044 -2021: Doza vakcine i demokratije

Reaguj!
U četrdesetoj i četvrtoj epizodi podkasta Reaguj! ne trudimo se da bacamo pasulj već pitamo stručnjake šta nas očekuje u ovoj godini.

Da li će čaša o ovoj godini, biti polupuna, poluprazna ili nešto drugo? Da li će ostati takva kakva jeste, da li će se dopuniti ili će se prosuti? Šta nas očekuje u novoj godini?

“Primiti vakcinu ili ne?” pitanje je koje se prvo nameće kada govorimo o ovoj godini. Pulmolog Srđan Lukuć odgovara da je ta dilema razrešena još u 20. veku, jer upravo zbog vakcina koje su razvijane i koje smo primali – živimo život koji poznajemo. On je ipak zabrinut zbog načina na koji se vakcinacija sprovodi u Srbiji, te kaže da ne postoji jasan plan vakcinacije sa kojim bi građani trebalo da budu upoznati. 

“Što se tiče Srbije tu vidim da ne postoji nikakav red, već da se vakcine nabavljaju, informacije se menjaju od nedelje do nedelje. Dolaze jedne vakcine, manji kontinent, veći kontinent. Ljudi su zamoljeni da se izjasne o tome koju bi želeli vakcinu da prime, što je po meni potpuno potpuno besmisleno. Kao da ljudi sami, koji su laici, mogu da osete koja im je vakcina odgovara. Čak ni ljudi koji su stručni, ako biste ih pitali, za sebe ne bi mogli decidno da kažu, a kamoli neko ko se ne bavi medicinom,” navodi Lukić i upoređuje takav način vakcinisanja sa ponašanjem vlasti gde se sve radi kako bi vlast izgledala dobro. 

Ne samo doza vakcine, već i demokratije

U 2021. godini nas očekuje turbulentan period na međunarodnom planu. Postaviće se pitanje odgovornosti kineske vlasti za širenje lažnih infomracija na početku same pandemije. Optužbe su već počele. Politikolog Naim Leo Beširi navodi primer.  

“Imamo prošlogodišnje direktno obraćanje glavnog urendika nemačkog Bilda kineskom predsedniku, optuživši ga da je nesloboda medija u njegovoj zemlji zapravo dovela do toga da nekoliko meseci kasni informacija o tome šta se zapravo dešava u Kini i koliko se to brzo menja”, navodi Beširi.

Koliko su značajne medijske slobode i odgovorno novinarstvo govori i fenomen infodemije koji je pratio krizu. U predhodnoj epizodi govorili, između ostalih, i o njoj. Novinarka Radija Slobodna Evropa Maja Živanović odgovornim smatra novinare čiji je posao da izveštavaju istinito i objefkivno.

 “I mislim da smo svi podbacili prošle godine jer prosto nismo znali šta nas je snašlo i nismo shvatili ozbilnost situacije. Lažne informacije su postojale i pre ovoga. Pandemija je nešto što ih je ujedinilo i postalo je negde fokus. Međutim moram da pohvalim fektček inicijativu na regionalnom nivou. Tako da mislim da nisu građani krivi. Mi smo krivi”, navodi Živanović.

A problemom lažnih vesti posebno su se bavili novinari-fekt čekeri, koji su prošle godine imali pune ruke posla. Novinarka Istinomera Milijana Rogač saglasna je da će korona virus ostati glavna tema u medijima i u 2021, sa vakcinom kao jednom novošću. Međutim, teorije zavere koje su se pojavile u vezi sa virusom i pandemijom, mogu uticati i na neke naše važne odluke, a samim tim i na naš život. Najgore je bilo, navodi Rogač, što nismo znali kome da verujemo. 

”Dakle, mi imamo predstavnike vlast, političke aktere, ali isto tako i stručnjake koji su nas protekle godine lagali. A pritom, nama dodatni problem je što nas uglavnom ignorišu. Ne uvek, ali uglavnom, i to je najčešći slučaj – da naša pitanja ostaju bez odgovora. I onda vi imate stvaranje jedne simulacije stvarnosti na televiziji i u prorežimskim medijima, a sa druge strane imate nekoliko onlajn portala koji dibenkuju i proveravaju njihove činjenice, ali opet mnogo je doseg manji nego svih tih popularnijih, da kažem, medija,” objašnjava Rogač. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva Gajić.

043 – Dve neobične dvedesetice

Reaguj!
U četrdesetoj i trećoj epizodi podkasta Reaguj! pokušaćemo da napravimo rekapitulaciju 2020. godine.

Može se reći da nam je 2020. godinu obeležio nov nepoznat virus.

I pre nego što nas je zadeisila pandemija korona virusa, neki ljudi na položajima poput predsednika Aleksandra Vučića i kasnijeg člana Kriznog štaba dr Branimira Nestorovića govorili su o virusu korone kao da nije ništa u pitanju.

INFODEMIJA I TEORIJE ZAVERE ZA VREME KORONE

Ipak, pojavom korone kod nas i proglašenjem pandemije – došlo je i do stvaranja raznih teorija zavera. Upravo te dezinformacije o korona virusu Marija Vučić, fektček novinarka iz Raskrikavanja, izdvaja kao nešto što je obeležilo prethodnu godinu. Ipak se jednom izjavom može zaokružiti cela godina.

Tokom tri godine postojanja, tim Raskrikavanja razotkrivao je dezinformacije, manipulacije, lažne vesti o svim pitanjima, pa su se tako suočili i sa teorijama zavere o novom nepoznatom virusu. Međutim, osim dezinformacija o koronavirusu, navodi naša sagovornica, život u strahu doprineo je širenju lažnih vesti i o temama koje nemaju veze sa pandemijom.

U svakom slučaju, navodi Vučić, za širenje lažnih vesti neko ima interes, a to nisu građani.

Tokom pandemije korona virusa, ljudi su, često zbog primoranosti da ostanu kod kuće, više pratili medijske sadržaje i bivali bombardovani informacijama. Tako se pojavio novi termin – infodemija. Međutim, već na samom početku pandemije pojavio se veliki broj lažnih informacija u vezi sa virusom korona, njegovim nastankom, merama prevencije i načinima lečenja.

Stefan Janjić, urednik portala FakeNews Tragač, naglašava da, uprkos trudu određenih redakcija u Srbiji, razotkrivene lažne vesti često su manje vidljive od prvobitnih informacija. Kako kaže, ove redakcije nemaju veliki domet, kao što to imaju mediji koji šire dezinformacije na prvom mestu.

Janjić smatra da, pored medija, deo odgovornosti mora pripasti i naučnicima od kojih se očekuje da javnost informišu i obrazuju tokom pandemije. U suprotnom, kaže Janjić, njihovo mesto biće i biva usupljeno kvazinaučnicima.

