U 80. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o personalizovanim sadržajima sa kojima se svako od nas susreće na internetu.

Profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i osnavač SHARE fondacije Vladan Joler za podkast Reaguj! objašnjava da se sve više potencira na algoritamskoj transparentnosti, da bi se razumelo na koji način targetiranje uopšte funkcioniše.

“Najveći problem je što u stvari mi tačno ne znamo kako to funkcioniše. U proteklih 5-6 godina postoji ta tendencija i postojalo je gomila nekih inicijativa u pravcu nečega što se zove algoritamska transparentnost. E sad, zašto je algoritamska transparentnost bitna? Zato što većina tih procesa nano targetinga, koja je u stvari targeting malog opsega, za takve stvari je neophodna ta neka vrsta algoritamske obrade, zbog toga što u većini situacija mi pričamo tu o stotinama različitih izvora odakle kompanije vuku te podatke, a ti izvori su različite naše aktivnosti”, objašnjava Joler.

Stručnjak za digitalni marketing Ivan Bildi kaže da sve platforme koje nude reklame rade na istom principu, a taj princip je jednostavan – na osnovu naših aktivnosti na mreži ove platforme prave profil i time nas svrstavaju u određene kategorije koje se nude oglašivačima kod targetiranja reklama.

“Fejsbuk prati naše ponašanje na Fejsbuku, Instragramu, Vocapu, i na osnovu toga nas svrstava u neke različite kategorije koje onda oglašivači posle mogu da koriste kako bi plasirali oglas. E sad, tu postoji zaista mnogo faktora i mnogo načina na koje to sve utiče, ali ukratko prati se svaka naša aktivnost od toga šta pretražujemo na internetu, kakve sadržaje konzumiramo, šta gledamo na Jutjubu, kakve videe gledamo na Fejsbuku, na kakve slike reagujemo, na kakav sadržaj reagujemo – svaki naš korak se negde beleži i pravi se taj profil na osnovu koga posle ti oglašivači mogu da dođu, zapravo, do nas”, objašnjava Bildi. On dodaje da se svaka interakcija, pa čak i onda kada napišemo negativni komentar, računa kao interakcija, a algoritam je prepoznaje kao naše interesovanje za takav sadržaj ili proizvod.

“Ono što ljude obično nervira ako viđaju stalno neke reklame koje ih ne zanimaju, ako oni komentarišu na tu reklamu u negativnom smislu, recimo, ne želim da viđam ovu reklamu, ili napiše vi ste lopovi, ili ne dopada mi se ili štagod negativno da napišu, algoritam ne gleda negativno i pozitivno, on gleda kao interakciju – to znači da vas to zanima, da l’ vas zanima negativno ili pozitivno, njemu nije to primarno važno, on želi da vama daje sadržaje na koje vi reagujete”, objašnjava Bildi.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj! radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

Usled razvoja tehnologije redakcije se smanjuju, pa cela televizijska ekipa može da stane u jedan džep. Veštačka inteligencija preti da zauzme neka radna mesta, a novinari-amateri uveliko se bave produkcijom, pa je profesionalnim novinarima ostala samo njihova etika, objektivnost, nepristrasnost, fakticitet, sa kojom se mogu prekvalifikovati na druge pozicije, navodi profesorka komunikologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, dr Jelena Kleut.

Sanja Kljajić je između ostalog i MOJO novinarka, odnosno novinarka koji svoj medijski sadržaj proizvodi isključivo pomoću pametnog telefona. Na ovaj način Kljajić je i snimateljka, motnažerka, tonkinja, producentkinja, pa čak i vozačica. Iako budžet medija štedi, kvalitet sadržaja trpi.

“Vidimo da su novinarske priče značajno slabijeg kvaliteta ukoliko je cela redakcija jedan telefon. Nije onda više ni pitanje da imate nekoga na terenu, da fizički delite posao, već kao autor nekog sadržaja morate sa nekim da razgovrate, potreban je urednik, kolega, neko sa kim možete pričati o tome šta ste videli i čuli”, navodi Kljajić.

Međutim, mobilno novinarstvo ima i svojih prednosti. Postoje situacije u kojima je jedan uređaj spretniji od celog kombija. Osim što pomaže novinarima da “uđu u cipele” svojih kolega, pomaže i sagovornicima, običnim ljudima, da se opuste.

“Ono gde može da stane čitava redakcija u jedan telefon su svakako one male priče na terenu, sa običnim ljudima, kojima možete da se približite, koje mnogo bolje reaguju na telefon nego na redovnu kameru. Telefon je blizak, odomaćio se kao uređaj. Sa druge strane, velike teme, dnevna politika i veliki protokoli, apsolutno je nemoguće ispratiti samo mobilnim telefonom”, objašnjava Kljajić.

Posao koji čeka novinare budućnosti je i proveravanje podataka. Porfesorka Kleut doživljava ove poslove kao novinarske, a fekt-čekerka iz Novosadske novinarske škole, Darija Stjepić slaže se sa ovom tvrdnjom, navodeći da uloga novinara mora da se prilagođava vremenu.

Kada je reč o dezinformacijama, Stjepić smatra da će i u tom smislu novinari postajati sve više svesni i odgovorni i da će sami sve više preuzimati na sebe ulogu fekt-čekera.

“Društvene mreže danas jesu vrlo često brže od tradicionalnih medija. Novinarska odgovornost i profesionalni standardi i dalje su nešto što je ipak samo rezervisano za medije”, navodi Stjepić.

Ipak, stručnjakinja za veštačku inteligenciju, doktornatkinja ove oblasti na francuskom Univerzitetu Sorbona, Anja Janković, za podkast Reguj! kaže da novinari ne treba da brinu. Ono što veštačka inteligencija može da „napiše“ kao vest jesu statistika, neke vesti iz sporta, sa berze, ali definitivno ne i autorske tekstove. Naša sagovornica kaže da to i nije cilj veštačke inteligencije.

“Cilj veštačke inteligencije nije da zameni bilo koju profesiju, naročito u oblasti kulture, umetnosti, gde je čovek glavni, krucijalni faktor. Cilj veštačke inteligencije je eventualno u tim sferama da pomogne u automatizovanju nekih određenih zadataka, ali to ne znači da će veštačka inteligencija, verovatno ikada, potpuno da zameni vašu profesiju”, teši nas Janković.

Međutim, veštačka inteligencija još nije osposobljena da proverava informacije, ali ni da generiše neistinu, zadatak koji se nesrećno pripisuje “novinarima”. Anja Janković kaže da može doći do greške, ali to zavisi od ljudskog faktora.

