Za regulisanje prava na službenu upotrebu manjinskih jezika i pisma ključna su dva zakona: Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. U 60. epizodi podkasta “Reaguj!” pokušavamo da saznamo koliko se ovi zakoni poštuju u praksi.

Ukoliko pripadnika nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnikau opštini dostiže 15% prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, nacionalna manjina ima prava na službenu upotrebu jezika. To u prevodu znači vođenje upravnog postupka i sudskog postupka na jeziku nacionalne manjine; upotrebu jezika nacionalne manjine u komunikaciji organa sa javnim ovlašćenjima sa građanima; izdavanje javnih isprava i vođenje službenih evidencija i zbirki ličnih podataka na jezicima nacionalnih manjina i prihvatanje tih isprava na tim jezicima kao punovažnih; upotrebu jezika nacionalnih manjina na glasačkim listićima i biračkom materijalu; kao i upotrebu jezika nacionalnih manjina u radu predstavničkih tela. U tom slučaju se nazivi opština, naseljenih mesta, trgova i ulica i drugi toponimi ispisuju i na jeziku dotične nacionalne manjine, prema njenoj tradiciji i pravopisu.

Kada je reč o pripadnicima nacionalnih manjina čiji broj u ukupnom stanovništvu Republike Srbije dostiže najmanje 2% prema poslednjem popisu stanovništva mogu se obratiti republičkim, pokrajinskim i lokalnim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku.

Predsednica odbora za službenu upotrebu jezika i pisma u Nacionalnom savetu Rusina Olena Papuga za podkast Reaguj objašnjava da je pre godinu dana sa svojim kolegama obišla opštine u kojima je rusinski u službenoj upotrebi. Kako kaže, stanje nije bilo na zavidnom nivou.

“Videli smo da lokalne vlasti, ljudi koji su zaposleni u lokalnim samoupravama, ne samo da ne znaju ništa o službenoj upotrebi jezika i pisma, čak neki predsednici opština, načelnici opštinskih uprava, čak ni ne znaju koji su jezici na njihovim teritorijama u službenoj upotrebi”, ističe Papuga i naglašava da zakoni postoje, ali se najčešće ne primenjuju.

“Mogu vam reći da ni u jedinoj lokalnoj samoupravi nema preveden sajt, nijedna lokalna samouprava nema zaposlenog prevodioca na određeni službeni jezik – to smo uočili u svakoj lokalnoj samoupravi, da lokalne samouprave ako im treba nešto da se prevede na jezik koji je u njihovoj službenoj upotrebi, oni angažuju neki prevodilačke službe ili nekoga nađu ko nije stručan da bi nešto preveo. Zato se i dešava to da su na primer pogrešno ispisane table na školama, na domovima zdravlja, na opštinama… Znači gde bi stvarno trebalo da bude tačno ispisan naziv određene institucije, tu ima jako, jako puno grešaka. Puno grešaka ima i na tablama na ulasku u mesta, naseljena mesta, a takođe i na tablama na ulicama, na nazivima ulica”, objašnjava Papuga.

S druge strane, Bunjevački nacionalni savet nastao je još 2003. godine, ali je njihov jezik zvanično postao službeni u Subotici tek ove godine. Predsednica tog nacionalnog saveta, Suzana Kujundžić Ostojić, za “Reaguj!” kaže da su samo na standardizaciji bunjevačkog jezika radili oko 15 godina, a da je sama procedura za donošenje odluke da je to službeni jezik trajala negde oko pola godine. Kujundžić Ostojić ističe da je jezik univerzalno pravo za sve nacionalne manjine i naglašava da samim tim što su nacionalna manjina, njihovo očuvanje kulturnog identiteta je već ugroženo.

“Mislim da je to univerzalno pravo za sve nacionalne manjine – da imaju pravo da čuvaju svoj maternji jezik, koji već samim tim što su nacionalna manjina, pripadaju određenoj vrsti ugrožene kategorije, u smislu očuvanja jezika i kulturnog identiteta i svega što ide sa tim”, kaže Kujundžić Ostojić.

Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković, Nemanja Stevanović i Sanja Đorđević.

Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.

Nakon pauze od godinu dana uzrokovane pandemijom korona virusa, ljubitelji muzike ponovo se okupljaju u velikom broju na dobro poznatim mestima. Kapije nekih festivala spremno su dočekale posetioce, ali po posebnim uslovima. U 59. epizodi podkasta “Reaguj!” govorimo upravo o tome – o novoj festivalskoj realnosti.

Pandemija koronavirusa uticala je 2020. godine i na ekonomske aspekte i održivost festivala u Srbiji i regionu. Iako je stav Svetske zdravstvene organizacije prvo bio da se otkažu svi festivali, oni su taj stav promenili kada je situacija sa virusom korona počela da se smiruje. Kako su izjavili – festivali su važni za mentalno zdravlje ljudi.

Međutim, tokom juna je došlo do pogoršanja epidemiološke situacije i održavanje festivala bilo je pod znakom pitanja. Mnogi muzički festivali u Srbiji su otkazani i suočili su se sa velikim problemom. Neki od njih, poput Nišvil džez festivala ipak su se odlučili da održe festival, ali u onlajn formatu.

Krajem 2020. godine i nabavkom vakcina, u Srbiji su organizatori festivala osetili olakšanje. Aprila su u okviru Ujedinjenih festivala Srbije i inicijative Spasimo muziku, vodeći festivali pozvali Vladu Srbije i Krizni štab na pregovore kako bi se ove godine ove manifestacije održale.

