Da sam Grobar svi bi me moji drugovi zaje**li da sam narkoman isto, da sam baletan verovatno. Gledam moju decu ovih dana. Ni naznaka da je neko čudno stanje. Gasiraju po kraju, voze trotinete. druže se sa klincima, smeju se. Idu svaki drugi dan u nametnutu virtuelnu školu koja im je verujem skur***a. Što se mene tiče neka padnu i godinu, neka ponavljaju baš me briga. Nikada im više u životu neću pomenuti školu. Neka idu ako hoće, ako neće dovoljno su pismeni. I odvešću ih ponovo na more, pa ako nas sastavi tamo neki virus, tamo ćemo i ostati. Snaćiću se. Prostitucija je uvek opcija. Verujem da neko voli debele, matore i glavate poput mene. Verujem da će to mesto biti rajska bašta bez ikakve komunikacije sa spoljnim svetom. Kao Ada Bojana devedesetih. Uđeš unutra, skineš gaće, spoljni svet ne postoji. Gadni ljudi nam prete da nam potroše grad i budućnost. Da nam ugroze starost, i zbog naše starosti oni moraju da budu naša prošlost. Prestao sam da cirkam pre godinu dana, sada samo pijem pivo i duvam. Navukao sam se na večernje šetnje psa i tu mi se vraća vera u ljude. Kučkari su najbolja ekipa na svetu. Čini mi se da onaj ko deli stanište i hranu sa životinjom ima sposobnost da bude osoba. Niko nikog ne davi i svi su nakako uljudni i normalni.

Autor: Dule Nedeljković

Gost podcasta: Ana Rodić