U drugoj epizodi Radar podkasta sa Stevanom Filipovićem, domaćin je ugostio proslavljenu srpsku glumicu Svetlanu Cecu Bojković. Tema je bila serija Kruna (The Crown), planetarno popularna saga o britanskoj kraljevskoj porodici, ali su sagovornici priču proširili ka različitim društvenim pitanjima.
Ceca se, govoreći o uticaju serije Kruna na publiku, prisetila i legendarne Emilije Popadić iz Boljeg života, zasigurno uloge koja je obeležila njenu televizijsku karijeru, ali i privatni život budući da su je ljudi neretko poistovećivali sa Emilijom što njoj i nije uvek godilo.
Razgovarajući o savremenom društvu i izazovima sa kojima se suočavamo, Ceca Bojković je bez dlake na jeziku govorila i o svom društveno-političkom angažovanju van pozorišnih dasaka i televizijskih kamera. Osvrnula se i na posrnuće obrazovnog sistema naglašavajući da je neobrazovanim ljudima u medijskom mraku najlakše manipulisati.
Stevan Filipović uspeo je da nam pruži i intiman uvid u život i razmišljanja jedne od najomiljenijih glumica sa ovih prostora, dajući nam priliku da bolje razumemo likove koje je tumačila, ali i ženu koja stoji iza njih.
„Iza nas je još jedna grozna nedelja u političkom smislu u Srbiji, i zbog toga pokušavamo da u tom besmislu, u tom mulju, pronađemo neki smisao u umetnosti i kulturi“, rekao je autor podkasta reditelj Stevan Filipović.
Gledajte drugu epizodu Radar podkasta sa Stevanom Filipovićem i šaljite nam svoje komentare, kritike, ideje za teme i goste, kao i pitanja za njih.

Ljubav nije nešto sa čim se rađamo, ona se uči, poručuju psihoterapeuti Svetlana i Marko Majkić, roditelji četvoro dece, koji i posle 25 godina zajedničkog života, slušaju jedno drugo, partneri su i u poslu, a često se, dok šetaju, drže za ruke, čime pokazuju privrženost jedno drugom, koja danas uglavnom izostaje, posebno kod mladih parova, koji su sve više usmereni samo na sebe.

Rad na partnerskim odnosima, primarni posao gostiju nove Mamazjanije, zasniva se, između ostalog, na saznanju da svako od nas ima pravo da se oseća dobro, ali da često na to zaboravimo.

„Naš mentalitet i vaspitanje je takvo, da kad god osetimo zadovoljstvo, osećamo se loše, jer smo naučeni da nije dobro ako smo srećni i da uvek treba da strahujemo, umesto da iskoristimo momente radosti, pa čak i ako kasnije stignu teški trenuci, o njima ne treba unapred razmišljati“, poručuju naši gosti.

Oni objašnjavaju da je zadatak roditelja da detetu pruže dobar model ponašanja, da ono izraste u stabilnu ličnost, koja se ne plaši da pokaže emocije, niti da živi okružena drugim ljudima. Deca treba da budu sigurna u sebe, ali ne i preterano samostalna, jer to onda često ukazuje na činjenicu da će osoba ostati sama, kao sama sebi dovoljna.

„Stilovi vaspitanja su različiti, ali najvažnije je dete spremiti za socijalizaciju, kada uspostavimo balans između kritika, pohvala i zahteva. Nažalost, nekad je zahteva previše, pa se izgubi kontrola. Takođe, deci treba postavljati granice jer to je za njih zdravo“, pričaju Majkići.

Porodica uglavnom zavisi od odnosa mame i tate, partnera, na kojima je velika odgovornost njenog opstanka. Da bi prevazišli brojne prepreke, nesuglasice, razlike, pristali na kompromise, dogovore, zarad odnosa dvoje ljudi, ali i njihove dece, potrebna je ljubav, koja se uči.

Gosti nove Mamazjanije objašnjavaju kako da osvestimo svoja osećanja, misli, želje i da je neophodno da se, bar povremeno, osećamo dobro, pa čak i u „gužvi“ obaveza, posla, dece, kuće, brojnih odnosa i uloga koje obavljamo svakodnevno.

Oni otkrivaju koja metoda vaspitanja je najučinkovitija i zašto, a takođe ukazuju na greške koje roditelji najčešće prave u vaspitanju dece.

Kroz razgovor nas savetuju kako da naučimo da volimo i kako da razgovaramo sa decom, da im pokažemo da je potrebno da ispoljavaju emocije i svoje stavove i misli. Oni objašnjavaju i zašto su dobri zdravi konflikti i čemu nas uče.

Roditelji ne smeju da zaborave na sebe, a opet deca moraju biti na prvom mestu, a u brojnim izazovima koje savremeni svet pred nas postavlja, pogubimo se lako u prioritetima. Deca nas, kažu Majkići, uglavnom podsete da treba da mislimo na sopstvena osećanja i da pokazujemo emocije, jer ona prate svaki naš korak i mimiku, i često nas podsete na osmeh, koji čeka u senci namrštenih lica.