Društveno samoorganizovanje često je odgovor građana na određenu krizu, kao što je na primer pandemija. Ali da li je pandemija zaista povećala želju za aktivizmom, ili je njen uticaj potpuno drugačiji? U 70. epizodi podkasta Reaguj! pokušaćemo da otkrijemo upravo to.

Svet

„Global Protest Tracker“ objavio je da je stanovništvo iz čak 31 zemlje u svetu protestvovalo i marširalo ulicama protiv Kovid mera koje su im ograničavale lična prava i slobodu. Njihova procena je da je oko 90 000 ljudi u svetu izašlo na ulice, širom Amerike, Engleske, Rusije, Nemačke i drugih velikih zemalja. 

Najveći protest protiv rasizma u Sjedinjenim Američkim Državama desio se prošle godine u maju. Bio je to „Black Lives Matter“, koji se iz Minesote ubrzo raširio i po svetu. Nakon što je policajac ubio Afroamerikanca Džordža Flojda, masovni protesti raširili su se u preko 200 gradova širom zemlje, uprkos vanrednim merama koje su važile u ovoj državi. Godinu dana nakon incidenta, pokrenute su reforme u pravosuđu i policiji. 

Pored raznih nemira koje su obeležile 2020. godinu, Poljska se u oktobru susrela sa još jednim koji je okupio novu grupu aktivista. Ustavni sud ukinuo je pravo na abortus, nakon čega su demonstranti blokirali puteve širom Poljske. Iako bojkot protiv zabrane abortusa u ovoj državi ima dugu tradiciju, ovi protesti po masovnosti i trajanju premašili su sve do sada. Ova odluka nazvana je „ratom protiv žena“, ali građanski aktivizam nije uspeo da spreči zakon koji je ipak stupio na snagu u januaru ove godine. 

Pre tri godine, tada petnaestogodišnja Greta Tumberg u Švedkoj je započela talas protesta koji stoje pod zajedničkim nazivom: Školski štrajk za klimu. Svakog petka u većim gradovima sveta, uglavnom mladi, umesto u školu, odlaze u marš ispred važnijih institucija, tražeći brža rešenja za klimatske promene.

Srbija

Trećeg jula 2020. studenti su se našli na ulici. Naime, vlast je odlučila da zatvori studentske domove da bi sprečila širenje pandemije. Oni su tražili ponovno otvaranje domova, kao i dodatni ispitni rok za one koji su preležali koronu. Sedmog jula protest je eskalirao u velike nerede.

Još jedan od primera aktivizma u Srbiji jeste i protest za vodu u Zrenjaninu, gradu koji već 17 godina nema pristup pijaćoj vodi. Jedan od osnivača udruženja Zrenjaninska akcija Bekim Rukeci smatra da je pandemija jedan od razloga zašto su se ljudi baš sada, posle toliko godina, napokon pobunili. Kako kaže, pandemija je podigla svest o problemima koji se nalaze svuda oko nas.

“Ljudi su bili zatvoreni, razmišljaju, nisu bili u nekoj jurnjavi, imali su vremena da se posvete sebi i porodici i nekim problemima koji ih tište, i da je tu negde sazrela i ideja da neke stvari sad mogu da se urade. Sad imamo vremena – sad možemo. Definitivno mislim da pandemija jeste podigla neku svest, ne samo o ekologiji, nego i o ljudskim pravima uopušteno”, kaže Rukeci.

Sa druge strane, aktivistkinja,novinarka i jedna od organizatorki Autonomnog festivala žena Milica Kravić Aksamit smatra da nas je epidemiološka situacija ipak navela da budemo pasivniji. 

“Mislim da je uticala na pasivnost društva globalno, a za srpsko društvo je teško reći šta nas je učinilo pasivnim. Mislim da je to čitav splet okolnosti i niz godina. Mislim da smo užasno pasivni i da je korona uticala na to da u aktivističkom smislu budemo još manje zainteresovani za promene. Da li smo izgubili nadu ili smo promenili sada prioritete… Mislim da jeste oslabilo aktivističku scenu, nekako je obesmislilo, ali opet nekako mislim da su to trenutni utisci. Ako ikad pobedimo koronu i normalizujemo epidemiološki situaciju, ta neka stara normalnost, mislim da će se polje borbe pojačati. A možda ćemo samo morati da se namestimo na nove uslove, kada njih normalizujemo, opet se nadam da ćemo naći nadu i snagu za neku borbu”, kaže Kravić Aksamit i dodaje da kao što nam je obaveza da plaćamo račune, tako je i obaveza da budemo građanski osvešćeni.

“Kada to kažem, mislim da moramo da budemo i da smo dužni da podižemo glas na određene nepravde, jer se ništa ne dešava našim pukim posmatranjem, zatvaranjem u kuće i zabavljanjem sa prijateljenima. Sve je to lepo i treba da se zabavljamo, ali smo istovremeno dužni i da se borimo za bolje sutra i nama i svih ljudi oko nas i ljudi koji tek treba da dođu. Meni je to neodvojivo od reči građanin. Čovek je ujedno i poslušno i neposlušno biće. Mora da bude ujedno i borac i borkinja, samo se tako društvo menja na bolje. Ne postoji drugi način. Sedenjem kod kuće i mirenjem sa svim što se dešava”, ističe Kravić Aksamit.  

Socijalna psihološkinja Bojana Bodroža kaže da ne misli da je pandemija direktno uticala na povećanu ili smanjenu spremnost građana na aktivizam. Ona objašnjava da ljudi preduzimaju aktivističke akcije onda kada osećaju da su njihova prava ugrožena ili je nešto urađeno na nepravedan način. 

“Pandemija je možda podstakla aktivizam kod onih stvari koje su direktno povezane sa pandemijom, ali nije imala nikakve veze sa aktivizmom u onim slučajevima kada to nije povezano sa pandemijom. Izuzetak je eventualno možda onaj prvi početni period pandemije kada smo svi bili onako prilično u stanju neizvesnosti i nismo puno znali o samom virusu i slično, kada su ljudi zapravo, taj prvi period kad smo bili zatvoreni, kada ljudi nisu preduzeli akcije, iako su osećali da su ugroženi, jer opet sa druge strane nismo znali koje su opasnosti usled pandemije i virusa. Dakle, u tom periodu možda su postojale neke stvari zbog kojih su ljudi bili nezadovoljni, ali nisu ništa preduzimali sa druge strane, iz straha od pandemije. Ali, nakon što se ta situacija donekle relaksirala, videli smo da su onda već počeli da se organizuju događaji na kojima se manje ili više vodilo računa o tim nekim preventivnim merama”, zaključuje Bodroža. 

Na podkastu rade: Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Iva Gajić.

Koliko ste zadovoljni upravnicima zgrada? A koliko su oni zadovoljni vama? U 69. epizodi podkasta Reaguj! bavili smo se problemima koji se javljaju prilikom upravljanja zgradama. Koji je posao profesionalnog upravnika zgrade, koliko su finansije zgrade transparentne, i koliko je teško doći popravke kvara u zgradi, saznaćete u ovoj epizodi. 

