U 73. epizodi podkasta Reaguj! vodimo vas na jedno, ne baš prijatno, putovanje. Posećivaćemo mesta i ljude u Vojvodini, kako bismo dobili odgovor na pitanje: kakav je život pored industrijskih postrojenja? Ovo putovanje omogućeno je vašim odgovorima na upitniku koji smo postavili na portalu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE.

U upitniku portala VOICE dobili smo ukupno 42 odgovora, iz 18 mesta. Prigovore smo dobili iz Pančeva, Maglića, Bačke Topole, Novog Sada, Bečeja, Kule, Vrbasa, Srbobrana, Kaća, Sremske Mitrovice, Stare Pazove, Sombora, Gložana, Kulpina i Perleza. Pored Vojvođanskih mesta, požalili su nam se i građani iz Beograda, Barajeva i Požarevca.

U ovoj epizodi prenosimo kakva je situacija u većini ovih mesta i na koji način industrijska postrojenja utiču na živote meštana.

Slučaj Perlez

Od ukupno 42 odgovora na upitniku o lokalnim zagađivačima, čak 14 žalbi bilo je na preduzeće Feitiansuje iz Perleza. Ovo malo mesto kraj Zrenjanina bilo je sa najviše prigovora na svog lokalnog zagađivača.

Predstavnica ekološkog društva “Belorepan” Teodora Gavran, doselila se u Perlez pre pet godina. Ona za Reaguj! kaže da je Perlez ranije bilo selo u koje su se doseljavali ljudi. Međutim, kako ona kaže, danas Perlez gubi stanovnike, a za to je mahom krivo zagađenje kineske fabrike za reciklažu Feitiansuje.

“To je jako žalosno. Selo je u stvari jako bogato, kulturno bogato, ta kultura apsolutno je neočuvana. Broj stanovnika se sada smanjuje, jer ne vide rešenje, a vikendom je mnogo strašno. Znači ja sam otišla prošli vikend i dobila sam upalu plućne maramice, a bila sam u Beogradu kad je gorela Vinča. Ja sam očekivala čak i kad sam se selila pre pet godina da će to selo narasti ponovo u opštinu, jer ljudi stalno dolaze i raspituju se, jer je mnogo lepo selo”, priseća se Teodora Gavran.

Ova kineska kompanija je 2018. godine preuzela pogone “Begej-plasta”. Od tada, kako meštani kažu, ne prestaje da pravi probleme. Predstavnik nevladine organizacije “Čuvari Perleza” i meštanin ovog sela, Miroslav Kalanj, objašnjava koje tačno sve probleme pravi ova fabrika za reciklažu.

“Vikendom se uglavnom osećaju neprijatni mirisi. Smeta još što kod kineske fabrike postoji kanal za odvodnjavanje i navodnjavanje, u koji fabrika ispušta zvanično vode koje se prikupe u krugu firme. Takođe, investitor je u momentu proširenja platoa u okviru svog objekta betonirao, a ispod tog betona postoji zakopana količina plastike. Tako da možemo da tvrdimo da zagađuje i tlo. Takođe, od 10 (uveče) do 6 (ujutru) je investitoru zabranjeno da uključi mlin, a eto, dešava se s vremena na vreme da je buka povećana. To ukazuje da ne poštuje sve propise i pravila koja su važeća”, objašnjava Kalanj.

Ova fabrika je već jednom ove godine bila zatvorena zbog pritiska javnosti i medija. Međutim, ona je ubrzo opet otvorena, a problemi su ostali. Teodora Gavran je, zajedno sa uzbunjivačem Aleksandrom Nađ, ujedno bila i u organizaciji protesta. Ona za Reaguj! prepričava šta se dogodilo nakon protesta.

“Uspeli smo da ih zatvorimo sa inspekcijom za zaštitu životne sredine. To jest, nisu imali procenu uticaja. Međutim, posle tih 45 dana ponovo je puštena u rad. Jedino šta su izmenili jeste da su postavili ograde na bedem, koji su prisvojili i koji sada zakonski traže da im se upiše. Oni su se samo zatvorili da unutra ne može da se uđe i ne može da se snima. Sam protest je bio odličan, imalo je svoje efekte, jer pre protesta selo nije bilo udruženo. Malo sam se pribojavala, jer se ljudi bore protiv Rio tinta, Linglonga, Zi Đina – i onda imate malog zagađivača u Perlezu koji zapošljava šest ljudi, a upropastio je toliko. Plašila sam se kako će to izgledati drugim organizacijama, međutim, svi su bili šokirani kad su videli”, kaže Gavran.

Miroslav Kalanj kaže da nadležni delimično rade svoj posao i to isključivo kada se pojavi problem na koji aktivisti i meštani skreću pažnju. Sa druge strane, po njegovim rečima, strani investitor poštuje staro srpsko pravilo “ako prođe – prošlo”. On ističe da iza zagađenja stoji profit.

