084 – Paralelno obrazovanje u sivoj zoni

Reaguj!
Od početka pandemije korona virusa, a tome će u martu već dve godine, sve se izmenilo, pa i školstvo.

Od početka pandemije korona virusa, a tome će u martu već dve godine, sve se izmenilo, pa i školstvo. Otkako je proglašeno vanredno stanje, školstvo u Srbiji pokušalo je da na zdravstveno bezbedan način održava časove. Obrazovanjem za vreme pandemije korona virusa bavili smo se u nekoliko navrata tokom prve sezone našeg podkasta, a pokazalo se da nastavnici nisu bili spremni, a ni dovoljno tehnički i tehnološki obučeni za nastavu na daljinu. Upravo zbog toga, privatni časovi koji se odvijaju u sivoj zoni su procvetali, navodi magazin Nova ekonomija u svom tekstu od 23. jula 2021. godine.

Ovaj paralelni sistem školovanja, navodi Nova ekonomija, koji funkcioniše u sivoj zoni nije novina, ali je pandemija nametnula nove trendove – zbog straha od zaraze virusom korona i privatni časovi su se „preselili“ u onlajn okruženje, što je do pre godinu i po dana bilo nezamislivo.

Rezultati ankete magazina Nova ekonomija govore da je od marta 2020. do jula 2021. godine preko 50 odsto roditelja reklo da su se njihova deca više oslanjala na pomoć privatnih nastavnika nego pre pandemije. Skoro trećina anketiranih nije za svoju decu tražilo pomoć sa strane, a skoro četvrtina roditelja je plaćalo privatnu nastavu iz dva predmeta, svaki peti iz tri, 16 odsto iz više od tri predmeta, a samo iz jednog svega 13 odsto. Kao razloge za uzimanje privatnih časova, 63 odsto roditelja je reklo Novoj ekonomiji da je nastava u školi bila nedovoljno jasna i previše brza.

Šta kažu “privatni profesori”?

Elektroinženjer Ozren Kartalović predaje privatne časove u Novom Sadu već osam godina. On je 2014. godine postavio svoj prvi oglas kako bi zaradio dodatne prihode. Danas, kako on kaže, iza sebe ima oko 1000 studenata i učenika sa kojima je do sada radio časove jedan na jedan. Kroz godine, povećavao mu se broj studenata, pa mu je sada oko 90 odsto učenika sa fakulteta. Ipak, kako on kaže, radeći sa onih 10 odsto učenika iz srednjih i osnovnih škola, Kartalović ima priliku da vidi šta se dešava sa obrazovanjem mlađih iz prve ruke. Konstantan pad je bio prisutan i pre korona virusa. Dolaskom pandemije, taj pad se ubrzao. To je rezultiralo i time da Kartalović pored više poziva za privatne časove, dobija i pozive za razne malverzacije.

Ipak, postoji deo dece koji osete taj manjak znanja. Kako kaže Ozren, mada često dolaze na časove kako bi popravili ocene, jedan deo njih dolazi upravo i zbog samog znanja i svoje budućnosti.

Kroz karijeru Ozren Kartalović je imao priliku i da zvanično radi u prosveti. Kako on kaže, mada su plate u prosveti izrazito male, to i dalje nije razlog da se taj posao radi sa manje truda.

Šta kažu iz pedagoške struke?

Iz vremena socijalizma i Jugoslavije, štagod neko mislio o tom poretku i vremenu, ostalo je na ovim prostorima da je školstvo obavezno, barem osnovno obrazovanje, kao i da je besplatno.

Valentina Kocić, pedagoškinja elektrotehničke i građevinske škole Nikola Tesla u Jagodini ističe da je problem iznenadne onlajn nastave predstavljala nepripremljenost učenika i učenica. Kocić podvlači da je onlajn nastava pokazala kao najveći problem to što đaci zapravo ne znaju da uče – bez obzira na to da li se nastava održava onlajn ili uživo.

Ono što možda nije opšte poznato, jeste da su svi nastavnici i nastavnice u obavezi da drže dopunsku nastavu za sve predmete. Ipak, to često nije slučaj. Valentina Kocić objašnjava da su učenici neretko nezainteresovani za ovu nastavu. Svakako, oni nisu u obavezi da njoj i prisustvuju. Doduše njihov nedolazak može ostaviti neko gradivo nerazjašnjeno, a roditelji se zato ponekad odlučuju da plate privatni čas.

Šta kažu profesori iz škole?

Iako se možda može pretpostaviti da su profesori koji rade u osnovnim i srednjim školama protivnici ovakvog načina dopune znanja, neki od njih kućni bužet pune svojom skromnom nastavničkom platom, ali i davanjem privatnih časova drugim učenicima.

Violeta Grujičić, nastavnica u osnovnoj školi, kaže za podkast Reaguj! da generalno u uzimanju privatnih časova ne vidi ništa loše. Kako kaže Grujičić, najveća prednost privatnih časova su individualni pristup i puna pažnja. U grupi je teško uskladiti individue, čak i na dopunskoj nastavi. Ona objašnjava i da dopunska nastava ima svoj plan i ona se realizuje. Međutim, odziv učenika je slab. Uzrok potrebe za uzimanjem privatnih časova naša sagovornica vidi u tempu rada.

Na podkastu rade: Sanja Kosović, Iva Gajić, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.

U ovoj epizodi podkasta reaguj korišćen je ton sa sajta freesound.org.

083 – Povratak u budućnost

Reaguj!
Prošle godine posvetili smo dve epizode tome šta je obeležilo staru godinu i tome šta možemo da očekujemo u sledećoj.

Prvu epizodu ove godine posvećujemo tome šta smo pogodili, a šta smo pogrešno predvideli u prošlogodišnjoj epizodi gde smo govorili o tome šta možemo da očekujemo u 2021. godini. Istovremeno, ova epizoda poslužiće kao pregled čitave 2021. godine, ali i uvod u to šta možemo da očekujemo od nove, 2022. godine.