U onlajn anketi koju smo sproveli u prethodnom periodu najviše anketiranih bilo je iz Novog Sada, dok je jedna osoba iz Beograda i jedna iz Sremske Mitrovice. Suma koju građani izdvajaju za tekuće održavanje kreće se od 113 do 1.100 dinara. Većina smatra da bi za održavanje zgrade moglo da se izdvaja i više, dok nešto manje anketiranih misli da se za odražavnje zgrade daje i previše. U većini slučajeva o zgradi računa vodi profesionalni upravnik, a zatim upravnik stambene zajednice, dok par anketiranih nije sigurno ko je odgovoran za njihovu zgradu. 

Jedna od anketiranih osoba nije bila zadovoljna svojim profesionalnim upravnikom. Kako kaže, prethodni upravnik bio je vlasnik placa na kome je izgrađena zgrada. Svaki dan je nešto popravljao i trudio se da bude sve funkcionalno i sređeno. Od kako je došao profesionalni upravnik, navodi ova osoba, stanari ne dobijaju ni približno istu uslugu, a plaćaju ga više. Nemaju sastanke, već upravnik sam odlučuje o tome šta u zgradi treba da se rešava. 

Jedna od osoba koje su popunile anketu navodi da je problem i održavanje malih zgrada koje profesionalnim upravnicima nisu interesantne. Zato inicijative za rešavanje ozbiljnijih problema nema. Na pozive za sitne stvari se odaziva, ali ništa krupno se ne rešava, navodi naša sagovornica, i dodaje da ni sastanke nisu imali, navodno zbog korone, što je besmisleno, smatra ona, jer su se mogli sastajati i napolju. Kao rešenje predlaže da se malim zgradama da mogućnost da se udruže sa ostalim zgradama, i da se takvo udruživanje podstiče.

Šta je posao profesionalnog upravnika?

Profesionalna upravnica iz agencije “Higijena plus” Slađana Nikolić za Reaguj! objašnjava da održavanje zgrada u u privatnim firmama funkcioniše prema potrebama stanara, po potpisanom Ugovoru. Ona objašnjava da se pod tekućim održavanjem podrazumevaju hitne intervencije i održavanje zajedničkih delova zgrada. Na mesečnom nivou su to redovne zamene sijalica, kontrole hidrouređaja, pumpi i drugih stvari propisanih ugovorom. 

Što se higijene tiče, rad se odvija po planu i programu Ugovora sa stambenom zajednicom. Sva naplata potraživanja agencija se u 99 odsto slučajeva odvija preko priznanice objedinjenje naplate JKP “Informatike”. Nikolić kaže da se čišćenje zgrada obavlja dva ili tri puta nedeljno, u zavisnosti od potreba same stambene zajednice i Ugovora. Veoma retko se traži čišćenje po pozivu. 

Ona kaže da se vlasnici stanova ne prijavljuju upravnicima, te da ih nije moguće kontaktirati, pogotovo kad su u pitanju hitne intervencije, pa da zato dolazi do problema. Nikolić napominje i da velika većina vlasnika i podstanara znaju samo svoja prava iz zakona o stanovanju i održavanju zgrada, a da obaveze ne zna niko. 

Slađana Nikolić kaže da između usluga privatnih firmi za održavanje zgrada i JKP Stana nema velike razlike. Sve se svodi na redovno tehničko održavanje i čišćenje, a razlika je u dogovorenim finesama.

Rešenje – udruživanje

Kako stanarka Tamara Injac kao rešenje za nezainteresovanost profesionalnih upravnika za male stanbene jedinice nudi udruživanje, Branka Ćurčić iz Udruženja građana “Grupa za konceptualnu politiku” Novi Sad, navodi primer dobre prakse. 

Stanari novosadske Stare Detelinare nisu dopustili da im se na zgradi koja ima četiri ulaza stavi bazna stanica za mobilnu telefoniju državne kompanije Telekom. Kako sagovornica navodi, samo je jedan predsednik Skupštine stanara dao saglasnost za postavljanje Telekomove stanice, a uz to je i falsifikovao potpise nekih stanara.

“Jedna od stvari koje smo uspeli 2017. godine da uradimo to je da napravimo zajedno sa njima zbor građana u mesnoj zajednici Jugovićevo. Međutim, to je vrlo važna stvar i mesna zajednica sama i njen savet bi, zapravo, trebalo da stanu na stranu građana i da se izbore zajedno sa njima za taj problem. Međutim, tada su se desili prethodni izbori za savete mesnih zajednica i potpuno nova garnitura saveta je odustala od toga – zapravo je rekla da nema nadležnosti, da ne želi time da se bavi”, objašnjava Ćurčić.

Stanari su ipak, prema rečima Branke Ćurčić, uspeli da zaustave postavljanje stanice na krov svoje zgrade, ali sudskim procesom kao fizička lica protiv tog predsednika skupštine stanara i kompanije Telekom.

Autori podkasta: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Iva Gajić, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

U 68. epizodi podkasta Reaguj govorili smo o stanovanju, tačnije o ceni stanovanja u velikim gradovima u Srbiji, kao i o uticaju pandemije na promene tih cena.

Samo tokom jula ove godine zaključeno je oko 13 hiljada ugovora o kupoprodaji nekretnina u Srbiji. Ovo predstavlja rast od šest odsto u odnosu na isti mesec prošle godine i rast od 22 odsto u odnosu na jul pretprošle godine, navodi se u Republičkom geodetskom zavodu. Najviše nepokretnosti kupljeno je u Vojvodini, oko četiri hiljade i trista, dok je skoro duplo manje kupljeno na jugu i istoku zemlje. 

U izveštaju koji se bavi prvim polugodištem tržišta nepokretnosti, navodi se da je četvrtina od ukupne kupoprodaje nekretnina bila u prestonici, i da se najviše trguje u razvijenim opštinama. 

Ono što je interesantno za temu o kojoj smo govorili jeste i to što je ove godine u odnosu na prvu polovinu prošle godine trgovina nekretnina porasla za 60 posto. 

Što se tiče zemljišta, više od polovine predmeta trgovine bilo je građevinsko zemljište. Najviše zemlje za koje je planirana gradnja kupovano je u Novom Sadu. Devedeset i četiri posto obejkata sa kojima se trgovalo bilo je stambenog tipa, od kojih je 93 posto kuća. Najviše kuća kupljeno je u Subotici, Novom Sadu i Zrenjaninu. 

Porastao je broj kupljenih vikendica, naročito u drugoj polovini prošle godine, a najviše vikendica kupljeno je u Vojvodini. Iako je trgovina nekretnina u prvoj polovini prošle godine maltene stagnirala, broj kupljenih vikendica u Vojvodini je čak i tada rastao.

Najviše stanova kupljeno je u Beogradu, i oko 40 posto ukupne trgovine stanova obavilo se upravo u ovom gradu. Novi Sad nalazi se odmah iza. Niš i Kragujevac, iako takođe veliki gradovi, slabo se pominju u ovom izveštaju.    

Najviše se trguje u evrima. Skoro sva trgovina poslovnim objektima, gotovo 90 posto ostalih objekata plaćano je u evrima. Oko 70 posto trgovine zemljištem takođe je plaćano ovom devizom. Ostale devize korišćene su ispod nivoa statističke greške, navodi se u polugodišnjem izveštaju o stanju na tržištu nepokretnosti Republičkog geodetskog zavoda.

Kako je na lokalu?

Kakva je situacija kada su u pitanju izmene cena na lokalu, pokazuje i tekst portala Magločistač iz Subotice objavljen 13. septembra ove godine.

