109 – Migranti: kulturološke razlike i saosećanje

Reaguj!
U poslednjoj epizodi druge sezone govorimo o našem odnosu prema migrantima – od 2014. godine, kada smo hteli da im pomažemo, preko niza godina kada su oni u javnosti postali neželjeni gosti, do nove migrantske krize izazvane ratom u Ukrajini, čije smo migrante mnogo mirnije prihvatili.

“Kada čujem reč migrant, prvo posmislim na izbeglice sa Bliskog istoga, a zatim pomislim na moju mamu koja je devedesetih emigrirala iz Hrvatske, na moju babu i dedu koji su negde šesdesetih emigrirali u Srbiju iz Bosne, a onda zaključim da smo svi pomalo migranti,” reči su jednog od anketiranih sagovornika.

Migranti sa Bliskog istoka i iz Ukrajine nisu jednako prihvaćeni u društvu. Iz centra za migrante Info Park Srbija, Gordan Paunović objašnjava da su migranti iz Ukrajine takozvane, poželjne izbeglice. Tome doprinosi i činjenica da iz Ukrajine uglavnom odlaze samo žene i deca, ne i muškarci koji zapravo moraju da ostanu u Ukrajini i bore se.

Želim da dodam svoj lični utisak da nisu samo ove osobine taj neki spektar koji je dobrodošao, nego činjenica da su oni hrišćani, bele boje kože, integrabilni u zapadno društvo, bar je to taj mit nego migranti sa bliskog i daljeg istoka,” naveo je Paunović.

Kada je u pitanju rešenje za problem nejednakog tretmana,koji je zapravo evidentan i kada su u pitanju odnos građana i građanki iz Srbije, ali i država članica Evropske unije, sociološkinja Nataša Ivaneža kaže da je to ogromno pitanje i naravno veoma je komplikovano. Ali bitno je da se zakoni na sve primenjuju podjednako.

Sada smo na primeru izbeglica iz Ukrajine videli da Evropa ima pravne mehanizme koji mogu da se primene na izbeglice, koji se prethodnih nekoliko godina apsolutno nisu primenjivali ili su se kršili,” navodi Ivaneža.

Ona objašnjava da je čitav svet koji danas poznajemo suštinski nastao na migracijama. Migracije, odnosno kretanja ljudi, kako ona kaže, su osnovna ljudska i životna potreba. Ona takođe podseća da su građanke i građani Srbije, pa i sama država u tom prvom talasu 2014. godine, bili spremni da pomognu migrantima. Kako se menja odnos Evrope i sveta prema njima, tako se menjao i naš.

Što se tiče samih početaka, bitno je naglasiti da u Srbiji to nije zapravo bilo oduvek pitanje straha, zatvaranja, netrpeljivosti, mržnje… Gde smo mi mogli da vidimo 2014. ili 2015. godine, da su građani i građanke Srbije, pa i sama država, zapravo bili spremni da pomognu tim ljudima i negde vrlo smo bili svesni toga da oni uopšte ne žele da se zadržavaju kod nas. Međutim, onda se tu kasnije zapravo iz Evrope i sveta trend fabrikovanja krize i jednostavno iskorišćavanja ljudi i jedne užasne situacije u političke svrhe prelio kod nas,” podseća.

DRŽAVU MORAJU DA ZANIMAJU MIGRANTI

“U tom odnosu države prema migrantima treba jako puno toga da se promeni, a pre svega treba da se promeni ta nepisana doktrina a to je da migrante ne zanima Srbija i samim tim državu Srbiju ne zanimaju migranti” reči su Gordana Paunovića iz migrantskog centra Info Parka Srbija.

Država ne bi trebala da pravi razlike između migranata sa Bliskog istoka i Ukrajine. Paunović navodi da država ne treba izbeglicama da nudi samo “noćenje sa doručkom” uslugu, već i slobodan pristup azilnoj proceduri bez ometanja, fer razmatranje njihovog azilnog zahteva i na kraju ako taj zahtev bude pozitivno rešen- njihvoa integracija.

“Sama činjenica da je od usvajanja Zakona o azilu, od čega je prošlo skoro nekih 14 godina, do danas izdato nekih stotinak azilnih rešenja. A da je od tih stotinak ljudi ostala bukvalno šaka ljudi dovoljno govori koliko je ta politika pogršena. Prosto rezultati demantuju bilo kakve državne navode da je to jedan uređen sistem koji ostavlja dobre rezultate,” navodi Paunović.

Autorke podkasta Irena Čučković, Iva Gajić, Aleksandra Bučko, Sanja Kosović i Sanja Đorđević.

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

U ovoj epizodi podkasta korišćenji su efekti, a jedan od efekata je i „Footsteps, Stones, A.wav“ by InspectorJ (www.jshaw.co.uk) of Freesound.org

108 – Odnos prema personalnoj asistenciji

Reaguj!
Želeti dostojnastven život nije privilegija, iako put do njega deluje kao da jeste.

Usluge personalne asistencije u Srbiji dostupne su u 30 od 145 opština. Novi Sad je jedini grad koji pruža mogućnost asistencije po potrebi, dok u ostalim mestima postoji samo minimalna asistencija koja iznosi osam sati. Oko 300 ljudi u Srbiji koristi asistenciju. Petoro ima celodnevnu asistenciju, od kojih je troje u Novom Sadu.

Srđana Tešić je personalna asistentkinja Ljiljane Čakmak. Tešić je počela da se bavi ovim poslom u martu 2022. godine. Ljiljana Čakmak je 1979. godine izgubila osećaj u nogama i rukama. Objašnjava da je njen život nezamisliv bez celodnevne asistencije.

Mogu da pričam, gledam, čujem ali ništa drugo. Mogla bi čaša vode da stoji predamnonm i da umirem od žeđi, ako nema asistenta koji će mi to dodati,” objašnjava Čakmak.

Srđana Tešić je nova u ovom poslu. Određene stvari je naučila, ali još uvek uči za šta Čakmak kaže da je odlično.

“Nisam ja bila svesna šta je tačno asistencija. Znam da je pomoć nekoj osobi, samo nisam tačno znala šta. Onda kad sam došla kod Ljilje, uvela me u asistenciju, ispričala mi je istoriju. Ja sam rekla dobro, hoćemo da pokušamo – pokušaćemo,” prepričava Tešić.

Osoba dobro zna šta želi i kako želi. Samo joj je potrebna pomoć da to ostvari. Mima Ružićić Novković ispred Centra “Živeti uspravno” objašnjava kako jedan deo javnosti širom sveta smatra da je za državu jeftinije da osobe kojima je potrebna asistencija više asistenata, budu smešteni u dom umesto da se, javnim sredstvima, zapošljava potreban broj asistenata/ asistentkinja.

“Asistencija, prosto, mora da postoji, kao preduslov samostalnog života osobama kojima je ona potrebna.Ali ona bi terbala i u Norveškoj to jeste tako definisano, da bude potencijalno pravo svake osobe. Da znaš da u bilo kom trenutku, privremeno ili trajno, ukoliko se nešto dogodi – od preloma noge, do stalnog koriščenja kolica ili bilo kog oštećenja, da postoji mogućnost da se osoba obrati nadležnim službama, i na osnovu procene dobije nivo asistencije od 4 do 24 sata, koliko je potrebno,” navodi Ružić Nokvoić.

