Kada ste poslednji put bili u prilici da ozbiljno shvatite kovani novac? Globalna i lokalna pandemijska kriza uticala je na to da istu novčanicu možemo da menjamo za mnogo manje stvari nego što smo to mogli pre par godina. Međutim, nije samo kovid uticao na smanjenu vrednost novca. U ovoj epizodi govorimo o inflaciji.

Osim pandemije, na inflaciju u našoj zemlji utiče i stanje na globalnim berzama, ali i nemar prema domaćim poljoprivrednicima. Što se ne plati na mostu, platiće se na ćupriji, pa umesto subvencija, penale ćemo davati na pijaci.

Preduzetnik Stefan Knežić iz Keteringa Index Anđela iz Petrovaradina kaže da je porast cena doveo do velikih gubitaka.

„Gubitak novca se odnosio na to što je povećanje cena išlo jako brzo, i dok vi stignete da promenite vaše cene, da objasnite vašim mušterijama, da im pošaljete dopis ili kako god, prođe vreme i u samom tom periodu dok vi završite taj proces kod vas, plaćate skuplju hranu i onda je apsolutno manja dobit“, objašnjava Knežić i dodaje da je problem i što je teže raditi nabavku, jer cene ne mogu se predvide.

Kada rastu cene, potrebno je da porastu i plate kako bi radnici i dalje imali istu kupovnu moć, ali to se dešava neuravnoteženo. Zbog velikih gubitaka same firme bilo je teško povećati plate radnika, objašnjava Knežić.

„Mi smo se trudili da podignemo našim radnicima plate, jer povećanje cena apsolutno otežava i njima život, i sada ako neko imao platu 50.000 pre mesec dana, to nije isti iznos kao sada. Međutim, to je bilo otežano, jer i usled tog povećanja cena i dobitak firme je bio znatno manji“, navodi Knežić.

Osim na preduzetnike, inflacija utiče i na poljoprivrednike, koje je dodatno pogodio porast cene goriva i đubriva. Nedavno zamrzavanje cene dizela, kao i cena nekih osnovnih životnih namirnica oročeno je do perioda izbora, pa osim marketinškog nema druge svrhe, objašnjava Slađana Glušević iz Agro Smarta, portala pametne poljoprivrede.

„Poljoprivrednici su sa pravom nezadovoljni. Ranije su imali mnoge olakšice, kao što je regresirano gorivo. Sada od toga ništa nemaju, osim najskupljeg goriva u Evropi. Zaista nije jasno kako država može da bude slepa na te probleme“, navodi naša sagovornica.

Inflacija nastala kao posledica pandemije brine ekonomske stručnjace već mesecima. Tako je i Institut za međunarodne ekonomske studije iz Beča u Zimskoj prognozi procenio da je visoka inflacija najveći rizik za ekonomski oporavak u regionu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, te su ocenili da je taj rizik veći i od same pandemije, prenosi Nova Ekonomija.

Tako je i rat u Ukrajini pogoršao situaciju. Nakon ruske invazije na Ukrajinu – akcije su pale na berzama širom sveta. Kako N1 prenosi, šok od ruskog napada na Ukrajinu izazvao je strah na tržištima kapitala i podigao pritisak na visoku inflaciju, koja svakako već opterećuje svetsku privredu.

Pored ljudske patnje, čini se da će ovaj sukob uticati na još veći porast cena. Kako N1 navodi, Rusija i Ukrajina su, pored energetskih proizvoda, vodeći proizvođači žitarica i druge robe, a ovaj rat i sankcije bi mogle da poremete globalno snabdevanje.

Na podkastu radile Sanja Kosović, Irena Čučković, Iva Gajić i Sanja Đorđević.

Zbog konstantnog nedostatka vode, svakodnevno umire gotovo pet hiljada ljudi. Svaka treća osoba, što je oko 2,2 milijarde ljudi, nema bezbedan pristup pijaćoj vodi, govore podaci Ujedninjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije. Tako je u svetu, a kako je kod nas? U 89. epizodi govorimo o nedostatku pijaće vode u Vojvodini.

Tanja Ćirić jedna je od 125 ljudi koji su popunili upitnik na sajtu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE. Ona je za podkast Reaguj! opisala kako izgleda voda u Zrenjaninu.