Mada smo 2021. godinu dočekali sa nadom da u njoj maske više nećemo morati da nosimo, gadno smo se prevarili.

Pre oko godinu dana počela je prijava interesovanja za primanje vakcine protiv korona virusa koja je mogla da se obavi onlajn ili putem telefona. I dok u većini zemalja nije bilo izgleda da će vakcinu skoro dobiti, građani u Srbiji birali su između pet vrsta. Kako prosečan građanin nije medicinski stručnjak, vakcina se uglavnom birala po tome kojoj naciji najviše verujemo.

Mada kraj pandemije i dalje nije ni na vidiku, dolaskom vakcina donete su mogućnosti i mere koje delu javnosti omogućavaju provod samo nalik onom kakav je bio pre pandemije. Iako su delu javnosti kovid propusnice omogućile nesmetan i relativno siguran provod, drugima su bile razlog za bunt i predstavljalo je vid diskriminacije.

Antivakserski protesti su širom sveta bili aktuelni prošle godine. Međutim, oni su ipak – tek jedan u nizu. Prema Globalnom indeksu mira za 2021. godinu, neredi, štrajkovi i demonstracije protiv vlasti širom sveta porasli su za 244 odsto u poslednjoj deceniji.

Tako je u 2021. godini bila aktuelna serija ekoloških protesta zbog usvajanja izmenjenog Zakona o eksproprijaciji, Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i planiranog ulaganja korporacije Rio Tinto u rudnik litijuma. Kako je do ovih protesta uopšte došlo, objašnjava član neformalne grupe građana Eko Brigada Jagodina Veljko Gligorijević.

“Po saznanju da će na teritoriji naše opštine doći do istraživanja litijuma, bora i pratećih elemenata, grupa ljudi iz Jagodine se organizovala u tu neformalnu grupu građana i rešila da započne borbu i da započne uopšte informisanje građana o problemu koji nas čeka. Prethodna godina 2021. je bila puna aktivnosti, pre svega ona označava početak naše velike borbe čiji glavni deo tek predstoji”, navodi Gligorijević.

Veljko Gligorijević podvlači da protesti nisu završeni, a taj nastavak borbe najavljuje i Milan Ristović iz udruženja Zaštitimo Dobrinju i Okolinu. Kako kaže, očekuje se da će aktivnosti ekoloških udruženja u 2022. godini biti mnogo učestalije.

“Budućnost je nepredvidljiva. Mi očekujemo da ćemo imati mnogo više aktivnosti nego u prethodnoj godini, baš zbog toga što i firme koje će raditi istraživanja će imati – već oni su prvi deo istraživanja završili, sada kreće drugi deo kada će krenuti sa bušilicama. Znači samim tim i naše aktivnosti će biti mnogo veće. Sa blokadama nastavljamo, sa protestima nastavljamo dok se ne ispune naši ciljevi i ono što smo tražili Vlade Republike Srbije, to je da se povuče projekat Jadar iz prostornog plana Republike Srbije, ne samo – nama ništa ne bi značilo da se otera Rio Tinto, jer projekat Jadar mora da se povuče, da umesto Rio Tinta nekad u budućnosti ne dođe neka druga firma”, kaže Ristović.

Osim najavljenog nastavka ekoloških protesta, ova godina značajna je svakako i za izbore. Već 16. januara izlazimo na biračka mesta glasajući protiv ili za predlog ustavnih promena u oblasti pravosuđa. Interesovanje političkih aktera je malo za kampanju, bilo za ili protiv. Svega nekoliko pokreta poput Ne davimo Beograd, Suverenista i ponovo registrovane zabranjene organizacije Obraz sa istim ljudima i programom, ali malo promenjenim imenom, prijavili su Agenciji za borbu protiv korupcije kampanju u vezi sa glasanjem na referendumu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nekoliko dana pre referenduma je putem društvenih mreža pozvao građane i građanke Srbije da izađu na referendum, pravdajući to evropskim putem Srbije, ali nije eksplicitno pozvao da se glasa za ili protiv.

Neki političari iz vladajuće kolacije naveli su da će glasati protiv promena, dok su neki političari iz opozicije ocenili je ovaj čitav referendumski proces način da se zasene izbori u aprilu. Politikolog Vujo Ilić navodi da misli da to nije slučaj, ali da bilo koji rezultat svakako odgovora trenutnoj vlasti.

“Mislim da se pre radi o tome da je čitava ova kampanja ugnežđena unutar mnogo šire i duže kampanje koja se odvija za izbore u aprilu, koja je počela zapravo i pre referendumske kampanje. Rekao bih da sa jedne strane većina izbora odgovara vlasti, odnosno svi ishodi odgovaraju vlasti. Vlast ima načina da svaki mogući ishod, dakle veliku izlaznost, malu izlaznost, veliki broj glasova ZA ili glasova PROTIV može da preokrene na takav način da iskoristi u svojoj propagandi. Sa druge strane, mislim da ne vidimo kampanju iz opozcionog spektra upravo zbog toga što je veoma teško poslati jasnu poruku i odrediti se prema ovom referendumu”, navodi Ilić.

Vujo Ilić smatra da je direktna demokratija jedini način da građani zapravo učestvuju u donošenju odluka, pa tako i kada je reč o ustavnim promenama u oblasti pravosuđa o čemu je i referendum koji nas očekuje. Međutim, iako se ne zna kako će građani glasati jer nije bilo dovoljno relevantnog istraživanja javnog mnjenja, Ilić vidi veći problem u tome što građani ni ne znaju o čemu treba da se izjasne.

“To je veoma loše iskomunicirano, ako je uopšte komunicirano. Neke zakonom predviđene stvari jednostavno nisu urađene – Republička izborna komisija je bila u obavezi da obrazloži građanima argumente za i protiv, to nije urađeno. Na javnoim servisu, na nacionalnim medijima nemamo dovoljno debata o ovome i, zapravo, glasaće se 16. a kampanje nije ni bilo. Tako da kao i svaki drugi referendum – građani imaju moć da odluče o tome, ali je glavno pitanje da li su građani dovoljno informisani i da li zaista mogu da imaju uvid u to šta će biti posledica te njihove odluke”, kaže Vujo Ilić.