Mima Ružičić Novković objasnila je da u Novom Sadu ima oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i učeniku, i personalnih asistenata.

“U Novom Sadu ima ukupno 36 korisnika koji su društveno aktivni i punoletne osobe, koje je republički minimalni standard, a realno kada bi se radila procena potrebe, bilo bi sigurno preko 100 ljudi u ovom trenutku, koji zbog toga što nemaju asistenciju ne mogu da budu društveno aktivni,” objašnjava.

REGULACIJA

Finansiranje usluge Personalnog asistnta je u nadležnosti lokalne samouprave, osim kada su u pitanju siromašne opštine i gradovi, u tom slučaju, resorno ministarstvo odobrava transfere. Mima Ružičić Novković objašnjava procedure kako izgleda proces dobijanja personalnog asistenta. Osoba koja smatra da joj treba usluga podnese zahtev centru za socijalni rad, sa pratećom dokumentacijom. Nakon toga, centar za socijalni rad procenjuje potrebu za uslugom što može biti od 20 do 100 sati.

“Broj 5 UN za primenu člana 19, konvencihja za prava osoba sa invaliditetom, ona kaže da treba ići od nivoa potreba, a ne stepena oštećenja, nezavisno od toga sa kim živimo, jer nije ničija obaveza da asistira drugom čoveku, prosto je domaćinstvo ukoliko se od nje očekuje da asistira u nejednakom položaju u odnosu na druge porodice, sa druge strane, uskraćuje se pravo na izbor,” objašnjava.

Još jedan formalni problem je što je kod nas dozvoljeno zakonom da se usluga finansira sama putem javne nabavke ili formiranjem centara za pružanje usluge socijalne zaštite, koji mora biti licenciran, time se grad ili opština opredelila za jedan centar ili pružaoca, nema mogućnosti da korisnici učestvuju u odlučivanu u tome ko će im pružuti uslugu, objašnjava Ružičić Novković.

“Pa se onda dešava da bi se povećale plate koodirtoru ili stručnom radniku, prosto traži način da smanji šta ide direktnim pružaocima i da smanji šta ide njoj. U tom kontekstu, međunarodni pokret za samostalni život insistira na tome da se novac namenjen asistenciji uplaćuje direktno koristinu pa da oni biraju da li će to biti kroz direktno angaživanje po ugovoru o radu ili će angaživati licenciranog pružaoca koji će sklopiti ugovor sa pružaicem tj

asistentom, ali da postoji izbor načina i da u svakom momentu možeš da promeniš

licenciranom pružaoca – to postoji samo u Novom Sadu trenuton, nigde više u

Srbiji,” navodi.

Osim što asistencija nije dostupna svima kojima bi trebala, i nije dostupna u takvom obimu kakav je potreban za samostalni život. Personalni assitenti su trenutno ugroženi u svim gradovima gde se usluga pruža, zato što su zaposleni po ugovoru o delu. U Novom Sadu, u Centru “Živeti uspravno”, zaposleni su po ugovoru o radu, ali grad ne finansira troškove bolovanja, godišnjeg odmora i putne troškove, zašta se novac obezbeđuje donacijama.

“Trenutno u Novom Sadu oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i

učenika i personalnih asistenata rade po ugovoru o delu, ili privremeno-povremenim poslovima, gde u momentu kada prestane ugovor, ili kada se osoba razboli, pa joj npr. zbog toga prekinu ugovor, nije joj plaćeno zdravstveno osiguranje,” navodi Ružičić Novković i dodaje da to u 21. veku, u državi u kojoj postoji definisanaradna prava, ne sme da se dešava.

REŠENJE

Ljiljana Čakmak navodi šta je potrebno da se poboljša položaj personalnih asistenata, sa tim i osoba kojima je asistencija potrebna. Osim usklađivanja domaćeg zakona sa konvencijom Ujedinjenih nacija, potrebna je inkluzija i deinstitucijalizacija.

„Znači, nema specijalnih škola. Domovi mogu da postoje za one koji tako žele. Mnogo bolje da čovek ima asistenciju, pa da živi u svom stanu i da se ne ulaže u zgrade nego u ljude. Em više ljudi dobije posao, može da živi od toga, oni i njihove porodice. Ovi koji koji koriste asistenciju mogu da žive normalan život kao i pre,” objašnjava Čakmak.

Autorke podkasta: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

107 – Svetla dreg pozornice

Reaguj!
Svetla, kostimi, performans, muzika, kabare – elementi su dreg scene, kao i neprihvatanje odnosno nerazumevanje dreg kraljeva i kraljica na umetničkoj sceni i van nje.

Alternativni umetnički pravac koji i dalje izaziva kontroverze, a podrazumeva svakodnevne stvari – nakit, šminku, štiklu, haljinu. Međutim, dreg kultura ispod jake šminke krije mnogo dublje poruke, a njome može da se bavi svako – čak i strejt osobe.

Rod – pol – dreg

Dreg kraljevi i kraljice ne moraju nužno da budu iz LGBT+ zajednice, ali uglavnom jesu. Nikola Planojević iz organizacije “Da se zna” navodi da je dreg kultura i nastala kao nešto što je kvir (LGBT+) kultura, a karakteriše se tako zato što se suprodstavlja normama i standardima tradicionalnog društva.

“Danas, dregom može da se bavi bilo ko, bez obzira na rodni identitet i sekusalnu orijentaciju. Ono što je bitno je ono što se ispoljava, odnosno sam taj čin performansa,” navodi Planojević.

Andrej Ostroški, odnosno Dekadenca, objašnjava razliku između transrodnosti, transvestizma i drega. On dreg objašnjava kao grana alternativne perfomativne umetnosti.

“Transrodnost je stvar identiteta i pojedinca, pojedinke. Transvestitizam je prosto nešto što rade ljudi za privatne potrebe. A dreg je za javnost. To je prosto performativna stvar i to je nešto preterano, prenaglašeno, zabavno,” objašnjava Ostroški.

Umetnica i dreg kraljica Sonja Sajzor vidi dreg kao umetnost koja objedinjuje više pristupa i znata. A kada je u pitanju rod i pol – dreg prevazilazi ideju roda.

“Za mene je dreg umetnost koja objedinjuje grupu umetnosti kao što su šminkanje, friziranje, vlasuljarstvo, stilizovanje kose, dizajn kostima, šivenje kostima, nastup uživo. Neki dreg

performeri više sebe ni ne zovu dreg kraljicama – već performerima, jer ni ne izgledaju kao ljudska već kao mitska bića,” navodi ova umtenica.

I kao i Sonja Sajzor što govori o prevazilaženju roda i pola u dregu, tako i Filip Rađenović, odnsono, Kilix Uma, govori o vizuelnim identitetima.

Mislim da je važno napomenuti da dreg nema veze sa tranformacijom nužno da je u pitanju prelazak iz muškog vizuelnog identiteta u ženstveni vizuelni identitet, da to može da bude apsolutno jedan izraz koji nema veze sa rodom i polom i sa jednom potpunom slobodom igranja neke svoje mašte uživo, i da nema veze nužno ni sa seksualnošću, nego da bi to trebalo da bude jedna lepa sloboda umetničkog izraza,” objašnjava Rađenović.

Zašto dreg?