Nakon pregovora Ujedinjeni festivali Srbije, koje predvode EXIT, Beerfest, Lovefest, Arsenal fest i Nišville, pokrenuli su nacionalnu kampanju za vakcinaciju, čiji su fokus mladi, deo populacije koji su i u najvećem broju posetioci festivala.

Sredinom juna, Ujedinjeni festivali Srbije saopštili su da je Krizni štab dao zeleno svetlo za održavanje festivala tokom leta u Srbiji. Međutim, određeni su uslovi pod kojima je moguće ući na festivale. Ulazak u festivalski prostor ograničen je na one koji su vakcinisani, imaju antitela nakon preležanog virusa Kovid-19, ili su negativni na PCR ili brzom antigenskom testu.

Prvi festival koji je održan pod ovakvim pravilima bio je Arsenal fest u Kragujevcu od 24. do 26. juna. Članica organizacionog tima Maja Cvetković objašnjava da su se Ujedninjeni festivali Srbije zajedničkim snagama izborili za održavanje ovogodišnjih festivala, sa fokusom na bezbednost posetilaca, i dodaje da se nakon održanog Arsenal festa nisu osetile nikakave posledice.

Ipak, kako je odluka o održavanju festivala doneta prilično kasno, sve je moralo biti organizovano mnogo brže nego inače. Cvetković kaže da je jedna od težih stvari bilo to što je moralo da se uči u hodu o neophodnim procedurama za održavanje festivala. Ipak, naglašava da je sve pokretala ogromna želja za ponovnim održavanjem ovih manifestacija, koje su svima nedostajale.

Na Arsenal festu je procedura ulaska bila zasnovana na dokazu o vakcinaciji, antitelima ili negativnom testu koji je bio besplatan za posetioce festivala. Iako strah od koronavirusa nije nestao, Maja Cvetković ipak naglašava da je uz pridržavanje mera moguće održati ovakvu manifestaciju. Koliko je festivalski život nedostajao svima, pokazuju i brojke posećenosti Arsenal festa. Kako ističe Cvetković, ova manifestacija održala se u punom kapacitetu.

Bend Gazorpazorp je relativno mlad bend, iz Beograda. Nastup na Arsenal festu u Kragujevcu bio je jedan od njihovih prvih većih događaja. Bubnjar ovog benda Nikola Bajčetić kaže da ovo nije njihov prvi nastup nakon dve godine, i da su pre toga svirali ilegalno u Mađarskoj. Međutim, za njega je sjajan osećaj da napokon svira pred velikom publikom.

A uzbuđen je bio i gitarista benda Centurion Đorđe Luković pre svog nastupa na Egzitu, jer nisu imali prilike da nastupaju na manjim koncertima, koji su bili zabranjeni.

Nakon Arsenal festa održan je i Exit na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu od 8. do 11. jula.

Portparolka Exita Milica Dragomirović za “Reaguj!” kaže da je oko 84 posto posetilaca imalo zeleni sertifikat pri ulazu na festival. Od oko 14000 ljudi koji su testirani na Sajmu za pet dana, svega njih šestoro je bilo pozitivno na kovid. Milica kaže da je savet za posetioce Exit festivala uvek bio – vakcinišite se. Ove godine, na ulasku na Exit festival gde su zaposleni proveravali da li posetioci unose nešto šta je zabranjeno, poput hrane ili pića, ipak, najviše su se oduzimala dezinfekciona sredstva, pa čak i parfemi. Dragomirović kaže da je to takođe bio deo epidemilološki bezbednog protokola.

Međutim, kako se bliži održavanje drugih festivala, tako se i epidemiološka situacija komplikuje zbog novog delta soja korona virusa.

Velikogradištanska gitarijada, treba da se održi po peti put od 19. do 21. avgusta. Sa organizatorima smo razgovarali i prošle godine, u našoj osamnaestoj epizodi o muzičkim festivalima. Ipak, planovi za ovu godinu su mnogo veći, jer sa većom sigurnošću može da se planira.

Pripeme ostalih festivala koji će se ovog leta održati privode se kraju. Očekuje nas Love fest u Vrnjačkoj Banji, Guča u Dragačevu i Nišville džez festival u Nišu, kao i Festival uličnih svirača u Novom Sadu.

Saradnici emisije: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Iva Gajić

U 58. epizodi podkasta “Reaguj!” razgovarali smo o tome da li su sistemi za zagrevanje cigareta zaista manje štetni od klasičnih cigareta, ali i o nekim drugim nikotinskim proizvodima koji se neretko koriste prilikom odvikavanja od pušenja.

Prema podacima Svetske zdravstvene orgainzacije, epidemija konzumiranja duvanskih proizvoda jedna je od najvećih pretnji po javno zdravlje sa kojima se svet ikada suočio. Duvan godišnje, po njihovim podacima, ubije više od 8 miliona ljudi širom sveta. Više od 7 miliona tih smrtnih slučajeva rezultat je direktne upotrebe duvana, dok je oko 1,2 miliona rezultat nepušača izloženih pasivnom pušenju.

