Podcast mreža

Nacrtom Zakona o parničnom postupku mnogim građanima bilo bi onemogućeno da dođu do pravde, i na taj način bi se smanjio pritisak na sudstvo, objašnjava advokat Veljko Milić.

Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku donet je 19. maja, a 1. juna deo advokata izašao je na ulice da protestuje. Drugi deo advokata, udružen u advokatske komore, rešio je da uđe u pregovore sa Ministarstvom pravde. 

A šta je sporno u ovom nacrtu? Naime, u njemu se navodi da određeni podnesak, koji može da bude tužba, odgovor na tužbu ili žalba, neće biti prihvaćen ukoliko se za njega, u roku od osam dana, ne plati sudska taksa. 

“Šta bi to, praktično, značilo? Ukoliko je stranka u lošoj finansijskoj situaciji, i u roku ne plati tu sudsku taksu, smatraće se kao da nije ništa uradila, što može da bude vrlo nepovoljno”, objašnjava Milić. 

Ovo bi moglo da bude katastrofalno za građane. Mnogi nemaju dovoljno novca da bi mogli da finansiraju postupke koje se u toku sudskog procesa plaćaju. Pored taksi, moraju da plate i advokata, a ukoliko postoji šansa da će sudski postupak izgubiti, građani moraju da plate sudske troškove i suprotnoj strani.

“U situaciji kada ih država obaveže da moraju da plate sudsku taksu koja ide i do 97.500 dinara u roku od osam dana, građani koji nemaju takav novac u trenutku tužbe, neće tu tužbu ni podneti”, objašnjava sagovornik podkasta “Ogledalo” i dodaje da na taj način prava građana ostaju nezaštićena. 

Takođe, ovaj Nacrt je pogodno tlo za SLAPP tužbe koje se ogledaju u tužbama ekonomski superiornijih protiv finansijski slabijih, gde nije cilj da se tužba dobije, već da se, kroz naplatu sudskih troškova, novčanik protivničke strane stanji.

“Visina sudske takse zavisi od visine spora koju postavlja strana koja tuži. Ukoliko strana koja tuži postavi visoku visinu spora, tužena strana mora da plati maksimalan iznos sudske takse. Medijima je odgovor na tužbu obavezan i nekoliko takvih tužbi znači zatvaranje tog medija”, navodi Milić i dodaje da u slučaju neodgovaranja na tužbu, sud može da odlučuje samo na osnovu dokaza koji su podneti u tužbi. Dakle, tuženi u tom slučaju, nema prava na odbranu, samo zato što neki mediji nije imao da plati sudske troškove. 

Ovo je pokušaj države da rastereti sudstvo nauštrb dostpunosti građanima da ostvare svoje pravo na pravo. Milić objašnjava da veliko opterećenje sudstva predstavljaju tužbe građana prema bankama, koje su bez zakonske osnove naplaćivale dodatne troškove, kao na primer, troškove za obradu kredita. Utvrđena sudska praksa je da su pojedine odredbe ugovora o kreditima nezakonite. Banke, ukoliko bi prihvatile takvu sudksu praksu, smanjile bi broj postupaka tako što bi građanima isplatile novac koji su neosnovano naplatile.

“Ovako imate procese koji traju tri-četiri godine za banke, koje su neuporedivo moćnije od pojedinca. Troškovi postupka ne predstavljaju ništa, a postoje građani koji će opet u strahu od plaćanja tih sudskih taksi, advokatskih i svih drugih troškova koji ih očekuju u toku postupka, odustati od tužbe. I onda se bankama više isplati da očekuju da će neko odustati od tužbe, nego da svima vrate ono što su im neosnovano naplatili”, navodi Milić. 

Autorka podkasta: Sanja Đorđević