da će se slične stvari dešvati i u budućnosti. 

Kao razog iznenađenosti javnosti na više iznenađena brzom reakcijom policije nego uličnim nasiljem Milinović navodi nedostatak institucija.  

 „Tužna je ta zemlja u kojoj policiji treba neki poseban mig sa vrha da označi da treba da radi svoj posao“, rekao je Milinović za podkast „Ogledalo“ i dodao je da je jasno bilo da će napadači biti brzo pronađeni s obzirom da su svoju zabrinutost izrazili i Ana Brnabić, Miloš Vučević i Maja Gojković.  

 „Kada imaš moćnog protivnika u vidu sistema, najbolje je da se sakriješ u javnost“, objašnjava ovaj autor emisije „Alarm“, navodeći primer novinarke Ane Lalović na čije su hapšenje reagovale kolege, kako je, kako navodi, „ne bi pojeo mrak u tom trenutku mraka“. Vandredno stanje predstavljalo je period autocenzure jer vlast imala moć da nepodobne novinare skloni, od čega je Milinović strahovao. 

 Slični napadi će se dešavati u budućnosti, dokle god postoji neko ko diže glas
nacionalističkom narativu, navodi Miliinović dodajući da se ne može živeti sa
očima na leđima.  

 Nacionalizam je najniži oblik društvene svesti 

 „To je jedna kolektivna paranoja u koju ljudi kad upadnu, to se teško leči. Kad se jednom zaraziš time izgubiš sposobnost kritičkog mišljenja, kad počneš da
posmatraš stvari kroz prizmu nacionalizma“, rekao je Milinović objašnjavajući
da je lako manipulisati ljudima u nacionalističkom narativu, koji je naprihvaćeniji u siromašnom društvu, koje u kombinaciji sa neznanjem, nacionalizma prihvataju kao životni sti.  

 Fašizam se rebrendirao u patriotizam, smatra Milinović, a najviše su ugroženi mladi ljudi kojima je prirodno da se priklone radikalnom, a alternativa im nije
ponuđena. Ulični fašizam u Srbiji lažna je puna, jer je priklonjeno krilo visoke politike.  

 „Ti stavovi koje oni prosipaju, to je samo malo radikalnije od onoga što možeš da čuješ u Drugom dnevniku“, dodajući da je zabrinut zbog blizina političke
mragine sa političkim mejnstrimom podsećajući da je trenutna vladajuća stranka nastala iz jedne fašističke organizacije. 

Novinarstvom protiv lažnih vesti

Ogledalo
U publikaciji koja nosi naziv „Izveštavanje o migrantima – između manipulacije i etike“, navodi se da, ukoliko se posmatraju manipulativni narativi, može se uočiti da se oni šire izuzetno velikom brzinom preko platformi koje mobilizuju desetine hiljada građana, da uključuju eksplicitnu ksenofobiju, šovinizam i govor mržnje, i da na planu fabule i stila podrazumevaju nekoliko šablona.

U publikaciji „Izveštavanje o migrantima – između manipulacije i etike“ navodi se da, ukoliko se posmatraju manipulativni narativi, može se uočiti da se oni šire izuzetno velikom brzinom preko platformi koje mobilizuju desetine hiljada građana, da uključuju eksplicitnu ksenofobiju, šovinizam i govor mržnje, i da na planu fabule i stila podrazumevaju nekoliko šablona. 

U periodu od 21. septembra do 29. decembra 2020. godine na portalu VOICE objavljeno je 25 analitičkih tekstova. Analizu medijskog izveštavanja o izbeglicama i migrantima i uočenih manipulativnih narativa sproveli su Petar Alimpijević, Sanja Kosović, Igor Išpanović, Aleksandar Bugarin, Vanja Kolar, Divna Prusac, Dániel Csíkos, Iva Gajić i Mateja Agatonović. Najveći deo objavljenih istraživačkih tekstova zasniva se na uočavanju i razotkrivanju plasiranih lažnih, manipulativnih i ksenofobičnih informacija o izbeglicama i migrantima, a sagovornici podkasta Ogledalo naglašavaju da su tokom projekta najčešće nailazili na reciklirane vesti. 