“Kad smo bili mali svi znamo šta smo učili u školi o vodi – da treba da bude tečnost bez boje, ukusa i mirisa kada. Kada odrastate u Zrenjaninu brzo shvatite da voda ima i miris i ukus i boju. Postoje dani kada je nemoguće čak i da se normalno istuširate, pošto voda smrdi na kanalizaciju. Voda je masna. Imate utisak kada se tuširate da nikad niste ispravli dovoljno sapun. Ja vodu ne pijem već jedno 20 godina, tako da ne znam kakvog je ukusa. Ne kuvam sa tom vodom. Moja ćerka koja ima 13 nikad nije pila vode sa česme. Tako da voda je žuta, masna, smrdi”, objasnila je Ćirić.

Tanja Ćirić troši oko 3000 dinara mesečno, a 36.000 godišnje. Ako dodamo i račun za vodu, godišnja cifra približi se 50.000. Kako piše u studiji pod nazivom Fabrika žednih, slučaj zrenjaninskog postrojenja za preradu vode, nakon mnogo obećanja, velikog broja istraživanja, pilot-projekata i ugovora, stanovništvo Zrenjanina na nabavku ispravne vode dnevno potroši oko 20.000 evra. Posledice, naravno, najviše pogađaju one koji su već ugroženi. Mnogi od onih koji nemaju novca za flaširanu vodu koriste vodu iz vodovoda i time ugrožavaju svoje zdravlje, piše u studiji na kojoj su radili organizacije CRTA, Pravo na vodu i Polekol.

U anketi koju smo sproveli na sajtu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra VOICE, tek 21 odsto građana reklo je da ima pristup čistoj pijaćoj vodi sa česme. Čak 80 odsto ispitanika iz Vojvodine nema redovan pristup vodi za piće.

Uprkos neispravnosti vode za piće, 80 odsto navelo je da račun za vodu plaća po punoj ceni. Pored ovog troška koji ne bi trebalo da se plaća, građani su prinuđeni da se okrenu alternativama – da kupuju vodu ili koriste filtere. Cena koju građani dodatno plaćaju za pijaću vodu kreće se od 400 do oko 12.000 dinara. Jedan od građana naveo je kako koristi filtere za vodu koji se moraju menjati godišnje, što košta 5000 dinara, dok je sam aparat za prečišćavanje koštao 1000 evra.

U dokumentu koji nosi naziv Zdravstveno stanje stanovništva AP Vojvodine za 2019. godinu Instituta za javno zdravlje Vojvodine, navodi se da je prečišćena hlorisana voda za piće tokom 2019. godine bila dostupna u svega 16 od ukupno 45 opština, što je 38 odsto na teritoriji Vojvodine. Ispravne vode ima samo u Novom Sadu i naseljima priključenim na novosadski vodovod, zatim Bačkoj Palanci, Despotovu, Vrbasu, Bečeju, Beočinu, Srbobranu, Odžacima, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Rumi, Subotici i Bačkoj Topoli.

U Sremu najveći problem predstavljaju mangan i arsen. U Južnoj Bačkoj amnoijak i arsen. Na severu Bačke arsen i gvožđe, dok je na zapadu najveći problem samo arsen. Srednjebanatski okrug najviše muči kalijum-permanganat, ali i arsen kao i Severni Banat. Samo je u južnom Banatu problem gvožđe i mangan, ali ne i arsen.

Kako piše u istraživanju Fabrika žednih, trajnija izloženost arsenu preko vode za piće i kroz hranu može dovesti do razvoja različitih oboljenja i porasta učestalosti oboljevanja. Dugotrajna izloženost arsenu može izazvati i rak bešike i pluća. Međunarodna agencija za istraživanje raka klasifikovala je arsen i njegova jedinjenja kao kancerogena i definisala da je arsen u vodi za piće kancerogen za ljude.

Na epizodi radile: Sanja Đorđević, Irena Čučković, Sanja Kosović i Iva Gajić.

U epizodi su korišćeni zvukovi sa sajta freesound.org, i to 1 i 2.

Novu, 88. epizodu podkasta Reaguj! posvetile smo NFT-jevima. Šta je to, pitate se? E pa, nismo ni mi sigurne. Zato u ovonedeljnoj epizodi zajedno pokušavamo da otkrijemo, a samim tim i objasnimo šta je taj NFT, zašto se toliko priča o njemu u poslednje vreme, ali i da li njegova popularnost ima veze sa pandemijom.