Prosečna cena kvadrata u novogradnji u Subotici je 2018. iznosila gotovo 750 evra, a u prvom polugodištu tekuće, 2021. godine više od 850 evra, pokazuju podaci Republičkog geodetskog zavoda. Istovremeno, za kvadrat novogradnje je trebalo izdvojiti minimalno oko 500 evra, a oko 1.100 maksimalno 2018. godine, dok se ove, 2021. taj raspon cena kreće od oko 600 evra minimalno do oko 1.200 evra maksimalno po metru kvadratnom novogradnje.

Takav skok cena ne utiče, međutim, na potražnju za novim stanovima. Samo tokom prvih šest meseci ove godine zaključeno je preko 250 ugovora o kupovini stana od investitora, dok je, na primer, čitave 2018. takvih transakcija bilo gotovo duplo manje, oko 150, navodi subotički Magločistač.

Šta kažu agencije za nekretnine?

Vojislav Ristić iz agencije za nekretnine Cityexpert kaže da su u njegovoj kompaniji radili analizu promene cena nekretnina, te da su zaključili da je cena po kvadratu u Novom Sadu porasla čak do 300 evra. 

On smatra da pandemija jeste uticala na promenu cene nekretnina, posebno kada se poredi 2021. godina, u odnosu na godinu pre pandemije. 

Ristić objašnjava da postoji nekoliko faktora koji su uticali na rast cene nekretnina u toku pandemije, i dodaje da iako postoje značajne promene u cenama nekretnina, što se tiče najma stanova, ne postoje prevelike promene. 

Šta kaže struka?

Jovana Timotijević, arhitektica i članica tima Ministarstva prostora, objašnjava da se promena cena nekretnina nije desila samo tokom pandemije. Pre bismo mogli reći da pandemija nije uspela da zaustavi višegodišnji rast cena stanovanja, koji je globalni trend i nije specifičan samo za Beograd ili za Srbiju. Ona objašnjava da, pored rasta cena stanovanja, imamo i rast profitne stanogradnje. 

Sagovornica podkasta Reaguj! objašnjava da cene stanova nisu porasle kao direktna posledica porasta potražnje za stambenim prostorom, već je porasla količina novca koji se ulaže u stanovanje, bez obzira da li je porasla ta potražnja za stambenim prostorom. 

Arhitektica i novinarka portala Mašina Iskra Krstić za podkast Reaguj! navodi da je to pokazatelj da se stanovi grade zbog čuvanja kapitala, a ne zbog realne potrebe da se usele mladi koji još uvek žive u višegeneracijskim domaćinstvima.

Iskra Krstić smatra da je moguće da je po sredi pranje novca i ističe da nije broj stanova koji se izdaje pokazatelj da su građani u većoj finansijske moći. 

Prema istraživanju organizacije Globalna inicijativa protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, očigledno je da pandemija nije uticala na sektor građevine u Srbiji, a da je skok u cenama posledica kombinacije skoka cena građevinskog materijala na svetskom nivou, budući da je Srbija orijentisana na uvoz materijala, i prisustva pranja novca, navodi se na portalu Magločistač.

Kako kaže Jovana Timotijević, zbog ovoga govorimo o tržištu nekretnina kao o spekulativnom tržištu. Tu postoji više faktora koji utiču na to da se baš na ovakav način razvija spekulativno tržište nekretnina i da rapidno rastu cene stanova. Ti faktori se razlikuju od države do države, ali neki od njih su zajednički za sve nas. 

Sa druge strane, Timotijević kaže i da država stalno podstiče vlasništvo nad stanom kao nešto što je ultimativni uspeh ili kao nešto što je jedini način da se osigura sopstvena egzistencija, tako što čini sve ostale stambene statuse potpuno nesigurnim. 

Šta mogu biti rešenja?

Jovana Timotijević objašnjava da je ono što Ministarstvo prostora kao organizacija vidi kao dugoročno rešenje jeste odustajanje od privatnog vlasništva nad stanovima. 

Arhitektica i novinarka Iskra Krstić navodi da sve treba da krene od sprečavanja prljavog novca, ali je bitno da i stanovi budu dostupniji kada je u pitanju kupovina.

Sagovornica podkasta Reaguj! Iskra Krstić navodi da bi kontrola rente mogla da se izvrši ukoliko, kao što predlažu iz Ministarstva prostora, stanovi ne budu u privatnom vlasništvu.

Uvođenje u legalne tokove, rešenje je koje Iskra Krstić predlaže kada je u pitanju regulacija cena iznajmljivanja stanova, jer veliki broj na crno izdaje stanove.

Na podkastu rade: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Iva Gajić.

U 67. epizodi podkasta Reaguj govorimo o diskriminaciji nacionalnih manjina. Istražujemo kako su uređena prava manjina u Srbiji, koje manjine su u najnepovoljnijem položaju i zbog čega je to tako. Ali, u ovoj epizodi bavimo se i takozvanom pozitivnom diskriminacijom i otkrivamo šta ona predstavlja. 

Zakonska regulativa

Ustav Republike Srbije garantuje pripadnicima nacionalnih manjina, pored osnovnih, i dodatna prava u skladu sa domaćim zakonima i međunarodnim ugovorima. Putem kolektivnih prava pripadnici nacionalnih manjina, neposredno ili preko svojih predstavnika, učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i službenu upotrebu jezika i pisma, navodi se u ovom dokumentu u kojem se dodaje i mogućnost za formiranje nacionalnih saveta. Posebno je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini, osim pozitivne diskriminacije. Prilikom zapošljavanja, propisano je da se vodi računa o odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika manjina. 

U Ustavu je posebno istaknuta zabrana nasilne asimilacije, kao i pravo na očuvanje posebnosti. Zakon koji posebno definiše prava ovih grupa je Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. U njemu se posebno propisuje popravljanje položaja Roma.

Diskriminacija Roma

Naši zakoni poprilično su dobri kada je reč o zaštiti prava nacionalnih manjina. Međutim, nisu sve manjine podjednako podložne diskriminaciji. Romska nacionalna manjina je najviše diskriminisana populacija u Srbiji i zbog toga se Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina posebno propisuje popravljanje njihovog položaja. U posebno teškom položaju su Romkinje, koje su neretko dvostruko diskriminisane – i kao Romkinje i kao žene. Romi su najčešće diskriminisani prilikom zapošljavanja, tokom školovanja ili u procesima ostvarivanja drugih prava pred organima vlasti. 

Već godinama unazad veliki broj međunarodnih orgnizacija za ljudska prava, ali i institucija Zaštitnika građana, upozorava na veoma loš i diskriminatorni položaj Roma u Srbiji.

Robert Kasumović iz organizacije Forum Roma Srbije kaže da je diskriminacija Roma najvidljivija u dve sfere – stanovanje u podstandarnim naseljima i diskriminacija na poslu ili prilikom zapošljavanja.

“Romi su segregirani u svakom smislu te reči i u smislu stanovanja, što je ono najvidljivija stvar, tako da kažemo – jer većina Roma u Srbiji živi u romskim naseljima koja su segregirana i u kojima, zaista, nema ni osnovnih uslova života najčešće, ali su oni segregirani i u ostalim sferama društva. Pre svega bih izdvojio pitanje zapošljavanja. Ogroman broj Roma danas ne radi, tržište rada je prosto diskriminatorno prema Romima, dakle, poslodavci vrlo teško i vrlo retko zapošljavaju Rome”, objašnjava Kasumović. 