Sistemi za zagrevanje duvana

Sistemi za zagrevanje duvana, u odnosu na klasične cigarete, poslednjih godina reklamirani su kao “zdraviji” pristup duvanu. Kako jedna kompanija navodi na svom sajtu, odsustvo sagorevanja značajno smanjuje proizvodnju štetnih ili potencijalno štetnih hemikalija. Oni tvrde da naučne studije pokazuju da potpuni prelazak sa cigareta na sisteme za zagrevanje značajno smanjuje izloženost tela štetnim hemikalijama. Međutim, Svetska zdravstvena organizacija navodi da su takvi proizvodi, poput svih ostalih duvanskih proizvoda, po svojoj prirodi toksični i da svakako sadrže kancerogene materije, te da sa njima treba postupati kao sa bilo kojim drugim duvanskim proizvodima.

Pulmološkinja Tatjana Pejčić navodi da novija tehnologija ne znači zaista i veliko smanjenje štetnosti duvana, jer štetnih materija ipak ima, pre svega nikotina i katrana.

“Bez obzira na tehnologiju, ne možemo tom tehnologijom da nešto što je štetno pretvorimo u nešto što je korisno. Pretpostavljam da je koncentracija toga manja, ali ono što se koristi, što je osnovno korišćenje duvana – primena nikotina, svakako je nešto što je štetno. Pretpostavljam da te novije tehnologije mogu da utiču na količinu, ali opet, kad vi otvorite te proizvode, vidite da vi ne znate tačno kolika je koncentracija nikotina, nije manja, već jednaka kao u jednoj cigareti. To isto važi i za katran. Mislim da se radi na tome da prisustvo ugljen monoksida manje, ali pitanje zašto je žut filter – zato što se plastika topi koja postoji unutra, neka mala količina materije je prisutna, koja može da bude štetna i dalje”, objašnjava Pejčić.

Druge alternative

Osim sistema za zagrevanje duvana, važno je pomenuti i neke manje poznate alternative koje su danas popularne među mladima, a to su svakako snuf i snus. Upotreba duvana bez dima, kakav je snuf koji se šmrče, svakako izaziva zavisnost i šteti zdravlju, jer duvan sadrži mnogo toksina koji uzrokuju rak i njegova upotreba povećava rizik od raznih karcinoma i zubnih bolesti, navodi Svetska zdravstvena organizacija. Nikotinske vrećice, koje se stavljaju ispod usne, poznatije kao “snus”, sa druge strane, ne sadržie duvan, ali u svom sastavu imaju visoku koncentraciju nikotina.

Alternativno ne znači i zdravije kada je pušenje u pitanju, kaže psihološkinja Dunja Topalski. S obzirom da je ovo, pre svega jedna navika, nikotinski flasteri, žvake i slično nisu dovoljni za odvikavanje, jer zavisnik često zapali i pored njih.

“Od ljudi koji koriste zamene se čuje da imaju manji problem sa plućima, ali i dalje ostaje pušenje, čak i povećavaju količinu. U zavisnostima postoje zamene za sve, tako da suštinski ne rešava problem. Zapravo bi najbolje bilo da se zameni nekom zdravijom opcijom. Napušta se zavisnost menjanjem za neku zdraviju opciju. Na primer, hoćemo da ostavimo cigarete, nije nam cilj da kažemo da mi to moramo, nego da vidimo koliko želimo da se posvetimo tom problemu. Ali recimo sad, ako je neko pušač, pa recimo puši u kolima, hajde da izbacimo tu praksu pa da ubacimo nešto drugo da radi tu. Kad izbacujemo jedno, pogotovo kada su u pitanju navike, treba da ubacujemo drugo”, navodiTopalski.

Saradnici emisije: Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Sanja Kosović.

U ovoj epizodi podkasta „Reaguj!“ korišćen je zvuk sa sajta freesound.org , kao i drugi zvuk sa istog sajta.
  

Ko su digitalni nomadi?

Pokretač i jedan od osnivača Udruženja radnika na internetu Miran Pogačar za podkast Reaguj! objašnjava šta podrazumeva termin “digitalni nomad”.

“To su prvenstveno ljudi koji rade preko interneta, odnosno pružaju različite vrste usluga preko interneta. Oni suštinski nemaju jedno mesto života, odnosno njihov rad ne zavisi od nekog posebnog mesta. Mogu da žive u različitim zemljama, da koriste različite pogodnosti, od poreskih do troškova života. Dakle, digitalni nomadi su ljudi koji žive, putuju i rade prvenstveno preko interneta u različitim zemljama”, objašnjava Pogačar.

Međutim, s obzirom da je reč o relativno novom obliku obavljanja posla, Pogačar kao najčešći problem navodi neregulisanost poreza. Kako kaže, često se dešava da neko ne zna ni da li, ni gde treba da plati porez.

“Mogući problem jeste pitanje: ‘Kako ja da regulišem svoje obaveze?’, jer se poreski tretman određuje na različite načine. Na primer, u zavisnosti od toga da li je neko rezident neke zemlje. Ima različitih kriterijuma, a rezident se najčešće određuje time gde on živi, gde obavlja svoje životne funkcije. E sad, sve zavisi koliki period neko provodi u jednoj zemlji – da li živi šest meseci ili godinu dana… Postoji sijaset pitanja koja nisu jasna u svakoj zemlji. Neko ne zna da li uopšte treba i gde treba da plati porez i doprinos”, kaže sagovornik podkasta Reaguj.

Digitalni nomadi u Srbiji

U istraživanju “Skener digitalnih nomada“ nevladine organizacije Inicijativa Digitalna Srbija, a koji su objavili u septembru 2020. godine u okviru UNDP-evog Accelerator Lab-a, kažu da se u Srbiji digitalni nomadi najčešće zadržavaju od mesec do mesec i po dana.