Stoga su i imenovani lokalni poverenici čiji je zadatak da budu u direktnom kontaktu sa novinarima i urednicima lokalnih medija, ali i sa građanima iz tih sredina koje zastupaju, kako bi se zajedničkim snagama podsticao medijski profesionalizam i suzbijale diskriminatorne medijske prakse kada je u pitanju izveštavanje o migrantima. Njihova iskustva možete da čujete upravo u ovom izdanju podkasta „Ogledalo“.

Država je delom kriva za širenje lažnih vesti

Mateja Agatonović kaže da su strah i nepoverenje u institucije države ono što potpomaže širenje lažnih vesti. Kako kaže, Srbija je pohvaljena od Evropske unije zbog odnosa prema migrantima, ali ono što i dalje nedostaje jeste komunikacija institucija koje se njima bave prema građanima. “Te

grupe koje smo mi pratili, to su ljudi koji su okupljeni oko antisistemskih ideja. Nisu tu samo migranti na tapetu, to su ljudi koji ne veruju nikome – koji ne veruju ni državi, ni crkvi, koji više veruju Orbanu ili Putinu nego Komesarijatu za izbeglice i ljudi koji se osećaju ostavljeni sami na svome. Njihov glavni impuls koji provejava iz celog antimigrantskog impulsa je strah – oni ne veruju državi, društvu, nikome. E sad, ja bih rekao da je tu jedan od problema i komunikacija sa državom od koje ne možete dobiti kvalitetne informacije i koja je neke od najvećih fejk njuz priča mogla da spreči sa jednim ili dva saopštenja. Znači, ništa da laže ili da se pretvara, nego samo da kaže kako jeste, da pojasni neku situaciju i glasinu koja se pojavila. A mi kao fektčekeri koji pokušavamo da dopremo do tih institucija udarimo u zid. Jednostavno smatram da država i institucije moraju mnogo bolje da komuniciraju, pogotovo ovako jednu društveno osetljivu temu.”

Iako su tekstovi u kojima su raskrinkane lažne vesti po pravilu manje čitani od prvobitnih tekstova, Mateja Agatonović naglašava da, u konačnici, posao fektčekera i nije da se takmiče po tiražu ili pregledima sa portalima koji šire lažne vesti, već da izveštavaju po etičkim pravilima novinarstva.

Da li postoji rešenje?

Poznato je da za komplikovane probleme ne postoje jednostvana rešenja. Prva prepreka u sprečavanju širenja dezinformacija, a time i ksenofobije, jeste razbijanje interesnog balona, objašnjava Igor Išpanović.

“Često se dešava, pogotovo kada su ovako osetljive teme u pitanju, da sav taj rad ostane u uskom krugu i pitanje je kako izaći iz tog balona u kom mi egzistiramo. Često imam u glavi, kad neko naleti na naš dibanking – kako reaguju oni koji su bili za to i kako reaguju oni koji su širili taj fejk njuz. Oni koji su protiv toga, reaguju još defanzivnije. Trebalo bi poruke slati onima koji su neutralni. Taj bes koji postoji u njima, taj bes jeste opravdan, samo nije usmeren. To što policija ne radi svoj posao, to jeste tačno, samo oni to primenjuju na kontekst migranata. To što je vlast izneverila sva njihova očekivanja, to je opet tačno, ali oni to primenjuju na kontekst migrantske krize. Oči javnosti treba usmeriti ka pravim problemima. Možda tu nije rešenje nastaviti i neprestano pisati o migrantima, nego pisati u drugim problemima. I onda bi oni videli – ovo je ono što mene tišti, što mene mori, što mene dovodi u situaciju kakva jeste, gde je moj životni standard ispod nule – onda bi prostora za mržnju bilo mnogo manje.”