Afirmativne mere

Kada je reč o obrazovanju, ono čime se sistemski teži smanjiti diskriminacija Roma jesu takozvane afirmativne mere na fakultetima. Predsednik Udruženja romskih studenata Nenad Vladisavljev za podkast Reaguj! objašnjava da afirmativne mere pri upisu na fakultet imaju tri grupe učenika: pripadnici romske nacionalne manjine, osobe sa invaliditetom i učenici iz dijaspore.

“To nisu podstreci samo za romsku nacionalnu manjinu, nego iste takve mere primenjuju se i na učenike, odnosno studente sa invaliditetom i na studente iz dijaspore. Znači te tri kategorije učenika, maturanata imaju pravo na takozvane afirmativne mere za upis na studije. Kako one u suštini funkcionišu? Funkcionišu tako što se za ove tri kategorije učenika formiraju posebne liste. Znači da kad učenik popunjava obrazac za konkurisanje za neki fakultet, on tamo ima mogućnost da se izjasni ili kao student, odnosno učenik sa invaliditetom ili kao učenik iz dijaspore ili kao učenik romske nacionalnosti. U tom slučaju onda se učenici iz tri kategorije praktično između sebe takmiče, a ne zajedno sa svima ostalima”, kaže Vladisavljev.  

Na podkastu rade: Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković, Nemanja Stevanović i Iva Gajić.

Mada je možda zabavno gledati Donalda Trampa na telu deteta ili Obamu kako psuje u Beloj kući, dip fejk tehnologija je pored zabavnih sadržaja donela brojne probleme: posebno u kontekstu lažnih vesti, ali i lažnih pornografskih filmova. U 66. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o potencijalnim opasnostima, ali i prednostima ove tehnologije.

Dip fejkovi postoje u različitim oblicima. Najčešća su dva: Prvi, kada se lice jedne osobe pojavi na telu druge osobe. Drugi, kad se koristi postojeći snimak jedne osobe kojim se manipuliše, ali se koristi glas druge osobe.

Kako prenosi britanski Gardijan, od 15 hiljada dip fejk videa otkrivenih u septembru 2019. godine, čak 96 posto su korišćeni u pornografske svrhe. Najčešće je bilo reči o zameni lica porno zvezdi za fotografije poznatih ličnosti. Tako je Vox preneo priču Noelle Martin, nedavno diplomirane pravnice u Perthu u Australiji. Ona je otkrila da je neko snimio fotografije koje je ona podelila na društvenim medijima i prvo ih iskoristio za fotošopiranje lica u gole slike, a zatim za pravljenje dip fejk video zapisa.

Iako pornografski sajtovi generalno ne dozvoljavaju dip fejk snimke, pojavljuju se posebni sajtovi namenjeni upravo ovakvim snimcima. Kako kaže Danielle Citron, profesorka prava na Univerzitetu u Bostonu: „Dip fejk tehnologija se naoružava protiv žena“.

Komentarišući ove podatke, sociološkinja i članica Ženske solidarnosti Jelena Riznić kaže da treba krenuti od toga da je sama pornografija veoma često zapravo dokumentovano nasilje nad ženama.

“Na stranu to što, iako se ne radi o dip fejk tehnologiji, dakle čak i u da kažem konsenzualno snimljenoj pornografiji, postoji toliko ponižavanja žena, a onda kada prosto pokažete ponižavanje jedne žene vi šaljete poruku svim ženama. Kada je reč o tome zašto bi neke konkretne žene bile žrtve, prosto smatram kao i kod osvetničke pornografije pretpostavljam da se najčešće koristi u te svrhe – dakle da vi prosto lažirate nečije prisustvo u porngorafskom sadržaju, stvar je u tome da želite da ponizite tu osobu, da želite da je prosto dehumanizujete potpuno i da to radite na taj način”, kaže Riznić.

Dip fejk videi predstavljaju novu opasnost i u kontekstu lažnih vesti. Tako je 2018. godine u Belgiji napravio pometnju snimak tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa. U pomenutom snimku Tramp navodno ohrabruje Belgiju da se povuče iz Pariskog klimatskog sporazuma. Pred kraj videa, Tramp kaže: „Svi znamo da su klimatske promene lažne, baš kao i ovaj video“. Međutim, ta fraza nije prevedena na holandski jezik, a video je objavila jedna belgijska politička partija na Tviteru i na Fejsbuku.

Fekt čeker Fejk njuz Tragača, Stefan Kosanović kaže da se novinari iz regiona već uveliko pripremaju za raskrinkavanje dip fejk sadržaja.

“Fejk njuz Tragač sada već nekoliko godina u svojim radionicama detaljno priča o dip fejku i nekim njenim osnovnim karakteristikama. S obzirom da je korišćenje dip fejkova u porastu u celom svetu to je odlična prilika da se svi upoznaju makar sa osnovnim karakteristikama ove tehnologije, a ja sam optimista i mislim da ako neko zna osnovne karakteristike nečega, može da samostalno ili uz pomoć daljih kurseva produbi znanje i upozna se više sa tehnologijom”, kaže Kosanović.

Inženjer elektrotehnike i trenutni student na masteru na univerzitetu u Lozani Gojko Čutura, u svom dosadašnjem radu susretao se i sa ovom tehnologijom. Kao najveće mane dip fejk tehnologije ističe njenu upotrebu za širenje lažnih vesti, njenu upotrebu u pornografskoj industriji, ali i potencijalno prebacivanje odgovornosti političara za svoje postupke.

“Dosta je jak disbalans prednosti i mana ove tehnologije. Svi znaju koliko su mediji jako telo u lobiranju, pokretanju masa da urade nešto u nekom smeru i sad postaje mnogo lakše kad imaš nešto što se nije desilo, a što može da bude jako kompromitujuće za nekoga iz suprotnog tabora. Takođe, svi znamo da ljudska intuicija kaže da verujemo onome što vidimo, ona stara dobra „slika govori hiljadu reči“. Sad zamislite sutradan političara koji kaže, pokušava se izvuče iz neke namešten afere i prosečnog čoveka koji na to reaguje sa: „Da, da, nije, nije on varao ženu, to su te njegove veštačke inteligencije uradile!“ Po meni je to glavna mana koja se tu vidi u vrlo bliskoj budućnosti”, ističe Čutura.

Bojan Perkov iz organizacije SHARE fondacija koja se bavi digitalnom bezbednošću ističe za podkast Reaguj! da fotografije i snimci koji se koriste za dip fejk jeste udar na bezbednost, jer se svakako može ugroziti digitalna privatnost ljudi. Ipak, nema naznaka da se u Srbiji pojavio neki dip fejk sadržaj, ali svakako je potrebno voditi računa o zaštiti privatnosti na internetu.

“Možda kao neka mera predostrožnosti da se prosto povede računa koliko se fotografija lica objavljuje javno na internetu i ako se već objavljuju fotografije da makar budu podešavanja na društvenim mrežama takva da mogu samo da vide određeni ljudi, odnosno prijatelji takav sadržaj, ljudi koje smo prihvatili da se sa njima povežemo i na primer takođe privatni instagram nalozi i tome slično jer kada se objavljuju velike količine materijala, fotografija na internetu, čak i one ako se uklone ili obrišu – ne znači da nisu ostale u nekoj bazi da na nekom drugom sajtu ih neko nije preuzeo i tome slično”, upozorava Perkov.

Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.