Međutim, prema istraživanju – kada se Srbija uporedi sa Češkom, Rumunijom i Hrvatskom, jedina prednost koja je ovde je sklonost ka upuštanju u preduzetnički rizik što je primamljivo digitalnim nomadima. Ipak, Beograd je na visokom 7. mestu kada je u pitanju destinacija digitalnih nomada u Evropi. Istraživači smatraju da je to zbog mogućnosti zapadnoevropskog načina života koji nije skup.

Druželjubivi ljudi, ukusna hrana, dobar noćni provod, mogućnost da se sporazumeju na engleskom jeziku, pristupačnost cena, sigurnost i mogućnost da se radi sa velikim brojem startapa i iz mnogih kovorking prostora, samo su neke od stvari koje digitalni nomadi ističu kao prednost Beograda, navodi se u istraživanju.

Prosečan digitalni nomad, kako navodi Digitalna Srbija, jeste muškarac od 34 godine iz Severne Amerike. Došao je sam, a radi u IT industriji. O Srbiji je čuo iz priča bliskih ljudi, partnera, prijatelja, poslovnih konekcija. Retko radi iz kafića jer mu smeta duvanski dim, pa se u malom broju slučajeva opredeljuje da radi iz kovorking prostora, a uglavnom radi iz svog smeštaja. Ostaje u Srbiji, tj. Beogradu oko tri meseca, osim ako ne odluči da se tu i nastani, što je u 90 odsto slučajeva zbog toga što je našao partnerku/partnera iz Srbije.

Saradnici emisije: Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Sanja Kosović.

I u ranijim epizodama govorili smo o tome koliko je važna komunikacija za samo funkcionisanje nacionlanih saveta. U ovoj epizodi pokušavamo da saznamo na koji način komunikacija može da se poboljša. Locirali smo probleme, ali i pokušali da nađemo rešenja za šumove u komuniciranju.

Nepotrebne podele kod Slovaka

Ivana Petreš je studentkinja koja je uglavnom zadovoljna radom Nacionalnog saveta Slovaka. Posebno joj se sviđa činjenica da organizuju kulturne manifestacije i pobednike tih događaja vode u Slovačku na odmor. Međutim, uvek ima prostora za poboljšanje.

“Koliko sam ja upućena u kulturu i školstvo, definitivno da se malo više fokusiraju na studente”, navodi Petreš.

Martina Sabolčki je od prošle godine prvi put članica Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. Lista na kojoj je izabrana sačinjena je da pokriva čitavu Vojvodinu kako bi Slovaci iz svih krajeva pokrajine mogli da ukažu na probleme sa kojima se susreću. Kako kaže, ona se trudi da ima kontakt sa slovačkom zajednicom na svakom koraku. Međutim, njen utisak je da se trenutni vrh u Nacionalnom savetu Slovaka učaurio i da nema komunikaciju sa zajednicom, naročito sa kolegama članovima saveta koji nisu sa iste liste.

“Imam utisak da oni ni ne smeju da pričaju sa nekim iz opozicije da to neko ne protumači drugačije. Mene to najviše boli, što se mi delimo na nas i njih. Svakako nas je malo, svakim danom nas je sve manje – naši sugrađani odlaze mahom u Slovačku. Šaka nas je, a delimo se na opoziciju i pozicijiu, a to mene, verujte, najviše boli”, navodi Sabolčki.

Upravo tu podelu na vlast i opoziciju Sabolčki vidi kao glavnu i jedinu prepreku u komunikaciji Nacionalnog saveta sa širom zajednicom. A do te podele, kaže ona, došlo je preslikavanjem slične situacije sa viših nivoa vlasti u pokrajini i republici.

“Sve se rešava u tim nekim političkim prostorijama i sve dok je tako, verujte koliko god me duša bolela, smatram da svaku instituciju možemo da ugasimo”, objašnjava Sabolčki.

Mana digitalne komunikacije, odnosno uplitanje stranke u sve sfere života, jeste banalizacija demokratije koju Martina Sabolčki navodi kroz primer izgleda jedne elektronske sednice.

“Dobijemo materijal gde biramo direktore raznih institucija. Ne mogu da pitam nikoga, nema medijski prostor, ne znam šta se dešava, nemam uvid ko je još bio kandidat – ništa ne znam, ali dobijam taj predlog i uz predlog dobijam i odluku predsednice nacionalnog saveta sa sutrašnjim datumom gde je tačan znak svim članovima kako će se izglasati”, opisuje Sabolčki.

Potrebno više mladih u Nacionalnom savetu Rusina

Komunikacija Rusinskog nacionalnog saveta funkcioniše posredno i neposredno, objašnjava predsednik ove službe Borislav Sakač, koji kaže da nacionalni saveti imaju zakonom predviđena četiri odbora – za kulturu, obrazovanje, službenu upotrebu jezika i pisma, i odbor za informisanje, ali dodaje i da postoje posebna radna tela koja su specifična samo za ovaj Savet.

“Znači, napravili smo recimo radno telo za mlade, za nauku, za sport, zatim projektni biro, radno telo koje se odnosi na nepokretnosti, odnosno imovinu i jedno radno telo koje još nije oformljeno zbog finansijske situacije, a to je radno telo za međunarodne odnose i tradiciju”, ističe Sakač

Pripadnice rusinske zajednice, Rebeka Plancak i Ivana Čordaš, slažu se oko jedne stvari: da treba više uključiti mlade u rad Nacionalnog saveta Rusina.

