U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Pre, bog te pita koliko godina, ja sam bio u Birnimgemu na utakmici WBA-Crvena Zvezda. Tada je Zvezda gazila kroz Kup UEFA, a trener joj je bio pokojni Branko Stankovic. Zbog finih manira i gospodskog ponašanja nadimak mu je bio Ambasador. Ekipa Zvezde, skupljena sa svih strana tadasnje SFRJ, imala je velike fudbalere u svom timu, Pižon, Dule Savić, Blagojević, golman je bio original Dika Stojanović. Naravno da mogu svih da se setim ali da ne nabrajam. Ma ipak ću: Stojanović-Jovanovic-Krmpotic-Muslin-Jurišić-Jelikic-Šestić-Blagojević-Savić-Borovnica-Milosavljević.

Heroj moje priče je Dragan Miletović, fudbaler rodom negde sa južne pruge. Gospodin Ambasador se svojim igračima obraćao strogo sa Vi i očekivao je zauzvrat istu takvu komunikaciju od njih. Negde sredinom drugog poluvremena, srčani ali sirovi bek WBA, tamnije puti, krvnički je uleteo u noge Duletu Saviću i „odneo“ ga na tribine. U tom trenutku je Miletović skočio sa klupe i povikao u pravcu g-dina Stankovića: „Bata, Stane, pusti me da uđem, da ubijem cigana“! Stanković ga je pogledao i ovaj je „povijenog repa“ otišao u svlačionicu. Srčanost je vrlina dok ne postane mana.

Gost podcasta koji će imati premijeru u subotu u podne je Zoza Panjković