ISTRAŽIVAČKI NOVINARI – PRVI U REDOVIMA

Nova dešavanja doprinela su ne samo tom da fektček novinari imaju pune ruke posla. Neizbežno su prethodnu godinu obeležile priče istraživačkih novinara. I iako znamo kakve posledice često trpe istraživački novinari – naše koleginice i kolege odlučno su se nosili njima, jer su i te priče označile godinu iza nas. Urednik Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) Dinko Gruhonjić iz mase istraživačkih priča na ovom portalu izdvaja serijal o javnim nabavkama i dodaje da se nada da će se Tužilaštvo pozabaviti tim podacima.

Ekipa VOICE-a u 2020. godini pozabavila se i problemom državnih poljoprivrednih zemljišta. Kako navodi Gruhonjić, to je vojvođanska tema zbog najvećeg procenta obradivog zemljišta u Srbiji koji je u pokrajini. Izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini postao je unosan biznis jer je veza u institucijama koje odlučuju o izadavanju potrebna.

Gruhonjić navodi da je VOICE istraživanjem došao do podataka da su se neki ljudi na taj način obogatili više nego nekadašnja porodica Dunđerski.

Kada je reč o istraživačkim pričama na nivou Srbije, Dinko Gruhonjić izdvaja istraživačke priče nekoliko medija koji su istraživali priču o uzgoju marihuane u Jovanjici nedaleko od Beograda.

Gruhonjić ovu priču izdvaja jer je na tragu sukoba u redovima vladajuće Srpske napredne stranke.

NEOBIČNI IZBORI U NEOBIČNA VREMENA

Prošlu 2020. godinu pamtićemo i po zaista neobičnim izborima. Neobični i zbog situacije u vezi sa pandemijom korona virusa koja je predizborne aktivnosti stranaka svela na minimum, ali i zbog bojkota velikog dela opozcije.

Vujo Ilić, savetnik za javne politike i istraživanja Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), podseća da je bojkot bio najavljen već 2019. godine kada su opozicioni poslanici odlučili da ne dolaze na sednice Skupštine tražeći izmenu izbornih pravila kako bi ona bila ravnopravnija. I pored više mesečnih razgovora o izbornim uslovima između vlasti i opozcije, vlast je ipak odlučila da promeni neke stvari, kao što je smanjivanje cenzusa za većinske stranke na 3%.

Ipak, kada je došlo do izbora – nezadovoljni promenjenim pravilima izborne trke, veliki deo parlamentarne i vanparlamentarne opozicije odlučio je da ih bojkotuje.

Osim toga, usred kampanje došlo je do proglašenja pandemije korona virusa, pa se zvanično i prekinula predizborna trka. Ipak, sva ta dešavanja, naš sagovornik navodi, uticali su da ovo budu neobični izbori.

Nakon izbora, protesta i leta – došlo je do konačnog formiranja Skupštine, a onda se čekalo dosta dugo na formiranje nove vlade.

Ipak, iako se dugo čekalo na formiranje Skupštine, izbor Vlade – u jednom od obraćanja nakon završenog tog dela posla, predsednik Srbije Aleksandar Vučić naglasio je da će ova vlada i skupština imati ograničen rok trajanja, pa umesto četiri – trajaće dve – otvarajući tom izjavom mogućnost da se ti vanredni parlamentarni izbori poklopiti sa redovnim predsedničkim i beogradskim izborima na proleće 2022. godine.

I ovu izjavu, naš sagovornik Ilić iz CRTA-e ocenjuje kao neobičnu.

NOVINARI – #POSLEDNJALINIJAODBRANE

Kraj godine, nažalost, obeležili su napadi na naše kolege novinare i novinarke. Kako smo u prethodnoj epizodi podkasta Reaguj napomenuli – bilo je oko 47 samo verbalnih pretnji u 2020. godini, pod koje spadaju i dezinformacije ili napadi na osnovu dezinformacija. Ovo je najveći broj napada u poslednjih 12 godina, a najmanje napada bilo je 2009. godine. Od 2014. broj verbalnih napada na novinarke i novinare se povećava. Ako pokušamo da napravimo retrospektivu slobode medija u Srbiji u prethodnoj godini, moramo da spomenemo hapšenje novinarke Ane Lalić, vređanje Žakline Tatalović posle svake konferencije Kriznog štaba, zaključak Vlade o informisanju u vreme pandemije korona virusa kojim je zapravo ograničeno izveštavanje medija, kao i pretnje upućene urednici Centra za istraživačko novinarstvo Srbije Milici Šarić i uredniku Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra Dinku Gruhonjiću.

Potpredsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine Maja Leđenac kaže da vlast nije olakšavala posao novinarima, koji tokom pandemije moraju da izveštavaju još odgovornije nego inače.

Od marta 2020. umrlo je više od 600 novinara od koronavirusa na celom svetu. Ali nije samo virus taj koji ugrožava pravično i objektivno informisanje. Jer, u svetu je tokom 2020. godine ubijeno 50 novinara, a većina njih ubijeni su u zemljama koje nisu u ratu, objavila je u godišnjem izveštaju organizacija Reporteri bez granica. U zemljama koje nisu u ratu ubijena su 34 novinara, piše u izveštaju za period od 1. januara do 15. decembra 2020. godine. Kao i ranijih godina, za novinare je najopasnije bilo istraživačko novinarstvo i pisanje o korupciji i organizovanom kriminalu. Dodaje se, međutim, i da je zbog pandemije znatno manji broj novinara izveštavao sa terena nego ranijih godina. 387 novinara bilo je zatvoreno u 2020, a Reporteri bez granica ocenjuju da je reč o “istorijski visokom broju”.

Maja Leđenac naglašava da je u ovakvim trenucima neophodno da građani pokažu solidarnost, ali i da oni nisu svesni da informacije koje im novinari pružaju mogu da budu njihovo oružje.

Leđenac smatra da novinare nije lako ućutkati, bez obzira na sve napore vlada širom sveta. To što je vlast uplašena znači da su novinari na pravom putu.

A šta očekivati od 2021. godine? Maja Leđenac kaže da Nezavisno društvo novinara Vojvodine, bez obzira na sva dešavanja u 2020. godini, u novu ulazi sa puno optimizma i nade. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić. 

042 – Nesigurni među činjenicama

Reaguj!
Prva stvar koje mladi novinari i novinarke moraju da znaju – jeste da svaki njihov rad treba da bude potkrepljen činjenicama.

Prva stvar koje mladi novinari i novinarke moraju da znaju – jeste da svaki njihov rad treba da bude potkrepljen činjenicama. Ali, nije sve to tako prosto kao što bi trebalo da izgleda. Šta se dešava kada novinarke i novinari objave te činjenice? U zavisnosti od portala na kojima rade i koje teme obrađuju – dobijaju pretnje od onih kojima se te činjenice ne dopadaju, a neretko se plasiraju dezinformacije o njima ili redakciji.

Tako je poslednji mesec u 2020. godini označio još jedan napad na člana naše profesije. Početkom decembra na privatni tviter nalog Milice Šairć, glavne urednice Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, stigle su pretnje.