“Trenutno jedini problem koji primećujem, ne samo kod Nacionalnog saveta, već generalno u rusinskoj zajednici, jeste da ne postoji ta neka zdrava smena generacija. Možda veće uključivanje mladih. U rusinskom Nacionalnom savetu konkretno postoji telo za mlade, ali takođe ja mislim da bi u druge odbore trebalo uključiti mlade više”, navodi Plancak.

Na podkastu rade Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković, Nemanja Stevanović i Sanja Đorđević.

Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.
 

Nedavno se u javnosti pokrenula polemika o rodno senzitivnom govoru, pa su i mediji objavljivali listu najtežih reči za izgovoriti u ženskom rodu. Oni koji se protive, ovakav jezik nazivaju rogobatnim i krajnje neprirodnim. U 55. epizodi redakcija podkasta “Reaguj!” govori o značaju, ali i značenju rodno senzitivnog jezika.

Lingvistkinja i profesorka emerita Univerziteta u Novom Sadu Svenka Savić kaže da je trebalo dosta vremena da se u Srbiji donese ovakav Zakon o rodnoj ravnopravnosti i smatra da je on u svojoj osnovi dobro napisan. Međutim Savić smatra da njegova primena neće biti dosledna. Ona objašnjava i u čemu se ogleda značaj donošenja jednog ovakvog zakona po čitavo društvo. Kako kaže, Zakon služi tome da se promeni postojeća situacija.

“A šta je postojeća situacija? To je da između društva i između onoga što je ravnopravnost muškaraca i žena, u njemu ne postoji znak jednakosti, znači mi treba da izgradimo mehanizme pomoću kojih ćemo izgrađivati postepeno pojmovnu stranu ili svest o tome da je ravnopravnost nešto vrlo važno za demokratsko društvo”, objašnjava Savić.

Zorica Mršević, naučna savetnica Instituta društvenih nauka, učestvovala je u izradi teksta Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji su poslanici Skupštine Srbije usvojili 21. maja. Ona je za podkast “Reaguj!” objasnila u kojim aspektima je rodno senzitivan jezik neophodno koristiti.

“Predviđa se obaveza, i to samo u dva društvena segmenta – to su društveni segment obrazovanja i medija, oni su obavezni da primenjuju rodno senzitivni jezik i to ne od momenta stupanja zakona na pravnu snagu, nego za tri godine od tog momenta. Dakle, ima dovoljno vremena da se neke stvari koje nisu još prihvaćene da se prihvate. Znamo svi da je jezik navika, ali jezik je i odvika. Dakle, neke stvari koje smo navikli sada će morati da se promene”, objašnjava Mršević.

Ipak, Svenka Savić objašnjava da je u današnje vreme tanka granica između službene upotrebe i slobodnog vremena.

“Šta je službena upotreba? To je u obrazovanju, u administraciji, u medijima. Za razliku od nečega što bi trebalo da bude kao privatna, ali ta granica između službene i privatne upotrebe danas je jako pomerena. I ako vi gledate, a ja ne gledam ali znam, ako gledate Zadrugu ili gledate nešto drugo što je na Pinku obilato korišćeno, to izgleda kao da je to u stvari privatno, a to nije privatno, jer gledaju milioni ljudi, to je javna upotreba jezika. I onda imamo i psovke i vikanje i diskriminatornih izraza i tako dalje”, objašnjava Savić.

Kada se govori o rodno senzitivnom jeziku, prvo se pomisli na upotrebu ženskog roda u imenicama koje označavaju profesiju. Ipak, on podrazumeva i prestanak upotrebe reči gospođica, kao i genitiva kod ženskih prezimena. Ono što se takođe menja jeste pisanje cirkularnih pisama. Umesto često viđenih početaka “Dragi svi” ili “Poštovani”, neophodno je početi sa “Dragi i drage” ili “Poštovani i poštovane”. Sagovornice podkasta “Reaguj!” naglasile su i da se rodno osetljiv jezik ne odnosi samo na reči, već i na neverbalnu komunikaciju, kojom se takođe može izraziti diskriminacija.

Ono do čega ovaj Zakon može dovesti jeste veća rodna ravnopravnost, smatra Zorica Mršević.

“Pretpostavlja se da će rezultati primene ovog zakona biti jedna veća rodna ravnopravnost u raznim segmentima društvenim u kojima je još nema – u sportu, u nekakvim privrednim institucijama. Dakle, imamo dosta visoko prisustvo žena u političko-predstavničkim telima, ali ne i u ovim drugim koji su još uvek, tako da kažemo, bastioni muškosti, uniformisane profesije. Žene su došle do njih, došle su do školovanja, ali još uvek je jedna malena manjina u njima i daleko su od pozicija odlučivanja”, zaključuje Mršević.

Saradnici emisije: Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, i Iva Gajić.
 

Govoreći o uzrocima zbog kojih se osobe najčešće okreću narkomaniji, za podkast Reaguj Čedomir Šagrić, specijalista zdravstvenog vaspitanja i socijalne medicine, kaže da njih treba potražiti u samoj prirodi doba odrastanja, u kojem mladi najčešće probaju narkotike. Kako kaže, zanemarljiv je broj onih koji su u odraslom dobu počeli sa korišćenjem psihoaktivnih supstanci.

