Ammar se nedavno vratio iz Beča, gde je otišao kako bi radio na građevini, nakon što je ovde ostao bez posla, jer je odbio da ćuti o stvarima koje su mu u ovoj zemlji smetale, poput odnosa prema nasilju, besa u ljudima, stanja životne sredine, ali i stanja u društvu. U Beograd je došao pun utisaka, ali i mudriji za značajno životno iskustvo. Govorio je o uređenosti države, razlozima zbog kojih je u Beču uspeo da se odmori iako je tako radio najteže fizičke poslove, ali i o načinima na koje i sada, kada se vratio u Srbiju, pokušava da uredi makar svoje dvorište.

Blizu je strelište koje plaši konje. Kada se održavaju koncerti, većina konja doživljava stres, zato bi trebalo razmisliti o preseljenju konja ili otkazati domaćinstvo koncertima poput Bajage u avgustu, kao što je to bilo sa Roling Stonsima, koji su prešli na Ušće.

Iako mu je to posao, JP „Hipodrom Beograd“ već 8 godina ne organizuje trke, već to čine trkačke organizacije.

Kada je 2006. godine preduzeće osnovano imalo je preko 20 zaposlenih, sada 3, to govori kuda ide hipodrom.

Pitanje je šta je manje zlo, ostaviti hipodrom gde jeste i u ovakvom stanju ili ga preseliti na periferiju grada.

Nakon 110 godina postojanja, beogradski hipodrom se samo naziva tako, on odavno svojim aktivnostima to nije. Konjarstvo je prestiž i skup sport, ali uz dobru organizaciju on bi donosio dobit svima.

Gost: Aleksandar Radovanović, vlasnik trkačkih konja