“Bitno je definisati šta tačno znači lagati. Ako se misli na namerno obmanjivanje – mora da postoji svest o stvarnosti u kojoj se svi mi nalazimo. Može da slaže u smislu da pogrešno nešto izračuna, ali to sve zavisi od toga kako je veštačka inteligencija naučena, a to opet zavisi od ljudi koji stoje iza nje”, objašnjava Janković.

Kako je pandemija uticala na razvoj medija?

Pandemija je promenila načine na koji prihvatamo infomracije. U vremenu krize proveravanje podataka na neki način predstavlja luksuz, navodi fekt-čekerka Darija Stjepić.

“Hans Rozling u knjizi Faktologija govori o 10 razloga zašto pogrešno vidimo svet i on tu navodi instinkt hitnosti. Kaže da nas on navodi na momentalnu akciju čim se nađemo pred potencijalnom opasnošću. On nas ometa pri analitičkom razmišljanju i mi u takvim situacijama donosimo odluke i nepromišljeno preduzimamo neke drastične mere”, objašnjava Stjepić.

Upravo jedan od glavnih razloga bezuspešnosti suzbijanja pandemije leži i u medijskom mraku i nepovenju građana u institucije, i to ne samo kod nas. Izvesno je da će i u budućnosti biti kriza, ali odgovornost je na svima, navodi Stjepić.

“Na građanima je ta odgovornost da ne veruju slepo svemu što vide i što pročitaju, nego da svaku informaciju na neki način kritički preispitaju, ali takođe i da ne budu skeptični prema baš svakoj informaciji koja dođe iz zvaničnih izvora ili iz medija, samo zato što je ta informacija došla iz tog izvora”, navodi naša sagovornica i zaključuje da je rešenje medijska pismenost.

Autori podkasta: Iva Gajić, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

Trijaža je gruba reč koja određuje ko će pre dobiti lekarski tretman u odnosu na stepen podmuklosti bolesti ili povrede. Ovaj proces koristi se kada je zdravstveni sistem preopterećen, resursi ograničeni, a potreba za zdravstvenom zaštitom velika – kao što je bio slučaj od početka pandemije koronavirusa.

U 78. epizodi podkasta Reaguj! pokušavamo da istražimo kakav je položaj nekovid pacijenata u drugoj godini pandemije. Ovu epizodu kreirali smo uz vašu pomoć i vaše odgovore koje smo prikupili putem upitnika na portalu VOICE.

Odgovora je na upitniku bilo 26, a dobili smo ih sa svih strana – pa čak i dalje od Vojvodine. Ipak, najviše žalbi bilo je iz Novog Sada i Subotice. Pitali smo ljude sa kakvim su se zdravstvenim problemima susretali izuzev kovida, sa kakvim su se problemima suočavali prilikom zakazivanja termina, kao i koliko lekara su promenili prilikom lečenja u toku pandemije.

Rezultati su pokazali da su se anketirani građani Srbije u toku pandemije suočavali sa brojnim problemima pokušavajući da nađu adekvatnu zdravstvenu negu. Od 26 anketiranih, tek jedna osoba koja je imala prehladu, navela je da nije imala većih problema prilikom odlaska kod lekara.

Međutim, ostali anketirani nisu bili te sreće. Jedna žena iz Stare Pazove koja boluje od raka, u našem upitniku navela je da je morala da promeni čak 15 lekara u toku pandemije.

“Na telefon se niko ne javlja, a to je potrebno kad zbog bolesti nisi u mogućnosti lično otići lekaru. Tvoj izabrani lekar koji treba da zakaže termin je ili svaki drugi mesec na godišnjem ili u kovid ambulanti. Zamene se stalno menjaju i nije ih briga jer niste njihov pacijent. Samo za analize potrebne pre svake hemoterapije je potrebno dati oko 60.000 dinara, ne računajući putne troškove od bolnice do bolnice koje socijalno osiguranje ne priznanaje. Pacijenti se smenjuju kao na traci, a sve se svodí na ispisivanje birokratskih papira. Bilo bi dobro za sve nekovid pacijente da se nešto promeni. Niko ne sabira i ne iznosi brojke ljudi koji su umrli jer nisu dobili na vreme i kvalitetnu medicinsku pomoć upravo zbog kovid histerije. Kao da druge bolesti ne postoje”, navodi naša sagovornica.

Na leto su neke bolnice izašle iz kovid sistema. Institut za ortopediju Banjica, tri puta je ulazila u kovid sistem, i zato se broj koji čeka svoj tretman povećao. Samo broj pacijenta koji je čekao na ugradnju veštačkih zglobova bio je između devet i dvanaest hiljada.

Početkom jeseni, RTS je naveo da liste čekanja za određene terapije za onkološke pacijente gotovo i da nema. Razlog ovome su novi aparati i dobra organizacija. Tako je, na primer, Centar za onkologiju Kliničkog centra Kragujevca imao 170 pacijenata. Iako im je jedan od četiri zračna aparata bio u kvaru, direktor ove ustanove, profesor doktor Predrag Sazdanović naveo je da se na zračnu terapiju čeka između tri i sedam nedelja.

Trenutno je na listama čekanja u Srbiji oko 53 hiljade ljudi. Najviše njih čeka na ugradnju endoproteza kolena, čak 17 hiljada, zatim na endoprotezu kuka, 12 hiljada pacijenata. Oko devet hiljada pacijenata čeka na operaciju katarakte sa ugradnjom intraokularnog sočiva.

Ivana Marinković jedna je od onih koji su želeli da podele svoje iskustvo popunjavajući upitnik na portalu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra Voice. Kako objašnjava, nailazila je na brojne prepreke u lečenju svog deteta.

“Moje dete je operisalo atreziju jednjaka sa traheoezofagealnom fistulom – to je sam početak tog problema. Tad još nije vladala korona i on je operisan. Posle operacije smo primetili da ne može ništa da jede – znači sa 10 meseci nije mogao ništa da jede, sem blendane hrane u Nutribulitu. Mi smo nakon toga završili u bolnici i meni je tu rečeno tada: znate sada je počela Korona, sačekajte malo da se smiri, dete nek jede i dalje iz Nutribulita. Eto, bukvalno tim rečima, što je meni bilo, mislim onako, van svake pameti. To nije običan problem. To je ipak problem sa hranjenjem deteta. U maju mesecu 2020. se malo stišala ta situacija s kovidom. Ja sam ih zvala i rekla sam im da on i dalje ne može ništa da jede, on ima godinu dana, da hoću da se uradi to snimanje što treba. Kad smo došli oni su snimili detetu taj jednjak i reči hirurga koji ga je operisao i glavne sestre sa odeljenja: znate, nama dolaze mnogo gora deca ovde, vaše dete je sasvim u redu njemu jeste malo sužen jednjak. Vi ga učite da jede, pa biće bolje – i poslali su nas kod kuće”, priseća se Marinković.