Prema rečima defektološkinje Jelene Jovičić iz novosadske bolnice za lečenje narkomanije, u ovaj svet se uglavnom ulazi u pubertetu. Kako ona kaže, to je period gde postoji raskorak između telesnog i psihičkog razvoja, pa je tada osoba najpodložnija nezdravim mehanizmima suočavanja sa negativnim emocijama.

Šagrić za podkast Reaguj objašnjava da postoji i druga varijanta, koja je takođe česta, a to je da mladi ulaze u svet narkotika iz sredina u kojima već postoji praksa zloupotrebe psihoaktivnih supstanci od strane starijih, kao i u kojima postoje drugi patološki oblici ponašanja poput nasilja u porodici. Samo odsustvo ljubavi, poštovanja i samopoštovanja može deklarisati mladu osobu da uđe u ovaj svet.

Bolnica u kojoj Jovičić radi je prošle godine sprovela istraživanje o izloženosti i stavovima studenata o drogama. Rezultati su pokazali da 74 odsto studenata poznaje nekoga ko koristi droge, 63 odsto ispitanika je bilo ponuđeno nekim narkotikom, a skoro polovina studenata zna gde može da je nabavi. Prema tom istraživanju, studenti su pokazali značajan nivo rizičnog ponašanja kroz potvrdu da je skoro 40 odsto njih probalo neku drogu. 

Put ka izlečenju

Defektološkinja Jelena Jovičić objašnjava da sam proces lečenja počinje detoksikacijom. Važno je najpre fizički isprati organizam od droge uz pomoć terapije u vidu lekova, nakon čega sledi najteži deo. Ona kaže da je potrebno da osoba dođe dobrovoljno na lečenje, jer bez pristanka osobe nije moguće ništa uraditi. Međutim, Jovičić ističe da uvek postoji neki spoljašnji pritisak i da se ljudi uglavnom javljaju kada dotaknu dno. Tada lečenje ostaje kao neka poslednja opcija.

Kada je reč o lečenju, Čedomir Šagrić objašnjava da je sistemu podrške za one koji su već probali narkotike kod nas potrebna reforma kojom bi se mladima približile mogućnosti za savetovanje.

Put bez narkomanije

Psihološkinja Dunja Topalski, koja se pored ostalog, bavi i bolelstima zavisnosti, navodi da klasične metode edukacije mladih poput tribina, nisu rešenje. Ovom problemu mora se pristupiti kreativnije. Sa njom je saglasan i Čedomir Šagrić i navodi da je edukacija mladih o prevenciji zloupotrebe narkotika veoma važna. Kako kaže, ovo nije samo zdravstvena, već široka društvena tema i sam ulazak u svet narkotika je povezan sa kulturnim obrascima zajednice, sa političkim i ekonomskim aspektima i normama koje kreira samo društvo. Zbog toga i edukacija na ovu temu ne treba da bude ekskluzivitet škole i zdravstvenih ustanova, već svih javnih događaja i institucija. Jedino je na taj način moguće izgraditi nultu toleranciju za upotrebu psihoaktivnih supstanci.

Ipak, Dragan Žuljević, psihoterapeut i docent na fakultetu dr Lazar Vrkatić, naglašava da sama edukacija nema mnogo efekta, jer se ne izvodi pravilno. Kako objašnjava, potrebno je svaku stranu realno predstaviti mladima.

Sagovornik podkasta Reaguj naglašava i da je, pored faktičkog znanja, važno mladima pružiti veštine i alate kako da se odupru vršnjačkom pritisku i kako da prepoznaju situaciju koja je rizična.

Saradnici emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.
 

Ukradeno detinjstvo: na taj način sagovornici za podkast Reaguj opisuju maloletničke brakove.

Iako su danas u manjoj meri prisutni nego ranije, maloletnički brakovi su i dalje veliki problem u Srbiji, pogotovo u romskim zajednicama. Podaci Unicefa iz istraživanja pod nazivom “Dečiji brakovi”, kažu da je samo 0,8% žena starosti 15-49 godina iz opšte populacije jstupilo u brak pre 15. godine života, u poređenju sa 16,9% žena iz romskih naselja. Dodatni dostupni podaci pokazuju da je 0,2% devojčica starosti 15-17 godina iz opšte populacije stupilo u brak pre 15. godine života, dok je to slučaj sa 15,2% devojčica iz romskih naselja.

Predstavnica Romskog centra za žene i decu Daje Nada Đuričković za Reaguj kaže da su ti brakovi najčešće ugovoreni, a da ženske romske organizacije prve bračne noći u takvim brakovima smatraju silovanjem.

“To je samo odvedeno dete iz jedne porodicu u drugu, a ona pravno ne može ni da da pristanak ni na odnos ni na to odvođenje, tako da mi to vodimo kao silovanje. Mislim da bi i društvo trebalo tako da se odnosi prema tome, policija i centri za socijalni rad, prvenstveno. Međutim, imamo problem da ta lokalna zajednica i ti ljudi koji mogu da donesu odluke, smatraju da kad su Romkinje u pitanju da je to tradicija, kao da to može da bude tako van zakona”, navodi Đuričković.

Psihološkinja Nataša Oparnica Vračar ističe da su maloletnički brakovi problematični na više nivoa, a da su posledice takvih brakova velike.

“Tu spada i prekid školovanja, pa zatim rane roditeljske uloge u kojima se osobe nađu. Takođe, tu su česta različita traumatska iskustva koja su pratilac svega toga. Sve to ostavlja posledice i na psihičko i fizičko zdravlje tih osoba. Sa psihološkog aspekta ono što sigurno se događa to je narušena celokupna slika sebe i doživljaja sopstvene vrednosti”, smatra Oparnica Vračar.

