Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.
Pre par godina rekao sam da su ljudi iz moje generacije (plus-minus deset godina) ili poludeli ili umrli ili otišli preko. Ostalo nas je ovde po Beogradu tek za punu šaku jada. Ali pošto je vreme relativno a život apsolutan, najbolje kćeri i najbolji sinovi našeg grada vraćaju se da ovde provedu svoju poznu mladost. Pedesete su nove tridesete, čak i šesdesete su nove tridesete. Teror mladosti koji nam globalizam nameće nekako smo otresli sa svog mokrog krzna. I gazimo opet strojevim korakom kroz svet koji nam nije blagonaklon. Plašim se da ustanem nekom starijem u gradskom prevozu, da me ne optuže da sam rasista ili pedofil. Pitaj boga šta sve ljudima može da padne na pamet. Ali na moju sreću autobusa i tramvaja nema u Beogradu. Zavejao ih sneg, a i mozgovi su nam zavejani. Ali imamo sreće, još par meseci pa će proleće. Predaja nije opcija!
Gost današnje epizode podcasta „Treći Svet“ je gospodin Branko Anđić književnik, prevodilac, novinar, evrobirokrata, svetski putnik