Nikolina: Hvala ti, Ljiljana, što si pristala da budeš moja gošća u ovoj epizodi podkasta.

Ljiljana:Hvala tebi što si me pozvala.

Nikolina: Volela bih da počnemo sa pričom u stvari šta je to što ti je najdraže, najbliže srcu, da li je možda ono na čemu trenutno radiš?

Ljiljana: Meni je uvek i ostaće tako nadam se, srcu najbliži rad sa decom. To mi je bila želja još kad sam studirala, mislila sam da ću biti pedagog likovne umetnosti, ali sam vremenom shvatila da mogu to da radim i uz porodicu i sve druge poslovne obaveze.

Tokom svog života uvek sam se bavila decom, vaspitanjem i odgajanjem razne dece, i najlepše kod njih mi je njihova iskrenost i otvornost.

Nikolina: Šta to tačno radiš sa decom. Videla sami razne slike koje zaista sjajno izgledaju i interesuje me kako to izgleda, recimo kad deca dođu na neku radionicu?

Ljiljana: Ja sam sprovela u praksu moju ideju, volju i želju da širim umetnost u smislu kreativne energije kroz crtanje što je meni najbliže. Volim ja i muziku i pozorište, ali likovna umetnost mi je najbliža.

Shvatila sam da deca nemaju dovoljno ličnog kontakta sa svojim bližnjima, zato što roditelji imaju puno obaveza, trče na sve strane i onda sam uvela radionice gde bi deca i odrasli mogli zajedno da slikaju i kroz to slikanje da se zapravo druže. Moje radionice se zovu –

Radionice energije bića jer sam postala svesna energetskih potencijala pojedinca. Puno sam radila sa Svetozarom Radišićem na tome kako da približimo vlastitu energiju, ovog puta kroz slikanje, samom sebi. U praksi to izgleda tako što deca dođu, odnosno dovedu ih roditelji. To su deca koja uglavnom vole da crtaju i slikaju i onda bi roditelj trebao da ode kao što to uradi u školi ili u vrtiću. Nakod toga ja predložim roditelju da ostane, nakon čega se malo zbuni, kaže da ne zna da slika jer mu je učitljica nekada davno to rekla i on ostane sa teretom tog uverenja. E kod mene onda otkrije da li je to zaista tako.

Ove radionice donose veliku radost deci, a i samom roditelju jer zajedno stvaraju kreativna dela.

Tu može biti jedna ili dve slike. Imala sam mamu i kćerku, gde je na kraju ćerka pomagala mami. Divno je videti dete od pet godina kako pomaže mami da se oslobodi straha i onda mama kroz taj rad i delovanje počne da ojačava, kada oseti slobodu stvaranja i kada dete pohvali mamu. E onda je to veliki uspeh i za mene ,i onda mama shvati da u stvari najviše napreduje kroz tu svoju decu. Imala sam jednom osmoro dece na jednoj slici i to je zapravo simbol zajedništva.

Što se tiče mojih radionica, ja nemam radno vreme, ili časove, ali imam dobru volju da budem ceo dan dostupna. Što znači ako dete rano ustane, dođe prvo, pa nakon toga dođe

sledeći, tako da ispadne da se grupa stvara celog dana. Onda dođu i roditelji, pa ja pustim decu da rade i na mojoj slici, jer mislim da ona dobija na značaju sa svakim potezom četkice jednog deteta.

Nikolina : To sve tako neverovatno zvuči, baš ću doći jednom sa kćerkom, koja voli da crta, na neku od radionica.

Ljiljana: Imam jednu devojčicu koju deda dovodi od kada je imala dve i po godine, i evo ona sada ima 6 i slika uljanim bojama na platnu.

Click to view: show page on Awesound

Nikolina: Dobrodošli draga Milice u podkast Vreme za VAs i hvala vam što ste pristali da budete moja gošća danas.

Milica: Hvala Vama što ste me pozvali.

Nikolina: Ja sam sigurna da moje slušateljke već mnogo toga znaju o Vama i Vašem radu, ali ja bih volela da počnemo od toga kada ste vi uopšte počeli da se zanimate za porodicu i odnose unutar nje.