Sagovornici podkasta Ogledalo kao još jednu neophodnu prepreku ka rešenju izdvajaju nedostatak medijske pismenosti kod građana Srbije, a dodaju i da smatraju da to treba da bude deo formalnog obrazovanja.

Jedno od rešenja širenja dezinformaca o migrantima bila bi i delimična izmena etičkog kodeksa novinara, odnosno njegova primena. Članovi Suda časti Nezavisnog društva novinara Srbije sastavili su dopune za smernice primene Kodeksa novinara Srbije čime bi se poboljšalo izveštavanje o izbeglicama.

Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Đorđević 

Sistem ne štiti uvek žrtve nasilja

Ogledalo
Iako državu ne košta ništa da se žrtvi dodeli status posebno osetljivog svedoka – to se ne dešava često, a upravo taj status omogućava dodatnu zaštitu žrtvi, koja joj pomaže da ne odustane od tužbe protiv počinioca i da je zaštiti od dodatne viktimizacije.

Iako državu ne košta ništa da se žrtvi dodeli status posebno osetljivog svedoka – to se ne dešava često, a upravo taj status omogućava dodatnu zaštitu žrtvi, koja joj pomaže da ne odustane od tužbe protiv počinioca i da je zaštiti od dodatne viktimizacije.  

Insititucionalno zlostavljanje 

Vanja Macanović kaže da se oni u Autonomnom ženskom centru (AŽC) u većini slučajeva susreću sa žrtvama koje ne dobiju adekvatnu zaštitu, ili ukoliko žrtva nije zadovoljna kako su institucije reagovale. Upravo zato, iz njihovog ugla, objašnjava Macanović, postoji jako puno problema.  

„Ja to zovem institucionalnim zlostavljanjem. To kako se krivično pravni sistem fokusira procesuiranje, a poptuno zaboravlja na prava žrtava i žrtvu tretira kao objekat, a ne kao subjekat kada je u pitanju krivično gonjenje. I onda se svi ljute na žrtvu zašto je odustala.“  

Najčešći problem je do ljudi koji sporvode zakone 

Ako žrtva nije u neposrednoj opasnosti, u AŽC-u savetuju da se ona tada konsultuje sa nekim od centara koji pružaju razne vidove podrške, uključujuči i pravne, kako bi bile upoznate i spremne na ceo proces kroz koji će prolaziti.  

Pravnica Macanović smatra da je moguće da u Srbiji postoje najbolji mogući zakoni, ali je takođe moguće, i to se dešava, da profesionalci obesmisle i najbolji zakon koji postoji. 

Za sve žene koje se njima jave za pomoć, oni prvo traže da se žrtvi seksualnog nasilja dodeli status posebno osetljivog svedoka. To državu ništa ne košta, a žrtvi daje mogućnost da ona ne svedoči pred onim koji joj je to zlo naneo. Taj status je posebno važan jer tada može i da joj se dodeli punomoć po službenoj dužnosti, koja državu košta. Ali se i svakom učiniocu koji ne može da plati advokata dodeljuje branilac po službenoj dužnosti, objašnjava Macanović. 

Problem osoba da racionalizuju dešavanja 

U slučaju Aleksić u medijima ali i na socijalnim mrežama pojavila se lavina komentara koji propituju motivaciju žrtve.  

Vanja Macanović smatra da je potrebno razumeti žrtvu, jer nije isto razmišljati o nekom događaju koji se nije nama desio, i proživljavati ga.  

Moramo da učimo da pitanje „zašto“ u ovakvim situacijama znači da stavljamo odgovornost na žrtvu, zaključuje Macanović. 

Bez mesta u društvu

Ogledalo
Prema Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih za 2020. godinu Krovne organizacije mladih Srbija(KOMS), mladi imaju nisko poverenje u institucije,a čak 76 odsto ne veruje političarima.