U ovoj epizodi korišćeni su audio1 , audio2 , audio3 i audio4. 

Bliži se nova školska godina. U prošloj epizodi podkasta Reaguj! govorili smo o udžbenicima, a i ovu posvećujemo školstvu. Naša 60. epizoda bila je posvećena službenoj upotrebi jezika nacionalnih manjina u Srbiji, a u 65. epizodi govorimo slušanju nastave na maternjem jeziku.

Šta kažu roditelji?

Olenka Živković iz Ruskog Krstura majka je troje dece i pripada rusinskoj zajednici. Ona, kao i njena deca, osnovu školu završili su upravo u Krsturu, na rusinskom jeziku. Školovanje na manjinskom jeziku ne predstavlja problem prilikom daljeg školovanja na većinskom jeziku, smatra naša sagovornica.

Dostupnost obrazovanja na maternjem jeziku je veoma važno, jer ne samo što doprinosi očuvanju nacionalne kulture, ono čini i manjinsku zajednicu na okupu, i sprečava asimilaciju.

I dok đaci koji pohađaju nastavu na većinskom jeziku pored obaveznog srpskog jezika i književnosti, engleskog i drugog stranog jezika koji bi, po pravilu, mogao da se bira, deca koja uče školu na manjiskom jeziku izučavaju četiri jezika. Olenka Živković, smatra da je to prednost.

Šta kaže škola?

Osnovna i srednja škola „Petro Kuzmjak“ u Ruskom Krsturu ima dugogodišnju tradiciju nastave na rusinskom jeziku koja već traje 260 godina. Od 1753. godine do danas se pored rusinskog jezika neguje i kultura Rusina u okviru ove ustanove. Kroz dugi niz godina promenila se slika stanovništva ovog mesta. Dok je nekada većinsko stanovništvo bilo rusinskog porekla, kroz migracije Rusina iz Ruskog Krstura u druge krajeve zemlje i inostranstvo, kao i dolazak Srba u isti, pojavila se potreba za uvođenjem nastave na srpskom jeziku. Srednja škola iz Ruskog Krstura je ujedno jedina škola u celom svetu u kojoj se nudi mogućnost pohađanja nastave na rusinskom.

Direktorka Osnovne škole Matko Vuković u Subotici Mirjana Stevanović za podkast Reaguj! kaže da u njihovoj školi drže nastavu na srpskom i na hrvatskom jeziku.

Osim dece hrvatske i srpske nacionalnosti, u Osnovnoj školi Matko Vuković 23 procenata učenika se izjašnjavaju kao Romi. Međutim, iako je velik broj učenika romske nacionalnosti, u toj školi nema romskog odeljenja.

Stevanović objašnjava da je za formiranje odeljenja na manjinskom jeziku uslov da imate stručan kadar i da imate decu koja su zainteresovana za tako nešto. Još jedan uslov jeste da i broj zainteresovanih učenika bude veći od 15.

Pre tri godine, Osnovna škola Matko Vuković bila je jedna od četiri škola u Subotici koja je organizovala nastavu za decu iz migrantskih kampova. Zbog promene vrste subotičkog prihvatnog centra za migrante, poslednjih godinu dana više ne organizuju nastavu. Stevanović kaže da su nastavu učitelji uglavnom držali na engleskom jeziku.

Šta kažu zakoni?

Prema Ustavu u Srbiji je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, dok se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom. Ustavom je i zagarantovano pravo pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica na očuvanje posebnosti, što podrazumeva i pravo na upotrebu svog jezika i pisma.

Sa druge strane, statut Vojvodine navodi da je u Vojvodini u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski i rusinski jezik i njihova pisma.

Za regulisanje prava na službenu upotrebu manjinskih jezika ključna su dva zakona: Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Dalje, statutom opštine, odnosno grada, mogu se utvrditi jezici i pisma koji su u službenoj upotrebi na teritoriji opštine, grada ili u pojedinim naseljenim mestima.

Prema članovima 13, 14 i 15 Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na vaspitanje i obrazovanje na svom jeziku, odnosno govoru u ustanovama predškolskog, osnovnog i srednjeg vaspitanja i obrazovanja.

Iako je Zakonom utvrđeno da se može propisati minimalni broj učenika za nastavu na manjinskom jeziku, broj učenika koji pohađa nastavu na maternjem, odnosno jeziku nacionalne manjine, može biti i manji od minimalnog broja učenika koji je potreban za formiranje odeljenja.

Treba napomenuti da obrazovanje na jeziku nacionalne manjine, prema ovom Zakonu, ne isključuje obavezno učenje srpskog jezika.

Šta kažu nacionalni saveti?

Nastavni program koji se odvija na jeziku nacionalne manjine, prema Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, propisuje da nastava na maternjem jeziku u značajnoj meri sadrži i teme koje se odnose na istoriju, umetnost i kulturu nacionalne manjine. Nacionalni saveti nacionalnih manjina su ovde ključni jer učestvuju u izradi nastavnih programa za predmete.

Melanija Rimar iz Odbora za obrazovanje Nacionalnog saveta rusinske nacionalne zajednice kaže da se nastava na rusinskom ili i na rusinskom izvodi u tri škole u Vojvodini. Od toga su u Ruskom Krsturu sva odeljenja u osnovnoj školi samo na rusinskom.

Članica izvršnog veća i koordinatorka odbora za obrazovanje u Nacionalnom savetu slovačke nacionalne manjine Svetlana Zolnjan ističe da je sve manje dece koje nastavu slušaju na slovačkom jeziku, a da je to zbog sve češćih migracija celih porodica.

Ipak, kada u manjim mestima nema dovoljno učenika koji bi slušali nastavu na slovačkom jeziku, piše se zahtev Ministarstvu prosvete kako mi se odobrilo otvaranje odeljenja bez obzira na broj đaka. Kako Zolnjan ističe, ovi zahtevi su do sada uvek bili prihvatani.

Kako Zolnjan naglašava, ponekad se dešava da roditelji odluče da, iako je detetu maternji jezik slovački, ono ipak krene u odeljenje gde se nastava sluša na većinskom, srpskom jeziku.

Sa druge strane, Melanija Rimar iz Rusinskog Nacionalnog saveta objašnjava da je najveći problem sa kojim se susreću prilikom organizovanja nastave na manjinskom jeziku manjak dece, te da se zbog toga događaju pokušaji spajanja po dva odeljenja nižih razreda osnovne škole.  

Melanija Rimar govori i o potrebi da se škola u Ruskom Krsturu očuva kao jedina škola u kojoj se nastava izvodi na rusinskom. Kaže da je bilo i dece drugih nacionalnosti koja su pohađala tu školu, međutim, zbog neostvarene kvote nisu bili u mogućnosti slušati nastavu iz svog maternjeg jezika.

Kako Svetlana Zolnjan iz Slovačkog Nacionalnog saveta navodi, kada bi se zatvorila odeljenja i škole na manjinskim jezicima, postepeno bi i nestajala sama kultura tih naroda, pa i cele nacionalne zajednice.

Na podkastu rade: Sanja Kosović, Irena Čučković, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević i Iva Gajić.

Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta “Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.
 

Da li se sećate kad ste kao mali u školu nosili ranac koji je teži od vas samih? Tada vam, zbog tolike težine na leđima, sigurno nije padala na pamet količina novca koju su vaši roditelji dali kako biste imali pristup tim udžbenicima i sveskama. U 64. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o potrošačkoj korpi roditelja u odnosu na cene udžbenika u Srbiji.