PUSTI PSE NA NOVINARE

Drugog decembra na tviter profilu Milice Šarić našla se poruka jednog tviter korsnika koji ju je mizogino i seksistički vređao i rekao da „im se bliži kraj“. Istog dana, na CINS-ovom fejsbuk nalogu javila se osoba koja ih je nazvala „Soroševim plaćenicima“, rekla da će ih stići pravda i dodala da ima još njih „budnih“ sugerišići da ima još onih kojima smetaju pisanja ovog istraživačkog medija.

Kako za podkast Reaguj navodi Šarić, ovo je prva pretnja smrću njoj, a i prva pretnja koju je CINS dobio posle nekoliko godina. Naša sagovornica dodaje da se često dešava da ih nazivaju izdajnicima, plaćenicima, ali da je ovo prvi put da im neko preti direktno. Zato je glavna urednica CINS-a, zajedno sa svojim timom, odlučila da podnese krivičnu prijavu protiv ovih ljudi.

Ovaj napad na urednicu i redakciju CINS-a usledio je nakon objave istraživanja o povezanosti kampanje za bojkot izbora u junu ove godine i čelnika opozicije. Ipak, neke koleginice i kolege kritikovali su redakciju Centra za istraživačko novinarstvo Srbije optužujući ih da nesvesno rade na odbrani vlasti jer o opoziciji pišu u lošem svetlu i time stvaraju mogućnosti da se šire dezinformacije o novinarima ovog istraživačkog medija.

Ipak, nezavisnost medija, standardi i činjenice koje su u odbrani javnog interesa građanki i građana Srbije treba da budu putevi kojima novinari treba da idu. Svrstavanje u neku političku kolonu u javnom prostoru, novinarima donosi napade, ali dešava se i da kada se objave činjenice dolazi do napada iako se štiti javni interes.

Osim napada na društvenim mrežama, dešavaju se i indirektni i direktni napadi na novinare. Jedan od poslednjih slučajeva je i slučaj urednika VOICE-a i dugogodišnjeg noviara Dinka Gruhonjića na čijem ulazu u zgradu su osvanuli grafiti. Kako kaže, ovo je bio način da osobe koje su uradile grafite pokažu da znaju gde on živi, ali i da upozore da svašta može da mu se desi.

SRAMNA STATISTIKA

Neistiniti navodi o novianrima koji objektivno i profesionalno rade svoj posao dovode do toga da se poljulja kredibilitet samog novianra, ali i da sam novinar počne da preispituje vrednost njegovog rada. Veljko Milić advokat Nezavisnog društva novinara Vojvdine objašnjava da je sa napadaima na novianre napadnuta i sloboda izražavanja, a bez nje nema ni demokratije.

Oko 47 verbalnih pretnji u 2020. godini, pod koje spadaju i dezinformacije ili napadi na osnovu dezinformacija, stoji u Bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Ovo je najveći broj napada u poslednjih 12 godina, a najmanje napada bilo je 2009. godine. Od 2014. se broj verbalnih napada na novinarke i novinare nastavlja.

Veliki udeo u verbalnim napadima i razlozima za napade imaju razni portali čiji se impresum ne zna i čije je stvarno vlasništvo skirveno – a oni nastavljaju da objavljuju neistine o kolegnicima i kolegama.

Jedan od takvih portala je i Prismotra.net o čijem je radu nedavno pisao urednik fektček rubrike Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra Darko Šper. U tom trekstu Šepr anlizira ne samo vlasništvo portala i domena, njegove pristali već i novianrke i novinare o kojima ovaj portal piše. 

NOVINARKE UGROŽENIJE

Simptomatično, a ujedno i degutantno je da najviše pretnji i dezinformacija je upućeno novinarkama, a grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama reagovala je svaki put kada dođe do napada na neku od koleginica.

Grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama nastala je kao javna odbrana sve češćeg napada na žene u javnom prostoru, a trenutno broji oko 40 članica. Tamara Urošević za podkast Reaguj! sažima verbalne napade na novinarke, kaže da postoje dva tipična primera nasilja prema novinarkama: 

Ipak, sve ovo dovodi do zaključka da su novinarke u Srbiji dvostruko ugrožene, navodi Urošević: i zbog profesije, koja često može biti rizična, i zbog same činjenice da su žene koje žive u jednom patrijarhalnom društvu. 

ŠTA JE NOVINARIMA ČINITI?

Ako novinari smatraju da im preti neposredna opasnost na život ili telo treba odmah da obaveste policiju. To je jedan od najbržih i najefikasnijih načina, ali mora brzo da se reaguje. Ukoliko ta opasnost nije neposredna, odnosno ako se radi o pretnjama i ugrožavanjima koji se dešavaju putem interneta i dalje treba da prijavljuju takva dela i da uz pomoć pravnih službi koje postoje kod skoro svakog udruženja osmisle najbolji način kako pristupiti probelmu. Tu su naravno i kontakt tačke koje su uspostavljene kako bi novianrima podrška bila u svakom periodu dana ili noći dostupna. 

Veljko Milić advokat Nezavisnog društva novinara Vojvdine objašnjava da je potrebno razlikovati parnice koje se vode zbog različitih neistina koje su objavljene o članovima i novinarima od krivičnih dela koji su izvršene štetu članova jer se za njih vode krivični postupci, o kojima se brine tužilaštvo. 

NDNV trenutno vodi više od 20 parničnih postupaka zbog neistinitih navoda o članovima ovog udurženja.

DEVEDESETE – UZROK OVAKVOG STANJA, ALI NIJE TOLIKO OPASNO

Današnju situaciju mnogi upoređuju sa devedesetim godinama. Dinko Gruhonjić je mišljenja da su uzrok današnjeg režima i odnosa prema novinarima upravo te 90e godine, kada je, kako kaže, sve počelo. Ipak, ne želi da uporedi to vreme sa bilo kojim vremenima posle toga jer su, navodi, ta vremena bila takoreći neregularna. Ratovi, etnička čišćenja, genocid, stradanja, sankcije. Gruhonjić navodi da kolikogod nam se današnja vremena činila groznim i ona to u svakom slučaju u nekim aspektima i jesu – nema ništa groznije od rata. S te strane je to neuporedivo.

On kroz primere nerešenih slučajeva napada na novinare oslikava atmosferu koja se godinama gaji u Srbiji – atmosferu da je sasvim u redu napadati i zastrašivati novinare.

Nezavisno udruženja novinara Srbije nastalo je 1994. godine kada je grupa novinara shvatila da ih, tada, reprezentativno udruženje na nivou Srbije – Udruženje novinara Srbije ne predstavlja na pravi način i optužuje na osnovu neistina kao i tadašnja vlast. Sličnost, ali i veliku razliku u odnosu na devedesete vidi i predsednik NUNS-a, Željko Bodrožić:

Iako su načini cenzure 90ih bili agresivniji i otvoreniji, današnja suptilna cenzura nikako nije bezazlena. Pojavom novih tehnologija, došlo se i do novih načina za kontrolisanje medija. Umesto argumenata iznose se napadi na novinare lično, kako bi tema javne konverzacije postala određena ličnost, a ne problem u društvu. 

U takvoj atmosferi, novinar teško može da dođe do pravde jer nailazi na nekoliko čeličnih zidova u samom procesu. 