IT stručnjak, Goran Milovanović, iz konsultanske kuće za nauku podataka, istraživanja i inžinjering, Data Kolektiv, objašnjava NFT na sledeći način.

“Ako pogledate kriptovalute, ono što znate je da su to digitalni zapisi koji se nalaze na specifičnoj vrsti, bazi podataka. Ona se naziva blokčejn. Samo to ime NFT dolazi iz tog kripto-sveta. Veoma su slični na način na koji se zapravo realizuju u kripto-novcu. Sam NFT u imenu nosi ono što je njegova korenita odrednica, ono što je razlika između njega i neke kriptovalute. Jer samo ime kaže „non-fandžbl-token“ token koji nije razmenjiv. Nešto što se upisuje na blokčejn, što predstavlja jedan digitalni zapis ali nije razmenjiv”, objašnjava on i dodaje da se NFT može pojaviti u bilo kom obliku.

Sa druge strane, digitalni umetnik Vladimir Popov objašnjava da je neka generalna definicija NFT-ja – non fungible token, odnosno oni su oblik tokena koji služi kao digitalni ugovor.

“To je decentralizovani prostor gde vi šta god da uradite u tom ekosistemu, ostaje zabeleženo zauvek kroz programski kod i kroz te pametne ugovore. Non-fungible token, odnosno NFT, je jedan digitalni fajl ili pametni ugovor, ili jedan token, koji je unikatan, znači ne može da se replicira. Nije sad kao valuta pa da imate da je jedan bitkoin, da ga ima ne znam nekoliko miliona ili milijardi, nego je ovo unikatno, kao i umetničko delo, kao i bilo koji jedinstven predmet”, navodi Popov.

Kako su i na portalu Belgradecrypto objasnili: Non–Fungible Token se ponaša kao kriptovaluta – ona postoji na blokčejnu, ima vrednost, i sa njima se može trgovati. NFT je vizuelno upečatljiv, te se samim tim može nazvati i NFT stvaralaštvom ili još jednostavnije NFT digitalnom imovinom. Ovaj nezamenljiv token, ipak, nije samo digitalna slika, već NFT može biti i video, montaža, mim, sličica, kartica, predmet za igrice – maltene bilo šta, ali da je u digitalnom svetu.

Mada NFT može biti mnoštvo toga: ovaj nezamenljivi token je najpoznatiji upravo u umetničkoj industriji. Tako i digitalni umetnik Vladimir Popov trenutno koristi NFT za umetnost. Zajedno sa svojim kolegom namestio je jednu digitalnu kolekciju gde imaju određenu količinu NFT-jeva i gde ljudi mogu da kupe taj NFT.

“Mi smo namestili tu ideju da kroz NFT namestimo digitalni strip koji će biti dostupan ljudima koji budu imali, posedovali NFT iz tog univerzuma, sa tim likom, na primer. I onda imate tu sličicu, uzeli ste NFT i možete da pročitate segment stripa ili ceo strip ili to ćemo još videti kako će roadmap da se razvija u budućnosti. To je otprilike bila ideja za naš projekat i za moj projekat kako sam ja koristio NFT”, navodi on.

Za ulazak u sferu NFT-jeva odlučio se i EXIT festival početkom februara, kada je najavio da ulazi u “Metaverse” i lansira svoju NFT kolekciju u saradnji sa muzičarima. Kako kaže portparolka Exit festivala Milica Dragomirović, Exit je ušao u NFT svet jer prate tehnološki razvoj.

“Srbija nije nužno prvo mesto na koje pomislimo kada pomislimo na NFT, ali postoje festivali koji su u to već ušli, recimo Koačela, tako da je naš instinkt bio da pratimo sve šta se razvija. Metaverse će izvesno da se desi, a naša ideja i želja nije da zamenimo Exit, već da imamo najbolje od oba sveta – i virtuelnog i živog. Idemo na Metaverse, ali ostajemo na tvrđavi, zato će naši NFT biti multidimenzionalni, kako bismo ih koristili i uživo i virtuelno. Želimo da budemo deo takve jedne zajednice i tehnološkog napretka, jer zašto ne bismo bili tu. Modni brendovi su tu, festivali su tu, zapravo razni umetnici ulaze u priču, a mi zastupamo umetnike, tako da je to sasvim logičan korak”, navodi Dragomirović.