Dreg kraljica Markiza de Sada objašnjava kako dreg može biti jedan veoma važan instrument, prostor u kom možemo da skrenemo pažnju na određene stvari o kojima se malo ili nimalo priča.

“Nekakva rekontekstualizacija je jako važna iz domena kvir i feminističke perspektive i tu vidim dreg kao značajnu alatku ili kao jednu mogućnost da se zapravo o nekim stvarima progovori daleko glasnije nego što se to inače čini u svakodnevnom životu,” navodi ova umetnica.

Sonja Sajzor pak objašnjava da je dreg spada u alternativnu scenu iz više razloga, što njoj odgovara, jer ljudi i nisu senzibilisani i nemaju razumevanja prema ovoj sferi izražavanja. Objašnjava da je dreg mnogo više od odeće.

“Dekadencu i mene su za ovih 10 godina prilazili i pitali za tako neke intervjue, emisije na televiziji, novine, tabloide – koji su senzacionalistički. Mi smo to odbijale, jer ti ljudi neće razumeti šta mi radimo. Oni će samo biti iz fazona ‘Vidi ovog trandžu, obukao se u žensko!’ Njima je samo taj aspekt taj interesantan,” kaže Sajzor.

Kraljevi i kraljice svih zemalja- ujedinite se

“Dragoslavija” je naziv neformalnog, umetničkog, regionalnog kolektiva nastalog pre dve godine za za vreme panedmije, kada je grupa slovenačkih performera odlučilo da napravi onlajn šou na kome će se predstaviti artisti iz regiona. Prva “Dragoslavija” bila je održana na Praznik rada kada je nastupalo desetak umetnika. U naredne dve godine napravljeno je oko 17 šou programa u kojima je učestvovalo oko 50 umetnika. Dekadenca se priseća kako je počelo.

“Napravljeno je sa ciljem da se mi umrežimo i povežemo, posebno u toj situaciji kada nismo mogli uopšte nigde da izlazimo i da radimo nešto uživo pred publikom, da nekako stvaramo i dalje našu dreg umetnost,” prepričava.

Ona dodaje da nakon dva godine, kada je pomalo počeo da se otvara ceo svet, pa i balkanski region, “Dragoslavija” je prvi put bila održana uživo u okviru Kvirhana festivala u Sarajevu. Sledeća je bila u Ljubljani. Nešto ambicioznija ideja bila je okupiti se u Beogradu početkom juna gde je nastupalo oko 20 performera.

“Eto tu smo i stvaramo zajedno. To je nekako bio cilj – da se povežemo u motou ‘Dragoslavije’, a to je u sestrinstvu i jedinstvu,” zaključuje ova umetnica.

Podkast proizvele Aleksandra Bučko, Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić i Sanja Đorđević.

Muzika korišćena u prilozima u podkastuje sa sajta pixabay.com (Musictown), Sonja Sajzor, i Misha Mashina i Mashtrakala za uvod i odjavu.

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

106 – O prinčevima i princezama

Reaguj!
“Što je lepo to je dobro” floskula je kojom se, čini se, vodi većina crtanih filmova za decu.

Stereotipi mogu da budu čak i dobra stvar u kontekstu pojednostavljanja stvarnosti, a kada je reč o umetničkim delima u kojima se pronalaze stereotipi – o njima treba da se razgovara i da se iz njih nauči kako ne treba. Rešenje je aktivno konzumiranje kulturnih sadržaja i medijska pismenost.

Svi znamo priču: princeza se nađe u nevolji, i hrabri princ na belom konju polazi u avanturu da je spasi. Odvažan princ pobeđuje zmaja i oni žive srećno do kraja života. Jedan od anketiranih odgovora smatra da ovakav narativ nije u redu.

Kada se osvrnemo na sve Diznijeve princeze kojima je životni cilj da se udaju, i da nađu princa, i da žive srećno do kraja života, a pre toga čiste kuću kao Pepeljuga na primer, i tako dalje. To je užas. Ali mislim da postoje sad mnogo progresivniji crtaći i da to ide u nekom smislenom pravcu.”

Dramaturškinja Divna Stojanov navodi da osim dominatno muških likova u crtanim filmovima, postoji još jedan problem. Osim što se žene često pojavljuju u pukoj ulozi domaćice, čak i kada su junakinje, njihove životne željenje su zaista niske. “Važno im je da se udaju”.

Ja se sećam i crtanih filmova i Dexter i Kremenko koje sam ja gledala kad sam bila mala, svi imaju potpuno neku drugu priču, bavili se nekim drugim temama, ali uvek će majka da se bavi kućnim poslovima, u tim crtanim filmovima, a otac ide na posao, zarađuje novac, vozi kola i tako dalje,” govori Stojanov.

Ona pominje studiju Džini Davis, koja je radila za Institut za rodne studije i medije – u kojoj je analizirano preko 401 hiljada animiranih filmova i rekla je da ima duplo više muških likova u crtanim filmovima od ženskih likova. To nisu samo glavni junaci, nego svi junaci i junakinje koje se pojavljuju. A ženski likovi uglavnom pasivni, samo maštaju o ljubavi i nemaju ni jednu drugu svrhu.

“I spremne su za tu udaju na bilo kakvu žrtvu. Recimo Mala sirena, koja je spremna da izgubi glas samo da bi bila sa princem u kojeg je zaljubljena. Ona nema nikakav drugi cilj u životu,” objašnjava Stojanov.

STEREOTIPI NE NUŽNO LOŠI

Smiljana Milinkov – medijska stručnjakinja i profesorica na predmetu mediji za decu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu objašnjava da stereotipi, pogotovo u crtanim filmovima, uopšte ne moraju biti loša stvar.

Kada su nam dati određeni kalupi u kojima se krećemo, onda nekako i najlakše razmišljamo i donosimo neko mišljenje i neki stav pomoću tih kalupa. Oni se generalno zato i koriste u predstavama, filmovima, crtanim filmovima zato što je najlakše prikazati na taj način određene karaktere i najlakše je doći do publike,” objašnjava ova profesorica.

Dramaturškinja Divna Stojanov potvrđuje da su oni dobri, kada se na primer koriste da se bi se u priči napravio neki obrt. Ova dramaturškinja navodi primer.

“Recimo ukoliko mi sad svi očekujemo jer je stereotipno, i u svim vicevima i većini filmova – da je devojka plave kose manje inteligentna. Ukoliko mi iznenadimo i napravimo obrt je ona super inteligentna i da njena boja kose apsolutno ne utiče na njene bilo kakve sposobnosti,” objašnjava ona.

REŠENJE NIJE CENZURA

Ovaj program sadrži negativne opise i ljudi i kultura“ i “Ovi stereotipi su bili pogrešni tada, a i sada su“, stoji na upozorenju koji je Dizni postavio na neke od svojih starijih crtanih filmova poput “Damba”, “Petra Pana” ili “Mačke iz visokog društva”. Ti crtani filmovi uglavnom u sebi imaju rasne stereotipe. Kada je krenula kampanja ovih upozorenja – jedno vreme se pričalo i o tome da će biti povučeni i neće moći da se gledaju. Primera radi, pojedine dečije knjige Dokotra Susa su skroz povučene iz prodaje. Zato smo postavile logično pitanje – Da li treba da se odreknemo tih sadržaja, i da ih povučemo sa tržišta kako ne bi bili dostupni? Smiljana Milinkov – medijska stručnjakinja kaže da je mnogo važnije zajedno sa decom gledati sadržaje i ukaziati na stereotipe kao na greške.