Ipak, njenom detetu nije bilo bolje, a nakon toga su završavali u hitnoj više puta – zbog davljenja. Kako bi uopšte došli do adekvatne nege, na kraju su se obratili privatnoj klinici.

Specijalistkinja za plućne bolesti, prim. dr Slavica Plavšić, kaže da se danas stiče utisak da se ide ka privatizaciji zdravstvenog sistema, što nikako nije dobro.

“Treba da postoje zdravstvene privatne ustanove za mnogo stvari, ali za najkomplikovanije I dijagnostičarske, terapijske procedure državna služba mora da funkcioniše. Mnogo bi se olakšalo pacijentima kada bi se sklopili sa privatnim ustanovama odgovarajući ugovori sa državom da se pod istim uslovima leče pacijenti i u državnim i u privatnim ustanovama, a da to zdravstveni sistem sa privatnim ustanovima reguliše međusobno, ne da pacijenti to rade pojedinačno i lično, nego da se uradi na nivou države u saradnji sa privatnim ustanovama. Međutim, ta saradnja izostaje iz nepoznatih razloga”, kaže Plavšić.

Kada je reč o opravdanosti fokusiranja čitavog sistema zdravstvene zaštite na pandemiju koronavirusa, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Rade Panić za podkast Reaguj! kaže da je zbog specifičnosti virusa, ovo ipak opravdano.

“Zdravstveni sistem funkcioniše tako što pruža usluge prvo onima kojima je to najneophodnije. Pandemija, ili da krenemo od epidemije koja je na nivou jedne države i jednog regiona, a ovog puta je pandemija, dakle, ceo svet je zahvaćen, i jeste opasna upravo zato što značajno optereti zdravstevni sistem. Svi virusi kada mutiraju idu ka tome da su manje smrtonosni, a da se brže prenose, odnosno da su virulentni jer time omogućavaju sebi opstanak”, navodi Rade Panić.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

U 77. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o tome na koji način se mladi u Srbiji informišu, koliko to čine preko omladinskih medija, kao i ko u tim medijima kreira sadržaje za njih.

Jugoslovenski predvodnik studetnskog i omladinskog revolucionarskog pokreta, Ivo Lola Ribar, pokrenuo je časopis “Student” u međuratnom periodu, marta 1937. godine. Sedamdeset godina kasnije, najveći deo medijskih sadržaja za mlade nalazi se na internetu.

U istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije „Mladi u medijskom ogledalu 2020“, koje je objavljeno ove godine, istraživači su obuhvatili sadržaje mejnstrim medija, omladinskih medija i jutjubera. Kada je reč o mejnstrim medijima, najprisutnija tema je crna hronika koja ostavlja u senci sve druge teme od značaja za mlade. Istraživači su ovde naveli da postoji rizik da ukupna slika o mlađoj populaciji u ovoj grupi medija pod pritiskom izveštavanja o kriminalu ostane dominantno negativna, čak i ako u tim istim medijima postoje i primeri afirmativnog izveštavanja.

Kada je reč o omladinskim medijima, u ovom istraživanju je pokriveno njih šest: Vice, Noizz, Talas, Vugl, Oradio i Megafon. Istraživači ocenjuju da su ovi mediji imali, uz izvesne izuzetke i nedostatke, izrazito profesionalan, proaktivan i kreativan pristup pri stvaranju medijskih sadržaja za vreme prvog talasa virusa korona. Jezička kreativnost, multimedijalnost, duhovitost, otvorenost za osetljive grupe i žanrovska raznolikost, neke su od stvari koje su ovi mediji uspeli da iskoriste u odnosu na tradicionalne medije, navodi se u istraživanju.

O radu u jednom od omladinskih medija koje je KOMS-ovo istraživanje prepoznalo kao pozitivan primer – Oradiju, razgovarali smo sa novinarkom Jelenom Božić. Ona je jedna od novinarki koje su svoju karijeru posvetile upravo izveštavanju o mladima, a za svoj rad u 2020. godini dobila je i prestižnu novinarsku nagradu „Marina Kovačev“.

“Postoji više izazova u kreiranju medijskih sadržaja za njih. Problem je uglavnom to što mediji ne znaju da priđu mladima i razgovaraju sa njima o njihovim problemima, ali i to što ne poznaju formate koji su zanimljivi mladima. Tu je i problem nedostatka resursa i kapaciteta u omladinskim medijima”, objašnjava Božić.

A da bismo saznali kakva je omladinska medijska scena u regionu, porazgovarali smo i sa Ivanom Vlašićem, glavnim urednikom Radija Student u Zagrebu, jednog od pozitivnih primera medija u kojima rade mladi novinari. Radio Student osnovan je 1996. godine, inicijalno kao produžetak kolegija Radio, sa ciljem praktičnog obrazovanja studenata novinarstva na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu.

“Nisu isključivo studentske teme, nego nešto već malo šire. I naša publika danas nisu samo studenti, već i nekakva šira slušateljska populacija. Po nekim rezultatima slušanosti među 10 najslušanijih radijskih postaja smo u gradu Zagrebu”, kaže Vlašić.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj! radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

Kada je teorotičar evolucije Ričard Dokins, 1969. godine stvorio reč “mim” nije ni slutio da će ona postati internacionalna reč koja će definisati komunikaciju savremenog čoveka na zajedničkoj svetskoj mreži. Za njega je mim, koji je kreirao od grčke reči “minema” koja označava imitirano, zapravo jedinica kulturne evolucije.

Pretpostavlja se da je prva mema nastala mnogo pre interneta kada je u satiričnom magazinu “D Džadž” (The Judge) Univerziteta u Ajovi 1920. godine objavljen strip. Mema spada u kategoriju “očekivanje protiv realnosti”. Po definiciji, da bi nešto bilo mema, mora da se deli i modifikuje, pa je tako ovaj strip postao mema kada je objavljen na Tviteru 2018. godine, nakon čega je dobio i druge oblike fazona.