Iako u medijskoj sferi postoje više udruženja koja štite profesiju, ne reaguju svi isto kada su u pitanju napadi na novinarke i novinare. Tako, postoji i treće reprezentativno udruženje druženje novinara u Srbiji – Udruženje novinara Srbije. Hteli smo da saznamo i njihov stav na ovu temu, ali na naše mejlove do snimanja ovog izdanja nismo dobili odgovore.

ŠTA DA RADE GRAĐANI?

Bodrožić i sam kaže da je u ovom pravnom sistemu teško doći do pravde, a Tamara Urošević dodaje i da preventivno nijedan napad na ženu, tako i novinarku nije sprečen. A nije ni procesuiran ni izveštavan na pravi način o tome šta se radi kada se desi nasilje prema ženi, pa onda ni nasilje prema nekoj novinarki. Ipak, ne treba odustati od podizanja svesti građana o važnosti problema nasilja i nad novinarkama i nad novinarima. 

Naša sagovornica podseća da je sloboda govora ograničena govorom mržnje, kao i da se nasilje koje se dogodi u onlajn svetu, ukoliko se ne sankcioniše na adekvatan način, može preliti i u druge sfere života. Upozorava da nereagovanje nadležnih institucija na pojedinačne slučajeve nasilja prema novinarkama za posledicu može imati umnožavanje takvih slučajeva.

Reagovanje je potrebno i kada su u pitanju institucije, naravno, ali i kada su u pitanju koleginice i kolege i sami građani. I sam DInko Gruhonjić to potvrđuje na spostvenom iskustvu. Iste večeri kada su grafiti osvanuli na zgradi u kojoj živi, oko stotinu građana skupilo se kako bi prekrečilo grafite i na taj način mu pružili podršku. On naglašava, da je taj korak bio od izuzetne važnosti za njega i njegovu porodicu. Dodaje da su ovakvi potezi neophodni za društvo kako bi se solidarnost proširila na sve aspekte života.

Novinar dakle svojim izveštavanjem čačne nekog, i od te osobe dobije pretnju, male su šanse da će ga država zaštiti jer to ne posmatra kao problem ili namerno ne želi da ulazi u to. Ako je pak taj neko čačnut država, odnosno političari koji njom upravljaju, novinar protiv sebe može dobiti celu kampanju. A prema pravilu „kadija te tuži, kadija ti sudi“ jači uvek izlazi kao pobednik. Uprkos svemu tome, rešenje postoji, a to je javnost, navodi Željko Bodrožić iz NUNSa.

Urednica CINS-a Milica Šarić kaže da i pored napada sa svih strana, pa čak i od kolega – novinari moraju da se okrenu svojim redkacijama, da se okrenu sebi i očvrsnu.

Na kraju, Milica Šarić, podvlači da je pre svega potrebna neka vrsta pismenosti – naročito medijske, kao i da posvetimo više vremena onome o čemu zaključujemo. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić.

 

041 – Gde je naš novac?

Reaguj!
U četrdesetoj i prvoj epizodi podkasta “Reaguj!” pričamo o ekonosmoj pismenosti, kako ona utiče na životni standard i demokratiju i da li o njoj teba da brine škola, mediji ili država.

Nepoznavanje odnosno nezainteresovanost građana sa svoj novac može eskalirati korupcijom koji je ozbiljni društveni problem i jedan od glavnih faktora zašto siromašne zemlje ostaju siromašne. Ne samo da siromašne države takve i ostaju zbog korupcije, već ona dovodi do sve većih i očiglednijih klasnih razlika između građana, iliti elite i građanstva. 

Za početak bi trebalo promeniti štav kod građana da bi građani posle onoliko godina zapravo trebali da počnu da se odnose prema javnoj kasi kao prema svom novčaniku, kao prema svom kućnom budžetu, a to znači da zaista onoliko koliko prate stanje u svom novčaniku na isti taj način treba da imaju pažnju i interesovanje kao što pitaju svog supružnika i članove domaćinstva, smatra istraživačka novinarka Ranka Ivanovska koja za VOICE prati tokove novca na lokalnom nivou.

“Mislim da zapravo ne treba očekivati i od novinara i od građana da postanu ekonomski eksperti već da treba da budemo jako dosadni sa banalnim pitanjima ‘nismo vas razumeli – objasnite nam’. Mislim da bi to predstavljalo onu neku pravu direktnu demokratiju, a ne to da se bavimo istraživanjima koji prevazilaze naša znanja”, navodi Ivanovska.

Još jedan problem neznanja građana o ekonosmskim procesima i tokovima je i nepoštovanje odnosno neispuvanjavnje potrošačkih prava. Prava postoje, čak su i u nekim slučajevima u Srbiji veća negu u Evropskoj uniji, međutim građani ne znaju kako da ih iskoriste navodi Nenad Bumbić iz Zaštite potrošača Beograd.

Kompanije veoma zloupotrbljavaju, to na neki način radi i naša država, funkcionalnu, ekonomsku i pravnu nepismenost naših građana. Mi u našem radu bukvlnano se susrećemo u polovini slučajeva, da građane moramo da učimo nekim elementarnim stvarima koje treba da su stekli tokom školovanja. I onda dođemo u situaciju zbog tako elemantarnih neznanja da na papiru imamo sva prava građana kao građani EU, a onda zbog te funkcionalne nepismenosti i zbog neprimenjivanja zakona od strane države mi na kraju dođemo do toga da mi zaista ne možemo da ostvarimo svoja prava i da ona ostanu na papiru.” – objašnjava Bumbić.

Rešenje

Finansijski forenzičar VOICE-a, Miloš Katić kaže gde se građani mogu informisati o načinu korišćenja budžeta u svojoj lokalnoj samoupravi. Prvo mesto informisanja mogu biti sami sajtovi gradova i opština, a drugo novoformirani sajt i baza podataka budžeti.data.gov.rs 

“Pre svega lokalne samouprave su u obavezi da svoje budžete objavljuju javno na opštinskim ili stranicama gradskih uprava. To je prva stvar. A druga stvar je baza podataka koja se onlajn pojavila krajem novembra, na kojoj se nalaze budžeti oko 90 gradova i opština u formi otvorenih podataka. I to je sigurno jedan značajan iskorak kada govorimo o transparentnosti podataka i trošenju budžetskog novca, jer na jednom mestu imate sumirano 90 budžeta razvrstanih po prihodima i rashodima”, navodi Katić.

Novinar portala Nova ekonomija, Mijat Lakićević odgovornost okreće ka medijima, odnosno političarima, koji pod teme dana ne stavljaju obične, svakodnevne probleme.

“Ja ne mislim da su ljudi ekonomski nepismeni. Nije se uspostavio takav društveni i intelektualni okvir koji bi ljudima običnim, a onda i novinarima, dozvolio da te teme koje su životne, uđu u prvi plan. Nego se stalno nameću neke druge koje prosto pažnju javnosti odvlače od onoga što bi trebalo da im je najpreče i najbliže, a to je njihov životni standard i kvalitet njihovog života”, navodi Lakićević. 