Na podkastu rade: Sanja Kosović, Iva Gajić, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.

082 – Odmor je otpor

Reaguj!
82. epizodu podkasta Reaguj!, koja je ujedno i poslednja epizoda u ovoj godini, posvetili smo važnoj temi.

82. epizodu podkasta Reaguj!, koja je ujedno i poslednja epizoda u ovoj godini, posvetili smo važnoj temi. U njoj govorimo o tome koliko se poštuju radnička prava u Srbiji.

Globalno smatrano, osnovna prava uključuju pravo na sigurnost i zdrave uslove za rad, jednaku priliku za sve radnike da budu unapređeni, limitiran broj radnih časova, kao i plaćen godišnji odmor i bolovanje. Međunarodna konfederacija sindikata svake godine objavljuje Indeks globalnih prava. U pitanju je istraživanje u kojem su države ocenjene od 1 do 5, a veća ocena predstavlja učestalije kršenje prava radnika i lošiju sredinu za zaposlene. Ovogodišnji podaci pokazuju da Evropa ima najbolju prosečnu ocenu koja iznosi 2,50, a zemlje Bliskog Istoka i Severne Afrike najlošiju – 4,65. Tome u prilog govori da su radničkim aktivistima širom sveta uzor države Skandinavije. One su godinama unazad ocenjene jedinicom, koja označava da se radnička prava sporadično krše. Indeks poštovanja radničkih prava prati se i ocenjuje i na teritoriji Balkana. Srbija, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina su po najnovijim istraživanjima ocenjene četvorkom. Malo bolja situacija je u Albaniji i Bugarskoj gde je ocena tri, dok Crna Gora i Hrvatska sa ocenom dva već nekoliko godina predstavljaju države sa najpovoljnijim uslovima za rad u regionu.

Ilustrativan primer položaja radnika, a posebno radnica u Srbiji predstavlja i situacija u kojoj se nedavno našla dojučerašnja novinarka Radio televizije Vojvodine Sandra Žigić. Ona je ostala bez posla nakon što je Radio-televizija Vojvodine raskinula ugovor sa agencijom preko koje je Žigić bila angažovana.

“Rečeno mi je da nema novaca, da puno ljudi čeka ugovor. To sve su informacije koje meni ni do dan-danas nisu jasne šta znače. I onda sam dobila niz ‘dobronamernih’ komentara koji mi se s ove distance čine vrlo mailiciozni – da se raspitam kod nekih drugarica pa da tražim novi posao; ili da meni svakako ne odgovara da radim emisiju koju sam radila zato što ta emisija ide kasno uveče a ja imam malu bebu”, prića Žigić.

Ipak, veliki broj poslodavaca znači i podela na one poslodavce koji poštuju radna prava i one koji to ne čine, navodi za podkast “Reaguj” Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije. Poštovanje postojećih zakona koji se odnose na rad i radnike je veoma bitno, navodi on.

“I među poslodavcima, i među zaposlenima ima ekstrema, ali jednostavno, država je ta koja može svojim mehanizmima takve stvari da spreči. Mi smo često suočeni sa činjenicom da i pojedine velike multinacionalne kompanije koje su ovde investitori i koji su ovde došli da anagažuju našu radnu snagu – ne poštuju neka osnovna pravila koja proizilaze iz međunarodnih pravila i odnosa koji važe širom Evrope”, upozorava sagovornik podkasta “Reaguj”.

Na podkastu rade: Irena Čučković, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević i Iva Gajić.

081 – Karta u jednom pravcu

Reaguj!
Trenutno ste verovatno na putu do ili od posla ili fakulteta.

Trenutno ste verovatno na putu do ili od posla ili fakulteta. Putujete, krećete se i migrirate sopstvenim nogama, automobilom ili javnim prevozom. A da li ste ikada kupili kartu u jednom pravcu?

U ovoj epizodi govorićemo o unutrašnjim i spoljnim migracijama mladih. Istraživali smo koji su to pravi razlozi zašto mladi odlaze iz manjih mesta, šta im nedostaje u njihovom rodnom kraju, zbog čega bi se vratili i kako je pandemija uticala na promenu mesta boravka.

Najčešći razlozi zbog kojih se mladi sele u druge gradove ili države jesu obrazovanje i karijera.

Adriana Cindrić je pre skoro 10 godina napustila svoj rodni grad – Suboticu, kako bi se školovala u Budimpešti. Nakon srednje škole, svoje visoko obrazovanje nastavila je u Nemačkoj gde danas studira istoriju i anglistiku.

“U početku nisam imala svoje prijatelje. Trebalo mi je vremena da se naviknem da održavam kontakt sa prijateljima u Srbiji. Ovde sam došla, nisam znala jezik, kada sam išla u školu jezika bili su svi stariji. Vremenom sam upoznala mlade ljude koji su pomogli da izdržim ovde”, prepričava svoje iskustvo Cindrić koja bi se u Suboticu vratila kada se steknu povoljni uslovi kako bi pokrenila biznis.

Sa druge strane, Sofija Ninković, takođe iz Subotice, pre 17 godina kupila je kartu u jednom pravcu kada je školovanje nastavila u Velikoj Britaniji. Kako ona kaže, uvek je znala da ne želi da provede ostatak života u Subotici, pa čak ni u Srbiji, zbog ekonomskih, ali i društvenih razloga.

“Ovde mogu naći bolji posao, ima više prilika za moju struku, okruženje je drugačije, ljudi su mnogo liberalniji, imaju različite stavove, diskusije o socijalnim problemima su dinamičnije nego u Subotici”, objašnjava Ninković.