Na pitanje da li je potrebno da knjige budu nove svake godine, direktorka Osnovne škole Matko Vuković u Subotici Mirjana Stevanović kaže da to zavisi od dosta faktora. Ono šta je važno jeste da udžbenici ne moraju biti novi, ukoliko su u skladu sa programom nastave.

“Ne mora knjiga biti nova svake godine, ali zavisi da li je recimo određeni udžbenik radnog karaktera. Ako nije odvojena radna sveska, nego je urađen interaktivni udžbenik u kome imaju određene zadatke koji se rešavaju nakon svake lekcije, to otežava način funkcionisanja da mlađe dete nasledi ono šta je starije imalo u porodici. Takođe se dešava da dođe do promene programa rada, onda se izdavači trude da prate te promene i da u skladu sa time naprave nove udžbenike, pa mora da se nabavi novi. U suštini ako je isti udžbenik i ako se nije ništa menjalo od proteklih godina, onda može da se koristi stari”, objašnjava Stevanović.

Kako je cena udžbenika velika, učiteljica Draga Gajić objašnjava da u osnovnoj školi Goran Ostojić u Jagodini neki učenici imaju pravo na besplatne udžbenike.

“Roditeljima koji ne mogu da priušte da kupe nove udžbenike obično škola obezbedi udžbenike od prošle godine od nekog učenika, ako već nemaju svoje dete koje je završilo taj razred. Pravo na besplatne udžbenike imaju korisnici socijalne pomoći, a to su uglavnom u našem gradu romska nacionalnost i ugrožene porodice; zatim učenici koji se školuju po IOP-u, to jest individualnom obrazovnom programu, i svi koji imaju tri ili više deteta u školi. Na kraju svake školske godine već krajem aprila škola organizuje anketiranje roditelja, daje im uslove koje treba da ispune da bi bili na spisku za besplatne udžbenike. Roditelji koji ispunjavaju te uslove donose potrebnu dokumentaciju”, objašnjava Gajić.

Mirjana Stevanović kaže da od prošle godine, đaci imaju opciju da koriste i besplatne udžbenike koji su dostupni na internetu u PDF formatu. Međutim, što se besplatnih udžbenika tiče, Stevanović smatra da treba voditi računa o dosta stvari.

“Ako vi sada treba da štampate to već poskupljuje, više nije besplatno, već udžbenik čija je cena niža 20-30 procenata od novog udžbenika. Sa druge strane, ako govorimo o samom udžbeniku, on između ostalog ima više stvari po kojim se procenjuje da li je dobar. Jedna od tih stvari jeste i ilustracija koja je veoma značajna, baš zbog toga što deca, pa i svi mi, učimo na različite načine. Učimo vizuelno, auditivno, taktilno, znate, i sada taj vizuelni je jako značajan efekat. Ukoliko nemamo u boji, onda to i nije toliko dobro ako je sve crno-belo. Tu ima mnogo stvari oko kojih treba da se vodi računa”, ističe Stevanović.

Fondacija Alek Kavčić, pored toga što nudi besplatne PDF udžbenike, radi i na obezbeđivanju digitalnih udžbenika, ističe osnivač fondacije profesor Aleksandar Kavčić. Oni u svojoj ponudi imaju oko 50 naslova za učenike osnovnih škola. Ipak, fondacija je nailazila na probleme, najčešće od strane izdavača. Kako profesor Kavčić ističe, obezbeđivanje besplatnih udžbenika ne ide u korist onima koji imaju profit od prodaje.

“U pitanju je monopol. Onog trenutka kad neki izdavač „osvoji“ školu, u tom trenutku taj izdavač ima monopol u toj školi. Tog monopola ne žele da se odrekne, i sad jasno je zašto im smetaju besplatni udžbenici. Uskratiće sebi profit. Ono što ne vide je da zaista nepravedno profitiraju na nečemu što Ustav kaže mora da bude besplatno, na nečemu što je profitiranje na deci. To je profitiranje na budućnosti ove nacije, to je zaista nemoralno šta čine”, kaže Kavčić i dodaje da obrazovanje predstavlja jedini izlaz iz krize u kojoj se Srbija nalazi.

Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.

U ovoj epizodi podkasta Reaguj! korišćen je efekat sa sajta freesound.org .
 

U prethodnim godinama sve popularniji postaju “lajf koučevi”, a knjige za samopomoć pune police u knjižarama širom sveta. U 63. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o tome šta je lajf koučing i koliko su korisne self-help knjige, šta tu može da predstavlja problem, pa i otkud tolika potreba za samopoboljšanjem.

Životni treneri nisu psiholozi, savetnici za mentalno zdravlje ili poslovni analitičari. Značajan izazov koji još uvek muči industriju je činjenica da ovo ostaje neregulisano polje. U mnogim državama nisu uspostavljeni okviri za licenciranje, pa se često javlja zabrinutost za odgovornost i kvalitet. Po navodima brojnih stranih portala, lajf koučing je više od deset uzastopnih godina druga najbrže rastuća industrija u svetu, iza IT-a.

Nakon 2000-ih lajf koučing je dostigao primetno veću popularnost, a za njegovu ekspanziju su svakako zaslužne i društvene mreže. Najpriznatije telo za akreditovanje životnih trenera širom sveta, Internacionalna federacija koučeva (International Coach Federation), navodi da je 2018. godine u svetu bilo preko 50 hiljada životnih trenera, a postoje procene da ih ima i više od 100 hiljada.

Kada je reč o situaciji u Srbiji, portal Večernjih novosti u jednom tekstu iz 2018. godine navodi podatak da životni treneri svoje usluge naplaćuju i do 300 evra po satu, te da je u tom trenutku nekoliko stotina njih radilo zahvaljujući rupama u zakonu, pod šifrom pružanja usluga „neformalne edukacije“.

Mada nisu psiholozi niti savetnici za mentalno zdravlje, opis njihovog posla često liči upravo na to. Na nekim portalima, životni treneri su čak opisani kao polu mentori, polu terapeuti. Samim tim što opis posla deluje slično, Stefan Mitrović Jokanović objašnjava da lajf koučevi nemaju pravo da rade bilo šta što izlazi iz okvira “životnih veština”.

“To su veštine komunikacije, eventualno poslovne veštine itd. Terapeuti, sa druge strane, imaju pravo i dužnost bogami, pokrivaju i taj deo koji pokriva koučing, ali možemo i da idemo u svesne procese, nesvesne procese, simptome i na kraju krajeva bolest kada je u pitanju tercijalna prevencija. Tu negde nam se kriju glavne razlike, a najvažnije su u stvari u godinama edukacije i spremnosti koliko daleko možemo da idemo”, navodi Stefan Mitrović Jokanović.

Mitrović Jokanović objašnjava da je suštinska razlika između psihoterapeuta i lajfkoučeva vreme uloženo u pripremu za taj posao.

“Glavna i osnovna razlika između terapeuta i lajf koučeva jeste u godinama edukacije, znači da bismo prosto završili psihoterapijsku školu minimum je pet godina određene edukacije. Dok, sad trenutno na tržištu ima kurseva za lajf koučeve koji traju od onako svega par nedelja do eventualno godinu-dve”, objašnjava Mitrović Jokanović.