Po njenim rečima, pandemija je značajno uticala na položaj umetnika. Metaverse i NFT su način da se umetnici vrate u centar pažnje i da izađu iz podređenog položaja koji su im nametnule striming platforme, kaže Milica.

“Muzička industrija funkcioniše danas tako da, ako izuzmeno nastupe koji su muzičarima najprofitabilniji, koje smo izgubili tokom kovida, vraćamo se samo na striming platforme. Mi tim platformama plaćamo mesečne članarine i imamo pristup celoj diskografiji svih muzičkih umetnika. To je super za nas korisnike, a sa druge strane to muzičare stavlja u podređenu poziciju. Promotivno to gubi veliki smisao. Zato nam Metaverse daje opciju da imamo eksluzivnost koji smo imali ranije kao sa CD-ovima. Vraćamo se u intimniji momenat nas i muzičara, a istoveremeno, taj komjuniti nam daje da budemo bliži sa samim muzičarima. Ovo je način da ih vratimo u centar pažnje”, smatra ona.

U ovoj epizodi podkasta Reaguj! korišćeni su zvukovi sa sajta freesound.org, i to 1, 2, 3, 4 i 5.

Na podkastu rade: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Irena Čučković i Iva Gajić.

Ovu epizodu podkasta Reaguj! posvetile smo važnoj temi koja je poslednjih nedelja aktuelna u medijima. Govorimo o tome kakav je tretman trudnica i porodilja u Srbiji, ali i kako je pandemija koronavirusa uticala na to.

Aleksandra Bilinović imala je prirodni porođaj početkom novembra prošle godine, a u bolnici je provela tri dana. U bolnicu je ušla dan pred porođaj, a kako ona kaže, generalno je zadovoljna uslovima u kojima se porađala. Aleksandra za podkast Reaguj! objašnjava kakve mere su bile na snazi na porodiljskom odeljenju.

“Mere su bile takve da nije bilo poseta, morala sam da pazim da uvek imam masku na licu i da ne budem u velikom kontaktu, znači da budem odvojena od crvene zone, da se ne šećkam po bolnici. Što se tiče pravila za dolazak na porođaj, pre nego što te sprovedu na odeljenje vrše testiranje, ukoliko si negativan ideš u zelenu, a ukoliko si pozitivan u crvenu zonu. Nakon toga, sve ide regularno kao i pre korone, osim što nema poseta i moraju da se nose maske. Bebu sam videla odmah nakon porođaja i zajedno sa mnom je sprovedena u sobu, tako da sam sve vreme bila sa njom u sobi. Partner nije mogao da dođe da je vidi, jedino je mogao da dođe po nas kada smo izlazili iz bolnice”, priča Aleksandra Bilinović.

Eleonida Kopilović se porodila u septembru 2020. godine, a za razliku od Aleksandre, imala je carski rez i u bolnici je provela sedam dana. Za uslove kaže da su bili korektni, za lekare da su bili odlični, a što se babica tiče – kako koja, neke su bile pažljive, a druge – nezainteresovane.

Statistika pokazuje da tretman pacijentkinja u porodilištima u Srbiji nije na zavidnom nivou. Centar za mame je već skoro godinu dana deo jednog velikog istraživanja koje vodi Pedijatrijski institut iz Trsta i koji se bavi procenom nege u porodilištima u čitavom svetu, odnosno u evropskom regionu Svetske zdravstvene organizacije. U ovom projektu učestvuje 19 zemalja, a prvi rezultati objavljeni su na osnovu istraživanja u 12 država. Centar za mame je na ovom projektu partner za Srbiju. Kako objašnjava Jovana Ružičić iz ove organizacije, dosadašnji rezultati pokazali su da je u svih 12 posmatranih zemalja urušen kvalitet nege i brige o porodiljama.

“Rezultati za Srbiju, nažalost, nisu baš sjajni. Nemamo slično istraživanje pre pandemije, ali ono što znamo iz našeg iskustva je da je veliki problem odnos prema porodiljama. I sada su mame u ovom istraživanju rekle da nisu bile zadovoljne tim aspektom, od toga da se nisu osećale kao da imaju aktivnu ulogu u svom porođaju, do toga da se često nisu pitale šta se pred njima dešava. Broj žena koje nisu dobile lekove za ublažavanje bolova tokom porođaja je 46,2%. Dakle, skoro polovina žena u Srbiji tokom pandemije nije mogla da primi epiduralnu anesteziju, dok je taj broj samo 4,6% u Francuskoj”, objašnjava sagovornica podkasta Reaguj!