Rešenje

Motivi za promenu mesta stanovanja zavise od osobe do osobe, objašnjava Ivan Brkljač iz “Tačke povratka” koji pomaže ljudima iz dijaspore da se vrate, zaposle, pokrenu sopstveni posao ili usavrše svoje znanje u određenoj oblasti. On navodi da je preduslov za povratak i razlog za odlazak praktično ista stvar.

“Ljudi koji imaju malu decu odlaze iz Srbije izjavljujući da žele da im se deca se razvijaju u drugom obrazovnom sistemu, dok ljudi iz dijaspore koji dobiju decu u dijaspori, kada shvate da deca nemaju iste običaje i ne govore jezik, često odluče da se vrate”, objašnjava Brkljač.

Osim nostalgije i želje za očuvanjem kulturnog identiteta, oko 44 odsto ljudi bi se vratilo iz inostranstva da postoje prilike za karijerno napredovanje. Međutim, jedan od problema je i nedovoljna promocija već postojećih podsticaja za povratnike, kao što je umanjenje poreza na poreze i doprinose za 70 odsto, navodi naš sagovornik.

“U zapadnim zemljama neto zarada je veća nego u Srbiji. Sa ovim merama koje postoje, poslodavci, a i sami zaposleni, imaju pregovaračog prostora da se izbore za veću, konkurentniju platu u zemlji u kojoj su i dalje troškovi života niži nego na zapadu, i da možda na toj neto razlici mogu da profitiraju”, objašnjava Brkljač.

Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković, Nemanja Stevanović i Sanja Đorđević.

080 – Lični informacioni mehuri

Reaguj!
U 80. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o personalizovanim sadržajima sa kojima se svako od nas susreće na internetu.

U 80. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o personalizovanim sadržajima sa kojima se svako od nas susreće na internetu.

Profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i osnavač SHARE fondacije Vladan Joler za podkast Reaguj! objašnjava da se sve više potencira na algoritamskoj transparentnosti, da bi se razumelo na koji način targetiranje uopšte funkcioniše.

“Najveći problem je što u stvari mi tačno ne znamo kako to funkcioniše. U proteklih 5-6 godina postoji ta tendencija i postojalo je gomila nekih inicijativa u pravcu nečega što se zove algoritamska transparentnost. E sad, zašto je algoritamska transparentnost bitna? Zato što većina tih procesa nano targetinga, koja je u stvari targeting malog opsega, za takve stvari je neophodna ta neka vrsta algoritamske obrade, zbog toga što u većini situacija mi pričamo tu o stotinama različitih izvora odakle kompanije vuku te podatke, a ti izvori su različite naše aktivnosti”, objašnjava Joler.

Stručnjak za digitalni marketing Ivan Bildi kaže da sve platforme koje nude reklame rade na istom principu, a taj princip je jednostavan – na osnovu naših aktivnosti na mreži ove platforme prave profil i time nas svrstavaju u određene kategorije koje se nude oglašivačima kod targetiranja reklama.

“Fejsbuk prati naše ponašanje na Fejsbuku, Instragramu, Vocapu, i na osnovu toga nas svrstava u neke različite kategorije koje onda oglašivači posle mogu da koriste kako bi plasirali oglas. E sad, tu postoji zaista mnogo faktora i mnogo načina na koje to sve utiče, ali ukratko prati se svaka naša aktivnost od toga šta pretražujemo na internetu, kakve sadržaje konzumiramo, šta gledamo na Jutjubu, kakve videe gledamo na Fejsbuku, na kakve slike reagujemo, na kakav sadržaj reagujemo – svaki naš korak se negde beleži i pravi se taj profil na osnovu koga posle ti oglašivači mogu da dođu, zapravo, do nas”, objašnjava Bildi. On dodaje da se svaka interakcija, pa čak i onda kada napišemo negativni komentar, računa kao interakcija, a algoritam je prepoznaje kao naše interesovanje za takav sadržaj ili proizvod.

“Ono što ljude obično nervira ako viđaju stalno neke reklame koje ih ne zanimaju, ako oni komentarišu na tu reklamu u negativnom smislu, recimo, ne želim da viđam ovu reklamu, ili napiše vi ste lopovi, ili ne dopada mi se ili štagod negativno da napišu, algoritam ne gleda negativno i pozitivno, on gleda kao interakciju – to znači da vas to zanima, da l’ vas zanima negativno ili pozitivno, njemu nije to primarno važno, on želi da vama daje sadržaje na koje vi reagujete”, objašnjava Bildi.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj! radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

079 – Pogled u budućnost

Reaguj!
Budućnost je stigla i u ovoj epizodi pričamo o njoj.

Usled razvoja tehnologije redakcije se smanjuju, pa cela televizijska ekipa može da stane u jedan džep. Veštačka inteligencija preti da zauzme neka radna mesta, a novinari-amateri uveliko se bave produkcijom, pa je profesionalnim novinarima ostala samo njihova etika, objektivnost, nepristrasnost, fakticitet, sa kojom se mogu prekvalifikovati na druge pozicije, navodi profesorka komunikologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dr Jelena Kleut.

Sanja Kljajić je između ostalog i MOJO novinarka, odnosno novinarka koji svoj medijski sadržaj proizvodi isključivo pomoću pametnog telefona. Na ovaj način Kljajić je i snimateljka, motnažerka, tonkinja, producentkinja, pa čak i vozačica. Iako budžet medija štedi, kvalitet sadržaja trpi.

“Vidimo da su novinarske priče značajno slabijeg kvaliteta ukoliko je cela redakcija jedan telefon. Nije onda više ni pitanje da imate nekoga na terenu, da fizički delite posao, već kao autor nekog sadržaja morate sa nekim da razgovrate, potreban je urednik, kolega, neko sa kim možete pričati o tome šta ste videli i čuli”, navodi Kljajić.

Međutim, mobilno novinarstvo ima i svojih prednosti. Postoje situacije u kojima je jedan uređaj spretniji od celog kombija. Osim što pomaže novinarima da “uđu u cipele” svojih kolega, pomaže i sagovornicima, običnim ljudima, da se opuste.