Marketing stručnjaci spoznali su moć mimova, pa na svojim društvenim mrežama pokušavaju da se dodvore mlađoj publici. Ovakav, forsiran humor, uglavnom ispadne očajan pokušaj, jer se kao takav prepozna, a publika ne odobrava loše fazone u cilju prodaje. 

Stvar postaje ozbiljnija kada se propagandna moć mema koristi i u političke svrhe. Sumnja se da su upravo meme pomogle odnosno odmogle bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu. Kako milenijalci i generacija Z i dalje dominiraju korišćenjem društvenih mreža, izlaznost mladih na izborima bila je veća za 10 odsto kada je Tramp izgubio, u odnosu na 2016. godinu, kada je Tramp dobio izbore, navode podaci centra CIRCLE. Stručnjaci navode da se deo njegovog uspeha i neuspeha može prepisati memama.

Šta kažu mimeri?

Mim stranica Savez ksenofobnih čarapana, kaže admin ove stranice koji je želeo da ostane anoniman, nastala je kao odgovor na jednu vrstu diskriminacije koju su on i njegova drugarica osetili preselivši se iz Kruševca u Beograd i Niš.

Neshvatanje kosovsko-resavskog dijalekta iniciralo je mimove koji su bili u vezi sa kruševačkim govorom i ovim dijalektom. Neki Čarapan, kako nam se predstavio, kaže da su se vremenom proširile teme za mimove.

Ova humoristička i satirična mim stranica je trenutno samo na Instagramu, jer im je Fejsbuk stranica ugašena, kao i velikom broju sličnih stranica. Ipak, on nije odustao.

Mimove, kaže Neki Čarapan, može svako da pravi. Potrebno je samo mim generator, mim šablon ili čak i Paint, i naravno, da imaš profil na društvenim mrežama. Međutim, inspiracija za smešan mim teško dolazi, a neki mimeri u poslednje vreme, navodi on, više nisu smešni, već naporni sa teškim političkim mišljenjima gubeći suštinu mima – a to je humor.

Ipak, komentarišući da mladi imaju slepo poverenje u mimere, kaže da toga ne bi smelo da bude, jer je to neka rendom osoba na internetu o kojoj ne znaš ništa.

Iako je kritičan prema mimerima, Neki Čarapan smatra da nisu mimeri krivi ukoliko im mladi veruju. Problem koji on vidi jeste u tome da ti mladi nemaju predstavljene bolje uzore od samih mimera.

Mimovi u kontekstu medijske pismenosti

Mimovi nisu tu da informišu, nego da nasmeju. Ipak, mladi koje smo anketirali napomenuli su da se ipak informišu na mim stranicama.

Medijska eskpertkinja Tatjana Ljubić kaže da je i ona primetila ovu pojavu, a o samim mimovima kaže da su veoma moćan alat u komunikaciji koji danas koriste svi, upravo zbog njihove viralnosti.

Kada su u pitanju mimovi, važi sve što važi i za informacije koje dobijamo iz medija – treba kritički promisliti da li je to tačno i da li ćemo deliti taj sadržaj.

Emocije, navodi Tatjana Ljubić – veoma su bitne kada je u pitanju shvatanje da li je neka informacija činjenica ili je laž. I opet, to važi i za mimove, naglašava ona.

Stefan Kosanović, fektčeker portala FakeNews Tragač objašnjava da se mimovi ne dekonstruišu, jer se podrazumeva da je u pitanju šala, kao što je napomenuo i naš sagovornik Neki Čarapan.

Ipak, Kosanović objašnjava da FakeNews Tragač dekonstruiše vesti u kojima mediji prenose mimove kao istinu, a ne šalu.

Kosanović ističe da mimovi nisu karakteristika samo mladih, već da ih i stariji koriste, samo u drugačijem obliku i dodaje da se preko mimova ne može informisati kao preko medija, ali da ako ne razumemo mim – to znači da nismo upućeni u aktuelnosti o kojima se priča.

Ono što je karakteristično za mimove koje mediji prenose, jeste stereotipizacija, kaže Kosanović. Ipak, on za podkast Reaguj! daje primer kada je medij preneo mim koji je zasnovan na šali, a ipak mogao da uništi život čoveku sa fotografije.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.

Od početka pandemije susretali smo se raznim, teškim stvarima. Nije bilo lako, ali ipak smo smogli snage da budemo solidarni i s vremena na vreme pomognemo najugroženijima. U 75. epizodi podkasta Reaguj! govorimo o dobročinstvu građana Srbije. Pokšaćemo da saznamo da li se nešto promenilo od početka pandemije i da li smo kao društvo postali solidarniji.

Primeri dobre prakse

Prošle godine su tokom vanrednog stanja, Omladinski centar CK13 i Združeni krov nad glavom pokrenuli “Kuhinju solidarnosti”. U ovoj kuhinji, volonterski tim dva puta nedeljno priprema zdrave, besplatne obroke za najugroženije. Kuvaju dva puta nedeljno – utorkom i subotom. Hrana se razvozi i distribuira na više različitih lokacija u gradu. Imaju negde između 70 i 80 korisnika trenutno, s tim da se za neke priprema i više obroka odjednom.

Oktobarska nagrada, jedna od najviših godišnjih priznanja Grada Novog Sada, pored ostalih, uručena je tada volonterima i volonterkama ovog grada. Naime, i mlađi sugrađani su bili u problemu od početka pandemije. Onlajn nastava nije bila dostupna svima. Zato je Volonterski centar Vojvodine došao na ideju i organizovao veliku akciju. Građani Novog Sada donirali su delove računara ili cele uređaje, a potom su volonteri sastavljali te delove. Ovo je prosleđeno deci i mladima koji su morali da prate onlajn nastavu, ali nisu bili u prilici da kupe opremu. Dodeljeno je 27 računara, laptopova, telefona i tableta mladima sa teritorije Novog Sada, uz pomoć volontera, ali i zajednice koja se uključila doniranjem svih tih delova.

Prošle godine je UNICEF pokrenuo platformu “volonterinamreži”. Kako objašnjava Stanislava Vučković iz ove organizacije, glavna motivacija je bila ta da se ponude neke smislene i dobre aktivnosti mladima, koje će im pomoći da se odupru negativnom uticaju pandemije. Akcije kojima se mladi mogu priključiti putem ove platforme veoma su raznovrsne.