Kada je reč o zaštiti prava porodilja i pacenijata i pacijentkinja uopšte, razgovarale smo sa advokatskom pripravnicom u kancelariji Beljanski Angelinom Ilić. Ona objašnjava da je neophodno da su pacijenti i pacijentkinje upoznati sa svojim pravima.

“Mislim da je u ovakvim situacijama najvažnije da pacijent bude upoznat sa sledećim: prvo, koja su moja prava, drugo – kako mogu da ih zaštitim, i na kraju, kome mogu da se obratim radi njihove zaštite. Mnogobrojna prava su zagarantovana našim Zakonom o pravima pacijenta, dakle, ona su sveobuhvatno regulisana. To su sada pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, na informacije, na preventivne mere, na obaveštenja…”, kaže Angelina Ilić.

Na podkastu rade: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Irena Čučković i Iva Gajić.

Za novčanu pomoć od 100 evra za mlade od 16 do 29 godina prijavilo se 1.019.796 ljudi, a kako je ministar finansija Siniša Mali izjavio, za ovu meru država je izdvojila oko 12 milijardi dinara. Na ovaj način se ne rešavaju suštinski problemi mladih, a ova mera se može okarakterisati i kao politički uticaj na neglasače po prirodi.

Politikolog i izvršni direktor Instituta za evropska pitanja Naim Leo Beširi povod za isplatu jednokratne državne pomoći ocenjuje kao pokušaj da se obezbede glasovi jednog dela mladih ljudi na predstojećim izborima.

„Prosto je i slepima jasno šta predsednik želi ovim da poruči i da uradi – jeste da ovih 100 miliona evra koje će potrošiti iz državne kase, mimo bilo kakvog ovlašćenja, je kupovina glasova mladih ljudi. Dati im sto evra kao jednokratnu pomoć, pod izgovorom da je pomoć za kovid, pokušava da obezbedi barem deo te glasačke mašinerije. Da je to tako videli smo i kasnijim komentarima predsednika da ako on ostane na vlasti da će dobiti još 100 evra”, objašnjava politikolog.

Redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Nišu Boban Stojanović navodi da ova “helikopter“ praksa nije vezana samo za Srbiju, ali da se novac daje mnogo više nego u drugim zemljama. Zamera što se novac daje neselektivno, jer mladi ljudi imaju različite potrebe. Jednokratna pomoć ne rešava sistematske probleme mladih.

“Mladima je bitnije da imaju perspektivu u svom životu od jedne jednokarne pomoći iz koje će oni kupiti trenericu ili patike. Mladi traže sigurnost u zemlji, motiv da ne odu u inostranstvo. Možda je bilo bolje ulaganje u obrazovanje”, navodi profesor Stojanović.

Dajna Marinković iz Centra za omladinski rad kaže da iz perspektive omladinskog rada, čiji je fokus i interes dobrobit mladih, mera jednokratne pomoći mladima od 100 evra je baš to – jednokratna, odnosno nije usmerena na sistemsko rešavanje problema sa kojima se mladi suočavaju. Neka od tih rešenja su izmene zakonadavnog okvira koji se tiču mladih, kao što je na primer aktuelna izmena Zakona o mladima i izrada potpuno nove nacionalne strategije za mlade.

“To je samo početak onoga šta sve može da se uradi i mi opet kao Centar za omladinski rad mislimo da upravo ovakav početak treba da stvori neke preduslove za unapređenje položaja mladih u našem društvu, odnosno u Srbiji”, navodi Marinković za podkast “Reaguj!”.

Osim o ovome, slušaćete i o načinima na koji su druge zemlje rešavale probleme izazvana pandemijom kod mladih.