“Sve to šta oni rade stvari, ono šta oni zagađuju – tako ubiraju veći profit. Ako nećete da zagađujete, vi morate da investirate u nešto šta je prečišćač, filter, separator. Ako ne investirate u to, to znači da ste taj novac zadržali za sebe”, napominje Kalanj.

Šta kažu stručnjaci?

Igor Jezdimirović iz Udruženja Inženjeri zaštite životne sredine smatra da industrijska postorojenja ne smeju da pređu dozvoljenu koncentraciju štetnih materija koje izbacuju u životnu sredinu, kako joj ne bi naštetili.

“Sve to zavisi od maksimalno dozvoljenih koncentracija, koje se smatraju da dok god smo ispod ih maksimalno dozvoljenih koncentracija sa zagađujućim materijama, one nemaju štetan efekat na zdravlje ljudi. Kada se one prekorače, u zavisnosti od perioda prekoračenja, tačnije vremenskog okvira, one imaju posledice na zdravlje ljudi. Znači u zavisnosti od toga koliko ste dugo izloženi zagađujućim materijama koje su iznad te maksimalno dozvoljene koncentracije, i naravno, u zavisnosti koje su pitanju zagađujuce materije”, kaže Jezdimirović.

Međutim, postavlja se pitanje: zašto industrijska postrojenja ne poštuju propisane mere, već se odlučuju da plate kaznu? Jezdimirović kaže da je to tako jer na taj način jeftinije prolaze, a sve dok se to ne promeni, neće se ni zaustaviti zagađivanje.

“Ono što bi trebalo da se izmeni jeste da se prvo država obaveže i počne da radi svoj posao u onom smislu da možemo da se pouzdamo u podatke koje dobijamo. S druge strane, da se maksimalno dozvoljenje koncentracije usklade sa onim maksimalno dozvoljenim koncentracijama koje važe u Evropskoj uniji. Takođe, dok god živimo u sistemu gde je vama jeftinije da zagađujete i plaćate kazne, umesto da uložite u zaštitu životne sredine, bojim se da imamo ozbiljan konflikt između industrije sa jedne strane, i sa druge strane ljudi koji trpe eventualno zagađenje koje može nastati”, napominje on.

Kada je reč o problemima sa zakonima, sagovornik podkasta Reaguj! profesor Slobodan Milutinović sa Fakulteta zaštite na radu Univerziteta u Nišu, navodi da je sa njima sve u redu i da su usklađeni sa evropskim zakonodavstvom. Međutim, ističe Milutinović, najveći problem sa primenom zakona jeste kad je reč o proceni uticaja – ne vodi se računa o zakonima.

“Po meni najveći problem je to što postojeća zakonska regulativa koja se odnosi na analize, odnosno, procene uticaja na životnu sredinu se ili radi, da ne budem previše kritičan i da ne kažem nestručno, ali stvarno mislim da ima takvih nestručnih analiza ili se u nekim slučajevima čak i grade postrojenja koja nemaju odgovarajuće procene uticaja na životnu sredinu”, kaže Milutinović.

Tokom prethodne godine organizovano je mnogo ekoloških protesta, a Jezdimirović smatra da su oni ključni za promene.

“Protesti predstavljaju otvoreni bunt naroda protiv nečega sa čime se ne slažu. Jedini koji mogu da promene jeste lokalno stanovništvo koje ne želi određene stvari. Skrivanje nekih podataka je dovoljan razlog da se vi zabrinete za nešto. Industrija mora da nauči da mora biti transparentna, da odgovara lokalnoj sredini, i da to što je on investitor i što će doneti ekonomski preporod nekom mestu, ne znači tom mestu ništa ako pola tog stanovništva u tom mestu bude obolelo od zagađenja koje ta industrija bude proizvela”, ističe Jezdimirović.

On naglašava da uz dobre mere, život pored industrijskih postrojenja može biti sasvim u redu, a kao primere dobre prakse navodi dva evropska grada.

“Recimo Beč ima četiri spalionice, od kojih je jedna u samom centru grada, Budimpešta ima svoju spalionicu isto koja je u samom centru grada. Međutim, kada posmatramo Srbiju, veliki deo industrijskih zona ranije je pravljen na obodima grada, a danas je to vrlo blizu naseljenih mesta. To je problem, jer zaštita životne sredine nije prioritet u zemlji Srbiji i mali je stepen poverenja ka lokalnim samoupravama ili bilo kom nivou vlasti kad je u pitanju merenje parametara životne sredine”, smatra Jezdimirović.

Na ovoj epizodi su radili: Iva Gajić, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Sanja Đođrević.