Svet gledamo kroz ružičaste, zelene, plave naočare, što je refleksija našeg uma, a on je zapravo potpuno drugačiji od onoga što je u našim glavama. Potrebno je da skinemo naočare i suočimo se sa bolom, problemima, traumama, kako bismo mogli da idemo dalje, da se nosimo sa sobom i da budemo oslonac svojoj porodici i deci, poruka je naše gošće.

„U današnje vreme takozvanog plišanog roditeljstva, trudimo se da decu prezaštitimo, da im pružimo sve ono što nama nije bilo pruženo, ali zaboravljamo da je potrebno da nekada osete problem, da vide da svet nije mesto bez bola, prepreka, padova, ako se kao roditelji sukobimo sa njima povremeno, to može biti korisno, pre nego štetno“, objašnjava Milica.

U osvrtu na svoje detinjstvo, koje je, kako je navela, bilo puno neizvesnosti, tenzije, stresa, jer nikada nije znala kakav će joj biti dan, sve je zavisilo od raspoloženja oca, koji je imao problem sa zavisnošću od alkohola, naglasila je da, bez obzira na sve, ni njoj, niti bilo kome, ne može celog života izgovor za loše postupke biti – „teško detinjstvo“.

„Moji roditelji nisu više živi i ne bi bilo normalno da u ovim godinama pronalazim izgovor i opravdanje za svoje negativne postupke u tome što mi oni nisu pružili i što sam proživljavala traume kao dete. Svi mi, odrasli, imamo priliku da popravimo svoje stanje i izlečimo ožiljke, koji su nastajali tokom odrastanja. Na nama je da to učinimo jer imamo odgovornost“, kaže Milica.

Razgovor sa decom je ključan u njihovom odrastanju, a napominje kako ona ni to nije imala, jer pripada generaciji koju su stariji ućutkivali.

„Nama su govorili da ne talasamo, da pustimo starije kad pričaju, da ne pametujemo. Danas to nije tako, roditelj pita svoje dete šta ga muči, šta želi ili ne želi. Kako se oseća povodom neke situacije, jer potrebno je nama da znamo, a deci da izgovore. Krajnost, naravno, nije dobra, jer onda dobijamo dete koje očekuje ‚svet na tacni‘, kojem mora da se udovoljava, a to u realnom i odraslom životu – nije moguće“, upozorava naša gošća.

Milica nam objašnjava kako da „radimo na sebi“ da bismo postali bolji ljudi i roditelji i kako da se izborimo sa traumama iz detinjstva i „slikama“ roditelja, koji su imali problem sa bolestima zavisnosti.

Ona ukazuje na najteže posledice po dete koje je odrastalo sa roditeljem zavisnikom. Takođe savetuje šta da radimo kad u svom ponašanju i odnosu prema deci, prepoznamo negativno nasleđe naših roditelja.

Naša gošća opisuje loše strane „plišanog roditeljstva“, ali i naglašava da traume i ožiljci iz detinjstva ne smeju biti izgovori za nedoličan život u odraslom dobu.

Krivica je uobičajeno osećanje za svakog roditelja, koji se tokom detetovog odrastanja neretko zapita „Gde grešim?“ ili kad dete nešto loše uradi, pomislimo „Ovo je moja krivica, ja sam kriva.“ Međutim, ističe Milica, krivo je i današnje društvo, mreže na internetu koje šalju poruku savršenih roditelja koji realno ne postoje, ali ih vidimo na postovima, fotografijama, snimcima. Iz tog razloga, njen prvi savet mladima, koji tek ulaze u svet roditeljstva je – ugasite Instagram!