Rešenje:

Pre dve godine osnovana je Nacionalna koalicija za okončanje dečijih brakova čiji je cilj da doprinese rešavanju ove prakse kod nas. Teret eliminisanja ove prakse ne može se prebaciti samo na romsku zajednicu – već je odnovornost i na lokalnoj zajednici, smatra sagovornica iz Unicefa, Vesna Damjanović.

“Vi morate u opštini kojoj je cilj da smanji broj dečjihi brakova da dovete za isti sto i centar za socijalni rad, školu, tužilaštvo, policiju, nevladine organizacije, kako bi zajedničkim snagama pružili individualizovanu podršku svakoj devojčici, svakoj porodici: da škola stimuliše svaku devojčicu da ostane u sistemu obrazovanja, da centar za socijalni rad intenzivnije prati tu porodicu, da joj da novčanu podršku ako treba, da se ta porodica i deca uključe u što je više moguće zajedničkih aktivnosti kao i ostatak zajednice, a da tužilaštvo i policija odrade svoj deo posla ako dođe do maloletničih brakova. To je prevencija nasilja, jer je dečiji brak forma nasilja.”, objašnjava Dajmanović za Reaguj.

Po njenim rečima, Srbija ima mehanizme za sprečavanje dečijih brakova, ali je neophodno primenjivati ih intenzivnije.

“To nije tradicionalna praksa Roma koja ne može da se menja. To je praksa koja je nastala kao rezultat razilitih faktora i samo složenim mehanizmima može da se menja.”, zaključuje Damjanović.

Saradnici emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.

U 53. epizodi podkasta Reaguj korišćen je instrumental preuzet sa stranice freesound.org, kao i zvučni efekat sa iste stranice .

Problemi sa kojima se mladi susreću na tržištu rada su mnogobrojni, saglasni su sagovornici podkasta Reaguj! Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje u Srbiji je tokom prošle godine više od 100 hiljada mladih bilo nezaposleno. To znači da jednu petinu nezaposlenih u zemlji čine osobe od 15 do 30 godina. O razmerama ovog problema svedoče i rezultati Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih iz 2020. godine koji je izradila Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS). Mladi veruju da su za dobijanje posla najvažnija lična i porodična poznanstva i kontakti, kao i članstvo i aktivizam u političkoj partiji, a tek zatim adekvatno formalno ili neformalno obrazovanje.

Jelena Božić, novinarka i članica Saveta za mlade, smatra da veliki broj firmi i preduzeća i funkcioniše na taj način da zapošljava ljude bez obzira na kvalifikacije vezane za obrazovanje.

“Mi imamo situaciju da obrazovni sistem nije usklađen s onim što je zahtev tržišta rada. Tako da dosta mladih završava fakultete koji su u nekom trenutku bili aktuelni za ono što će ih čekati kada završe i uđu na tržište rada, a onda u realnosti ne bude potražnje za tim poslom. Takođe, dešava se i to da mladi usred drugih obaveza ne mogu da volontiraju u isto vreme kada studiraju i zbog toga sa svojih smerova izlaze sa minimumom praktičnih znanja”, objašnjava Božić.

Olivera Pavlović iz Centra za omladinski rad u Novom Sadu kaže da je najveći problem pri zapošljavanju mladih u tome što se ne otvara dovoljno takozvanih entry level poslova, odnosno poslova koji ne zahtevaju prethodno iskustvo ili minimalno iskustvo.

“Ako ćemo već pričati o starosnoj dobi u tom kontekstu da su mladi niže na lestvici, onda bi oni koji su više na lestvici trebalo da im pomognu da se popnu, a ne da ih tlače. Mislim da tu zapravo dolazi do problema i u samoj motivaciji mladih. Oni se ne osećaju kao da imaju dovoljno prilike da steknu više iskustva”, smatra Olivera Pavlović.

Rešenje

Problem nezaposlenosti i diskriminacije mladih pri zapošljavanju svakako zahteva sistemska rešenja, ali tu mogu biti korisne i inicijative nevladinih organizacija. Olivera Pavlović objašnjava da Centar za omladinski rad trenutno sprovodi regionalni projekat Zero to Hero, koji za cilj ima povećanje zapošljivosti mladih i odgovaranje na potrebe tržišta rada, gde mladi u sklopu obuke mogu steći digitalne i meke veštine, kao i da prođu kurs karijernog vođenja i savetovanja.

Jelena Božić objašnjava da je za mlade važno i da na individualnom nivou ispituju koji su to poslovi u kojima sebe pronalaze.

“Mislim da je mladost predivna, baš zato što može da menja. Možda na prvom poslu ne bude dobro, ali nema veze – idi, menjaj, pričaj sa ljudima. Nema veze ako to što studiraš nije ono što hoćeš da radiš. U redu je i promeniti fakultet. Samo mislim da ni u jednom trenutku ne treba pristajati ni na šta što nije poštovanje dostojanstvenog rada”, zaključuje Božić.

Ovo izdanje podkasta dostupno je u video i audio formatu, a cela uživo emisija može se pronaći na Fejsbuk stranici NDNV Media Hub, kao i na stranici EU info point Novi Sad.

Saradnici emisije: Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić

U 52. epizodi podkasta Reaguj u prilozima su korišćeni zvučni efekti preuzeti sa stranice freesound.org .