Na podkastu rade Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

Antibiotik čije je pakovanje lekar prepisao do pola, analgetik koji je previše dugo stajao u fizoci “zlu ne trebalo”, probiotik koji sada već ima kontraefekat – sve ovo dugo stoji u kućnim apotekama. Ipak, svi ovi lekovi, zajedno sa baterijama i ostalim električnim otpadom, ne idu u redovnu kantu za otpatke. Ovaj otpad se tretira na drugačiji način, a upravo to je tema 85. epizode podkasta Reaguj! Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Medicinski otpad je otpad koji nastaje u objektima zdravstvene zaštite ljudi i životinja i deli se na dve vrste. Neopasan otpad svrstava se u klasični komunalni otpad. Opasan medicinski otpad je onaj koji zahteva posebno postupanje, a to je farmaceutski otpad, zatim oštri predmeti, otpad zagađen krvlju i telesnim tečnostima, delovi tela, infektivni, hemijski, otpad sa teškim metalima, boce pod pritiskom. Za njega je predviđeno posebno odlaganje o čijoj je proceduri dužan da se stara proizvođač otpada koji proizvodi više od 200 kilograma opasnog medicinskog otpada godišnje. Proizvođač je takođe dužan da smanji količinu otpada na nužno, kao i da ga sortira na opasan i neopasan. On takođe, mora da ima ugovor sa pravnim licem koji će taj otpad tretirati.

Osim što je upravljanje ovakvim otpadom strogo pravno regulisano, proizvođač otpada je dužan da podatke o količini otpada po vrstama dostavlja Agenciji za zaštitu životne sredine.

Ukoliko kod nas ne postoje odgovarajući uslovi da se opasan medicinski otpada odloži na ekološki prihvatljiv i efikasan način, medicinski otpad bi trebalo da se izveze.

Što se farmaceutskog otpada tiče, Zakon o upravljanju otpadom nalaže apotekama da preuzmu medicinski otpad od građana i da ga distribuiraju dalje u svrhu recikliranja ili bezbednog odlaganja. Apoteke u svojim prostorijama moraju da poseduju poseban kontejner gde bi građani mogli da odlože medicinski otpad, a apoteke moraju da vode posebnu evidenciju koju će dostaviti Agenciji za zaštitu životne sredine. Apoteke moraju na vidnom mestu da istaknu da prikupljaju neupotrebljene lekove građana i to bez naknade.

Građani po zakonu, neuotrebljene lekove za ljude i životinje moraju da predaju apoteci. Otpad koji sadrži psihoaktivne susptance, odlaže se na još kontrolisaniji način, predviđen zakonom.

Vojvođanski istraživačko-analitički centar postavio je i upitnik o farmaceutskom otpadu, kako bismo saznali koliko su građani i građanke Srbije upućeni u ovu temu. Pristiglo je 35 odgovora. Od toga je njih 19 pokušalo da vrati lekove kojima je istekao rok u apoteku, dok 16 to nije ni probalo. Od svih odgovora koji su nam pristigli, samo u četiri je pisalo da su apoteke primile farmaceutski otpad, dok je u 16 navedeno da apoteke to ipak nisu uradile. Ono što nije iznenadilo je činjenica da za opciju odnošenja farmaceutskog otpada u apoteku uopšte nije znalo njih 9. Dakle, građani i građanke često nisu informisani o opasnostima farmaceutskog i medicinskog otpada, kao ni gde ga treba odložiti.

Gojkan Stojinović, stručnjak za cirkularnu ekonomiju i upravljanje otpadom i član neformalnog udruženja građana Zrenjaninska Akcija ističe da je na institucijama, poput Agencije za zaštitu životne sredine i ministarstva, da informišu građane o ovoj temi.

“Informisanje građana i uopšte bilo koje vrste informacija o upravljanju otpadom i o zaštiti životne sredine mora da krene on sistemskog rešenja. Dakle, prvenstveno institucije sistema kao što su SEPA naša, zatim ministarstvo, a onda se to spušta dole na jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća koja su u tom biznisu da kažem, u tom poslu, odnosno apoteke, i naravno privatni sektor koji je u Zrenjaninu recimo preuzeo zrenjaninsko javno preduzeće, apoteke zrenjaninske, jednostavno to je sada malo na nivou javno-privatnog partnerstva, ali i oni su u obavezi da učestvuju u celom sistemu obaveštavanja i zbrinjavanja tog otpada”, objašnjava Stojinović.

Na podkastu radili: Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Irena Čučković, Sanja Kosović i Iva Gajić.