Porast broja donacija

Prema izveštaju koji je Catalyst Balkans objavio u maju ove godine, tokom 2020. godine građani i kompanije u Srbiji donirali su više od 90 miliona evra za opšte dobro, što je gotovo tri puta više nego u 2019. godini. Postoji još jedan pokazatelj rasta solidarnosti. Po pitanju dobročinstva Srbija je zabeležila veliki pomak na listi Svetskog indeksa davanja, organizacije Charitable Aid Foundation, skočivši na 48. mesto u 2021. godini sa 129. na kome je bila 2018. godine. Svetski indeks davanja 2021. uključuje rezultate pojedinačnih razgovora sa građanima, a od 2009. godine uključio je 1,6 miliona pojedinaca širom sveta.

Neophodna sistemska promena

Ipak, prema poslednjem izveštaju Republičkog zavoda za statistiku povodom 17. oktobra, Međunarodnog dana borbe protiv siromaštva, u 2020. godini u Srbiji nešto više od petine, odnosno 21,7 procenata stanovnika naše zemlje je bilo u riziku od siromaštva. Ovaj procenat se smanjio u odnosu na 2019. godinu kada je prema proceni Zavoda za statistiku u riziku od siromaštva bilo 23,5 procenata stanovnika Srbije. Za one najugroženije sistem je izvojio 8.800 dinara mesečno kako bi pomogla. Sistemska rešenja nisu dovoljna, jer od 12 meseci pomoć države dolazi samo 9 meseci.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

Za nekoliko meseci biće dve godine otkako je pandemija koronavirusa pogodila svet. Skoro godinu dana dostupna je vakcina koja bi trebalo da omogući povratak u normalnost. Ipak, oni kojima je taj povratak možda i najviše potreban – mladi, najčešće odlučuju da se ne vakcinišu. Zašto je to tako pokušali smo da istražimo u 74. epizodi podkasta Reaguj.

Nekoliko nedelja unazad, situacija sa koronavirusom se pogoršala i svakog dana imamo preko 5.000 obolelih, a oko 50 preminulih od komplikacija koje izaziva ovaj virus. Medicinski stručnjaci, državni zvaničnici i javne ličnosti već nekoliko meseci pozivaju na vakcinaciju kao jedini način da se pandemija koronavirusa stavi pod kontrolu.

Od početka godine dostupne su četiri vakcine u Srbiji – Pfizer-BioNTek, Sputnjik V, Sinopharm, Oxford/AstraZeneca. Svaka vakcina protiv COVID-19 koja je odobrena od strane nacionalnog regulatornog tela je dobar izbor, navodi se na sajtu Vlade Srbije posvećenom vakcinaciji.

Razlozi mladih da se ne vakcinišu

Ipak, prema dostupnim podacima, svega 20 procenata mladih od 18 do 30 godina u Srbiji se vakcinisalo. Studenti u Beogradu su početkom godine igrali kolo uz pesmu “neće gara da primi vakcinu, ne veruje u svetsku medicinu”. Kako bismo saznali zašto mladi ne veruju u efikasnost vakcine – pitali smo ih.

Razlozi koje mladi navode da se ne vaksicnišu su različiti. Prvi razlog je nepoverenje u vlast, političare, politički naklonjene naučnike. Drugi razlog je to što je u pitanju novi virus o kome ništa nismo znali, a informacije o njemu koje su dolazile do javnosti bile su nedosledne. To je dodatno izazvalo nepoverenje kod mladih.

Stefan Štrbac iz Centra za omladinski rad objašnjava da najčešći razlozi zbog kojih mladi ne žele da se vakcinišu uključuju neku vrstu straha ili sumnje u sam proces vakcinacije. Naš sagovornik kaže i da je jedan od razloga zbog kojih mladi imaju skepsu prema vakcinaciji to što tema vakcinacije nije dobro iskomunicirana. Štrbac navodi i da među mladima koji su se vakcinisali ili to planiraju postoje dve grupe – oni koji zaista imaju pozitivan stav prema vakcinaciji, i oni koji su „naterani“ da to urade.

Epidemiološkinja i članica organizacije Ujedinjeni protiv kovida Ivana Prokić smatra da je to nepoverenje posebno istaknuto u Srbiji kod mladih – jer se oni ugledaju na starije oko sebe. Prokić, koja radi u Holandiji, navodi da je tamo 81 posto stanovništva starijih od 12 godina vakcinisano sa dve doze, što je značajna razlika u odnosu na Srbiju.

Epidemiološkinja kaže da joj nije poznata ni jedna kampanja ili strategija za vakcinaciju u Srbiji – osim molbi vlasti putem televizije.

Mitovi o vakcini

Svaka vakcina protiv bolesti COVID-19, navodi se na sajtu Vlade Srbije, prolazi rigorozno ispitivanje kako bi se osigurala njena bezbednost pre nego što počne da se primenjuje. Oni navode da svaki proizvođač vakcine ispunjava stroge kriterijume koji uključuju sisteme kontrole kvaliteta i bezbednosti u procesu proizvodnje, kao i sisteme nadzora nad svim procesima.

U Srbiji kontrolu vakcina sprovodi Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), a u saradnji sa Ministarstvom zdravlja izdaje dozvole za stavljanje vakcina u promet. Osim toga, ova agencija izdaje i sertifikate analize svake serije vakcine koja je dostupna, čime garantuje njihovu pouzdanost, bezbednost i kvalitet.

Nakon početka primene vakcine nastavlja se proces nadzora kako bi se otkrili eventualni neočekivani neželjeni efekti i dalje se pratio učinak vakcine u rutinskoj upotrebi, odnosno da bi se utvrdilo na koji način se može postići najveći zaštitni efekat.

Međutim, i pored svih ovih informacija koje može svako da proveri na raznim medicinskim sajtovima, dolazi do dezinformacija. Marija Vučić, novinarka portala RasKRIKavanje, kaže da nisu samo dezinformacije te koje mlade ljude odvlače od vakcinacije, ali da ipak imaju veliki udeo u tome. Ona kao najčešću dezinformaciju koja dolazi do mladih navodi onu da izaziva sterilitet.

Ipak, čak i kada se lažne vesti raskrinkaju, sama dezinformacija će stići do većeg broja ljudi. Kao rešenje, novinarka Vučić naglašava borbu – kako novinara, tako i institucija, naročito uvođenjem predmeta medijske pismenosti u škole.

Nove mere i mladi

Od subote, 23. oktobra za ostanak u ugostetiljskim lokalima nakon 22 časa potrebna je kovid propusnica koja je ili dokaz o vakcinaciji ili dokaz o negativnim testovima na korona virus. Novu meru, kovid propusnice od 22 časa, epidemiološka Ivana Prokić naziva “kovid obmanom”. Ona smatra da je to prazna priča, kako bi krizni štab i vlada prikazali kako ih navodno zanima javno zdravlje građana – iako mera sama po sebi nema smisla.