Stava sam da ne treba se ničeg odricati i zabranjivati. Jako je važno, pogotovo kad je reč o deci mlađeg uzrasta. Jako je važno da roditelji ili članovi porodice budu uključeni u gledanje, da zajedno gledaju, da komentarišu. Da ukažu ovo što se dešava nije u stvarnom životu tako,” navodi Milinkov.

IPAK SREĆAN KRAJ

U anketi koju smo sproveli, naši sagovornici primetili su da se situacija u današnjim crtaćima menja na bolje. Takođe, prošlo je vreme kada se penjalo na krov da se podesi antena kako bi se uhvatili jedni isti crtaći na TV Palma plus. Šareni asortiman dostupan je na klik.

Mislim da stvarno u ovom trenutku postoji toliko izbora, i nismo više ograničeni samo time šta se prikazuje na televiziji, i apsolutno je onda odgovornost na roditeljima da biraju sadržaj za decu u skladu sa njihovim vrednostima. Prosto smo sada svi izloženi u svakom obliku nekim stvarima koji stvaraju stereotipe, i mislim da se na kraju sve svodi na vrednosti koje se uče kod kuće. Neće jedan crtać promeniti dete, ali ako se ta vrednost gaji posle u domu, onda definitivno crtani film može da podrži razvoj stereotipa.”

Divna Stojanov, dramaturškinja mi je u razogovoru rekla da je pripremajući se za intervju jako puno razmišljala i o dobrim primerima. Jer, kako kaže, vidi se promena na bolje u crtanim filmovima. Kao primer navodi junakinju Mulan.

“Mulan, kao devojka je pokazala da je je jednaka sa muškarcima i ne samo jednaka nego da ona je uspela da odbrani svoju zemlju, da spasi svoj narod. Mnogi zameraju Mulan, recimo što se film završava tako što se ona udaje za tog vojnika u kojeg je zaljubljena, ali opet sa druge strane ja ne vidim da je to problem. Ona želi da bude u vojsci ali isto tako nije zanemarila oni svoju ljubavnu stranu i tu je i takođe potreba svakog ljudskog bića pa tako i žene,” prerpičava Stojanov.

To je, primetila i medijska stručnjakinja Smiljana Milinkov. Samo, ona ne misli da je to zbog toga što kompanije koje rade produkciju crtanih filmova žele da unesu promenu, već da one samo prate promene u društvu.

Ne verujem ja da bilo koja produkcija previše razmišljala o tome da li će širiti pozitivne ili negativne (stereotipe), nego mislim da se više oni prate promene u društvu. I reaguju. Jer današnje devojčice, nadam se da se vaspitavaju tako da budu aktivne, preduzetne, hrabre, da ne čekaju princa na belog konju nego da naprosto mogu same da uređuju svoj život kako smatraju da treba,” navodi ova stručnjakinja.

Dečaci pak ostaju bez adekvatnih uzora. I muškarci plaču, podseća Milinkov.

“Mislim da se se danas više vodi računa o tome da se ojačaju ženski likovi u crtanim filmovima dok se muški likovi i dalje prilično stereotipizirani u smislu da oni moraju da budu agresivni, hrabri, njima se ne dopuštaju osećanja. Oni su retko kad tužni. Sve ono što današnji dečaci nisu. Niti u bilo kom periodu ni jedna osoba nije uvek hrabra, jaka, snažna i mora da pobeđuje,” zaključuje naša sagovornica.

Autorke podkasta: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

U ovom podkastu korišćeni su zvučni efekti sa sajta: https://www.zapsplat.com

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

105 – Najstariji zanat iliti trgovina ljudima

Reaguj!
U 105. epziodi pričamo o “najstarijem zanatu” što nije istina, što će te čuti od naših sagovornica.

Iako legalizacija prostitucije deluje kao očigledno rešenje za ovaj problem, ona to nije jer pre svega predstavlja trgovinu ljudima. Domaće zakonodavstvo ove žrtve tretira isto kao i počinitelje i kaznu uglavnom plaća žrtva.

Odmah na početku treba da razrešimo zbog čega je prostitucija problematični posao i opasan za žene. Pojedinci ponekad koriste objašnjenje da se “feministički stavovi” zalažu za to da žena može da radi šta hoće sa svojim telom, što zapravo nije tako. I, Nataša Elenkov, članica feminističkog kolektiva Ženska solidarnost objašnjava koliko je to zaista izbor žene i sumira, kakvo je stanje u Srbiji:

“Naš stav kao kolektiva, je da je prostitucija vid nasilja nad ženama, da to nije svestan izbor, da je to vid seksualne eksploatacije, i da zbog toga mora da postoji drugačije zakonsko rešenje nego ono koje je trenutno u Srbiji, a to je prohibitivni model, gde su podjednako kažnjeni i osobe koje se po zakonu odaju prostituciji, i oni koji `koriste usluge`, čime su izjednačeni u tom odnosu, jer zakonodavac nije uzeo u obzir razliku u odnosu moći koji postoji,” objašnjava ona.

Trenutno se prostitucija reguliše Zakonm o javnom redu i miru i kao takav predviđa kaznu i onome ko se prostituciji odaje i onome ko koristi usluge prostitcije. To naravno, ne štiti seksulane radnice i radnike. Hristina Piskulidis iz anti trafiking organizacije Astra objašnjava da to predstavlja problem jer čak i kada su osobe u prinudnoj prostituciji, one ga ne prijavljuju da ne bi bile krive pred zakonom.

“Opet su te žene, kažem žene, zato što opet 95% osoba koja se bave prostitucijom su žene, opet su one bile te koje su plaćale kazne, a ne korisnici usluga ili makroi. I zbog te zaprećene kazne, vrlo često se dešava da osobe koje su prinudno u prostituciji, a koje se boje da neće biti prepoznate od strane sistema, od strane konkretnih policajaca kome budu prijavili slučaj, sudije ispred koga se budu našle, da ih neće prepoznati kao žrtve trgovine ljudima,” navodi Piskulidis.

Elenkov iz “Ženske solidarnosti” govori o legalizaciji i svim njenim lošim stranama. U slučaju legalizacije, prostiucija postaje jedan od prvih ponuđenih poslova ženama koja su siromašne, migrantkinje – ženama kojima je zapravo potrebna pomoć.

“Glavna posledica jeste povećanje trgovina ljudima u svrhu seksualne eksploatacije, jer, nekako grubo zvuči kada se koristi taj ekonomski rečnik, ali ponuda žena koje žele da se bave prostitucijom nikada neće da nadmaši tražnju muškaraca, a zapravo zbog toga se i veštački stvara ponuda kroz trgovinu ljudima,” navodi ova feministkinja.

