Podcast mreža

„Ako im je trebalo da se govori loše o Staljinu, što su i radili posle 1948, oni su koristili neke od tih dokumenata, a ako su govorili protiv Hitlera, opet su uzimali iste dokumente… ali niko nije sagledao celinu tih odnosa koji su od aprila-marta 1939, pa do 22. juna 1941. zapravo bili toliko prijateljski, nažalost, da su i te kako uticali na tok rata. Nikada Hitler ne bi tako lako osvojio u tom periodu i Holandiju i Norvešku i Dansku, Belgiju, Luksemburg, Francusku, najznačajniju evropsku demokratsku zemlju, da nije Staljin držao leđa Hitleru na istoku“, priča Martinov.

On je posebno istakao njihov tajni Pakt o nenapadanju koji je uključivao podelu interesnih sfera gde je Staljin insistirao na bazama na Dardanelima i Bosforu, kompletnoj kontroli nad Bugarskom, sve do Sredozemlja, što je, naglašava Martinov, za Sile osovine bilo neprihvatljivo.
Spahović je upitao i za razloge zbog kojih Srbi imaju averziju prema Zapadu. Martinov povezuje to s dugim periodima strane dominacije i različitim kulturnim uticajima, nasuprot građanskim nacijama Zapada koje su razvile svoj identitet kroz prosvetiteljstvo i Francusku revoluciju.

Sagovornici su se dotakli i tanke linije između ekstremne levice i desnice, te razloga Putinovog okretanja Aziji.

Za kraj, razmišljajući o trenutnim globalnim trendovima, sagovornici su izrazili zabrinutost za budućnost Evrope i sveta, poredeći današnje prilike sa onima iz predvečerja Drugog svetskog rata.
„Mi živimo sada u izvesnoj 1936/37, tu smo negde, i to je jako opasno, plašim se za budućnost Evrope i sveta“, kaže Martinov.

Više na www.radar.rs

Nenad Kulačin i Marko Vidojković su u prvom delu emisije razgovarali (opet) o litijumu, Brnabićkinoj vili i o napadu tabloida na naša dva div-junaka.

Gost je predsednik NUNS, Željko Bodrožić. Kako se ređaju napadi na novinare, Bodrožić bi mogao da bude gost svake srede. Predsednik NUNS govorio je otvoreno i bez pardona (po čemu je i poznat) o situaciji u kojoj se nalaze naši novinari, ali i o uzrocima i posledicama te situacije. Govorio je, dakle, o celokupnoj situaciji u zemlji, koja je temelj za šikaniranje nezavisnih kritičih glasova, ali je na koncu ispoljio zavidnu dozu optimizma kad je reč o budućnosti Srbije.

U Magarećem kutku videćete bizona. DLZ, samo na našem portalu.

„To je veoma različit pristup od uobičajenog izdavanja dozvole stranim kompanijama da vrše eksploataciju za određenu naknadu, koje onda iznose profit u inostranstvo. To što sada rade sa litijumom, prethodno su uradili sa prirodnim gasom, kada su 2006. godine nacionalizovali naftnu i gasnu industriju – što je bio prvi potez Eva Moralesa nakon što je izabran za predsednika. U narednih desetak godina, Bolivija je tako zaradila milijarde dolara i uspela je da dobar deo tih prihoda preraspodeli kroz socijalna davanja. Osnovali su nove fondove za trudnice, za studente… U Srbiji imate veoma drugačiji slučaj. Najveći deo profita ići će anglo-australijskoj kompaniji Rio Tinto, a ne narodu Srbije“, ukazao je Gudejl.

I dodao da, budući da se sedišta Rio Tinta nalaze u Londonu i Melburnu, to znači da novac neće čak završiti ni u EU. Ali postoje drugačiji ekonomski, kao i geopolitički razlozi zbog kojih je Evropa stala iza projekta – najveći evropski proizvođači automobila su najavili da će se prebaciti na proizvodnju električnih vozila, međutim, trenutno baterije za njih moraju da uvoze, pre svega iz Kine koja dominira tržištem. Zato, konstatuje Gudejl, i EU i evropske kompanije očajnički traže način da proizvode baterije na tlu Evrope. A to znači i da žele da se razreši politički konflikt koji je nastao u predelu Jadra, kako bi mogli da tamo počnu da proizvode litijum.

„Ono što slučaj Jadra čini neobičnim, čak i u globalnom kontekstu, jeste činjenica da je planiran u naseljenoj, poljoprivrednoj oblasti. Što nije ni nalik rudnicima litijuma u Zapadnoj Australiji, koji i dalje proizvode najveću količinu litijuma na svetu, a koji se nalaze u pustinjskoj oblasti. Poenta je da će to biti veoma jedinstven projekat, sproveden od strane kompanije koja nema rudnik litijuma nigde u svetu. Što znači da je mnogo toga eksperimentalno i postoje mnoga neodgovorena pitanja. Ali ono na koje mislim da već možemo da odgvorimo jeste da li će projekat naneti nepopravljivu štetu životnoj sredini? Mislim da je odgovor: aposlutno da“, kaže profesor Gudejl.

Gudejl je zaključio da se na neki način od građana u dolini Jadra, ako ne i cele Srbije, u ovom slučaju traži da se žrtvuju zarad dobrobiti Evrope, a glavno pitanje je da li je ta žrtva uopšte vredna.