Mladi će se u budućnosti sve ranije susretati sa donošenjem finansijskih odluka. Tako, čak 90% petnaestogodišnjaka u Sloveniji ima račun u banci, odnosno 37% u Hrtvatskoj, navodi se u istraživanju “Finansijska pismenost, veština 21. veka” koje je sproveo UNICEF. Učenici koji su pokazali visoku finansijsku pismenost, pokazali su i snalaženje u oblastima poput matematike, čitanja i nauke. Deci koja i inače rastu u manje podsticajnim sredinama umanjene šanse da te razlike nadoknade i da steknu punu afirmaciju u odraslom dobu.

Preporuka Unicefa pozvana ovm istraživanjem jeste da je potrebno je sprovesti niz kampanja koje će podići svest o tome šta znači biti finansijski pismen i zašto je to važno, uključujući i promociju zaštite od finansijskih rizika. Ciljna grupa bi trebalo da bude građanstvo u celini, ali, zbog značaja finansijske pismenosti za funkcionisanje u profesionalnim i građanskim ulogama, ove kampanje bi pre svega trebalo, jezikom i sadržajem, adresirati na mlade ljude školskog uzrasta i sprovoditi ih sistematski, preko obrazovnih ustanova. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić.

040 – Migracije lažnih vesti

Reaguj!
U četrdesetoj epizodi podkasta “Reaguj!” pokušaćemo da odgovorimo na pitanje kako zaustaviti dezinformacije o migrantima koje se svakodnevno šire na društevnim mrežama i u medijima.

Veliki broj manipulativnih i lažnih informacija o migrantima mogu se naći na dnevnom nivou, kako u medijima, tako i u antimigrantskim grupama na društvenim mrežama. Najveća Fejsbuk grupa pod nazivom “Pokret STOP Naseljavanju migranata” broji preko 300 hiljada pratilaca.

Kako su velikim delom upravo mediji ti koji potencijalno šire dezinformacije u vezi sa migrantima i kako bi se u medijskom prostoru povukla linija između dezinformacija i činjenica u vezi sa migrantima, Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE kroz projekat „Digitalno poverenje – novinari protiv dezinformacija o migrantima” pokrenuo je fektček serijal. Urednik fektček rubrike na VOICE-u Darko Šper za podkast “Reaguj!” navodi da je ovaj projekt od izuzetne važnosti, naročito kako bi se u javnom prostoru pokazalo da je način na koji se prikazuju i tretiraju migranti neispravan i pogrešan.

Šper ističe da se do najvećeg broja dezinformacija o migrantima dolazi na društvenim mrežama. Osim na nekim anonimnim portalima, dezinformacije i manipulacija u vezi sa migrantima nije bilo u medijima. Ipak, desetak mladih novinara su tu da provere sve te informacije i ukažu na lažne vesti o migrantima. Oni rade monitoring i analiziraju i komentare u kojima korisnici društvenih mreža iskazuju svoje stavove prema migrantima. Kako kaže Šper, problem je što su mnogi pratioci ovakvih grupa potpali pod uticaj tih lažnih vesti i na njima izgradili stavove potpomognute stereotipima, ali i mržnjom prema migrantima.

Igor Išpanović jedan je od mladih novinara koji rade na projektu Nezavisnog društva novinara Vojvodine „Digitalno poverenje – novinari protiv dezinformacija o migrantima”. On kaže da mnoštvo dezinformacija o migrantima mogu dovesti do stvaranja atmosfere u kojoj je nasilje prema njima opravdano.

Sagovornici podkasta “Reaguj!” slažu se da vesti o migrantima nije teško proveriti, jer kako kažu, često se radio polu-informacijama ili informacijama bez ikakvog dokaza, a učestala pojava je i recikliranje starih vesti.

Rešenje

Sagovornici podkasta “Reaguj!” ističu da je na novinarima veliki deo odgovornosti, kao i da je njihov zadatak da pre svega provere informacije i prenesu šta se zapravo dešava na terenu. Druga važna stvar bila bi medijska pismenost koja u Srbiji nije na visokom nivou.

Kako novinarka portala VOICE Sanja Kosović naglašava, provera informacija o migrantima moguća je i od strane samih čitalaca. Kako kaže, važno je kritički posmatrati celu stvar.

“Ne možemo više samo da upijamo informacije, ne možemo da ih primamo, da ih uzimamo za činjenice. Treba da proverimo. Treba da kritički gledamo na te vesti. Nije teško pogledati neku vest, proguglati je, prevesti je na neki drugi jezik i videti možda neku drugu stranu, videti neku pozadinu, videti šta se u stvari krije iza toga”, kaže Kosović, a to smatra i Išpanović, koji slušaocima podkasta “Reaguj!” daje nekoliko saveta kako prepoznati lažnu vest.

“Pogledajte naslov, pogledajte ko je izvor, pogledajte kada je ta vest objavljenja. Ako igraju na izazivanje emocija uglavnom, ne mora biti lažna, ali sigurno ide ka tome da izmanipuliše tu trunku istine koja možda u njoj postoji. To su neke mentalne alatke koje možemo da iskoristimo kada pokušavamo da shvatimo šta su lažne vesti, a šta nisu”, zaključuje Išpanović.

Novinarka Nezavisnog društva novinara Vojvovdine Sandra Maksimović naglašava da svako ima svoju priču iza sebe, i da se stav o pitanju migrantske krize ne sme oformiti na osnovu manipulativnih sadržaja koji se svakodnevno šire internetom.

“Iz mog dosadašnjeg iskustva mogu da kažem da je svačija priča jedinstvena. Ja kao novinarka pratim migrantsku krizu već tri godine, ali jedna stvar je konstantna, a to je da je većina migranata voljna da razgovara, da ispriča svoju priču. Neki od njih nisu voljni da budu prikazani na video snimku, traže da se bluruju, da im se izmeni glas ili slično, ali svi oni žele da kažu kroz šta su prošli, šta su ostavili za sobom, kakav im je život sada i čemu se nadaju u budućnosti. I upravo zato je bitno odeleti usvajanju tih manipulativnih narativima i prepoznati lažne vesti o migrantskim pitanjima”, zaključuje Maksimović. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić. 

039 – Ritam algoritma

Reaguj!
Da li vas nerviraju prozorčići koji stalno iskaču na sajtovima i traže dozvole za neke kolačiće?

Kada pretražujemo nešto na internetu ili kada prelistavamo feed na nekoj društvenoj mreži, sadržaji koji će nam biti prikazani zavise od algoritama. Društvene mreže i druge internetske stranice prikupljaju podatke o našem ponašanju na internetu i u skladu sa našim internetskim navikama nam prikazuju buduće sadržaje. Neki od tih podataka mogu biti: koje sajtove smo posećivali, koliko dugo se na njima zadržali, koje fotografije smo gledali, šta smo kupovali… 

HACKLAB Beograd je kreativni prostor otvoren za sve programere i entuzijaste tehnologije, umetnike i sve zainteresovane za ukrštanje tehnologije i umetnosti. Naš sagovornik, Aranđel Bojanović iz ove organizacije kaže da su algoritmi, najjednostavnije rečeno, skup komandi.