Od početka pandemije korona virusa, a tome će u martu već dve godine, sve se izmenilo, pa i školstvo. Otkako je proglašeno vanredno stanje, školstvo u Srbiji pokušalo je da na zdravstveno bezbedan način održava časove. Obrazovanjem za vreme pandemije korona virusa bavili smo se u nekoliko navrata tokom prve sezone našeg podkasta, a pokazalo se da nastavnici nisu bili spremni, a ni dovoljno tehnički i tehnološki obučeni za nastavu na daljinu. Upravo zbog toga, privatni časovi koji se odvijaju u sivoj zoni su procvetali, navodi magazin Nova ekonomija u svom tekstu od 23. jula 2021. godine.

Ovaj paralelni sistem školovanja, navodi Nova ekonomija, koji funkcioniše u sivoj zoni nije novina, ali je pandemija nametnula nove trendove – zbog straha od zaraze virusom korona i privatni časovi su se „preselili“ u onlajn okruženje, što je do pre godinu i po dana bilo nezamislivo.

Rezultati ankete magazina Nova ekonomija govore da je od marta 2020. do jula 2021. godine preko 50 odsto roditelja reklo da su se njihova deca više oslanjala na pomoć privatnih nastavnika nego pre pandemije. Skoro trećina anketiranih nije za svoju decu tražilo pomoć sa strane, a skoro četvrtina roditelja je plaćalo privatnu nastavu iz dva predmeta, svaki peti iz tri, 16 odsto iz više od tri predmeta, a samo iz jednog svega 13 odsto. Kao razloge za uzimanje privatnih časova, 63 odsto roditelja je reklo Novoj ekonomiji da je nastava u školi bila nedovoljno jasna i previše brza.

Šta kažu “privatni profesori”?

Elektroinženjer Ozren Kartalović predaje privatne časove u Novom Sadu već osam godina. On je 2014. godine postavio svoj prvi oglas kako bi zaradio dodatne prihode. Danas, kako on kaže, iza sebe ima oko 1000 studenata i učenika sa kojima je do sada radio časove jedan na jedan. Kroz godine, povećavao mu se broj studenata, pa mu je sada oko 90 odsto učenika sa fakulteta. Ipak, kako on kaže, radeći sa onih 10 odsto učenika iz srednjih i osnovnih škola, Kartalović ima priliku da vidi šta se dešava sa obrazovanjem mlađih iz prve ruke. Konstantan pad je bio prisutan i pre korona virusa. Dolaskom pandemije, taj pad se ubrzao. To je rezultiralo i time da Kartalović pored više poziva za privatne časove, dobija i pozive za razne malverzacije.

Ipak, postoji deo dece koji osete taj manjak znanja. Kako kaže Ozren, mada često dolaze na časove kako bi popravili ocene, jedan deo njih dolazi upravo i zbog samog znanja i svoje budućnosti.

Kroz karijeru Ozren Kartalović je imao priliku i da zvanično radi u prosveti. Kako on kaže, mada su plate u prosveti izrazito male, to i dalje nije razlog da se taj posao radi sa manje truda.

Šta kažu iz pedagoške struke?

Iz vremena socijalizma i Jugoslavije, štagod neko mislio o tom poretku i vremenu, ostalo je na ovim prostorima da je školstvo obavezno, barem osnovno obrazovanje, kao i da je besplatno.

Valentina Kocić, pedagoškinja elektrotehničke i građevinske škole Nikola Tesla u Jagodini ističe da je problem iznenadne onlajn nastave predstavljala nepripremljenost učenika i učenica. Kocić podvlači da je onlajn nastava pokazala kao najveći problem to što đaci zapravo ne znaju da uče – bez obzira na to da li se nastava održava onlajn ili uživo.

Ono što možda nije opšte poznato, jeste da su svi nastavnici i nastavnice u obavezi da drže dopunsku nastavu za sve predmete. Ipak, to često nije slučaj. Valentina Kocić objašnjava da su učenici neretko nezainteresovani za ovu nastavu. Svakako, oni nisu u obavezi da njoj i prisustvuju. Doduše njihov nedolazak može ostaviti neko gradivo nerazjašnjeno, a roditelji se zato ponekad odlučuju da plate privatni čas.

Šta kažu profesori iz škole?

Iako se možda može pretpostaviti da su profesori koji rade u osnovnim i srednjim školama protivnici ovakvog načina dopune znanja, neki od njih kućni bužet pune svojom skromnom nastavničkom platom, ali i davanjem privatnih časova drugim učenicima.

