Nova epizoda podkasta Reaguj! donosi priču o tome koliko je nasilje u istopolnim zajendicama zapravo problematično. Jer, kao prvo, ono je nevidljivo u sistemu. Kada uniformisana lica po pozivu dođu da intervenišu oni ne prepoznaju par, već dve cimerke ili dva cimera. Postoji problem i u tome što mnoge osobe iz LGBT zajednice ne prepoznaju uvek nasilje, pogotovo ako su u pitanju njegove suptilnije forme. Ili ga trpe u strahu da će ostati sami ili nisu u mogućnosti da izađu iz veze iz egzistencijalnih razloga.
Nasilje u porodici, po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se on nalazi, između ostalog, u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu.
Ipak, vanbračnom zajednicom u Srbiji se, prema Porodičnom zakonu, smatra isključivo trajnija zajednica života žene i muškarca, a ne i istopolnih partnera. Tako je i sa brakom. Kako piše u Zakonu, brak je uređena zajednica života žene i muškarca.
Ovo pitanje bi trebalo biti rešeno Zakonom o istopolnim zajednicama, čija je finalna verzija nacrta završena. Sada ostaje da Vlada ovaj nacrt i odobri.
Kada je u pitanju nasilni obrazac u partnerskim odnosima – on se ne razlikuje nužno u odnosu na heteroseksualne parove. Jer, je u pitanju ideja o pozicijama moći gde je jedan partner na neki način moćniji i između ostalog koristi nasilje da bi postigao neku kontrolu. A drugi partner/partnerka je u tom smislu u poziciji žrtve i osobe kojoj je potrebna pomoć da izađe iz takvog nasilnog odnosa.
Za sistem nevidljivi, Pripadnici LGBT zajednice koji su žrtve nasilja u partnerskom odnosu ne mogu da se požale svojim najbližima ukoliko nisu autovani, što ustvari odgovara nasilniku, kaže prirpadnica LGBT zajednice Jovana Jovanović.
“Najčešće počinje tako što vas predator, odnosno onaj ko zlostavlja izdvoji od prijatelja, porodice. Izoluje vas da bi budete sami, da nemate kome da se požalite. Ubedi vas manipulativno da ste vi bolji od drugih, prosto vas izdvoji od svih da nemate podršku od strane ljudi od kojijh bi trebali. Što je najgore, LGBT osobe koje nisu autovane svojoj porodici ne mogu da se obrate za pomoć i tu nema ništa gore od toga kad nemaš podršku svoje porodice, naročito u tim situacijama jer nemaš gde drugo. Ti ako živiš sa partnerom ili partnerkom, vi se posvađate, ti moraš da se vratiš svojoj porodici. Ako nemaš tu opciju, tu nastaje skroz drugi problem. Tu je finasijska nezavisnost je takođe problem sa kojim se LGBT osobe suočavaju samim tim što je teško nalaženje posla ako ste prirpadnik LGBT zajednice. Teško je požaliti se i prijateljima ako niste autovani. Tako da autovanje tu velika prepreka koju treba prevazići u tavkim problemima.”
Problem ide i dublje. Vedrana Mirković je psihološkinja i doskorašnja koodinatorka savetovališta u grupi “Izađi” objašnjava da čak i kada se osoba autuje porodici, ona često nema njenu podršku. A to bi trebao da bude osnovni sistem podrške.
“Žrtva već može da bude zbog tih mehanizama u kojima se nasilje dešava u partnerskim odnosima, dodatno postiđena, da percipira da je bespomoćna. Da se plaši da se obrati za pomoć ili da ako se obrati za pomoć ljudi ili okolina joj govore “ti si kriva” ili “ti si kriv” za što ti se sve to sad dešava. Ovde možemo da imamo taj dodatni element da primarna porodica, taj osnovni resurs potpuno odbacuje svog člana porodice zato što je lezbejka ili gej ili trans osoba ukoliko je reč o istopolnoj zajendici. I da onda taj osnovni sistem podrške lako može da izostane.
Po rečima Nikole Planojevića iz organizacije Da se zna! , žrtve nasilja u istopolnim partnerstima imaju ista prava kao i žrtve iz heteroseksualnih partnerstava.
“To su prava da ih državne institucije zaštite, da im policija pruži adekvatnu zaštitu, da slupajevi butu procesuirani na sudovima – imaju pravo na zaštitu od nasilnika, od osoba koje vrše nasilje unutar partnerstava. Sa tim što znamo da ni u heteroseksualnim odnosima žrtve ne dobijaju adekvatnu zaštitu često”.
Međutim – partnersko nasilje se teže prepoznaje, a zaposleni u institucijama neretko imaju predrasude, zbog čega dolazi do neadekvatnog reagovanja, kaže Planojević.
“Često se desi da policija, tužilaštvo i ko god da je u tim procesima uključen ne raspoznaje baš najbolje ko je tu žrtva, ko nasilnik, imaju određenu vrstu predrasuda, nije im najjasnije na koji način nasilje može da se vrši – jer postoji taj neki patrijarhalni pristup, u tome da su uglavnom muškarci nasilnici – a žene žrtve, kada se radi o heterosex parovima. Ako žena prijavi nasilje iz istopolne zajednice, njima nije baš najjasnije kako da raspoznaju te uloge”.
Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko.
Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.