“Algoritam možemo da gledamo kao na neki skup komandi ako ih izvršimo – dobićemo određenu vrstu rezultata. Ono što rade programeri jeste kodiranje algoritama, kodiranje postupaka u određenom programskom jeziku i ono što krajnji korisnici koriste jeste softver. Programerski je ono što mi ne vidimo, a softver ono što koristimo, dakle programeri kodiraju algoritam.”  

Besplatni servisi? 

Zaključujemo da su društvene mreže samo naizgled besplatni servisi. Prilikom kreiranja naloga, korisnici se moraju saglasiti sa određenim uslovima korišćenja, koji podrazumevaju i načine prikupljanja podataka. Bojan Perkov, istraživač u SHARE fondaciji objašnjava da korisnici često nisu svesni na koji se način mogu iskoristiti podaci koje su oni, na kraju krajeva, dobrovoljno ustupili.  

“Servisi kao što su Facebook, Instagram nisu besplatni već postoji neka druga transakcija – kada napravite Facebook nalog ne plaćate novčanu pretplatu, ali

korišćenjem tog servisa morate da pritisnete tamo na uslove korišćenja šta sve

prikupljaju od podataka. I ljudi misle “Ma šta mene briga daću im ja sve podatke”. Prosto taj trade-off je mali jer nemaju osećaj da to nešto njih lično pogađa, kao “ja sam jedan od milion šta me briga, ko će meni i šta da uzme od podataka”. I onda kad počne da dobija oglase koje su je l, vrlo relevantni i za ono što radi, prati, ono što ga zanima, onda kaže “e, pa ovde ima nešto”.

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko. 

038 – Samo minut

Reaguj!
U 38. epizodi podkasta „Reaguj“ donosimo vam priču o nepropisnom parkiranju i uticaju na svakodnevno funkcionisanje građanka i građana, naročito kada su u pitanju roditelji sa decom, stari i osobe sa invaliditetom.

Stanovnici većih gradova Srbije se sve više suočavaju sa problemom gde parkirati svoj automobil. Podaci od prošle godine samo u Novom Sadu ima oko sto pedeset hiljada automobila, a u Nišu nešto manje od sto hiljada automobila. Ovi podaci govore da na svaka dva stanovnika samo ova dva grada ide po jedan automobil.

Mnogi vozači u nedostaku propisanih parking mesta, vozači pribegavaju parkiranju na prvom slobodom, a to je uglavnom u gradskim jezgrima, i nepropisno mesto.

Sa druge strane, nepropisno parkiranje utiče i na bezbednost pešaka u saobraćaju jer se često automobili nađu na trotorarima, pa je pešacima teško ili nemoguće da prođu. Ipak, najviše problema bahati vozači prave starim sugrađanima, roditeljima sa malom decom i osobama sa invaliditetom.

Kada su žalbe u pitanju, za podkast Reaguj iz kancelarije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti kažu da u bazi podataka Poverenika nema pritužbi koje se vode kao pritužbe zbog bahatog parkiranja, ali dodaju da su imali pritužbe kada je reč o parking mestima osoba sa invaliditetom i da su se one odnosile na pravo korišćenja tih parking mesta.

Pauk služba radi

Iako smo čuli građane koji imaju problema sa parkingom, njegovim nedostatkom ali i problemima sa kojima se suočavaju osobe na koje nepropisno parkinje utiče, rukovodilac Službe za odnose sa javnošću Javnog preduzeća Parking servis iz Novog Sada Radovan Jeknić pak sagledavajući situaciju sa saobraćajem navodi da u porođenju sa drugim gradovima, u Novom Sadu nema previše problema kada je u pitanju nepropisno parkiranje. On ističe ovo preduzeće radi sve što je u njihovoj moći da uredi parking mesta i sprovodi zakon.

Ivan Novković, upravitelj PONS fondacije, u razgovoru za podkast Reaguj navodi da se svaki put kada izlazi iz kuće, što to je svakodnevno, ima problem sa nepropisnim parkiranjem. Kako je i sam korisnik invalidskih kolica, nemogućnost da se slobodno kreće počinje samim izlaskom iz kuće, a kako je u stalnom kontaktu sa drugim osobama sa invaliditetom, kaže da nije usamljen slučaj.

Sa druge strane, Radovan Jeknić iz Parking Servisa navodi da se u Novom Sadu Parking servis trudi da odgovori na sve izazove koje imaju kada su u pitanju javna parking mesta, ali da je i to teško jer upoređujući sa vremenom pre 10 godina – ima daleko više automobila.

Slična situacija je i u Nišu, a naš sagovornik Ivan Novković kaže da nisu samo osobe sa invaliditetom ugrožene, već, na primeru Niša gde živi, navodi da i ostale sugrađanke i sugrađani bez invaliditeta imaju probleme da se slobodno kreću kada su trotoari nepropisno zauzeti.

Kako bismo bili sigurni šta su planovi Novog Sada i Niša, kao najvećih gradova u Srbiji posle Beograda, redakcija podkasta Reaguj uputila je poziv za izjavu Gradskoj upravi za saobraćaj i puteve Novog Sada i Sekretarijatu za komunalne delatnosti, energetiku i saobraćaj Grada Niša. Iz Novog Sada nismo dobili odgovor iako smo uredno poslali zatražena pitanja, a iz Niša iako obećana izjava – nismo je dobili.

REŠENJA

Javno posramljivanje vozača koji nepropisno parkiraju pokazala je dobre rezulatate u Sloveniji kada su institucije postavile bilborde i reklame sa izmišljenim imenima i prezimenima i kaznom kako bi građanima skrenuli pažnju i, makar izmišljeno, dali lice ovom problemu. Da je moguće da građani mogu da pokrenu jednu sličnu akciju, pokazuje kampanja bahatoparkiram koja je krenula pre desetak godina u Beogradu. Jedan od pokretača ove kampanje, Filip Milošević naglašava da je najpre problem u prevelikom korišćenju automobila, ali i da nepropisno parkiranje može dovesti do velikog broja posledica. On objašnjava da je na sajtu bahatoparkiram.com bio postavljen tekst, jednostavno i minimalnim dizajnom, sa belim slovima na crnoj pozadini. Taj tekst kaže: “ukoliko ste nalepnicu sa ovom adresom zatekli na zadnjem delu svog vozila, budite sigurni da ste pomogli jednu od narednih stvari.”

Sa druge strane, PONS je oformio neformalnu radnu grupu sa bivšim većnikom Grada Niša zaduženim za saobraćaj na čelu, kako ne bi ostalo samo na javnom zagovaranju, već i da se aktivno uključe u rešavanje problema. Pre tačno godinu dana PONS fondacija je kreirala mobilnu aplikaciju koja omogućava da brzo i jednostavno građanke i građani Niša prijave probleme sa kojima se suočavaju.

Iako zbog nedostatka sredstava za promociju aplikacije, PONS, navodi naš sagovornik, može da se pohvali da su sedam problema koji se tiču saobraćaja, a naročito bahatog parkiranja, uspešno rešili.

