Po nekada mi se desi da popizdim. Onako baš seljački. Dođe mi da se derem, da pušim-pijem-glavom bijem. A onda se probudim iz sna za koji ne znam da li je halucinacija. Imam osećaj da sam nedorečen, da mi se bliži kraj, da nisam mnogo toga uradio, da stalno započinjem nešto novo, da bez nogu trčim maraton, a bez ruku pišem. Popijem kafu i proslavim još jedno jutro posle nedorečenog dana. I onda se suočim sa činjenicom da živimo u vremenu kretena. Shvatim da se onih pet hiljada ljudi sa dignutim čašama iz Milanove pesme nije pomerilo sa tog broja. Kada neko padne pokošen, neko novi uskoči na njegovo mesto i teraj dalje. Prolivamo krv dok odlikaši karaju dobre ribe, dok oni sede u ložama koje su namenjene nama, da oni piju naš šampanjac. Ali da li je baš tako?

Gost podcasta Treći Svet je Vuk Vidor, slikar

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Beograd je od rođenja mog grad isuviše kompleksan da bi ga jednostavno razumeli. Nekada je siv nekada žut, ali uglavnom ispunjava uslove da bude uzbudljivo mesto za život. U ovom civilizacijskom trenutku kome smo svedoci, gde su apsolutno svi, putem interneta, dobili moć da kažu nešto, da dobiju svojih pet minuta slave, da kreiraju laži, da hrane svoje nenormalnosti, da lažu, da se uvlače u tuđu kožu, da usvoje bezobrazluk kao model ponašanja, ili što bi mi stariji rekli da žickaju batine, u Beogradu još postoje toponimi koji nam daju za pravo da nismo baš svi za hospitalizaciju. Naseljena mesta u kojima ljudi žive su živi organizmi, sa svim svojim manama i vrlinama. Najbitnije je ne izgubiti nadu da će vrline preovladati.

Gost današnjeg podcasta Treći Svet je Doc. dr Olivera Vuković, psihijatar