Dekriminalizacija i legalizacija deo rešenja

Ali nisu potpuno. Važno je imati jaku državu i dobar sistem kao i senzibilisane osobe u institucijama sa kojima seksualne radnice dolaze u kontakt poput policajaca, sudija, socijalnih radnika. Hristina Piskulidis iz anti trafiking organizacije Astra kaže da je najvažnije od svega pomoći žrtvi. Sve ostalo je manje važno:

Ako institucije ne rade svoj posao, ako nemamo jak socijalni sistem koji može da podrži ženu koja ili je rešila da izađe iz prostitucije i stvori uslove da u jednom trenutku ona pokrene samostalni život koji je dostojanstven, koji će joj mogućiti da živi od sopstvenog rada koji nije prostitucija, mi onda ako nemamo dovoljno jaku podršku da joj pružimo mogućnost da se osnaži i da u jednom trenutku se osamostali besmisleno je” navodi Piskulidis.

Važno je sistemski urediti prostituciju. A do tada, Jelena Pešić – stručna saradnica u Preventu, organizaciji koja pruža pomoć seksualnim radnicama, objašnjava kako svi možemo da pomognemo, a to je da ih pre svega ne diskriminišemo.

“Jer uglavnom su one neshvaćene od strane populacije i uglavnom su diskriminisane. Ali eto ako neko želi da pomogne na taj način, može i preko nas, jer njima je uglavnom teško da steknu poverenje u druge ljude,” objašnjava ona.

Legalnost prostitucije u Evropi varira od zemlje do zemlje

Sajt Business Insider navodi da, prema nekim procenama, broj prostitutki u 28 država članica Evropske unije kreće se između 700.000 i čak 1,2 miliona.

U devet evropskih zemalja (Nemačka, Holandija, Belgija, Austrija, Švajcarska, Grčka, Mađarska, Letonija i Turska) prostitucija je legalna i regulisana.

U zavisnosti od zemlje, razne aktivnosti vezane za prostituciju mogu biti zabranjene (gde je posebnim zakonom zabranjena takva aktivnost), dekriminalizovane (gde ne postoji poseban zakon koji zabranjuje ili dozvoljava i reguliše aktivnost) ili regulisane (gde poseban zakon eksplicitno dozvoljava i reguliše delatnost ako su ispunjeni određeni uslovi).

U zemljama kao što su Nemačka i Grčka, trgovina seksom je u potpunosti legalizovana i regulisana, dok je u mnogim severnoevropskim zemljama, poput Švedske, nelegalno kupovati seks, ali nije nelegalno i prodavati ga.

Iako je Holandija počela da reguliše prostituciju 2000. godine, trgovina seksom je više-manje tolerisana decenijama ranije. Ideja iza legalizacije trgovine bila je da bi se time iskorenio organizovani kriminal, ograničila trgovina ljudima, poboljšao pristup radnica zdravstvenoj zaštiti i seksualni rad učinio bezbednijim.

Međutim, Većina seksualnih radnica, bilo u Nemačkoj, Holandiji ili Grčkoj, obično dolaze iz istočnoevropskih zemalja poput Rumunije ili Bugarske.

Na epziodi radile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko.

105 – Umesto najstarijeg zanata, trgovina ljudima

Reaguj!
U 105. epziodi pričamo o “najstarijem zanatu” što nije istina, što će te čuti od naših sagovornica.

Iako legalizacija prostitucije deluje kao očigledno rešenje za ovaj problem, ona to nije jer pre svega predstavlja trgovinu ljudima. Domaće zakonodavstvo ove žrtve tretira isto kao i počinitelje i kaznu uglavnom plaća žrtva.

Odmah na početku treba da razrešimo zbog čega je prostitucija problematični posao i opasan za žene. Pojedinci ponekad koriste objašnjenje da se “feministički stavovi” zalažu za to da žena može da radi šta hoće sa svojim telom, što zapravo nije tako. I, Nataša Elenkov, članica feminističkog kolektiva Ženska solidarnost objašnjava koliko je to zaista izbor žene i sumira, kakvo je stanje u Srbiji:

“Naš stav kao kolektiva, je da je prostitucija vid nasilja nad ženama, da to nije svestan izbor, da je to vid seksualne eksploatacije, i da zbog toga mora da postoji drugačije zakonsko rešenje nego ono koje je trenutno u Srbiji, a to je prohibitivni model, gde su podjednako kažnjeni i osobe koje se po zakonu odaju prostituciji, i oni koji `koriste usluge`, čime su izjednačeni u tom odnosu, jer zakonodavac nije uzeo u obzir razliku u odnosu moći koji postoji,” objašnjava ona.

Trenutno se prostitucija reguliše Zakonm o javnom redu i miru i kao takav predviđa kaznu i onome ko se prostituciji odaje i onome ko koristi usluge prostitcije. To naravno, ne štiti seksulane radnice i radnike. Hristina Piskulidis iz anti trafiking organizacije Astra objašnjava da to predstavlja problem jer čak i kada su osobe u prinudnoj prostituciji, one ga ne prijavljuju da ne bi bile krive pred zakonom.

“Opet su te žene, kažem žene, zato što opet 95% osoba koja se bave prostitucijom su žene, opet su one bile te koje su plaćale kazne, a ne korisnici usluga ili makroi. I zbog te zaprećene kazne, vrlo često se dešava da osobe koje su prinudno u prostituciji, a koje se boje da neće biti prepoznate od strane sistema, od strane konkretnih policajaca kome budu prijavili slučaj, sudije ispred koga se budu našle, da ih neće prepoznati kao žrtve trgovine ljudima,” navodi Piskulidis.

Elenkov iz “Ženske solidarnosti” govori o legalizaciji i svim njenim lošim stranama. U slučaju legalizacije, prostiucija postaje jedan od prvih ponuđenih poslova ženama koja su siromašne, migrantkinje – ženama kojima je zapravo potrebna pomoć.

“Glavna posledica jeste povećanje trgovina ljudima u svrhu seksualne eksploatacije, jer, nekako grubo zvuči kada se koristi taj ekonomski rečnik, ali ponuda žena koje žele da se bave prostitucijom nikada neće da nadmaši tražnju muškaraca, a zapravo zbog toga se i veštački stvara ponuda kroz trgovinu ljudima,” navodi ova feministkinja.

Dekriminalizacija i legalizacija deo rešenja

Ali nisu potpuno. Važno je imati jaku državu i dobar sistem kao i senzibilisane osobe u institucijama sa kojima seksualne radnice dolaze u kontakt poput policajaca, sudija, socijalnih radnika. Hristina Piskulidis iz anti trafiking organizacije Astra kaže da je najvažnije od svega pomoći žrtvi. Sve ostalo je manje važno:

Ako institucije ne rade svoj posao, ako nemamo jak socijalni sistem koji može da podrži ženu koja ili je rešila da izađe iz prostitucije i stvori uslove da u jednom trenutku ona pokrene samostalni život koji je dostojanstven, koji će joj mogućiti da živi od sopstvenog rada koji nije prostitucija, mi onda ako nemamo dovoljno jaku podršku da joj pružimo mogućnost da se osnaži i da u jednom trenutku se osamostali besmisleno je” navodi Piskulidis.

Važno je sistemski urediti prostituciju. A do tada, Jelena Pešić – stručna saradnica u Preventu, organizaciji koja pruža pomoć seksualnim radnicama, objašnjava kako svi možemo da pomognemo, a to je da ih pre svega ne diskriminišemo.

“Jer uglavnom su one neshvaćene od strane populacije i uglavnom su diskriminisane. Ali eto ako neko želi da pomogne na taj način, može i preko nas, jer njima je uglavnom teško da steknu poverenje u druge ljude,” objašnjava ona.