Ali nije sve na ustanovama. Kao što smo videli i na primeru sajta bahato-parkiranje, ali i aplikacije PONS-a i građani mogu da doprinesu rešavanju probelma. Najjednostavnije rešenje koje imamo kada vidimo nepropisno parkirano vozilo, osim da pokušamo da vozaču objasnimo gde je pogrešio, jeste da pozovemo takozvanu pauk službu.

Međutim, nije sve tako jednostavno. Radovan Jeknić iz novosadskog Parking servisa kaže da će uvek biti više bahatih vozača koji svoje automobile nepropisno parkiraju od radnika u ovakvim preduzećima, ali da je moguće u Novom Sadu da služba sankcioniše takve slučajeve. Ipak, naglašava da nekada treba i pričati sa ljudima i govoriti im o lošem uticaju na ostale tog njihovog postupka.

Upravitelj PONS fondacije Ivan Novković navodi da nije potrebno tražiti rešenja sa strane, već je samo potrebno insistirati na poštovanju zakona, a to je u slučaju bahatog parkiranja veoma lako jer postoji Zakon o saobraćaju koji se mora poštovati i sprovoditi. Ipak, za insitiranje na svakodnevnom nivou – potrebno je i pogurati incijitavu odozdo.

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.
 

037 – Sreća, razonoda ili profesija

Reaguj!
Kako ste saznali za podcast “Reaguj”?

Prema izveštaju Instituta “Dr Milan Jovanović Batut” iz 2014. godine, najučestalija aktivnost u pogledu igara na sreću u Sribiji bila je lutrija koju je pola stanovništva igralo bar jednom u toku svog života, od kojih je trećina to činilo u predhodnih godinu dana od istražvianja. Sportsko klađenje zauzima drugo mesto, a njime se bavilo 17 % stanovništva. Za njima slede slot aparati od 5,5%.

Dok je lutrija jednako zastupljena među polovima i starnosnim grupama, ostali oblici kockanja su učestaliji kod muškog dela populacije. Na primer, 91,5% onih koji su praktikovali sportsko klađenje u proteklih 12 meseci bili su uglavnom muškarci starosti do 44 godine. Ukupno 3,7 % odrasle populacije u Srbiji je u riziku od zavisnosti od kockanja. Brojčano gledano, problem sa kockanjem ima između 51 i 93 hiljada ljudi između 18 i 64 godina.

U najvećem riziku se nalaze stanovnici koji igraju određene kazino igre, koji su na slot aparatima ili koji se kockaju putem interneta. Takvi “igrači” imaju 50% šanse da zapadnu u kandže ovog poroka.

Opasnost od klađenja ne vidi sagovornik podcasta “Reaguj, koji kladionicu doživljava kao mesto za druženje i rekreaciju:

“Prvenstveno, postale su dobro mesto, lepo, komotno, provetreno, lepo opremljeno. Volim sport, pratim sport i kombinujem taj izlazak i praćenje rezultata. Konkretno u mom slučaju – opkladiti se znači da bi mi bilo zanimljivije da pratim te i druge utakmice. Zanimljivije praćenje sportskih dešavanja.”

Sigrica, samo razonoda, analiza utakmica, igra na sreću, još jedan tiket – kada je u pitanju prepoznavanje zavisnosti i statistički podaci, rukovoditeljka Centra za nehemijske zavisnosti Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti doktorka Milica Repac, objašnjava da je upravo kladionica igra koju igraju ljudi koji su razvili zavisnost od kockanja. A 2019. godine su oni otvorili oko 82 nova kartona, odnosno javile su im se 82 nove osobe kako bi započele sa lečenjem.

„Kod nas je kockanje legalna radnja i smatra se da je to neka vrsta razonode, sve dok se kocka u kontrolisanim uslovima. Znači, ako ja na primer, ovog meseca imam neki višak u svojim prihodima, pa sam umesto da odem da stavim to u neku vrstu štednje, i ne kupim ništa sebi, znači imam neki višak, ili neću da štedim hoću da to potrošim – odem u kockarnicu da se zabavim. Ukoliko se ja nakon što sam na primer izgubila tom prilikom, vratim ponovo sa novom sumom novca, ne bih li povratila taj svoj gubitak, ili ako ja to radim često i sve češće, ako se desi da potrošim celu svoju platu, to već nije više razonoda, to je nešto što sad možemo da stavimo u kategoriju neke vrste gubitka kontrole“, navodi doktorka Milica Rebac. 

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs. 

036 – Sami u regionu

Reaguj!
U 36. epizodi podkasta „Reaguj“ interesuje nas “šta nas to još žulja?” Jer, kada pričamo o LGBT zajednici, Srbija je jedina deržava u regionu koja još uvek nije usvojila zakon o istopolnim zajednicama.

Nedavno je poglavar Rimokatoličke crkve Franja u intervjuu za dokumentarni film „Frančesko“ rekao da „homoseksualci imaju pravo da budu deo porodice“ i time postao prvi papa koji je podržao istopolne građanske partnerske zajednice. On je i naglasio da je neophodno imati zakon o građanskoj zajednici, kako bi na taj način istopolni partneri bili zakonski pokriveni.

I dok poglavar Rimokatoličke crkve upućuje reči podrške LGBT zajedniici, u Srbiji novoosnovano Ministarstvo za porodicu, koji dolazi iz stranke SPAS Aleksandra Šapića, naginje na desno. Ne samo to, već su mnogi u Srbiji kritikovali izbor Ratka Dmitorvića za prvog ministra za porodicu zbog njegovih stavova koji su diskriminatorni.

Zakon o građanskom partnerstvu važan je iz više razloga, a neki od njih jesu da bi partneri mogli da posećuju jedni druge kada su u bolnici, da bi mogli zajedno da podignu kredit, da jedan partner koji je ostao bez posla može da ostvari zdravstvenu zaštitu na osnovu zaposlednja drugog partnera, da u slučaju smrti partner može da nasledi penziju, da se imovina može podeliti u slučaju raskida i mnogi drugi. Ovo su stvari koje uglavnom podrazumevamo kada je brak u pitanju, ali često ne mislimo na istopolne zajednice.

LGBT organizacije pokrenule su peticiju za usvajanje Zakona o građanskom partnerstvu krajem septembra ove godine, i do sada ju je potpisalo više od devet hiljada ljudi. Ujedno je pokrenuta i kampanja “Šta nas žulja?” u kojoj je objašnjeno zašto je donošenje ovog zakona od velikog značaja.

Koordinatorka programa javnog zagovaranja grupe Izađi Jelena Mitrović naglašava da zbog nedostatka ovog zakona partneri u istopolnim zajednicama trpe mnoge posledice.

“Trenutno u Srbiji ima, ja lično znam, četiri istopolna partnera i partnerki koji imaju decu, ali samo jedan roditelj je faktički na papiru, što bi značilo ako se desi nešto toj osobi, da teško da osoba koja je majka ili otac može da postane roditelj nakon te osobe – pre će postati baba ili deda ili neko drugi ili treći iz porodice. I onda dolazimo do onog najgoreg, primera radi sad tokom ove pandemije što je isplivalo na površinu jeste da neke osobe nisu mogle da svojim supružnicima pod navodnicima, ženama, muževima, odu na sahranu, a preminuli su od kovida”, kaže Mitrović.