“Ono gde može da stane čitava redakcija u jedan telefon su svakako one male priče na terenu, sa običnim ljudima, kojima možete da se približite, koje mnogo bolje reaguju na telefon nego na redovnu kameru. Telefon je blizak, odomaćio se kao uređaj. Sa druge strane, velike teme, dnevna politika i veliki protokoli, apsolutno je nemoguće ispratiti samo mobilnim telefonom”, objašnjava Kljajić.

Posao koji čeka novinare budućnosti je i proveravanje podataka. Porfesorka Kleut doživljava ove poslove kao novinarske, a fekt-čekerka iz Novosadske novinarske škole, Darija Stjepić slaže se sa ovom tvrdnjom, navodeći da uloga novinara mora da se prilagođava vremenu.

Kada je reč o dezinformacijama, Stjepić smatra da će i u tom smislu novinari postajati sve više svesni i odgovorni i da će sami sve više preuzimati na sebe ulogu fekt-čekera.

“Društvene mreže danas jesu vrlo često brže od tradicionalnih medija. Novinarska odgovornost i profesionalni standardi i dalje su nešto što je ipak samo rezervisano za medije”, navodi Stjepić.

Ipak, stručnjakinja za veštačku inteligenciju, doktornatkinja ove oblasti na francuskom Univerzitetu Sorbona, Anja Janković, za podkast Reguj! kaže da novinari ne treba da brinu. Ono što veštačka inteligencija može da „napiše“ kao vest jesu statistika, neke vesti iz sporta, sa berze, ali definitivno ne i autorske tekstove. Naša sagovornica kaže da to i nije cilj veštačke inteligencije.

“Cilj veštačke inteligencije nije da zameni bilo koju profesiju, naročito u oblasti kulture, umetnosti, gde je čovek glavni, krucijalni faktor. Cilj veštačke inteligencije je eventualno u tim sferama da pomogne u automatizovanju nekih određenih zadataka, ali to ne znači da će veštačka inteligencija, verovatno ikada, potpuno da zameni vašu profesiju”, teši nas Janković.

Međutim, veštačka inteligencija još nije osposobljena da proverava informacije, ali ni da generiše neistinu, zadatak koji se nesrećno pripisuje “novinarima”. Anja Janković kaže da može doći do greške, ali to zavisi od ljudskog faktora.

“Bitno je definisati šta tačno znači lagati. Ako se misli na namerno obmanjivanje – mora da postoji svest o stvarnosti u kojoj se svi mi nalazimo. Može da slaže u smislu da pogrešno nešto izračuna, ali to sve zavisi od toga kako je veštačka inteligencija naučena, a to opet zavisi od ljudi koji stoje iza nje”, objašnjava Janković.

Kako je pandemija uticala na razvoj medija?

Pandemija je promenila načine na koji prihvatamo infomracije. U vremenu krize proveravanje podataka na neki način predstavlja luksuz, navodi fekt-čekerka Darija Stjepić.

“Hans Rozling u knjizi Faktologija govori o 10 razloga zašto pogrešno vidimo svet i on tu navodi instinkt hitnosti. Kaže da nas on navodi na momentalnu akciju čim se nađemo pred potencijalnom opasnošću. On nas ometa pri analitičkom razmišljanju i mi u takvim situacijama donosimo odluke i nepromišljeno preduzimamo neke drastične mere”, objašnjava Stjepić.

Upravo jedan od glavnih razloga bezuspešnosti suzbijanja pandemije leži i u medijskom mraku i nepovenju građana u institucije, i to ne samo kod nas. Izvesno je da će i u budućnosti biti kriza, ali odgovornost je na svima, navodi Stjepić.

“Na građanima je ta odgovornost da ne veruju slepo svemu što vide i što pročitaju, nego da svaku informaciju na neki način kritički preispitaju, ali takođe i da ne budu skeptični prema baš svakoj informaciji koja dođe iz zvaničnih izvora ili iz medija, samo zato što je ta informacija došla iz tog izvora”, navodi naša sagovornica i zaključuje da je rešenje medijska pismenost.

Autori podkasta: Iva Gajić, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

078 – Vreme leči sve, ili ne?

Reaguj!
Pandemija je značajno pogodila zdravstveni sistem čitavog sveta.

Trijaža je gruba reč koja određuje ko će pre dobiti lekarski tretman u odnosu na stepen podmuklosti bolesti ili povrede. Ovaj proces koristi se kada je zdravstveni sistem preopterećen, resursi ograničeni, a potreba za zdravstvenom zaštitom velika – kao što je bio slučaj od početka pandemije koronavirusa.

U 78. epizodi podkasta Reaguj! pokušavamo da istražimo kakav je položaj nekovid pacijenata u drugoj godini pandemije. Ovu epizodu kreirali smo uz vašu pomoć i vaše odgovore koje smo prikupili putem upitnika na portalu VOICE.

Odgovora je na upitniku bilo 26, a dobili smo ih sa svih strana – pa čak i dalje od Vojvodine. Ipak, najviše žalbi bilo je iz Novog Sada i Subotice. Pitali smo ljude sa kakvim su se zdravstvenim problemima susretali izuzev kovida, sa kakvim su se problemima suočavali prilikom zakazivanja termina, kao i koliko lekara su promenili prilikom lečenja u toku pandemije.

Rezultati su pokazali da su se anketirani građani Srbije u toku pandemije suočavali sa brojnim problemima pokušavajući da nađu adekvatnu zdravstvenu negu. Od 26 anketiranih, tek jedna osoba koja je imala prehladu, navela je da nije imala većih problema prilikom odlaska kod lekara.

Međutim, ostali anketirani nisu bili te sreće. Jedna žena iz Stare Pazove koja boluje od raka, u našem upitniku navela je da je morala da promeni čak 15 lekara u toku pandemije.