Ova epizoda podkasta realizovana je u okviru kampanje Delegacije Evropske unije u Srbiji povodom Dana Evrope 2021. godine, zajedno sa EU info kutkom Novi Sad.
 

U poslednjih nekoliko godina u Srbiji je poraslo građansko angažovanje kada je reč o zelenim temama. Protesti protiv mini-hidroelektrana na Staroj planini, kao i skorašnji Ekološki ustanak i protest protiv zagađenja reke Pek u Beogradu pokazali su nam da su građani spremni na akciju kada je reč o lokalnim ekološkim problemima. 

Međutim, šta je ono što svako od nas može učiniti kako bi zaštitio životnu sredinu? Novosađanka koju smo anketirali odgovara ovako:

“To su  te svakodnevne male sitnice – da neću baciti papir, da ću prošetati 2-3 koraka do kante, da neču ugasiti cigaretu. Pokušavam da izbegavam i korišćenje plastičnih kesa, osim ako baš zaboravim da ponesem ceger ili nešto slično.”

Šta kažu brojke?

Istraživanje pod nazivom “Položaj i potrebe mladih u Republici Srbiji” koju je sproveo CESID u 2019. godini, pokazalo je da skoro polovina mladih ne može da proceni šta je to što je najveći problem u oblasti zaštite životne sredine. Najčešće su to srednjoškolci i mladi koji žive u prigradskim sredinama. Drugi koji su ipak imali šta da kažu, odgovorili su da su najzastupljeniji ekološki problemi u Srbiji: neodgovornost, nemar i nekultura ljudi, onda zagađen vazduh, bacanje smeća na nedozvoljena mesta, divlje deponije, kao i nedovoljna svest ljudi. 

U poređenju sa prethodnom godinom, porastao je broj mladih koji uvek recikliraju otpad – sa 13 odsto u 2018. na 22 odsto u 2019. godini. Takođe, porastao je broj mladih koji uvek odlažu smeće u kontejnere sa 75 odsto na 80. Na osnovu tog uporednog prikaza, CESID je zaključio da mladi u Srbiji imaju relativno razvijenu ekološku svest koja je u porastu. Međutim, napomenuli su da prostor za napredak postoji i to posebno kada je u pitanju upotreba plastičnih kesa.

Naime, u 2019. godini je porastao broj mladih koji uvek koriste plastične kese prilikom kupovine: i to sa 16 odsto u 2018, na 45 odsto u 2019 godini. Kada je u pitanju recikliranje i sortiranje otpada, 42 odsto mladih u Srbiji je pre dve godine reklo da povremeno reciklira, 22 da to uvek čini, a 36 odsto da nikada ne sortira niti reciklira otpad.

U navedenom periodu najveći broj mladih nije učestvovao u nekoj akciji na temu zaštite životne sredine. Tek oko 13 odsto njih jeste učestvovalo u takvim akcijama, a među njima su najviše bile zastupljene devojke i mladi uzrasta od 10 do 24 godine. 

Rešenje

Potencijalno, ali ne i trajno rešenje jesu akcije čišćenja zelenih površina od otpada. Jedna od njih je i Trash Hero. Dragana Katić, osnivačica prvog poglavlja svetske Trash hero organizacije u Srbiji, bila je sagovornica i 25. epizode podkasta “Reaguj!”. Tada nam je objasnila da je cela ideja krenula od organizovanja akcija čišćenja na društvenim mrežama. 

„Od 2018. smo napravili 23 akcije i u njima skupili sigurno preko pet tona otpada, što je onako značajna cifra ako se razmišlja o tome da je to otpad iz prirode, iz naših gradskih šuma. Broj volontera koji je do sada učestvovao je preko 5 hiljada u celoj Srbiji, zato što smo mi prošle godine pokrenuli i taj Trash izazov koji je podrazumevao da se male grupe ljudi organizuju i očiste svoj kraj, tako da je tu bilo jako mnogo akcija i to je tako dobilo širu  dimenziju“, objasnila je Katić.

S druge strane, eko preduzetništvo rešava deo problema zaštite životne sredine, ali i nezaposlenost mladih koja je u Srbiji na visokom nivou. Primer dobre prakse je i Eko Kurir, koji je prva ekološka kurirska služba sa licencom koja obavlja dostavu biciklima na teritoriji grada Novog Sada. Poslovne prilke se ne dobijaju, one se stvaraju, smatra Goran Đerić iz ove organizacije.  

“Posle završetka studija nismo imali šta pametnije da radimo i onda smo krenuli tako iz tog nekog drugarstva i zajedništva, po uzoru na neke holandske slične priče. Hteli smo to da implementiramo u neku našu sredinu u kojoj smo hteli da ostanemo. S tim da nije bilo sad mnogo izbora tu. Morali smo da izmislimo ovako nešto da bi imali tu priliku”, rekao je Đerić.

Ovo izdanje podkasta dostupno je u video i audio formatu, a cela uživo emisija može se pronaći na Fejsbuk stranici NDNV Media Hub, kao i na stranici EU info point Novi Sad.

Saradnici emisije: Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić

U 51. epizodi u prilogu korišćeni su instrumentali preuzeti sa stranice freesound.org  

Ova epizoda podkasta realizovana je u okviru kampanje Delegacije Evropske unije u Srbiji povodom Dana Evrope 2021. godine, zajedno sa EU info kutkom Novi Sad.