Na ovoj epizodi podkasta Reaguj radili su: Nemanja Stevanović, Irena Čučković, Sanja Kosović, Sanja Đorđevič i Iva Gajić.

U 73. epizodi podkasta Reaguj! vodimo vas na jedno, ne baš prijatno, putovanje. Posećivaćemo mesta i ljude u Vojvodini, kako bismo dobili odgovor na pitanje: kakav je život pored industrijskih postrojenja? Ovo putovanje omogućeno je vašim odgovorima na upitniku koji smo postavili na portalu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE.

U upitniku portala VOICE dobili smo ukupno 42 odgovora, iz 18 mesta. Prigovore smo dobili iz Pančeva, Maglića, Bačke Topole, Novog Sada, Bečeja, Kule, Vrbasa, Srbobrana, Kaća, Sremske Mitrovice, Stare Pazove, Sombora, Gložana, Kulpina i Perleza. Pored Vojvođanskih mesta, požalili su nam se i građani iz Beograda, Barajeva i Požarevca.

U ovoj epizodi prenosimo kakva je situacija u većini ovih mesta i na koji način industrijska postrojenja utiču na živote meštana.

Slučaj Perlez

Od ukupno 42 odgovora na upitniku o lokalnim zagađivačima, čak 14 žalbi bilo je na preduzeće Feitiansuje iz Perleza. Ovo malo mesto kraj Zrenjanina bilo je sa najviše prigovora na svog lokalnog zagađivača.

Predstavnica ekološkog društva “Belorepan” Teodora Gavran, doselila se u Perlez pre pet godina. Ona za Reaguj! kaže da je Perlez ranije bilo selo u koje su se doseljavali ljudi. Međutim, kako ona kaže, danas Perlez gubi stanovnike, a za to je mahom krivo zagađenje kineske fabrike za reciklažu Feitiansuje.

“To je jako žalosno. Selo je u stvari jako bogato, kulturno bogato, ta kultura apsolutno je neočuvana. Broj stanovnika se sada smanjuje, jer ne vide rešenje, a vikendom je mnogo strašno. Znači ja sam otišla prošli vikend i dobila sam upalu plućne maramice, a bila sam u Beogradu kad je gorela Vinča. Ja sam očekivala čak i kad sam se selila pre pet godina da će to selo narasti ponovo u opštinu, jer ljudi stalno dolaze i raspituju se, jer je mnogo lepo selo”, priseća se Teodora Gavran.

Ova kineska kompanija je 2018. godine preuzela pogone “Begej-plasta”. Od tada, kako meštani kažu, ne prestaje da pravi probleme. Predstavnik nevladine organizacije “Čuvari Perleza” i meštanin ovog sela, Miroslav Kalanj, objašnjava koje tačno sve probleme pravi ova fabrika za reciklažu.

“Vikendom se uglavnom osećaju neprijatni mirisi. Smeta još što kod kineske fabrike postoji kanal za odvodnjavanje i navodnjavanje, u koji fabrika ispušta zvanično vode koje se prikupe u krugu firme. Takođe, investitor je u momentu proširenja platoa u okviru svog objekta betonirao, a ispod tog betona postoji zakopana količina plastike. Tako da možemo da tvrdimo da zagađuje i tlo. Takođe, od 10 (uveče) do 6 (ujutru) je investitoru zabranjeno da uključi mlin, a eto, dešava se s vremena na vreme da je buka povećana. To ukazuje da ne poštuje sve propise i pravila koja su važeća”, objašnjava Kalanj.

Ova fabrika je već jednom ove godine bila zatvorena zbog pritiska javnosti i medija. Međutim, ona je ubrzo opet otvorena, a problemi su ostali. Teodora Gavran je, zajedno sa uzbunjivačem Aleksandrom Nađ, ujedno bila i u organizaciji protesta. Ona za Reaguj! prepričava šta se dogodilo nakon protesta.

“Uspeli smo da ih zatvorimo sa inspekcijom za zaštitu životne sredine. To jest, nisu imali procenu uticaja. Međutim, posle tih 45 dana ponovo je puštena u rad. Jedino šta su izmenili jeste da su postavili ograde na bedem, koji su prisvojili i koji sada zakonski traže da im se upiše. Oni su se samo zatvorili da unutra ne može da se uđe i ne može da se snima. Sam protest je bio odličan, imalo je svoje efekte, jer pre protesta selo nije bilo udruženo. Malo sam se pribojavala, jer se ljudi bore protiv Rio tinta, Linglonga, Zi Đina – i onda imate malog zagađivača u Perlezu koji zapošljava šest ljudi, a upropastio je toliko. Plašila sam se kako će to izgledati drugim organizacijama, međutim, svi su bili šokirani kad su videli”, kaže Gavran.

Miroslav Kalanj kaže da nadležni delimično rade svoj posao i to isključivo kada se pojavi problem na koji aktivisti i meštani skreću pažnju. Sa druge strane, po njegovim rečima, strani investitor poštuje staro srpsko pravilo “ako prođe – prošlo”. On ističe da iza zagađenja stoji profit.

“Sve to šta oni rade stvari, ono šta oni zagađuju – tako ubiraju veći profit. Ako nećete da zagađujete, vi morate da investirate u nešto šta je prečišćač, filter, separator. Ako ne investirate u to, to znači da ste taj novac zadržali za sebe”, napominje Kalanj.

Šta kažu stručnjaci?

Igor Jezdimirović iz Udruženja Inženjeri zaštite životne sredine smatra da industrijska postorojenja ne smeju da pređu dozvoljenu koncentraciju štetnih materija koje izbacuju u životnu sredinu, kako joj ne bi naštetili.

“Sve to zavisi od maksimalno dozvoljenih koncentracija, koje se smatraju da dok god smo ispod ih maksimalno dozvoljenih koncentracija sa zagađujućim materijama, one nemaju štetan efekat na zdravlje ljudi. Kada se one prekorače, u zavisnosti od perioda prekoračenja, tačnije vremenskog okvira, one imaju posledice na zdravlje ljudi. Znači u zavisnosti od toga koliko ste dugo izloženi zagađujućim materijama koje su iznad te maksimalno dozvoljene koncentracije, i naravno, u zavisnosti koje su pitanju zagađujuce materije”, kaže Jezdimirović.

Međutim, postavlja se pitanje: zašto industrijska postrojenja ne poštuju propisane mere, već se odlučuju da plate kaznu? Jezdimirović kaže da je to tako jer na taj način jeftinije prolaze, a sve dok se to ne promeni, neće se ni zaustaviti zagađivanje.