Nacrt zakona o registrovanim istopolnim zajednicama sastavljen je još 2010. godine od strane više organizacija civilnog društva i predat nadležinim organima na razmatranje i usvajanje. Ovaj nacrt ne predviđa mogućnost da osobe istog pola stupe u brak, jer je brak između pripadnika istog pola zabranjen Ustavom. Ovim zakonom je predviđeno da registrovani partneri uživaju sva zakonom određena prava iz penzijskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja kao i partneri u bračnoj i/ili vanbračnoj zajednici.

Predrag Azdejković, urednik gej magazina Optimist i gej aktivista, podseća da je predlog zakona o istopolnim zajednicama trebalo da se definiše do 2018. godine.

“Samo da podsetim, mi smo imali tu strategiju za borbu protiv diskriminacije koji je definisao da Srbija do 2018. godine treba da ima predlog tog zakona, a da se to nije desilo. Da smo mi od toga daleko u tom pravnom smislu. Labris je izradila predlog zakona, i LDP ga je prošle godine predložio vladi ali se tu ništa nije desilo. Mi čekamo da se tu nešto desi, jer mislim da bi bilo dosta sramota da Ana Brnabić za vreme svog mandata ništa ne uradi povodom toga”, kaže Azdejković i dodaje da bi nova vlada trebalo da znači i da će ovaj zakon najzad doći na red.

“Mi se sad nadamo da će u narednom periodu sa novom vladom doći i to na red. Naročito sa novom ministarkom za ljudska i manjinska prava Gordanom Čomić, gde smo negde i načuli da će ona prirpemiti zakon o registrovanim partnerstvima tako da očekujemo da če to biti u ovom periodu”, zaključuje Azdejković.

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.  

035 – Biram da imam izbor

Reaguj!
U tridesetoj petoj epizodi u podkastu „Reaguj!“ bavimo se pitanjem dostupnosti abortusa.

U tridesetoj petoj epizodi u podkastu „Reaguj!“ bavimo se pitanjem dostupnosti abortusa. Na ovo su nas potakla nedavna dešavanja u Poljskoj.

Dok smo pripremali ovu emisiju, stotine hiljada žena protestuje na ulicama Poljske. Njihov bunt izazvan je nedavnom odlukom Ustavnog suda te zemlje o gotovo potpunoj zabrani abortusa.

Na osnovu zahteva poslanika Prava i pravde, Ustavni sud sa sudijama izabranim iz redova vladajuće partije ocenio je da su jedina dva slučaja dopuštanja abortusa kada je trudnoća plod krivičnog dela, odnosno silovanja ili incesta i kada je ugrožen život ili zdravlja majke. Time je poništena odluka iz 1993. godine, kojom je, osim ova dva, Poljakinjama bio dozvoljen pobačaj i u situacijama kada prenatalni pregledi lekara otkriju teška oštećenja, deformitete ili oboljenja ploda.

Kako piše Deutsche Welle, ova odluka samo je deo reforme pravosuđa koju EU već odavno vidi kao potkopavanje demokratije u Poljskoj. Isti portal navodi da su poremećaji fetusa do sada bili razlog za većinu od oko hiljadu legalnih abortusa godišnje u Poljskoj. Nevladine organizacije govore o najmenje 100 000 nelegalnih abortusa koji se godišnje obave u ovoj zemlji.

Da bismo imali jasniju sliku ne samo o tome šta se dešava u Poljskoj, jer to možemo pratiti u vestima, već koliko je to značajno za žene u ovoj državi, a i širom sveta tražili smo odgovor upravo u Poljskoj. Dorota Wanat iz Vroclava podržava proteste. Podržavala ih je još otkako je ova borba krenula u 2016. godini, ali nije mislila da će se išta od ovoga ostvariti.

Pre nego što je Tribunal doneo odluku ja sam prosto malo dremala, pa sam se probudila kao nekom novom svetu. Mislim da je moja prva emocija bila šok. Znam ko je na vlasti u Poljskoj ali ipak nisam očekivala da će doći do takve situacije i sećam se da sam pregledala vremensku liniju na Fejsu i nisam verovala u to što vidim. Znači bila sam uverena da naslove koje čitam to neka vrsta klikbejta, ništa više”.

Kakve su tendencije u Srbiji?

Na pitanje da li se inicijativa slična onoj u Poljskoj može pokrenuti i u Srbiji u narednom periodu, Milena Vasić iz YUCOMa kaže da glavni problem leži u apatičnosti našeg Ustavnog suda koju je pokazao tokom vanrednog stanja.

Nažalost kod nas takođe postoji opasnost da se ovako nešto desi. Zato je taj put kojim su išli Poljaci prilikom ukidanja prava na abortus izuzetno opasan glednao iz ugla naseg prava. Jer, imali smo situaciju za vreme vanrednog stanja, kada su brojne inicijative bile podnete za ispitivanje ustavnosti akata izvršne vlasti. Ustavni sud gotovo uopšte nije radio, a kada je počeo da radi kada je ukinuto vanredno stanje, on je potvrdio sve odluke izvšrne vlasti, odbacujući inicijative za ocenu ustavnosti. Što nam govori da, baš u vreme vanrednog stanja, kada je ustavni sud morao da bude čuvar građana od izvršne vlasti, on je tada sve vreme spavao”.

U kontekstu religije

Sa druge strane, kada je reč o uticaju crkve na donošenje zakona poput onog u Poljskoj, teolog Ivica Živković ističe da stavovi velikog broja glasnijih hrišćana i osuda činova abortusa ne govori mnogo o samoj religijskoj zajednici kojoj pripadaju oni koji iznose takve stavove, već govori o njima samima.

Ja kao hrišćanin dođem i izreknem stav da je to greh. Šta sam ja to učinio? Na osnovi čega sam izrekao stav – i da li sam saslušao tu konkretnu osobu. Da li ja to sada posmatram kao pitanje masa, kao neko objektivno pitanje koje se vrlo lako izriče kao ideološki i politički stav. To onda govori o meni samom, tu se otvaraju druga pitanja, pitanja mog ophođenja prema ljudskim bićima, naročito prema ranjivim ljudskim bićima u toj kategoriji gde im je potrebno nešto drugo, a ne kategorička izjava da li je to greh ili da li je to sa moje strane odobreno, već im je potrebno da budu saslušane i bude im pružena podrška. Ta podrška je nešto što se očekuje od nas hrišćana – očekuje se razumevanje, pristup ljubavi, pristup uvažavanja ljudskog biće, pa tek onda možemo da govorimo o abortusu. Šta sve ja kao hrišćanin moram da ispunim pre nego što se izjasnim o svom stavu? Ako kažem da je zabranjeno – siguran sam da mi budu postavljena mnoga pitanja na koja neću imati odgovor.”

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.