Milica: Pa iskreno rečeno vrlo rano, neobično vrlo rano, negde već polaskom u prvi razred osnovne škole. Ja sam posmatrala porodice dece iz škole iz određenog razloga. Zato što sam negde do 5.,6. godine rasla u okruženju u kojem sam bila mnogo voljena, to je bila baka, majka moga oca, stričevi, strine koji još nisu imali decu i tako dalje, i mislim da mi je u tom najvažnijem periodu života očuvana klica za prepoznavanje dobra i zla. Kada sam se vratila u svoju primarnu porodicu počela je neka vrsta pakla za mene. Posle ćemo videti šta se dešavalo u mom mozgu i naravno da sam ja onda otvorenih očiju gledala u život, i onda se pitala zašto u porodici mojih roditelja vlada svađa, netrpeljivost, a u porodicama stričeva je bilo potpuno drugačij, da li je to bila ljubav ili šta je. Ja bih volela da majke koje me slušaju znale da je najvažniji period prvo do 3. godine, a onda da kažem do 7., posle toga sve ide mnogo teže. Uglavnom mi nemamo vremena za našu decu tako dok su mali, jurimo posao, biznis i onda propustimo taj dragoceni period.

Nikolina: Da li možete da nam ispričate kakva je bila vaša primarna porodica I kakvo je to detinjstvo posle bilo?

Milica: Moja primarna porodica je bila kao većina većina porodica moga doba. Ja sam rođena posle drugog svetskog rata, 47.godine. I sad vidim da je savremena porodica na mnogo težem mestu nego porodica tada. Ja sam u stvari bila iz jedne sasvim obične porodice i da nisam imala onaj instinkt da osetim da nešto nije u redu možda ja ne bi ni primetila sve stvari koje su postojale svuda u tradicionalnim porodicama. Takva porodica je bila vrlo stroga i tražila je rad, red i disciplinu. Ja sam bila dete koje je bilo vedro, veselo. Ali sam se uvek žalila da majka voli više mog brata ili sestru. Sada kad analiziram, meni je sve jasno. Ja danas znam koja je bila konstitucija moje majke, da je to bila žena prepuna strahova, njena energija je bila emocija straha i brat i sestra su bili na njenoj energiji, znači prepuni straha i oni su se kao pilići kupili od nje. A ja sam bila na muškoj energiji puna života, puna slobode, potrebe za slobodom i naravno kad se ja takva pojavim u njenom vidokrugu bila sam dežurni krivac. U to vreme samo sam plakala, pa kako to ja sam najgora, pa mene moja mama ne voli- a danas razumem jednostavno, niti je ona znala kakvo dete ima i nije znala da iskoristi taj potencijal. Sada vidim da to nije ništa strašno, ali u ono vreme je za mene to delovalo tragično i zbilja je bilo tragično, jer sam ja sa 18. godina ne mogavši da podnesem tu torturu tuđih strahova rekla doviđenja i napustila kuću. Ja sam radosnica, a to su energije dece koje se završavaju na 6 i 7. I da sam ostala u toj sredini ja bih se ukopala tako prelivena strahom. Tako da je bitno shvatiti da se ne primenjuje isti lek za svu decu jednako. Svakom detetu treba drugačije prići, čak i dva različita dva roditelja tata i mama u zavisnosti od konstitucija drugačije reaguju.

Nikolina: Da pričaćemo malo detaljnije o konstitucijama i mapama. Slušaoci na sajtu imaju sliku jedne mape preko koje će moći lakše da razumeju ovo o čemu mi pričamo, a ja bih sada volela da krenemo od početka u smislu modela koji se koriste.

Milica: Znate, ja sam kao mala sa samo 10 godina odlučila da pronađem ljubav. Decu koja rano znaju šta hoće u životu uglavnom natera neka muka. Ja sam kao mala u primarnoj porodici slušala svađe, slušala kako ne valjam, svi su drugi dobri i tako dalje. Naravno, ja ništa nisam razumela, bila sam u velikoj patnji i pošto sam živela u Vojvodini posle svih mojih nekih dobijeni batina, ja bi odlazila nadno vojvođanske bašte i tamo legala na zemlju leđima okrenuta i plakala, i tako sam svaki put sebe tešila. To je trajalo par godina i tu negde u 10. godini ležeći tako, ja pogledam u nebo, bilo je divno proleće zemlja je bila prohladna a ja sam plakala i molila Boga da ja umrem. A znate tu priču iz psihologije kod nesrećne dece, da oni hoće da umru, pa onda mama i tata da dođu pa da plaču. I tako sam ja plakala, pogledam u nebo neki predivni oblaci iznad mene, ja ustanem obrišem suze i sebi ovako kažem: “Ma slušaj nemoj da plačeš pa ti moraš pronaći lek za ljubav. Ljubav postoji, zašto su me tamo kod bake svi voleli a ovde mama i tata ne”. Eto to je bio taj okidač u 10., 11. godini.

Click to view: show page on Awesound