“Ono što bi trebalo da se izmeni jeste da se prvo država obaveže i počne da radi svoj posao u onom smislu da možemo da se pouzdamo u podatke koje dobijamo. S druge strane, da se maksimalno dozvoljenje koncentracije usklade sa onim maksimalno dozvoljenim koncentracijama koje važe u Evropskoj uniji. Takođe, dok god živimo u sistemu gde je vama jeftinije da zagađujete i plaćate kazne, umesto da uložite u zaštitu životne sredine, bojim se da imamo ozbiljan konflikt između industrije sa jedne strane, i sa druge strane ljudi koji trpe eventualno zagađenje koje može nastati”, napominje on.

Kada je reč o problemima sa zakonima, sagovornik podkasta Reaguj! profesor Slobodan Milutinović sa Fakulteta zaštite na radu Univerziteta u Nišu, navodi da je sa njima sve u redu i da su usklađeni sa evropskim zakonodavstvom. Međutim, ističe Milutinović, najveći problem sa primenom zakona jeste kad je reč o proceni uticaja – ne vodi se računa o zakonima.

“Po meni najveći problem je to što postojeća zakonska regulativa koja se odnosi na analize, odnosno, procene uticaja na životnu sredinu se ili radi, da ne budem previše kritičan i da ne kažem nestručno, ali stvarno mislim da ima takvih nestručnih analiza ili se u nekim slučajevima čak i grade postrojenja koja nemaju odgovarajuće procene uticaja na životnu sredinu”, kaže Milutinović.

Tokom prethodne godine organizovano je mnogo ekoloških protesta, a Jezdimirović smatra da su oni ključni za promene.

“Protesti predstavljaju otvoreni bunt naroda protiv nečega sa čime se ne slažu. Jedini koji mogu da promene jeste lokalno stanovništvo koje ne želi određene stvari. Skrivanje nekih podataka je dovoljan razlog da se vi zabrinete za nešto. Industrija mora da nauči da mora biti transparentna, da odgovara lokalnoj sredini, i da to što je on investitor i što će doneti ekonomski preporod nekom mestu, ne znači tom mestu ništa ako pola tog stanovništva u tom mestu bude obolelo od zagađenja koje ta industrija bude proizvela”, ističe Jezdimirović.

On naglašava da uz dobre mere, život pored industrijskih postrojenja može biti sasvim u redu, a kao primere dobre prakse navodi dva evropska grada.

“Recimo Beč ima četiri spalionice, od kojih je jedna u samom centru grada, Budimpešta ima svoju spalionicu isto koja je u samom centru grada. Međutim, kada posmatramo Srbiju, veliki deo industrijskih zona ranije je pravljen na obodima grada, a danas je to vrlo blizu naseljenih mesta. To je problem, jer zaštita životne sredine nije prioritet u zemlji Srbiji i mali je stepen poverenja ka lokalnim samoupravama ili bilo kom nivou vlasti kad je u pitanju merenje parametara životne sredine”, smatra Jezdimirović.

Na ovoj epizodi su radili: Iva Gajić, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Sanja Đođrević.

Kako se 10. oktobra obeležava Svetski dan mentalnog zdravlja, u ovoj epizodi podkasta Reaguj! bavimo se baš ovom temom, ali i tabuima koji je prate. Pitamo stručnjake koliko su takvi tabui rasprostanjeni, kako utiču na ljude i na koji način se možemo izboriti sa njima.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, navodi BBC na srpskom, u Srbiji pet odsto populacije pati od depresije, inače drugog uzroka smrtnosti među mladima od 15 do 25 godina. Međutim, iako su mentalni problemi žarište, neretko se javljaju mitovi koji su u vezi sa mentalnim zdravljem. Neke od tih mitova pokušali smo da pronađemo.

Portal Medik.rs, navodi 11 mitova u vezi sa mentalnim zdravljem.

Prvi mit, navode, jeste da su problemi sa mentalnim zdravljem retki. Ipak, pozivajući se na podatke Svetske zdravstvene organizacije – oko 450 miliona ljudi ima neki problem, i zato ova organizacija navodi da su mentalni poremećaji “među vodećim uzrocima lošeg zdravlja i invaliditeta širom sveta“. Sledeći mit koji portal Medik.rs navodi jeste da su osobe sa problemima sa mentalnim zdravljem radno nesposobni. Jedan od mitova je i taj da su problemi sa mentalnim zdravljem znaci slabosti, a drugi da ljudima koji imaju prijatelje ne treba psihoterapeut. Još jedan mit koji navodi ovaj portal jeste i da su problemi sa mentalnim zdravljem trajni, što nije tačno, kao ni da su sve osobe sa mentalnim problemima nasilne prema drugima ili prema sebi.

Kako objašnjava Jovan Grubić iz Centra za razvoj i rast ljudskog potencijala Ubuntu, psihoterapija je namenjena svima – tinejdžerima, mladima, studentima, starima, ali je važno i pitanje kome je ona zaista potrebna.

“Terapija je potrebna ljudima koji imaju poteškoća sa adaptacijom i sa sigurnošću. To su ljudi koji imaju depresiju, anksioznost, panične napade ili imaju problema na poslu, u porodici ili na fakultetu. To takođe može biti neka osoba koja želi da radi na svojoj asertivnosti, koja želi da radi na odnosima sa bliskim osobama ili ima problema sa stresom. Sve su to problematike koje se obrađuju na psihoterapiji”, objašnjava Grubić.

Naučna saradnica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Milica Lazić ističe da je tema mentalnog zdravlja više tabuizirana među starijom populacijom. Ona naglašava da je ipak briga o mentalnom zdravlju normalizovana usled pandemije koronavirusa.

“Što se tiče samih tih nekih uzrasnih razlika u odnosu prema svom i tuđem mentalnom zdravlju, istraživanja pokazuju da su mladi, naročito oni mladi koji su u procesu sticanja nekog obrazovanja, spremniji da govore o mentalnom zdravlju i da ono više nije toliko škakljiva tema za tu populaciju”, kaže Lazić.