Lajf koučevi ne rade isti posao kao psiholozi, psihoterapeuti i psihijatri, u čemu je lajfkoučkinja Jelena Tomić saglasna sa Stefanom Mitrovićem Jokanovićem. Međutim, ona smatra da je glavna razlika u pristupu.

“Lajf kouč je neko ko postavlja ciljana pitanja klijentu i ne da ga motiviše, nego ga stimuliše da izvuče svoje uspavane resurse iz sebe. I u nekom daljem radu ga podržava u razvoju tih istih resura koje je izvukao iz sebe. Kada razgovaramo sa psihologom, psihijatrom ili psihoterapeutom, mi smo na razgovoru, i uglavnom se dešava da dobijemo savete od našeg psihologa ili da imamo sučavanje sa traumama. U lajfkoučingu toga nema. Dakle, lajfkouč nije neko ko savetuje, nego neko ko postavlja pitanja, i stimuliše sagovornika da posmatra stvari iz više uglova. Stimuliše svog klijenta da dobije odgovore na pitanja koje sebi nije postavio”, smatra Jelena Tomić.

Kako je za psihologa potrebno četiri godine akademskog rada, za psihoterapeuta i više, za lajf kouča ne postoji formalno obrazovanje, ali postoji sertifikat, navodi biznis i lajf koučkinja, Ivana Pelesić.

“Formalno obrazovanje još uvek ne postoji. Ja sam gostovala na televiziiji i pričala o tome da je zapravo pokrenut i dijalog sa Ministarstvom za rad kako bi koučing dobio i svoju šifru delatnosti. U praksi, i kako bi to zvanično bilo zanimanje. To je proces koji traje i mi svi to nekako čekamo. Ne postoji formalno obrazovanje, ali postoje sertifikati, to vam je, kako da kažem, to su određene veštine. Isto kao kada imamo neko znanje iz engleskog jezika, ali eto postoji sertifikat kojim dokazujemo da to znanje i imamo, bez obzira što nam možda sertifikat i ne treba jer perfektno govorimo engleski, ali mora nešto da postoji. E tako i u koučingu postoji međunarodna ISF akreditovana kuća koja određuje ko je kouč ko nije kouč iz bilo koje oblasti”, objašnjava Ivana Pelesić.

Naši sagovornici su, ipak, saglasni da postoji mnogo prostora za obmane i manipulacije. Stefan Mitrović Jokanović kaže da je danas ogroman problem u Srbiji svakako neuređenost struke, te da ni sama psihoterapija nije uređena koliko bi trebala da bude.

“Postoji nacrt zakona o psihoterapiji, koji još uvek nije usvojen kao zakon o psihoterapiji, ona postoji kao profesija, ali ne i kao zanimanje. Samim tim, postoji mnogo prostora za manipulaciju i obmanu, zato što nema dovoljno adekvatne kontrole. Kontrolu uglavnom drže edukatori, kroz samu edukaciju i superviziju terapeuta, dok je u koučingu to još dalje od nas. Terapija postoji recimo dvadesetak godina na ovim prostorima, a intenzivno koučing postoji svega dve godine. Tako da je definitivno prostor za manipulaciju još mnogo veći. Ako uzmemo u obzir da smo imali, nedavno se po medijima provlačio čovek koji je radio estetsku hirurgiju a ne znam šta je, recimo automehaničar po zanimanju, a to su nam intervencije fizičke i očigledne, onda možemo da zamislimo koliko prostora u stvari ima za nezgodne situacije u profesijama koje se tiču tih nekih veština”, navodi Mitrović Jokanović .

U 63. epizodi podkasta Reaguj! korišćen je audio efekat sa sajta freesound.org, kao i drugi efekat sa istog sajta .

Na podkastu rade: Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, Iva Gajić i Nemanja Stevanović.
 

Novi norveški Zakon o marketingu, kojim će se deljenje retuširanih fotografija tela u promotivnim postovima na društvenim mrežama bez napomene da je slika obrađena smatrati nezakonitim, pozitivan je pomak u borbi protiv nerealnih standarda lepote, saglasni su sagovornici podkasta “Reaguj!”.

Norveška je početkom jula usvojila izmenjeni i dopunjeni Zakon o marketingu iz 2009. godine. Novim odredbama previđaju se novčane kazne za pokušaje prikrivanja obrade fotografija na kojima su obrađene usne i struk, te su naglašeni mišići nakon fotografisanja. Do donošenja ovakvog zakona je došlo zbog kontinuirane javne rasprave u Norveškoj oko “kroppspressa” (doslovno “telesnog pritiska”), odnosno pritiska nerealnih standarda lepote. Kako se navodi u norveškom Ministarstvu za decu i porodicu, cilj ovakvih propisa je da “podignu svest među ljudima da savršena tela u oglasima ne prikazuju ljude onakvima kakvi se pojavljuju u stvarnom životu“. Početak primene ovako izmenjenog Zakona o marketingu planiran je za jul 2022. godine.

Kada je reč o uticaju nerealnih standarda lepote koji se prezentuju korisnicima društvenih mreža na njihovo samopouzdanje, psihološkinja Nataša Oparnica Vračar novi norveški zakon ocenjuje kao korak u pozitivnom smeru.

“Ulepšavanje fotografija postoji oduvek i to nisu donele samo društvene mreže, već i televizija i magazini u ranijim godinama. Ono što je razlika je to da poslednjih godina svi mi, a naročito mladi, provodimo drastično više vremena na društvenim mrežama i nesvesno se upoređujemo sa onim što nam je putem tih mreža prezentovano. Mladi su posebno podložni ovakvim uticajima u određenim godinama, jer nemaju izgrađen identitet i jasnu sliku o sebi. To je period kada prirodno žele da budu prihvaćeni i da na najbolji mogući način da zadovolje neke kriterijume i očekivanja”, kaže Oparnica Vračar.

Zakon o obaveznoj naznaci prilikom promovisanja sponzorisanih postova koji sadrže retuširane fotografije na društvenim mrežama za sad se odnosi samo na Norvešku. Međutim, da li bi se ovakva regulativa mogla nekako odraziti i na sadržaje na društvenim mrežama u Srbiji? Stručnjak za društvene mreže Strahinja Ćalović navodi da ovaj zakon ne mora nužno da utiče mnogo, naročito na našem tržištu. Ovaj zakon se odnosi na sponzorisane postove koji mogu da preuveličaju efekat nekog proizvoda ili usluge.

“Generalno, društvene mreže već imaju politiku zabrani onih fotki koje navodno prikazuju neku situaciju ‘pre i posle’. Ne čudi me što je usvojen ovaj Zakon u Norveškoj, odnosno u Skandinaviji, koja i inače prednjači kad su ljudska prava u pitanju. Međutim, Zakon se odnosi samo na komercijalni sadržaj, odnosno sadržaj gde se nešto promoviše – proizvodi ili usluga, ali ne i na pojedinačne fotografije na kojima influenseri i dalje mogu da dorađuju slike i šalju nerealnu sliku o svom telu i licu. Zbog toga nisam siguran koliki će uticaj donošenje ovakvog zakona imati”, kaže Ćalović.

Da li će norveški zakon uticati na influensere u Srbiji?