Legalnost prostitucije u Evropi varira od zemlje do zemlje

Sajt Business Insider navodi da, prema nekim procenama, broj prostitutki u 28 država članica Evropske unije kreće se između 700.000 i čak 1,2 miliona.

U devet evropskih zemalja (Nemačka, Holandija, Belgija, Austrija, Švajcarska, Grčka, Mađarska, Letonija i Turska) prostitucija je legalna i regulisana.

U zavisnosti od zemlje, razne aktivnosti vezane za prostituciju mogu biti zabranjene (gde je posebnim zakonom zabranjena takva aktivnost), dekriminalizovane (gde ne postoji poseban zakon koji zabranjuje ili dozvoljava i reguliše aktivnost) ili regulisane (gde poseban zakon eksplicitno dozvoljava i reguliše delatnost ako su ispunjeni određeni uslovi).

U zemljama kao što su Nemačka i Grčka, trgovina seksom je u potpunosti legalizovana i regulisana, dok je u mnogim severnoevropskim zemljama, poput Švedske, nelegalno kupovati seks, ali nije nelegalno i prodavati ga.

Iako je Holandija počela da reguliše prostituciju 2000. godine, trgovina seksom je više-manje tolerisana decenijama ranije. Ideja iza legalizacije trgovine bila je da bi se time iskorenio organizovani kriminal, ograničila trgovina ljudima, poboljšao pristup radnica zdravstvenoj zaštiti i seksualni rad učinio bezbednijim.

Međutim, Većina seksualnih radnica, bilo u Nemačkoj, Holandiji ili Grčkoj, obično dolaze iz istočnoevropskih zemalja poput Rumunije ili Bugarske.

Na epziodi radile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko.

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

104 – Ženino telo i zdravlje = ženin izbor

Reaguj!
Pravo žene na izbor, pogotovo u slučaju abortusa koje se u fundamentima radi o zdravstvenom pitanju tema je 104. epizode podkasta Reaguj!

Pravo žene na izbor, pogotovo u slučaju abortusa koje se u fundamentima radi o zdravstvenom pitanju tema je 104. epizode podkasta Reaguj!

Pitamo se zašto neko smatra da je abortus ili prekid trudnoće pitanje države, narodnih poslanika, okoline, a ne same žene. Jer se tu radi o njenom telu. Njenim organima, životu, psihičkom i emocionalnom stanju. I kako to da živimo u svetu u kom desničari, čak i verski činovnici smatraju da je Bog rekao da je žena manje vredna od muškaraca i da zato muškarci imaju parvo da odlučuju o njenom telu i njenim izborima, na kraju krajeva.

Dešavanja u svetu, po pitanju abortusa dolaze u talasima. Španija – 2013 godine, Poljska 2020. Godine, sada i Amerika i Hrvatska – 2022 godine. A nas čeka formiranje nove Vlade u kojoj će evidnetno da bude jača desničkarska struja. I ko zna šta će nam ona doneti.

Objašnjavamo vam zašto je to zdravstveno pitanje, pa onda i socijalno i političko, šta se dešava u Americi i šta se desilo u Hrvatskoj, u slučaju Mirele Čavajda.

Pravo na odlučivanje o zdravlju

Krenimo od toga zašto žena mora da ima izbor. O tome govori Jelena Višnjić – jedna od osnivačica i urednica festivala feminističke kulture i akcije – BeFem i aktivistkinja feminističkog pokreta.

“Mislim da je pitanje abortusa uvek zdravstveno pitanje, socijalno pitanje i političko pitanje. Političko parakselans zato što se različiti politički i socijalni događaji čini mi se prvo prelamaju upravo u granicama ženskog tela. I mi uvek paralelno sa nekom velikom ekonomskom krizom i ratnim dešavanjima imamo i jedan užasan porast patrijarhalnih tendencija.”

Živimo u svetu u kom pojedini ljudi zaista misle da mogu da odrede ženama šta treba da rade i kako da se ponašaju. To vuče korene još od pamtiveka, upravo zato jer je patrijarhat toliko utaban u našim životima. Od početka su miškarci ti koji su smatrali da treba da odlučuju o svemu. Tako i o ženinom životu i postupcima. Zbog toga, žena gubi pravo na sebe. Na izbor da donosi odluke u skladu sa svojim telom.

To jedno pravo, koje je po meni ključno, koje je pravo na vlastito telo i odluke u vlastitom telu, može zaista da pozove jedan čitav i izazove lančani niz reakcija. Mi smo videli da u Avganistanu ovih dana novinarke i reprezenterke vesti nose nikab, prekrivene su gotovo u celosti, iako je postojao stenoviti otpor, one su na kraju bile prinuđene da pokleknu pred tom direktivom. I zaista će nas te direktive – ja sad znam da se različite i feministkinje i teoretičarke pozivaju na distopijski scenario u Sluškinjinoj priči, nekad mi se čini da nam ta stvarnost nije tako daleka”, objašnjava Višnjić.

Trudnoća je opterećenje za organizam

Odmah da razrešimo nekoliko važnih informacija: trudnoća donosi velike promene u životu i žene i ljudi oko nje. Ali ponajviše žene jer njeno telo mora da istrpi jako puno promena da bi na svet došlo jedno novo ljudsko biće. Zato smo pitale Ginekoliškinju Brigitu Lepeš Bingold – koje sve promene donosi trudnoća i kako se njeno telo menja?

“Sama trudnoća je veliko opterećenje za organizam, menjaju se metaboličke situacije u organizmu, saimm tim utiče na ženu i svaka trudnoća sa sobom nosi određenu iscrpljenost organizma. Naravno da to treba nadoknaditi, pratiti, postoje mogućnosti kontrole i laboratorije, i zbog toga se ne preporučuje da trudnoće idu jedna za drugom, zato se preporučuje određeni period obnove organizma nakon trudnoće, to je za vaginalne porođaje godinu dana, za žene koje su se porađale carskim rezom 2 godine jer je toliko potrebno da dođe do regeneracije i obnavljanja zarastanja materice. Sa druge strane, period dojanje i laktacije je izuzeton znaćajan i ne treba ga prekidati sa novom trudnoćom. To su osnovne smernice.”

Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević. 

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

103 – Muškarci lideri – žene radilice

Reaguj!
U 103. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o položaju žena na pozicijama odlučivanja, na javnim funkcijama.

U 103. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o položaju žena na pozicijama odlučivanja, na javnim funkcijama.

Zato smo odlučile da razgovaramo i sa ženama koje obavljaju neku javnu funkciju. Ili su je u nekom trenutku obavljale.

Jer, kako je poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković rekla – “Kada govorimo o kvantitetu, mogla bih da kažem da je to stanje zadovoljavajuće, zato što se poštuje zakon. Ali sa druge strane, nezadovoljna sam što uopšte izgovaram da se poštuje zakon, jer to treba da bude prirodna stvar. Jer, ako ste uveli kvotu, naravno da ćete je poštovati. Ali smatram da bez kvote stanje sigurno ne bi bilo tako – bez kvota teško da bi bilo ovoliko žena uopšte političkom i javnom životu.”