“Na telefon se niko ne javlja, a to je potrebno kad zbog bolesti nisi u mogućnosti lično otići lekaru. Tvoj izabrani lekar koji treba da zakaže termin je ili svaki drugi mesec na godišnjem ili u kovid ambulanti. Zamene se stalno menjaju i nije ih briga jer niste njihov pacijent. Samo za analize potrebne pre svake hemoterapije je potrebno dati oko 60.000 dinara, ne računajući putne troškove od bolnice do bolnice koje socijalno osiguranje ne priznanaje. Pacijenti se smenjuju kao na traci, a sve se svodí na ispisivanje birokratskih papira. Bilo bi dobro za sve nekovid pacijente da se nešto promeni. Niko ne sabira i ne iznosi brojke ljudi koji su umrli jer nisu dobili na vreme i kvalitetnu medicinsku pomoć upravo zbog kovid histerije. Kao da druge bolesti ne postoje”, navodi naša sagovornica.

Na leto su neke bolnice izašle iz kovid sistema. Institut za ortopediju Banjica, tri puta je ulazila u kovid sistem, i zato se broj koji čeka svoj tretman povećao. Samo broj pacijenta koji je čekao na ugradnju veštačkih zglobova bio je između devet i dvanaest hiljada.

Početkom jeseni, RTS je naveo da liste čekanja za određene terapije za onkološke pacijente gotovo i da nema. Razlog ovome su novi aparati i dobra organizacija. Tako je, na primer, Centar za onkologiju Kliničkog centra Kragujevca imao 170 pacijenata. Iako im je jedan od četiri zračna aparata bio u kvaru, direktor ove ustanove, profesor doktor Predrag Sazdanović naveo je da se na zračnu terapiju čeka između tri i sedam nedelja.

Trenutno je na listama čekanja u Srbiji oko 53 hiljade ljudi. Najviše njih čeka na ugradnju endoproteza kolena, čak 17 hiljada, zatim na endoprotezu kuka, 12 hiljada pacijenata. Oko devet hiljada pacijenata čeka na operaciju katarakte sa ugradnjom intraokularnog sočiva.

Ivana Marinković jedna je od onih koji su želeli da podele svoje iskustvo popunjavajući upitnik na portalu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra Voice. Kako objašnjava, nailazila je na brojne prepreke u lečenju svog deteta.

“Moje dete je operisalo atreziju jednjaka sa traheoezofagealnom fistulom – to je sam početak tog problema. Tad još nije vladala korona i on je operisan. Posle operacije smo primetili da ne može ništa da jede – znači sa 10 meseci nije mogao ništa da jede, sem blendane hrane u Nutribulitu. Mi smo nakon toga završili u bolnici i meni je tu rečeno tada: znate sada je počela Korona, sačekajte malo da se smiri, dete nek jede i dalje iz Nutribulita. Eto, bukvalno tim rečima, što je meni bilo, mislim onako, van svake pameti. To nije običan problem. To je ipak problem sa hranjenjem deteta. U maju mesecu 2020. se malo stišala ta situacija s kovidom. Ja sam ih zvala i rekla sam im da on i dalje ne može ništa da jede, on ima godinu dana, da hoću da se uradi to snimanje što treba. Kad smo došli oni su snimili detetu taj jednjak i reči hirurga koji ga je operisao i glavne sestre sa odeljenja: znate, nama dolaze mnogo gora deca ovde, vaše dete je sasvim u redu njemu jeste malo sužen jednjak. Vi ga učite da jede, pa biće bolje – i poslali su nas kod kuće”, priseća se Marinković.

Ipak, njenom detetu nije bilo bolje, a nakon toga su završavali u hitnoj više puta – zbog davljenja. Kako bi uopšte došli do adekvatne nege, na kraju su se obratili privatnoj klinici.

Specijalistkinja za plućne bolesti, prim. dr Slavica Plavšić, kaže da se danas stiče utisak da se ide ka privatizaciji zdravstvenog sistema, što nikako nije dobro.

“Treba da postoje zdravstvene privatne ustanove za mnogo stvari, ali za najkomplikovanije I dijagnostičarske, terapijske procedure državna služba mora da funkcioniše. Mnogo bi se olakšalo pacijentima kada bi se sklopili sa privatnim ustanovama odgovarajući ugovori sa državom da se pod istim uslovima leče pacijenti i u državnim i u privatnim ustanovama, a da to zdravstveni sistem sa privatnim ustanovima reguliše međusobno, ne da pacijenti to rade pojedinačno i lično, nego da se uradi na nivou države u saradnji sa privatnim ustanovama. Međutim, ta saradnja izostaje iz nepoznatih razloga”, kaže Plavšić.

Kada je reč o opravdanosti fokusiranja čitavog sistema zdravstvene zaštite na pandemiju koronavirusa, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Rade Panić za podkast Reaguj! kaže da je zbog specifičnosti virusa, ovo ipak opravdano.

“Zdravstveni sistem funkcioniše tako što pruža usluge prvo onima kojima je to najneophodnije. Pandemija, ili da krenemo od epidemije koja je na nivou jedne države i jednog regiona, a ovog puta je pandemija, dakle, ceo svet je zahvaćen, i jeste opasna upravo zato što značajno optereti zdravstevni sistem. Svi virusi kada mutiraju idu ka tome da su manje smrtonosni, a da se brže prenose, odnosno da su virulentni jer time omogućavaju sebi opstanak”, navodi Rade Panić.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

077 – Gde se nalaze mladi u medijskoj paleti Srbije?

Reaguj!
U 77. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o tome na koji način se mladi u Srbiji informišu, koliko to čine preko omladinskih medija, kao i ko u tim medijima kreira sadržaje za njih.

U 77. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o tome na koji način se mladi u Srbiji informišu, koliko to čine preko omladinskih medija, kao i ko u tim medijima kreira sadržaje za njih.