Prema Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih za 2020. godinu Krovne organizacije mladih Srbija(KOMS), mladi imaju nisko poverenje u institucije,a čak 76 odsto ne veruje političarima. Da mladi uopšte nemaju uticaja na političke procese i odluke misli polovina ispitanika. Kao jedan od najvećih problema, 55 odsto mladih je navelo mali uticaj na donošenje odluka. Zbog ovakvih poražavajućih rezultata, u podkastu Ogledalo, razgovarali smo sa koordinatorkom programa KOMS-a Milicom Borjanić. 

Jedan od razloga koji se često navodi kada se govori o informisanosti mladih o političkim procesima je sredstvo koje svakodnevno koriste, a to je internet. Zbog toga, često se pominje da nemaju izgovor da nisu upoznati sa određenim informacijama. 

“Danas mladi jesu na internetu, ali mnoge informacije nisu na internetu. Mnogi mladi ne znaju koji konkursi postoje, stipendije, gde mogu da pronađu informacije. Sećam se jednog primera. U srednjoj školi moja drugarica je odlučila da konkuriše za jednu internacionalnu srednju školu u Mariboru. Prikupila je svu dokumentariciju i poslednji dokument je trebalo da potpiše direktor. Onda joj je direktor rekao “Zašto mi nisi rekla da ti želiš da ideš u ovu školu, mi smo dobili ponudu od te škole prošle godine?” i onda je rekla: “Pa dobro, kako sam ja to mogla da znam?”, a da ne govorimo o mladoj osobi koja nije bila informisana ili prosto nije želela da istražuje. Pored toga što je potrebno da postoji volja, potrebno je da postoji umreženost svih aktera. Ako govorimo o manjoj lokalnoj zajednici, ne može škola da ne komunicira sa kancelarijom za mlade, a ona ne može da ne bude povezana sa nekim drugim opštinskim telima”, rekla je Milica u podkastu Ogledalo.

Alternativni izveštaj je pokazao da mladi imaju dosta negativan stav prema političkim partijama. Imamo određeni broj mladih koji su u političkim partijama. Sa druge strane imamo one mlade koji smatraju da ulazak u političku partiju jeste izjednačen sa dobijanjem posla. 

“To su oni mladi koji smatraju da jedino mogu da dobiju posao ako se učlane u političku partiju i dobiju, kako se kaže, partijsku knjižicu. Veći je broj mladih koji smatraju da nije vredno da se učlane u partiju i da si time ne bore za neki bolji život i bolje uslove života. Isto tako, oni imaju neke druge prilike. Političke partije nisu jedini način za izražavanje stavova. Članstvo u udruženjima mladih za mlade, KOMS jeste udruženje mreža mladih za mlade i jeste način da mladi ljudi učestvuju u političkom životu, da iskazuju svoje stavove”, objasnila je Milica Borjanić.

Kako bi se pravila promena u društvu, Milica kaže da je prvi korak koji mlada osoba može da uradi je da veruje u svoje ideje, okupi svoje istomišljenike i da se aktivira. 

“Budite dosadni, pitajte, smarajte, pokucajte na vrata opštine jer imate najveće pravo da tamo uđete i pitate šta god vas interesuje. Nemojte da se stideti i da mislite da vam negde nije mesto. Verujte u svoje ideje i nađite ljude sa kojima možete da sprovedete tu ideju”, zaključila je koordinatorka programa KOMS-a.  

Portparoli vlasti

Ogledalo
Da li ekstremističke grupacije i desničari u Srbiji služe kao produžena ruka vlasti?

Jelena Dukarić iz Vojvođanskog građanskog centra ocenila je da ekstremističke grupacije i desničari u Srbiji služe kao produžena ruka vlasti i pričaju one stvari koje političari na zvaničnim funkcijama ne bi smeli da pričaju.  

„Oni čak i nisu uvek u potpunoj kontroli političara nego je činjenica da su neke stvari spremni i sami da urade. Zašto i kako to sociolozi i psiholozi mogu da objasne zato što u njihovom delovanju postoji skrivanje stvarnih želja i razloga za konkretnim uticajem“, rekla je Dukarić u potkastu Ogledalo Nezavisnog društva novinara Vojvodine.  