Važne informacije koje smo saznale u ovoj epizodi su da iako se Zakon o rodnoj ravnopravnosti poštuje, žene su tu uglavnom kvantitativno. Dodajmo da su žene veoma često na pozicijama radnica, dok se muškarci još uvek percipiraju kao lideri. Žene se ređe biraju za liderske pozicije na javnim funkcijama, najviše zbog duboko ukorenjenog patrijarhalnog razmišljanja.

Rešenje? Menjanje diskursa, razmišljanja i govorenja i u javnom i u privatnom životu – i to od malih nogu!

Percipiranje žena na pozicijama odlučivanja

O percipiranju žena na pozicijama moći razgovarale smo sa Anom Krstić, portparolkom Centra za ženske studije. Da li gledamo njihove outfite ili znanje i delanje?

“S tim u vezi, videli smo u prethodnoj kampanji, postoji znatno veći broj stereotipa koji pogađaju žene kada se nađu na poziciji moći. Odnosno kada su u opciji da budu birane zapravo za poslanicu ili neku drugu politički aktivnu figuru, nego što su muškarci. Baš poput toga, da se komentariše njihov izgled, da se komentariše da li su i koliko našminkane, da se komentariše njihova frizura, da se postavlja pitanje da li imaju decu ili ne, da li imaju porodicu, kakve su majke… Sve te stvari moraju da se kao neka ček-lista, da se čekiraju pozitivne, kako bi žena uopšte imala mogućnost da se bavi tom politikom ili tim muškim poslom. Tako da u tom smislu vidimo veći broj stereotipa, jako veći broj predrasuda i diskriminacije sa kojom se žene suočavaju kada i nakon što moraju da pređu dosta prepreka da bi uopšte bile u mogućnosti da učestvuju u političkom životu. Čak i kada se tu nađu, suočavaju se sa velikim brojem predrasuda.”

Muškarci lideri – žene radilice

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković objašnjava da su žene četiri puta manje vidljive od muškaraca.

“Na javnom servisu, i jednom i drugom, kada se radi o nekim ozbiljnim geoekonomski, geopolitički, geostrateški važnim pitanjima – tu ćete uvek u studiju da vidite četiri ili pet muškaraca. Naslovne strane najozbiljnijih nedeljnika, tu je – sem par retkih izuzetaka, situacija ne možete da naiđete na ženu. Zaboga, pa to tako ne ide, i mislim da bi mediji tu trebalo da odigraju ključnu ulogu, kao i u mnogo čemu.”

O tome je pričala i Marija Ratković aktivistkinja, koja je obavljala funkciju pomoćnice gradonačelnika Šapca za pitanja mladih. Žene su često tu – da bi bile radilice.

“Prosto, zato što ako bi svuda uvek bile birane, retko kad bi bile izabrane kao žene. Svima je jasno da se u našem društvu kao prirodni lideri percipiraju muškarci, a žene su često na tim pozicijama radilice, dakle nekog definitivnog obavljanja poslova. I sada kada pogledamo bilo koju od prethodnih i aktuelnih vlasti, videćemo da su žene često na pozicijama pomoćnica, savetnica, onim pozicijama koje zapravo nešto rade.Mislim da možemo da zahvalimo mnogim ženama za koje trenutno možda i ne znamo ko su, a zapravo nalaze se u različitim kabinetima, za mnogo toga što se dobrog desilo u zemlji”

Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

U ovoj epizodi podkasta korišćeni su zvučni efekti sa sajta: www.freesound.org, a autori nekih od efekata su:IEDlabs, FoolBoyMedia

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

102 – Društvo je bogato koliko daje jednake šanse

Reaguj!
U 102. epizodi pričamo o Romima i kada nije 8. april – Svetski dan Roma, i predstavljamo primere tri portreta uspešnih pripadnika romske zajednice i njihovog rada.

U 102. epizodi pričamo o Romima i kada nije 8. april – Svetski dan Roma, i predstavljamo primere tri portreta uspešnih pripadnika romske zajednice i njihovog rada. Govorimo kako se izveštava o Romima u Srbiji, koliko je uspeh u kulturi važan za osnaživanje mladih i koliko društvo dobija time što će svima dati šansu.

Politika je 2006. godine o njenom nastupu napisala: „Otelotvorenje u pogledu talenta, izuzetnog glasa plemenite boje, usaglašenosti u registrima i prirodne postavke, Nataša Tasić Knežević je posvetila ceo koncert solo pesmama“. Nataša Tasić Knežević je solistkinja Opere u Srpskom Narodnom Pozorištu u Novom Sadu. Delić iz njene biografije glasi da je završila Akademiju lepih umetnosti. Tokom studija je bila stipendista Soroš fondacije i od strane OEBS-a 2012. godine proglašena je jednom od najistaknutijih Romkinja u svetu. Velika dostignuća su iza nje, ali i jedan poznati i nemili događaj.

“Ušla sam u prodavnicu da ih pitam da li imaju taj proizvod za koji znam da je bez glutena, za koji znam da samo njega smem da pojedem. I šta mi se desilo, da me neko napao da sam ukrala. Pritom, ja ništa u torbi nisam imala. I to bi sve bilo okej da neko nije dobacio ‘zna se zašto si ti došla ovde’. Zašto sam došla? Da bi kupila da jedem”, prepričava ova operska pevačica.

Mediji – uticajan faktor

Urednik portala Romaworld, novinar Turkijan Redžepi, za podkast Reaguj! kaže da, iako izveštavanje o pripadnicima romske zajednice poslednjih godina ide na bolje, i dalje je pristuna stereotipizacija u izveštavanju.

“Još uvek se izveštava o Romima recimo za Đurđevdan, jer se zna da se taj praznik najviše slavi kod nas Roma. Takođe za Vasilisu, isto i to je jedan praznik koji mi slavimo, i tada je fokus medija na pripadnicima romske zajednice. Sad ne znam da li je to možda i zahvaljujući podršci i od strane države, lokalnih samouprava, a i samih novinara koji rade u medijima, da prepoznaju neke od problema sa kojima se susreću pripadnici romske zajednice”, naveo je ovaj urednik.

Ono što smo u više epizoda podkasta Reaguj! naglašavale, jeste da Srbija zapravo ima dobre zakone. Ali da li je to dovoljno? Redžepi navodi da su oni dobri, ali naglašava da samo na papiru može sve.

“Imamo pravo i na ovo i na ono, ali u praksi je to malo drugačije. I sami znate da kao mediji, pogotovo ako se bavite položajem manjina, vrlo je teško opstati – nema dovoljno para. A ako očekujemo da drugi mediji izveštavaju o pripadnicima romske zajednice, to bogami neće baš biti kako bi trebalo. Pogotovo mislim na mainstream medije gde su pripadnici, pogotovo romske zajednice, vrlo malo su prikazane te priče, pozitivne da kažem, o nama. I samo tim pozitivnim pričama možemo malo da utičemo na promenu svesti kod većinskog naroda”, objašnjava Redžepi.

Ako je svima dobro i meni je dobro

Udruženje Romkinja „Osvit“ iz Niša je licencirani pružalac usluge SOS telefone ženama žrtvama nasilja. Jedinstveni je u Evropi jer se pored srpskog, razgovori obavljaju i na romskom jeziku. Bilo koja žena koja je u situaciji nasilja može da se javi na telefon 0800 – 100- 909 u bilo koje doba dana i noći. Ana Saćipović navodi da država i lokalna samouprava ne prepoznaje njihov rad, iako su u odnosu na nacionalne SOS linije dostupnije većem delu stanovništva, i to 24 časa dnevno. Za njih jednostavno nema mesta u budžetskim planovima.

