Uslovi otplate su 1,5 odsto kamate prvih 6 godina, a nakon toga subvencija u margini banke, što je 50 evra mesečno manje u odnosu na komercijalni kredit, dakle do 30.000 evra uštede do kraja isplate. Trošak obrade kredita je oko 100 evra i učešće 1 posto. Na uzetih 100.000 evra banci vratite 180.000 na 40 godina.

Subvencionisani stambeni krediti imaju ograničen budžet, pa je procena je da je limit do 9000 korisnika. Država garantuje bankama vraćanje kredita u potpunosti.

Zbog ekonomske situacije u svetu i smanjenja potrošnje, novac će biti povoljniji, što će pojeftiniti kredite. Međutim, to ne znači i da će cene nekretnina pasti.

U Srbiji se godišnje izgradi 30.000 stanova, populacija u Srbiji se smanjuje, a tražnja za nekretninama raste. Iako, naizgled nema logike, ko onda kupuje stanove, odgovor je dijaspora i kompanije.

Gost: Vladimir Vasić, finansijski konsultant i bivši generalni sekretar Udruženja banaka Srbije.

U atmosferi u kojoj, kako Trifunović kaže, „živimo farsičnu reprizu tragedije iz devedesetih“, tema razgovora vodi kroz destruktivnost, snagu humora kao oružja otpora i kulturu nasilja koju vlast propagira u oblikovanju javnog prostora.

Sagovornici analiziraju mehanizme manipulacije, lažnog predstavljanja žrtavama, urušavanje građanske svesti, ali i nadu koja leži u novim generacijama. Podstičući građansku svest, Milićević ističe da je „odgovornost svih da jasno izgovore ono što ih brine, bez straha od odmazde“.

Želja da postane majka, kod Marte se, kaže, javila, onda kad je shvatila da više ne želi da bude sebična.

„Bilo je vreme da moje potrebe padnu na drugo mesto, prosto svi smo mi sebični dok smo mladi i bez dece i to je normalno i skroz u redu. Međutim, kad sam upoznala mog muža i zaljubila se, jako brzo smo se i venčali, poželela sam da tu ljubav podelimo sa trećim bićem, a onda i sa četvrtim, petim, videćemo“, sa osmehom priča naša gošća.

Na nju nisu mnogo uticala upozorenja, predviđanja i zastrašivanja koja su stizala sa svih strana i koja često okružuju trudnice sa pričama o mogućim komplikacijama na porođaju, teškoćama sa bebom u prvim mesecima, problemima u braku zbog hormona, psiho-fizičkih promena i tome slično.

„Očekivala sam da se nešto od toga obistini, ali nije, nekako je sve do sada išlo lagano i bez stresa. Tadija je divna beba, toliko da ne smem svima to da pričam jer ima majki koje mesecima ne spavaju. On se do ujutru ne budi, a zaspi u osam uveče. Dobro jede, veseo je, a sa nama učestvuje i u videima koji su duhovitog sadržaja. Nekako sa njim je sve lakše, daje nam dodatnu energiju i inspiraciju“.

Ljubav i međusobna podrška između Marte i njenog supruga, doprineli su da i Tadija bude mirna i zadovoljna beba.

„Verovatno ima veze sa našim odnosom u kući, jer nekako toliko smo ga želeli i bili presrećni kad se rodio, da beba to oseća. Kad nismo kod kuće, samo čekamo da se vratimo i da budemo sa njim jer nam nedostaje. Sve te priče da ću ‚tek videti kako će nam biti i šta me čeka‘, još se ne dešavaju, a nadam se i da neće, ali ljudi iz najbolje namere imaju potrebu da upozore, pa to nekad dobije neočekivne razmere i ne zvuči baš dobronamerno“, priča Marta.

Ona ističe da je na porođaju, a kasnije sa bebom super prošla, ali da ima pomoć njene i Lazarove majke, pre svega, ali tu su i drugarice i ona i suprug koji sve dele. Ipak, nisu svi te sreće.

„Ima žena koje su same sa detetom i nije im lako. Majke koje rade kao preduzetnice, recimo, nemaju nikakve benefite, niti privilegije u društvu, a o tome niko ne govori“.

Takođe, ženama često treba pomoć nakon porođaja, jer nisu sve u dobrom psihičkom stanju, ističe ona, i normalno je da dođe do promena, ali ovde podrška izostaje, što mora da se menja.

„Kao neko ko se bavi društvenim mrežama, meni nije bilo teško da se brzo vratim na posao, iz porodilišta sam snimala video i izvinjavala se pratiocima što kasnim, jer ‚eto, porodila sam se‘. Iako mi često treba predah i od mog posla, drugačije je onima koje rade same, vode firmu i izdržavaju porodicu. Previše očekivanja je danas na ženama, koje su i majke“, objašnjava Marta.

Okolina je ta koja postavlja imperative i očekivanja.

„Kad smo suprug i ja otišli jednom na rođendan, a Tadija je imao samo mesec dana, ‚razapeli‘ su me na mrežama. Kako sam mogla da ostavim dete, zašto foliram da se dobro provodim na rođendanu, kad je to nemoguće i tome slični komentari. Ljudi prosto sebi mnogo daju za pravo. Mi smo savesni i brižni roditelji, a imamo pravo i jedno na drugo, ipak smo nas dvoje par, a ljudi često zaborave da su u braku jer se opsesivno posvećuju deci. Dete je srećnije, ako su roditelji srećni, zadovoljni i ostvareni jer onda i sa decom imaju bolji i kvalitetniji odnos“, zaključuje Marta.