Iz sfere o kojoj se u Srbiji najčešće govori u frazama i zaklonima “tradicije”, teolozi Milićević i Pantelić pokušavaju da precizno sagledaju stanje crkvenih i državnih institucija, zarobljenih u sopstvenom oportunizmu. Kako primećuje Blagoje Pantelić, upravo pred sutrašnji početak Sabora SPC otvara se prilika da se pokrene i istraga o kanonskoj i moralnoj odgovornosti samog patrijarha.

U novoj epizodi Radar Foruma, domaćin Vukašin Milićević, teolog i predsednik Fondacije „Ljuba Davidović“, ugostio je kolegu, teologa Blagoja Pantelića. Sagovornici pokreću pitanje sekularnosti koje prestaje da bude politička tema i postaje pitanje moralnog preživljavanja. Umesto jasnog razgraničenja nadležnosti, Srbija svedoči simbiozi crkvenih i državnih struktura moći, u kojoj su verski autoriteti postali produžena ruka autoritarnog režima.

I dok se zvanična crkvena retorika utapa u, kako kažu, floskule o očuvanju tradicionalnih vrednosti, stvarnost priča drugu priču. Pantelić to formuliše bez uvijanja. „Ono što imamo trenutno u državi, najprostije govoreći, imamo jednu grupu ljudi koja pokušava da državni, narodni novac učini privatnim novcem, svojim. U crkvi imamo nešto slično – jednu grupu ljudi koja crkveni novac želi da učini privatnim novcem. Zato će oni bez problema stati uz ovaj režim, jer im to omogućava jedan lagodan život, ozbiljne izvore prihoda.“

Svi pogledi sada su usmereni ka predstojećem Saboru Srpske pravoslavne crkve, zakazanom za sutra, na kojem bi, barem teoretski, mogla da se pokrene ozbiljna rasprava o ovim problemima.
„Većina njih se plaši tzv. dvoglavog crkvenog vrha i njima se najviše isplati da dođu u Beograd, budu tu pet dana, odu na ručak kod predsednika, spakuju se i vrate se svojim kućama, eparhijama i – nikom ništa. Da li će se sada to ponoviti? Ne znam, nadam se da neće. Postoji materijal za ozbiljnu istragu o delovanju patrijarha. Nadam se da postoji broj ljudi, broj episkopa, koji će imati hrabrost i da ustanu. Ja verujem da ima”, optimističan je Pantelić.

Učestvovanje oca, podjednako kao i majke, u vaspitanju i odgoju deteta je ključno za razvoj u normalnu, ispravnu, pozitivnu osobu, priča u novoj Mamazjaniji Miša Stojiljković, koga smo u najavi predstavili kao „Profi tatu“, jer se kroz svoje emisije, između ostalog, bavio podrškom tatama kojima se, u našem društvu, često ne priznaju brojne zasluge. Miša je kao otac dva dečaka legitiman da zastupa očeve, a osim što je psiholog i novinar, autor je serijala „Tata, ti si lud“, u kojem iz različitih uglova obrađuje upravo temu očinstva.

U razgovoru sa Mišom, čuli smo nekoliko anegdota iz radionica, koje je držao sa očevima, koji su govorili o svojim strahovima, ali i hrabrosti da se suoče sa roditeljstvom, posebno oni koji su želeli da budu neprestano uz svoju decu, od dana rođenja, pa su zbog toga čak uzeli i porodiljsko.

„Za to je zaista potrebna hrabrost, jer u početku su svi u strahu. Kad dobijete dete, menjaju se prioriteti, više nije najvažniji posao i vaš lični život. Očevi koji su uzimali porodiljsko, u retkim firmama u Srbiji koje to omogućavaju, kažu da su u startu bili preplašeni, ali se kasnije to prenelo u nezaboravno iskustvo, koje ne bi menjali ni za šta na svetu. Tako je bilo i meni, jer sam po zakonu imao samo pet dana nakon što se supruga porodila, ali sam uzeo tri nedelje od godišnjeg odmora, a period koji sam tada proveo sa sinom je nešto najdragocenije“, seća se Miša.

On ističe da su danas očevi mnogo više angažovani oko dece nego što je to nekad bio slučaj, ali i društvo je takvo da u muškarce nema poverenja.

„U Švedskoj, recimo, očevi i majke imaju zajedno 18 meseci porodiljskog, pa mogu da rasporede to vreme kako oni žele, odnosno kako smatraju da je najbolje za dete. Kod nas će, nadam se, nekad u budućnosti biti tako, možda sad kad krenu ove društvene promene, dođe i do tog momenta. Međutim, kod nas je duboko ukorenjena ideja o ženi kao nekome ko brine o deci i starim roditeljima, a muškarac je uglavnom onaj koji zarađuje i ne meša se previše emotivno, niti ima vremena, ni kapaciteta za brigu. Važno je da shvatimo da nije sve baš tako crno-belo. Što se dece tiče, očevi sa njima mogu sve kao majke, osim dve stvari, da ih rode i da doje“, sa osmehom objašnjava Miša.

Očevima se, ističe on, ne priznaju mnoge zasluge, pa i danas u 21. veku ženama se često postavlja čuveno pitanje „Pomaže li ti muž u kući i oko dece?“

„Na ovo pitanje vređaju se žene, ali i mnogi muškarci, jer oni su svesni da ni kuća, ni deca, kao ni obaveze oko njih, nisu samo na majci, već je poenta da se sve deli. Čini mi se da mlađi očevi danas to shvataju, da stižu neka drugačija vremena, u kojima se ohrabruju da provode više vremena sa decom, ispoljavaju osećanja i daju deci model ponašanja, koji će im pomoći da odrastu u samosvesne, ispravne ljude. Oni će se osloboditi tih predrasuda i ‚čipova‘ koji su nam ugrađeni i sa kojima smo živeli vekovima. Angažovanje očeva u porodici je i najvažniji oblik prevencije porodičnog nasilja“, priča Miša.

On takođe ističe kako je samohranim očevima možda i teže nego majkama, upravo iz tih razloga, što se od oca ne očekuje da može i ume da brine i da bude odgovoran na isti način kao žena.

„Po nekom ustaljenom pravilu, majke dobijaju starateljstvo nad decom u većini slučajeva. Ipak, dešava se da deca ostanu sa ocem, a onda se ljudi sažaljevaju i šokiraju jer kako će on sam bez žene, i te predrasude su jedan od razloga zašto je njima možda ponekad i teže nego majkama“, objašnjava Miša.