Ovogodišnje Olimpijske igre, osim što su specifične po tome što se odvijaju u pandemijskim uslovima, posebne su i po tome što obeležavaju 100 godina od prvih Ženskih olimpijskih igara. Na ovogodišnjim igrama učestvuje najveći procenat žena do sad, čak 48 odsto. U ovoj epizodi podkasta Reaguj! sagledavamo probleme sa kojima se susreću žene u sportu, ali i transrodne osobe, kao i potencijalna rešenja.
Tek nakon sto godina učešća žena na Olimpijskih igara, broj učesnika dva pola se gotovo iznivelisao. Ali šta je sa transrodnim osobama?
Pjer de Kuberten, otac modernih Olimpijskih igara, učešće žena smatrao je nepraktičnim, nezanimljivim, nespretnim i neprimerenim. Muškarci su držali i do toga da žene ne mogu da budu čak ni publika. Jedina uloga koju su mogle da imaju bila je krunisanje pobednika. Uprkos svemu, Francuskinja Alis Mija borila se protiv društvene isključenosti i diskriminacije žena u sportu.
Predstavnice Nemačke na Olimpijadi ove godine donele su odluku da svoje trikoe zamene dugim rukavima i nogavicama, koje se na ovom takmičenju dozvoljene iz kulturnih i religijskih razloga, na ovaj način boreći se za udobnost i protiv seksualizacije sporta.
Sa druge strane, na Evropskom prvenstvu u rukometu na pesku za žene, koje je ove godine održano u Bugarskoj, norveška reprezentacija odlučila je da umesto uskog bikinija obuče šorceve, iz istog razloga kao i nemačke koleginice, boreći se protiv seksualizacije ovog sporta. Umesto podrške od Evropskog rukometnog saveza dobile su kaznu, 150 evra po glavi, odnosno hiljadu i po evra za tim, a kaznu je ponudila da plati i američka pop pevačica Pink u cilju podrške.
Nekadašnji selektor ženske reprezentacije Srbije i Crne Gore, kao i bivši član stručnog štaba muške reprezentacije Srbije, Zoran Ivić, naglašava da je njihova odluka bila u potpunosti ispravna, što pokazuje i podrška javnosti koje su rukometašice dobile.
“Mislim da tu ne treba ništa menjati, oni su nešto trebali da menjaju kad su u pitanju dresovi, kad je u pitanju šorc. Lično mislim da to nije dobro i zastupljam mišljenje norveške reprezentacije. Ispravno su postupile, to je po meni dobra odluka”, navodi Ivić.
Osim seksualizacije, u profesionalnom sportu ima i drugih problema. U avgustu 2009. godine osamnaestogodišnja Semenja Kaster osvojila je svetsko zlato u trci u Berlinu, gde je 800 metara prešla za 1 minut i 55 sekundi.
Posle toga, Međunarodno udruženje atletskih federacija, danas preimenovano u Svetsku atletiku, objavilo je da je Semenja predmet postupka rodne verifikacije, nakon čega je proglašena nepodobnom za takmičenje 11 meseci. Rezultati provere pola nisu nikada objavljeni.
Semenja Kaster je rođenjem pravno identifikovana kao ženska osoba, a čitav svoj život se tako i identifikuje. Međutim, ona ima jedan od niza stanja poznatijih kao razlike u polnom razvoju, gde ima prirodno povišen testosteron. Svetska atletika je u pravnim postupcima kontroverzno naziva „biološki muškom osobom“.
To je podrazumevalo da Semenja i druge atletičarke sa istim stanjem moraju da smanje nivo testosterona ukoliko žele da se takmiče na međunarodnim stazama. Opcije navodnog “lečenja” koje Svetska atletika propisuje kako bi omogućila tim sportistkinjama da se takmiče jeste: uzimanje dnevnih kontraceptivnih tableta, upotreba injekcija koje blokiraju hormone ili operacija.
Međutim, kada su u pitanju transrodne osobe, koordinator programa rada sa zajednicom u Grupi Izađi Aleksa Savić za podkast Reaguj! prokomentarisao je stav da učešće transrodnih osoba koje su u procesu promene pola u ženskim kategorijama na sportskim takmičenjima nije fer prema ostalim učesnicama.
“Nijedna osoba koja je transrodna i koja pristupa procesu prilagođavanja pola zapravo ne radi to da bi bila uspešna u sportu. Znači to je jedan ekstremno težak proces, i mentalno i fizički i socijalno”, podseća Savić.
Aktivista organizacije TALAS TIRV Aleksa Milanović navodi da postoji nepravda, mizoginija i seksizam u medijskim i javnim sferama kada je u pitanju veličanje sportista, dok se o sportiskinjama govori kao o „damama“ i pretpostavlja se da su slabiji pol. Sa druge strane, isticanje da su trans žene problem u sportu je problem sam po sebi, jer se ne postavlja pitanje, navodi Milanović, šta su one prošle – od autovanja, pa do medicinske tranzicije.
“Stalno se ističu te neke fizičke predispozicije i prednosti koje trans žene imaju, dok se potpuno zanemaruju prepreke sa kojima su se te trans žene susretale celoga života i sa kojima se i danas susreću svakodnevno”, objašnjava Milanović.
Profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovan Babić smatra da sport nije vitalna ljudska potreba, već da spada više ili u razonodu ili u domen ispitivanja granica ljudskih mogućnosti. To se naročito jasno vidi u pitanju da li je važnije pobediti (što ne mogu „svi“) ili učestvovati (što svi mogu, ako hoće).
“Tako da ta funkcija kriterijuma pravičnosti nije sasvim jasna i lako ustanovljiva, i još teže je primenjiva. Na primer, moglo bi se postaviti pitanje zašto se uopšte razdvajaju grupe takmičara, na primer žene i muškarci – zašto se ne takmiče zajedno?”, zaključuje Babić, dodajući da ostaje pitanje da li transrodne osobe treba da se takmiče izdvojeno.
“Ono što ostaje kao neki zaključak jeste da je svaka diskriminacija moralno neopravdana, ali da privilegije, kao i pokušaj da se one dobiju bez adekvatnog pokrića, takođe mogu biti neopravdane”, naveo je profesor Babić za Reaguj!
Na podkastu rade: Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.
U 61. epizodi podkasta Reaguj! korišćen je zvuk sa sajta freesound.org, kao i drugi efekat, sa istog sajta.