Ana Pavasović je influenserka stacionirana u Novom Sadu koja se profesionalno bavi šminkanjem. Kako kaže, kada bi se zakon sličan norveškom Zakonu o marketingu doneo i u Srbiji, on ne bi mnogo uticao na funkcionisanje samih influensera, jer bi značio rečenicu više koju je potrebno uneti u opis fotografije, ali bi dosta više uticalo na mlade. Kako ona objašnjava, devojke i devojčice koje se šminkaju kod nje neretko ne dozvoljavaju da se fotografišu bez filtera.

“Mogu reći da na dosta mlađih devojčica utiču filteri, fotošopirane slike, i neke nerealne stvari koje su im predstavljene kroz društvene mreže. Imala sam više takvih slučajeva, kada zamolim devojčice, klijentkinje koje sam našminkala, da uslikam svoj rad, jednostavno ne žele da to urade bez filtera. Žele da izgledaju kao neke devojke na Instagramu, kod kojih se pritom vidi prerada fotografije i u nekim slučajevima im ne uspem objasniti da to nije prava koža lica te devojke, da ta koža nije savršena, da ta koža zapravo ima i bore i pore, ali je fotografija obrađena”, priča Pavasović.

Na podkastu rade: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević i Iva Gajić.
 

Ovogodišnje Olimpijske igre, osim što su specifične po tome što se odvijaju u pandemijskim uslovima, posebne su i po tome što obeležavaju 100 godina od prvih Ženskih olimpijskih igara. Na ovogodišnjim igrama učestvuje najveći procenat žena do sad, čak 48 odsto. U ovoj epizodi podkasta Reaguj! sagledavamo probleme sa kojima se susreću žene u sportu, ali i transrodne osobe, kao i potencijalna rešenja.

Tek nakon sto godina učešća žena na Olimpijskih igara, broj učesnika dva pola se gotovo iznivelisao. Ali šta je sa transrodnim osobama?

Pjer de Kuberten, otac modernih Olimpijskih igara, učešće žena smatrao je nepraktičnim, nezanimljivim, nespretnim i neprimerenim. Muškarci su držali i do toga da žene ne mogu da budu čak ni publika. Jedina uloga koju su mogle da imaju bila je krunisanje pobednika. Uprkos svemu, Francuskinja Alis Mija borila se protiv društvene isključenosti i diskriminacije žena u sportu.

Predstavnice Nemačke na Olimpijadi ove godine donele su odluku da svoje trikoe zamene dugim rukavima i nogavicama, koje se na ovom takmičenju dozvoljene iz kulturnih i religijskih razloga, na ovaj način boreći se za udobnost i protiv seksualizacije sporta. 

Sa druge strane, na Evropskom prvenstvu u rukometu na pesku za žene, koje je ove godine održano u Bugarskoj, norveška reprezentacija odlučila je da umesto uskog bikinija obuče šorceve, iz istog razloga kao i nemačke koleginice, boreći se protiv seksualizacije ovog sporta. Umesto podrške od Evropskog rukometnog saveza dobile su kaznu, 150 evra po glavi, odnosno hiljadu i po evra za tim, a kaznu je ponudila da plati i američka pop pevačica Pink u cilju podrške. 

Nekadašnji selektor ženske reprezentacije Srbije i Crne Gore, kao i bivši član stručnog štaba muške reprezentacije Srbije, Zoran Ivić, naglašava da je njihova odluka bila u potpunosti ispravna, što pokazuje i podrška javnosti koje su rukometašice dobile.

“Mislim da tu ne treba ništa menjati, oni su nešto trebali da menjaju kad su u pitanju dresovi, kad je u pitanju šorc. Lično mislim da to nije dobro i zastupljam mišljenje norveške reprezentacije. Ispravno su postupile, to je po meni dobra odluka”, navodi Ivić.

Osim seksualizacije, u profesionalnom sportu ima i drugih problema. U avgustu 2009. godine osamnaestogodišnja Semenja Kaster osvojila je svetsko zlato u trci u Berlinu, gde je 800 metara prešla za 1 minut i 55 sekundi.  

Posle toga, Međunarodno udruženje atletskih federacija, danas preimenovano u Svetsku atletiku, objavilo je da je Semenja predmet postupka rodne verifikacije, nakon čega je proglašena nepodobnom za takmičenje 11 meseci. Rezultati provere pola nisu nikada objavljeni. 

Semenja Kaster je rođenjem pravno identifikovana kao ženska osoba, a čitav svoj život se tako i identifikuje. Međutim, ona ima jedan od niza stanja poznatijih kao razlike u polnom razvoju, gde ima prirodno povišen testosteron. Svetska atletika je u pravnim postupcima kontroverzno naziva „biološki muškom osobom“. 

To je podrazumevalo da Semenja i druge atletičarke sa istim stanjem moraju da smanje nivo testosterona ukoliko žele da se takmiče na međunarodnim stazama. Opcije navodnog “lečenja” koje Svetska atletika propisuje kako bi omogućila tim sportistkinjama da se takmiče jeste: uzimanje dnevnih kontraceptivnih tableta, upotreba injekcija koje blokiraju hormone ili operacija.

Međutim, kada su u pitanju transrodne osobe, koordinator programa rada sa zajednicom u Grupi Izađi Aleksa Savić za podkast Reaguj! prokomentarisao je stav da učešće transrodnih osoba koje su u procesu promene pola u ženskim kategorijama na sportskim takmičenjima nije fer prema ostalim učesnicama. 

“Nijedna osoba koja je transrodna i koja pristupa procesu prilagođavanja pola zapravo ne radi to da bi bila uspešna u sportu. Znači to je jedan ekstremno težak proces, i mentalno i fizički i socijalno”, podseća Savić. 

Aktivista organizacije TALAS TIRV Aleksa Milanović navodi da postoji nepravda, mizoginija i seksizam u medijskim i javnim sferama kada je u pitanju veličanje sportista, dok se o sportiskinjama govori kao o „damama“ i pretpostavlja se da su slabiji pol. Sa druge strane, isticanje da su trans žene problem u sportu je problem sam po sebi, jer se ne postavlja pitanje, navodi Milanović, šta su one prošle – od autovanja, pa do medicinske tranzicije.

“Stalno se ističu te neke fizičke predispozicije i prednosti koje trans žene imaju, dok se potpuno zanemaruju prepreke sa kojima su se te trans žene susretale celoga života i sa kojima se i danas susreću svakodnevno”, objašnjava Milanović.

Profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovan Babić smatra da sport nije vitalna ljudska potreba, već da spada više ili u razonodu ili u domen ispitivanja granica ljudskih mogućnosti. To se naročito jasno vidi u pitanju da li je važnije pobediti (što ne mogu „svi“) ili učestvovati (što svi mogu, ako hoće). 

“Tako da ta funkcija kriterijuma pravičnosti nije sasvim jasna i lako ustanovljiva, i još teže je primenjiva. Na primer, moglo bi se postaviti pitanje zašto se uopšte razdvajaju grupe takmičara, na primer žene i muškarci – zašto se ne takmiče zajedno?”, zaključuje Babić, dodajući da ostaje pitanje da li transrodne osobe treba da se takmiče izdvojeno. 

“Ono što ostaje kao neki zaključak jeste da je svaka diskriminacija moralno neopravdana, ali da privilegije, kao i pokušaj da se one dobiju bez adekvatnog pokrića, takođe mogu biti neopravdane”, naveo je profesor Babić za Reaguj!

Na podkastu rade: Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

U 61. epizodi podkasta Reaguj! korišćen je zvuk sa sajta freesound.org, kao i drugi efekat, sa istog sajta.