Nikolina: Hvala ti, Ljiljana, što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkasta.

Ljiljana:Hvala tebi što si me pozvala.

Nikolina: Volela bih da počnemo sa pričom u stvari šta je to što ti je najdraže, najbliže srcu, da li je možda ono na čemu trenutno radiš?

Ljiljana: Meni je uvek i ostaće tako nadam se, srcu najbliži rad sa decom. To mi je bila želja još kad sam studirala, mislila sam da ću biti pedagog likovne umetnosti, ali sam vremenom shvatila da mogu to da radim i uz porodicu i sve druge poslovne obaveze.

Tokom svog života uvek sam se bavila decom, vaspitanjem i odgajanjem razne dece, i najlepše kod njih mi je njihova iskrenost i otvornost.

Nikolina: Šta to tačno radiš sa decom. Videla sami razne slike koje zaista sjajno izgledaju i interesuje me kako to izgleda, recimo kad deca dođu na neku radionicu?

Ljiljana: Ja sam sprovela u praksu moju ideju, volju i želju da širim umetnost u smislu kreativne energije kroz crtanje što je meni najbliže. Volim ja i muziku i pozorište, ali likovna umetnost mi je najbliža.

Shvatila sam da deca nemaju dovoljno ličnog kontakta sa svojim bližnjima, zato što roditelji imaju puno obaveza, trče na sve strane i onda sam uvela radionice gde bi deca i odrasli mogli zajedno da slikaju i kroz to slikanje da se zapravo druže. Moje radionice se zovu –

Radionice energije bića jer sam postala svesna energetskih potencijala pojedinca. Puno sam radila sa Svetozarom Radišićem na tome kako da približimo vlastitu energiju, ovog puta kroz slikanje, samom sebi. U praksi to izgleda tako što deca dođu, odnosno dovedu ih roditelji. To su deca koja uglavnom vole da crtaju i slikaju i onda bi roditelj trebao da ode kao što to uradi u školi ili u vrtiću. Nakod toga ja predložim roditelju da ostane, nakon čega se malo zbuni, kaže da ne zna da slika jer mu je učitljica nekada davno to rekla i on ostane sa teretom tog uverenja. E kod mene onda otkrije da li je to zaista tako.

Ove radionice donose veliku radost deci, a i samom roditelju jer zajedno stvaraju kreativna dela.

Tu može biti jedna ili dve slike. Imala sam mamu i kćerku, gde je na kraju ćerka pomagala mami. Divno je videti dete od pet godina kako pomaže mami da se oslobodi straha i onda mama kroz taj rad i delovanje počne da ojačava, kada oseti slobodu stvaranja i kada dete pohvali mamu. E onda je to veliki uspeh i za mene ,i onda mama shvati da u stvari najviše napreduje kroz tu svoju decu. Imala sam jednom osmoro dece na jednoj slici i to je zapravo simbol zajedništva.

Što se tiče mojih radionica, ja nemam radno vreme, ili časove, ali imam dobru volju da budem ceo dan dostupna. Što znači ako dete rano ustane, dođe prvo, pa nakon toga dođe

sledeći, tako da ispadne da se grupa stvara celog dana. Onda dođu i roditelji, pa ja pustim decu da rade i na mojoj slici, jer mislim da ona dobija na značaju sa svakim potezom četkice jednog deteta.

Nikolina : To sve tako neverovatno zvuči, baš ću doći jednom sa kćerkom, koja voli da crta, na neku od radionica.

Ljiljana: Imam jednu devojčicu koju deda dovodi od kada je imala dve i po godine, i evo ona sada ima 6 i slika uljanim bojama na platnu.

Click to view: show page on Awesound