Govoreći o pokretu Levijatan, koji je u poslednji vreme najzastupljeniji, Dukarić je rekla da je problem što njihovo delovanje niko nije javno osudio, a oni koji jesu njihov glas ne može da dopire do ljudi kojima se obraćaju Levijatan ili narodne patrole koje presreću izbeglice na ulicama Srbije.  

Zašto bi država ulazila u konflikt sa desničarima?

„Mi čekamo reakciju država, a država kao da je u fazonu – što bi se mi sada nešto cimali kada se niko nešto posebno ne buni i zašto bismo ulazili u konflikt sa njima. Meni to tako nekako deluje. Mada čovek koji je kolima uleteo u migrantski centar u Obrenovcu nije ni malo naivna stvar, a Levijatan je taj njegov postupak podržao. Meni to liči na Šešeljevu izjavu kada je izašao iz Haga i rekao da je spreman da ponovi dela za koja je osuđen. To me pomalo plaši“, rekla je Dukarić. 

Govoreći i pripadnicima takozvane Narodne patrole koje idu noću po Beogradu i spopadaju migrante, Dukarić je njihova ikonografiju opisala kao tešku kompleksašku priču koja im je potrebna da bi nekoga omala vizuelno. Sve to za nju izgleda dosta opskurno ali je problem u tome što imaju veliki broj
pratilaca na društvenim mrežama.  

„Sistem prihvatanja migranata u Srbiji nije dobar čim postoji toliki broj ljudi kojima oni smetaju. Građani ne vide zašto su migranti smešteni baš u njihovim mestima i ne znaju skoro ništa o njima. Mi o migrantima uglavnom čujemo kada ih Narodna patrola presretne, a vrlo retko čujemo nešto afirmativno o ljudima koji su u migraciji. Meni je jako važna bila vest da su migranti u prihvatnom centru u Somboru sakupili oko 60.000 dinara za pomoć za lečenje male Anike (bebe obolelele od spinalne mišićne atrofije). Kod nas nažalost ne postoje vesti koje mogu da humanizuju te ljude“, ocenila je Dukarić.  

Nastup političara u Skupštini skretanje pažnje sa ekonomskih problema

Govoreći o zapaljivim govorima predstavnika vladajuće stranke u Skupštini Srbije, Dukarić je rekla da se trudi da ta atmosfera na nju ne utiče, mada je svesna da utiče na naše živote na svakodnevnom nivou. Kako je rekla, poenta je da ćemo uskoro imati ekonomsku krizu i masovno otpuštanje radnika, a političari na vlasti moraju da naprave nešto što će ljudima skrenuti pažnju sa toga.  

„Meni deluje da smo mi samo nedovoljno zainteresovani za onaj deo života koji su okupirali oni koji imaju moć. Po meni je poenta da smo mi jedna siromašna zamlja ali da ipak možemo da funkcionišemo, mada je pitanje dokle i kako će to da izgleda, odnosno koliko će taj politički deo uticati na naš život konkretno“, rekla je Dukarić. 

Nevladine organizacije u Srbiji stalno na tapetu i stalno ih napadaju 

Govoreći o radu i delovanju nevladinih organizacija u Srbiji, ocenila je da je danas teško biti vidljiv, i pored činjenice da je nevladin sektor izuteno važan u svakoj državi jer je korektivni faktor i radi ono što država ne radi.  

„Ne vidim nikakvu razliku u tretiranju nas nekada i sada, samo što se sada teme mnogo teže kandiduju da budu relevantne. Mi se bavimo temama koje su u vezi sa suočavanjem sa prošlošću i to je naš glavni fokus. Jako je teško u situaciji kada imate milion i jedan problem reći šta se desilo u Vukovaru, Sarajevu ili Srebrenici. Jako je teško građanima objasniti zašto je važno da oni to znaju“, rekla je Dukarić i dodala da će tada građani lakše razumeti zašto je neko novinaru Dinku Gruhonjiću došao i na ulazu napisao onakve parole.