Jugoslovenski predvodnik studetnskog i omladinskog revolucionarskog pokreta, Ivo Lola Ribar, pokrenuo je časopis “Student” u međuratnom periodu, marta 1937. godine. Sedamdeset godina kasnije, najveći deo medijskih sadržaja za mlade nalazi se na internetu.

U istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije „Mladi u medijskom ogledalu 2020“, koje je objavljeno ove godine, istraživači su obuhvatili sadržaje mejnstrim medija, omladinskih medija i jutjubera. Kada je reč o mejnstrim medijima, najprisutnija tema je crna hronika koja ostavlja u senci sve druge teme od značaja za mlade. Istraživači su ovde naveli da postoji rizik da ukupna slika o mlađoj populaciji u ovoj grupi medija pod pritiskom izveštavanja o kriminalu ostane dominantno negativna, čak i ako u tim istim medijima postoje i primeri afirmativnog izveštavanja.

Kada je reč o omladinskim medijima, u ovom istraživanju je pokriveno njih šest: Vice, Noizz, Talas, Vugl, Oradio i Megafon. Istraživači ocenjuju da su ovi mediji imali, uz izvesne izuzetke i nedostatke, izrazito profesionalan, proaktivan i kreativan pristup pri stvaranju medijskih sadržaja za vreme prvog talasa virusa korona. Jezička kreativnost, multimedijalnost, duhovitost, otvorenost za osetljive grupe i žanrovska raznolikost, neke su od stvari koje su ovi mediji uspeli da iskoriste u odnosu na tradicionalne medije, navodi se u istraživanju.

O radu u jednom od omladinskih medija koje je KOMS-ovo istraživanje prepoznalo kao pozitivan primer – Oradiju, razgovarali smo sa novinarkom Jelenom Božić. Ona je jedna od novinarki koje su svoju karijeru posvetile upravo izveštavanju o mladima, a za svoj rad u 2020. godini dobila je i prestižnu novinarsku nagradu „Marina Kovačev“.

“Postoji više izazova u kreiranju medijskih sadržaja za njih. Problem je uglavnom to što mediji ne znaju da priđu mladima i razgovaraju sa njima o njihovim problemima, ali i to što ne poznaju formate koji su zanimljivi mladima. Tu je i problem nedostatka resursa i kapaciteta u omladinskim medijima”, objašnjava Božić.

A da bismo saznali kakva je omladinska medijska scena u regionu, porazgovarali smo i sa Ivanom Vlašićem, glavnim urednikom Radija Student u Zagrebu, jednog od pozitivnih primera medija u kojima rade mladi novinari. Radio Student osnovan je 1996. godine, inicijalno kao produžetak kolegija Radio, sa ciljem praktičnog obrazovanja studenata novinarstva na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu.

“Nisu isključivo studentske teme, nego nešto već malo šire. I naša publika danas nisu samo studenti, već i nekakva šira slušateljska populacija. Po nekim rezultatima slušanosti među 10 najslušanijih radijskih postaja smo u gradu Zagrebu”, kaže Vlašić.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj! radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

076 – Mimovi kao sredstvo zabave ili informisanja?

Reaguj!
Kada je teorotičar evolucije Ričard Dokins, 1969. godine stvorio reč “mim” nije ni slutio da će ona postati internacionalna reč koja će definisati komunikaciju savremenog čoveka na zajedničkoj svetskoj mreži.

Kada je teorotičar evolucije Ričard Dokins, 1969. godine stvorio reč “mim” nije ni slutio da će ona postati internacionalna reč koja će definisati komunikaciju savremenog čoveka na zajedničkoj svetskoj mreži. Za njega je mim, koji je kreirao od grčke reči “minema” koja označava imitirano, zapravo jedinica kulturne evolucije.

Pretpostavlja se da je prva mema nastala mnogo pre interneta kada je u satiričnom magazinu “D Džadž” (The Judge) Univerziteta u Ajovi 1920. godine objavljen strip. Mema spada u kategoriju “očekivanje protiv realnosti”. Po definiciji, da bi nešto bilo mema, mora da se deli i modifikuje, pa je tako ovaj strip postao mema kada je objavljen na Tviteru 2018. godine, nakon čega je dobio i druge oblike fazona.

Marketing stručnjaci spoznali su moć mimova, pa na svojim društvenim mrežama pokušavaju da se dodvore mlađoj publici. Ovakav, forsiran humor, uglavnom ispadne očajan pokušaj, jer se kao takav prepozna, a publika ne odobrava loše fazone u cilju prodaje. 

Stvar postaje ozbiljnija kada se propagandna moć mema koristi i u političke svrhe. Sumnja se da su upravo meme pomogle odnosno odmogle bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu. Kako milenijalci i generacija Z i dalje dominiraju korišćenjem društvenih mreža, izlaznost mladih na izborima bila je veća za 10 odsto kada je Tramp izgubio, u odnosu na 2016. godinu, kada je Tramp dobio izbore, navode podaci centra CIRCLE. Stručnjaci navode da se deo njegovog uspeha i neuspeha može prepisati memama.

Šta kažu mimeri?

Mim stranica Savez ksenofobnih čarapana, kaže admin ove stranice koji je želeo da ostane anoniman, nastala je kao odgovor na jednu vrstu diskriminacije koju su on i njegova drugarica osetili preselivši se iz Kruševca u Beograd i Niš.

Neshvatanje kosovsko-resavskog dijalekta iniciralo je mimove koji su bili u vezi sa kruševačkim govorom i ovim dijalektom. Neki Čarapan, kako nam se predstavio, kaže da su se vremenom proširile teme za mimove.

Ova humoristička i satirična mim stranica je trenutno samo na Instagramu, jer im je Fejsbuk stranica ugašena, kao i velikom broju sličnih stranica. Ipak, on nije odustao.

Mimove, kaže Neki Čarapan, može svako da pravi. Potrebno je samo mim generator, mim šablon ili čak i Paint, i naravno, da imaš profil na društvenim mrežama. Međutim, inspiracija za smešan mim teško dolazi, a neki mimeri u poslednje vreme, navodi on, više nisu smešni, već naporni sa teškim političkim mišljenjima gubeći suštinu mima – a to je humor.

