Vojvodina zbog svog istorijskog položaja obiluje različitim kulturama na šta su građani ove pokrajine uvek bili ponosi. U Srbiji je od demokratskih promena dvehiljaditih počelo sa osnivanjem nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Do 24. septembra 2020. godine registrovano je 23 Nacionalna saveta nacionalnih manjina. Od ovog broja, čak 17 nacionalnih saveta registrovano je u gradovima i opštinama u Vojvodini. 

Međutim, da li pirpadnici nacionalnih manjina i većinskog naroda znaju da oni postoje? Ako manjine znaju – koliko imaju poverenja u njih? Da li su nacionalni saveti i zajednice manjina otvoreni prema ostalima?  

Manjine o svojim nacionalnim savetima

„Zovem se Lara Petković, imam 20 godina i pripadam rusinskoj nacionalnoj manjini.    

Lara je devojka sa kojom smo i razgovarali o značaju nacionalnog saveta. Ona kaže da o njegovom radu ne zna mnogo, te i da ne oseća da oni brane prava rusinske nacionalne manjine. 

Vanja Jablanski iz ukrajinske nacionalne manjine je zapravo u jednoj
grupi građana koji je svestan da on jeste pripadnik nacionalne manjine, ali se
u njoj ne pronalazi i nije aktivni član. Objašnjava da kao mali nije imao preveliku želju da se uključi u aktivnosti zajednice, a sada se ne pronalazi makar u onim aktivnostima za koje zna da postoje. 

A Nacionalni saveti, kao organi koji bi trebali da rade na očivanju zajednice? 

„Ne znam zbog čega postoji i čime se oni bave i šta rade. Moja predstava o tome je da oni organizuju tako neke mini festivale, ili mini događanja, dešavanja, te,
pod znacima navodnika, balove, igranke, ali konkretno šta oni rade za nacionalnu manjinu – ne znam. Nisam upućen, niti sam bio kontaktiran od strane nekog od njih. Tako sam isto mogao ja da odem na sajt, da zovem, da grebem, da se pridružim, da nešto uradim – nisam, zato što, iskreno mislim da je gubljenje vremena. Zato što kada odete na sajt vi vidite samo neke konkurse za nešto, za neko sufinsiranje – čega, koga, gde – ne vidim ikakve plodove toga“, kaže Jablanski. 

Šta je problem?

Problemi poput komunikacije ključni kada je u pitanju vidljivost rada Nacionalnih saveta. Kulturolog Miroslav Keveždi govori upravo o tome. U suštini, u pitanju su dve publike: većinsko stanovništvo i sami pripadnici nacionalnih manjina. Keveždi smatra da je ipak važnija ova druga publika.  

„To je pitanje vidljivosti nacionalnih saveta za širu društvenu zajednicu i pitanje vidljivosti nacionalnih saveta za pripadnike njihove nacionalne zajednice.Mislim da je važnija ova druga zato što su tu oni koji bi trebali da budu korisnici usluga nacionalnog saveta. Međutim, mi već više od deceniju iammo tu situaciju da korisnici ne znaju šta su nacionalni saveti, ne znaju čemu to služi, a još i ne radi i da se tu zapravo neka korist na kraju ne prepoznaje. Tako da, i ako se odluke pojavljuju negde na internetu pitanje je zapravo da li obični mali pripadnik nacionalne manjine prepoznaje tu nešto interesantno za sebe“

Pojedini pripadnici nacionalnih manjina su aktivni u svojoj zajednici, dok drugi, a to smo videli na primeru Vanje Jablanskog – tu pripadnost ne osećaju. Inače, ukrajinska nacionalna manjina je jedna od manjih, ali je 2003. godine bila među prvih pet koje su formirale savete. Zvaničan broj Ukrajinaca u Srbiji je oko pet hiljada i uglavnom su stacionirani u Vojvodini gde su pre više od 100 godina došli iz Istočne Galicije koja je deo današnje Ukrajine. Najviše ih ima u opštinama
Kula, Vrbas, Sremska Mitrovica i Inđija, kao i u Novom Sadu. 

Broj onih koji imaju po nekom osnovu ukrajinsko poreklo može doći i do deset hiljada pripadnika. Tako imamo situaciju da pola tog broja sebe smatra Ukrajincima, druga polovina polu-Ukrajincima.  

Miroslav Hoček iz Nacionalnog saveta ukrajninske nacionalne manjine navodi da ovaj osećaj nepripadanja, koji smo čuli i na primeru Jablanskog proizilazi iz asimilacije koja je za svaku manjinsku zajednicu u Srbiji veliki problem.  

Hoček podvlači da je to više za zajednicu i za promovisanje same ukrajinske kulture drugim ljudima. Prema njemu, pojedinci jedino što mogu da očekuju da Nacionalni savet uradi za njih jeste da im obezbedi u školama učenje jezika. 

Nažalost, samo u nekoliko škola gde je ukrajinska zajednica okupljena. 

Pojedinci mogu da se obrate nacionalnim savetima – samo je pitanje načina i koliko je uistinu taj savet dostupan “malom čoveku”. Keveždi je u razgovoru spomenuo i primer Slovaka.
Kod njih je Nacionalni Savet centralizovan – nalazi se u Novom Sadu. Međutim,
33 opštine su važne za ovu nacionalnu zajendicu – što znači da slovaka ima u 33
opštine u Srbiji. Zato Keveždi i postavlja pitanje – koliko je verovatno da će
jedna osoba iz Kovačice da sedne u auto kako bi došla u Novi Sad da priča o
loklanom problemu.  

Gde je rešenje za prepoznatljivost nacionalnih saveta?

Miroslav Hoček je deset godina bio na čelu Svetskog konkresa ukrajinskih omladinskih organizacija i koordinisao je rad svih ukrajinskih organizacija širom sveta. Upoznao se, kako kaže, sa svim praksama, a jednu izdvaja kao moguće rešenje prepoznatljivosti nacionalnih saveta – kao spoj dveju zemalja. 

Iz svog iskustva, ali i iz svog iskustva u Nacionalnom savezu ukrajinske nacionalne manjine, Hoček smatra da se previše rad Nacionalnih saveta bazira na rad sa organizacijama, pa predlaže da se, kada dođe do poboljšanja zdravstvenih
uslova, dođe do nekih skupova u mestima gde je veliki broj neke nacionalne manjine kako bi im se približio rad nacionalnih saveta. 

Saradnici emisije:
Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva
Gajić. 

Ova epizoda podkasta Reaguj je pripremljena uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.