“Mi smo za 18 godina rada imale oko pet hiljada korisnica, pripadnica većinske populacije, i oko 2.850 pripadnica romske zajednice sa teritorije čitave Srbije. Što znači da ova usluga apsolutno odgovara potrebama žena. Mi smo nedavno radile istraživanje na teritoriji Niša, baš sa ciljem da pokrenemo inicijativu da se SOS telefon uvrsti u odluku o lokalnim socijalnim uslugama, ako već na nivou grada imamo budžetsku klasifikaciju i ovu oblast pokrivenu, smatram da u skladu sa svim nacionalnim i lokalnim dokumentima, trebalo bi da budemo sagledane lokalnim budžetom”, objašnjava Saćipović.

Zaključak je egoistični altruizam – kada svi članovi društva imaju korist, i ja imam korist, zaključuje Ana Saćipović iz Udruženja Romkinja „Osvit“.

“Svako društvo je bogato onliko koliko primenjuje demokratske principe života. Koliko daje podjednake šanse svakom građaninu. Kada mi kroz afirmativne mere dajemo vetar u leđa siromašnoj romskoj deci, mi spašavamo državni budžet. Kada mi osposobimo romsku zajednicu da privređuje, da samostalno živi, ne koristeći socijalna davanja, nije na teretu države, već doprinosi razvoju, svako od nas dobija. Ne bi trebalo pričati o romskoj deci i deci iz većinske populacije. To su naša deca. Mi smo jedno”, navodi naša sagovornica.

Autorke emisije: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

101 – Za sistem nevidljivi

Reaguj!
Nova epizoda podkasta Reaguj! donosi priču o tome koliko je nasilje u istopolnim zajendicama zapravo problematično.

Nova epizoda podkasta Reaguj! donosi priču o tome koliko je nasilje u istopolnim zajendicama zapravo problematično. Jer, kao prvo, ono je nevidljivo u sistemu. Kada uniformisana lica po pozivu dođu da intervenišu oni ne prepoznaju par, već dve cimerke ili dva cimera. Postoji problem i u tome što mnoge osobe iz LGBT zajednice ne prepoznaju uvek nasilje, pogotovo ako su u pitanju njegove suptilnije forme. Ili ga trpe u strahu da će ostati sami ili nisu u mogućnosti da izađu iz veze iz egzistencijalnih razloga.

Nasilje u porodici, po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, jeste akt fizičkog, seksualnog, psihičkog ili ekonomskog nasilja učinioca prema licu sa kojim se on nalazi, između ostalog, u sadašnjem ili ranijem bračnom ili vanbračnom ili partnerskom odnosu.

Ipak, vanbračnom zajednicom u Srbiji se, prema Porodičnom zakonu, smatra isključivo trajnija zajednica života žene i muškarca, a ne i istopolnih partnera. Tako je i sa brakom. Kako piše u Zakonu, brak je uređena zajednica života žene i muškarca.

Ovo pitanje bi trebalo biti rešeno Zakonom o istopolnim zajednicama, čija je finalna verzija nacrta završena. Sada ostaje da Vlada ovaj nacrt i odobri.

Kada je u pitanju nasilni obrazac u partnerskim odnosima – on se ne razlikuje nužno u odnosu na heteroseksualne parove. Jer, je u pitanju ideja o pozicijama moći gde je jedan partner na neki način moćniji i između ostalog koristi nasilje da bi postigao neku kontrolu. A drugi partner/partnerka je u tom smislu u poziciji žrtve i osobe kojoj je potrebna pomoć da izađe iz takvog nasilnog odnosa.

Za sistem nevidljivi, Pripadnici LGBT zajednice koji su žrtve nasilja u partnerskom odnosu ne mogu da se požale svojim najbližima ukoliko nisu autovani, što ustvari odgovara nasilniku, kaže prirpadnica LGBT zajednice Jovana Jovanović.

“Najčešće počinje tako što vas predator, odnosno onaj ko zlostavlja izdvoji od prijatelja, porodice. Izoluje vas da bi budete sami, da nemate kome da se požalite. Ubedi vas manipulativno da ste vi bolji od drugih, prosto vas izdvoji od svih da nemate podršku od strane ljudi od kojijh bi trebali. Što je najgore, LGBT osobe koje nisu autovane svojoj porodici ne mogu da se obrate za pomoć i tu nema ništa gore od toga kad nemaš podršku svoje porodice, naročito u tim situacijama jer nemaš gde drugo. Ti ako živiš sa partnerom ili partnerkom, vi se posvađate, ti moraš da se vratiš svojoj porodici. Ako nemaš tu opciju, tu nastaje skroz drugi problem. Tu je finasijska nezavisnost je takođe problem sa kojim se LGBT osobe suočavaju samim tim što je teško nalaženje posla ako ste prirpadnik LGBT zajednice. Teško je požaliti se i prijateljima ako niste autovani. Tako da autovanje tu velika prepreka koju treba prevazići u tavkim problemima.”

Problem ide i dublje. Vedrana Mirković je psihološkinja i doskorašnja koodinatorka savetovališta u grupi “Izađi” objašnjava da čak i kada se osoba autuje porodici, ona često nema njenu podršku. A to bi trebao da bude osnovni sistem podrške.

“Žrtva već može da bude zbog tih mehanizama u kojima se nasilje dešava u partnerskim odnosima, dodatno postiđena, da percipira da je bespomoćna. Da se plaši da se obrati za pomoć ili da ako se obrati za pomoć ljudi ili okolina joj govore “ti si kriva” ili “ti si kriv” za što ti se sve to sad dešava. Ovde možemo da imamo taj dodatni element da primarna porodica, taj osnovni resurs potpuno odbacuje svog člana porodice zato što je lezbejka ili gej ili trans osoba ukoliko je reč o istopolnoj zajendici. I da onda taj osnovni sistem podrške lako može da izostane.

Po rečima Nikole Planojevića iz organizacije Da se zna! , žrtve nasilja u istopolnim partnerstima imaju ista prava kao i žrtve iz heteroseksualnih partnerstava.

“To su prava da ih državne institucije zaštite, da im policija pruži adekvatnu zaštitu, da slupajevi butu procesuirani na sudovima – imaju pravo na zaštitu od nasilnika, od osoba koje vrše nasilje unutar partnerstava. Sa tim što znamo da ni u heteroseksualnim odnosima žrtve ne dobijaju adekvatnu zaštitu često”.

Međutim – partnersko nasilje se teže prepoznaje, a zaposleni u institucijama neretko imaju predrasude, zbog čega dolazi do neadekvatnog reagovanja, kaže Planojević.

“Često se desi da policija, tužilaštvo i ko god da je u tim procesima uključen ne raspoznaje baš najbolje ko je tu žrtva, ko nasilnik, imaju određenu vrstu predrasuda, nije im najjasnije na koji način nasilje može da se vrši – jer postoji taj neki patrijarhalni pristup, u tome da su uglavnom muškarci nasilnici – a žene žrtve, kada se radi o heterosex parovima. Ako žena prijavi nasilje iz istopolne zajednice, njima nije baš najjasnije kako da raspoznaju te uloge”.

Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko.

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.