Ipak, komentarišući da mladi imaju slepo poverenje u mimere, kaže da toga ne bi smelo da bude, jer je to neka rendom osoba na internetu o kojoj ne znaš ništa.

Iako je kritičan prema mimerima, Neki Čarapan smatra da nisu mimeri krivi ukoliko im mladi veruju. Problem koji on vidi jeste u tome da ti mladi nemaju predstavljene bolje uzore od samih mimera.

Mimovi u kontekstu medijske pismenosti

Mimovi nisu tu da informišu, nego da nasmeju. Ipak, mladi koje smo anketirali napomenuli su da se ipak informišu na mim stranicama.

Medijska eskpertkinja Tatjana Ljubić kaže da je i ona primetila ovu pojavu, a o samim mimovima kaže da su veoma moćan alat u komunikaciji koji danas koriste svi, upravo zbog njihove viralnosti.

Kada su u pitanju mimovi, važi sve što važi i za informacije koje dobijamo iz medija – treba kritički promisliti da li je to tačno i da li ćemo deliti taj sadržaj.

Emocije, navodi Tatjana Ljubić – veoma su bitne kada je u pitanju shvatanje da li je neka informacija činjenica ili je laž. I opet, to važi i za mimove, naglašava ona.

Stefan Kosanović, fektčeker portala FakeNews Tragač objašnjava da se mimovi ne dekonstruišu, jer se podrazumeva da je u pitanju šala, kao što je napomenuo i naš sagovornik Neki Čarapan.

Ipak, Kosanović objašnjava da FakeNews Tragač dekonstruiše vesti u kojima mediji prenose mimove kao istinu, a ne šalu.

Kosanović ističe da mimovi nisu karakteristika samo mladih, već da ih i stariji koriste, samo u drugačijem obliku i dodaje da se preko mimova ne može informisati kao preko medija, ali da ako ne razumemo mim – to znači da nismo upućeni u aktuelnosti o kojima se priča.

Ono što je karakteristično za mimove koje mediji prenose, jeste stereotipizacija, kaže Kosanović. Ipak, on za podkast Reaguj! daje primer kada je medij preneo mim koji je zasnovan na šali, a ipak mogao da uništi život čoveku sa fotografije.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

075 – Solidarnost kao univerzalna vrednost

Reaguj!
Od početka pandemije susretali smo se raznim, teškim stvarima.

Od početka pandemije susretali smo se raznim, teškim stvarima. Nije bilo lako, ali ipak smo smogli snage da budemo solidarni i s vremena na vreme pomognemo najugroženijima. U 75. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o dobročinstvu građana Srbije. Pokšaćemo da saznamo da li se nešto promenilo od početka pandemije i da li smo kao društvo postali solidarniji.

Primeri dobre prakse

Prošle godine su tokom vanrednog stanja, Omladinski centar CK13 i Združeni krov nad glavom pokrenuli “Kuhinju solidarnosti”. U ovoj kuhinji, volonterski tim dva puta nedeljno priprema zdrave, besplatne obroke za najugroženije. Kuvaju dva puta nedeljno – utorkom i subotom. Hrana se razvozi i distribuira na više različitih lokacija u gradu. Imaju negde između 70 i 80 korisnika trenutno, s tim da se za neke priprema i više obroka odjednom.

Oktobarska nagrada, jedna od najviših godišnjih priznanja Grada Novog Sada, pored ostalih, uručena je tada volonterima i volonterkama ovog grada. Naime, i mlađi sugrađani su bili u problemu od početka pandemije. Onlajn nastava nije bila dostupna svima. Zato je Volonterski centar Vojvodine došao na ideju i organizovao veliku akciju. Građani Novog Sada donirali su delove računara ili cele uređaje, a potom su volonteri sastavljali te delove. Ovo je prosleđeno deci i mladima koji su morali da prate onlajn nastavu, ali nisu bili u prilici da kupe opremu. Dodeljeno je 27 računara, laptopova, telefona i tableta mladima sa teritorije Novog Sada, uz pomoć volontera, ali i zajednice koja se uključila doniranjem svih tih delova.

Prošle godine je UNICEF pokrenuo platformu “volonterinamreži”. Kako objašnjava Stanislava Vučković iz ove organizacije, glavna motivacija je bila ta da se ponude neke smislene i dobre aktivnosti mladima, koje će im pomoći da se odupru negativnom uticaju pandemije. Akcije kojima se mladi mogu priključiti putem ove platforme veoma su raznovrsne.

Porast broja donacija

Prema izveštaju koji je Catalyst Balkans objavio u maju ove godine, tokom 2020. godine građani i kompanije u Srbiji donirali su više od 90 miliona evra za opšte dobro, što je gotovo tri puta više nego u 2019. godini. Postoji još jedan pokazatelj rasta solidarnosti. Po pitanju dobročinstva Srbija je zabeležila veliki pomak na listi Svetskog indeksa davanja, organizacije Charitable Aid Foundation, skočivši na 48. mesto u 2021. godini sa 129. na kome je bila 2018. godine. Svetski indeks davanja 2021. uključuje rezultate pojedinačnih razgovora sa građanima, a od 2009. godine uključio je 1,6 miliona pojedinaca širom sveta.

Neophodna sistemska promena

Ipak, prema poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku povodom 17. oktobra, Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva, u 2020. godini u Srbiji nešto više od petine, odnosno 21,7 procenata stanovnika naše zemlje je bilo u riziku od siromaštva. Ovaj procenat se smanjio u odnosu na 2019. godinu kada je prema proceni Zavoda za statistiku u riziku od siromaštva bilo 23,5 procenata stanovnika Srbije. Za one najugroženije sistem je izvojio 8.800 dinara mesečno kako bi pomogla. Sistemska rešenja nisu dovoljna, jer od 12 meseci pomoć države dolazi samo 9 meseci.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.