Pandemija je, osim opasnosti po zdravlje i straha za bezbednost, donela i potpuno izmenjen kontekst obrazovanja, rada, kretanja, okupljanja, ponašanja, provođenja slobodnog vremena, života sa porodicom i partnerima. Upravo zbog toga, prošle godine, Krovna organizacija mladih, uz podršku Misije OEBS-a Srbiji, objavila istraživanje pod nazivom “Život mladih u Srbiji: Uticaj kovid 19 pandemije”. Njihovo istraživanje je realizovano kroz onlajn upitnik za mlade od 15 do 30 godina. Taj uzorak je stratifikovan na osnovu godina, pola, prebivališta, tipa naselja, nivoa obrazovanja i radnog statusa. Programska koordinatorka KOMS-a Anja Jokić, za podkast Reaguj! kaže da je ideja bila da se mapira uticaj pandemije na mlade, kako tokom samog vanrednog stanja, tako i nakon istog.

“Tu smo mapirali nekoliko oblasti, kao što su: zapošljivost mladih, njihov rad, njihovo obrazovanje, ali između ostalo i njihovo zdravlje generalno, uključujući mentalno zdravlje i uticaj pandemije na ove oblasti”, objašnjava Jokić.

Sagovornik podkasta Reaguj! Jovan Grubić rešenje problema tabuizacije mentalnog zdravlja i psihoterapije vidi u otvorenom razgovoru o ovoj temi na svim nivoima društva.

“Samom pričom o tome i samim saznanjem da je to nešto što je zaista pozitivno i nešto što može zaista da pomogne ljudima, dovoljna stvar je da sam taj tabu polako nestaje”, zaključuje Grubić.

Na ovoj epizodi su radili: Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević i Iva Gajić.

Kako se u Srbiji neguje multikulturalnost? U prethodnim emisijama govorili smo o tome sa kojim se problemima pripadnici nacionalnih zajednica susreću. U 71. epizodi navodimo primere dobre prakse za očuvanje kulturnog diverziteta. 

Rusinska škola deo UNESCO kluba

Osnovna i srednja škola sa domom učenika “Petro Kuzmjak” u Ruskom Krsturu, jedinstvena je škola u svetu, jer jedina održava nastavu na rusinskom jeziku. O ovoj školi pričali smo u nekoliko navrata, kao na pirmer kada smo govorili o tome koliko je dostupnost obrazovanja na maternjem jeziku važna, jer ne samo što doprinosi očuvanju nacionalne kulture, ono čini i manjinsku zajednicu na okupu i sprečava asmilaciju. Naša sagovornica iz 65. epizode, Olenka Živković iz Ruskog Krstura, koja je, kao i njena deca, pohađala ovu školu za podkast Reaguj! ilustruje važnost ove institucije, koju prepoznaje i UNESCO.

“To je način na koji održavamo sebe, odnosno naše postojanje, jer kroz jezik, kulturu i sve to, sprečava se asimilacija. Mislim, moj suprug nije Rusin, ali živimo u Krsturu i smatramo oboje da nam se deca obrazuju na ruskinskom, maternjem jeziku. Mojoj deci je to maternji jezik”, objašnjava Živkovič.

UNESCO klubovi se bave globalnim temama koje imaju uticaj na lokalno stanovništvo. Njihove aktivnosti se baziraju na solidarnosti i razmeni u oblasti obrazovanja, nauke i kulture u skladu sa nacionalnim prioritetima i kulturnim specifičnostima. Njihov rad podrazumeva organizovanje aktivnosti kao što su obeležavanje međunarodnih datuma, zaštita životne sredine i kulturne baštine, organizovanje različitih predavanja, seminara, radionica, festivala itd. 

Bunjevački kao službeni jezik

Odbornici Skupštine Grada Subotice, šestog maja ove godine, jednoglasno su usvojili izmene Statuta Grada čime je, pored srpskog, mađarskog i hrvatskog, bunjevački jezik ušao u službenu upotrebu u ovom gradu.

Tako je Subotica postala prvi grad u Srbiji koji je bunjevačkoj zajednici omogućio ravnopravnu upotrebu jezika i pisma.

Baš o tome smo u 60. epizodi, koja nosi naziv “Izvini, ne razumem te”, razgovarali sa predsednicom Bunjevačkog nacionalnog saveta Suzanom Kujundžić Ostojić. Ona je još tada rekla da je bunjevačka zajednica samo na standardizaciji jezika radila oko 15 godina, a da je sama procedura za donošenje odluke da je to službeni jezik trajala negde oko pola godine.

“Mislim da je to univerzalno pravo za sve nacionalne manjine, da imaju pravo da čuvaju svoj maternji jezik, koji već samim tim što su nacionalna manjina, pripadaju određenoj vrsti ugrožene kategorije, u smislu očuvanja jezika i kulturnog identiteta i svega što ide sa tim”, navela je ona.

Slovenački kao izborni predmet

Prema popisu Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Slovenaca u Srbiji je bilo skoro 21 hiljada, a najmanji broj Slovenaca ima za vreme socijalističke Jugoslavije pred sam raspad – tek nešto više od osam hiljada. Prema poslednjem popisu iz 2011, Slovenaca ima nešto više od četiri hiljade.

Slovenci su u Srbiji nastanjeni uglavnom u urbanim naseljima od Subotice do Leskovca, i upravo zbog te raštrkanosti ni u jednom naselju nemaju zakonsku normu od 15 procenata stanovništva kojom bi slovenački jezik dobio status službenog jezika nacionalne manjine.

Međutim, nedavno je Nacionalni savet slovenačke nacionalne manjine uspeo u dogovoru sa Ministarstvom prosvete da organizuje nastavu slovenačkog jezika kao izbornog predmeta u dve škole u Novom Sadu, navodi Saša Verbič, predsednik Nacionalnog saveta Slovenaca.

“Što se tiče službene upotrebe jezika, mi to nemamo zato što je tu limit 15% u nekoj lokalnoj zajednici. Međutim, mi smo uspeli da sa Ministarstvom prosvete Srbije uvedemo slovenački jezik kao izborni jezik u dve škole u Novom Sadu, a nadamo se da će se to vremenom i proširiti. Mogu da kažem da postoji veliko interesovanje i kod ljudi koji nisu slovenačkog porekla za učenje tog jezika”, navodi Verbič.

A upravo slovenački se pored nemačkog, rusinskog, rumunskog i znakovnog jezika mogao naučiti i ovog leta na novosadskoj plaži Štrand. Tokom leta bilo je održano deveto izdanje manifestacije “Pod krošnjama na Štrandu”, koje organizuje Novosadska gradska biblioteka sa još nekoliko organizija. Svakog leta, deca od 5 do 12 godina i mladi od 13 do 19 godina, imaju prilike da na plaži nauče neki od manjinskih jezika. 

Ovaj podkast je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.

Na epizodi su radili: Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.