Violeta Grujičić, nastavnica u osnovnoj školi, kaže za podkast Reaguj! da generalno u uzimanju privatnih časova ne vidi ništa loše. Kako kaže Grujičić, najveća prednost privatnih časova su individualni pristup i puna pažnja. U grupi je teško uskladiti individue, čak i na dopunskoj nastavi. Ona objašnjava i da dopunska nastava ima svoj plan i ona se realizuje. Međutim, odziv učenika je slab. Uzrok potrebe za uzimanjem privatnih časova naša sagovornica vidi u tempu rada.

Na podkastu rade: Sanja Kosović, Iva Gajić, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.

U ovoj epizodi podkasta reaguj korišćen je ton sa sajta freesound.org.

Prvu epizodu ove godine posvećujemo tome šta smo pogodili, a šta smo pogrešno predvideli u prošlogodišnjoj epizodi gde smo govorili o tome šta možemo da očekujemo u 2021. godini. Istovremeno, ova epizoda poslužiće kao pregled čitave 2021. godine, ali i uvod u to šta možemo da očekujemo od nove, 2022. godine.

Mada smo 2021. godinu dočekali sa nadom da u njoj maske više nećemo morati da nosimo, gadno smo se prevarili.

Pre oko godinu dana počela je prijava interesovanja za primanje vakcine protiv korona virusa koja je mogla da se obavi onlajn ili putem telefona. I dok u većini zemalja nije bilo izgleda da će vakcinu skoro dobiti, građani u Srbiji birali su između pet vrsta. Kako prosečan građanin nije medicinski stručnjak, vakcina se uglavnom birala po tome kojoj naciji najviše verujemo.

Mada kraj pandemije i dalje nije ni na vidiku, dolaskom vakcina donete su mogućnosti i mere koje delu javnosti omogućavaju provod samo nalik onom kakav je bio pre pandemije. Iako su delu javnosti kovid propusnice omogućile nesmetan i relativno siguran provod, drugima su bile razlog za bunt i predstavljalo je vid diskriminacije.

Antivakserski protesti su širom sveta bili aktuelni prošle godine. Međutim, oni su ipak – tek jedan u nizu. Prema Globalnom indeksu mira za 2021. godinu, neredi, štrajkovi i demonstracije protiv vlasti širom sveta porasli su za 244 odsto u poslednjoj deceniji.

Tako je u 2021. godini bila aktuelna serija ekoloških protesta zbog usvajanja izmenjenog Zakona o eksproprijaciji, Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i planiranog ulaganja korporacije Rio Tinto u rudnik litijuma. Kako je do ovih protesta uopšte došlo, objašnjava član neformalne grupe građana Eko Brigada Jagodina Veljko Gligorijević.

“Po saznanju da će na teritoriji naše opštine doći do istraživanja litijuma, bora i pratećih elemenata, grupa ljudi iz Jagodine se organizovala u tu neformalnu grupu građana i rešila da započne borbu i da započne uopšte informisanje građana o problemu koji nas čeka. Prethodna godina 2021. je bila puna aktivnosti, pre svega ona označava početak naše velike borbe čiji glavni deo tek predstoji”, navodi Gligorijević.

Veljko Gligorijević podvlači da protesti nisu završeni, a taj nastavak borbe najavljuje i Milan Ristović iz udruženja Zaštitimo Dobrinju i Okolinu. Kako kaže, očekuje se da će aktivnosti ekoloških udruženja u 2022. godini biti mnogo učestalije.

“Budućnost je nepredvidljiva. Mi očekujemo da ćemo imati mnogo više aktivnosti nego u prethodnoj godini, baš zbog toga što i firme koje će raditi istraživanja će imati – već oni su prvi deo istraživanja završili, sada kreće drugi deo kada će krenuti sa bušilicama. Znači samim tim i naše aktivnosti će biti mnogo veće. Sa blokadama nastavljamo, sa protestima nastavljamo dok se ne ispune naši ciljevi i ono što smo tražili Vlade Republike Srbije, to je da se povuče projekat Jadar iz prostornog plana Republike Srbije, ne samo – nama ništa ne bi značilo da se otera Rio Tinto, jer projekat Jadar mora da se povuče, da umesto Rio Tinta nekad u budućnosti ne dođe neka druga firma”, kaže Ristović.

Osim najavljenog nastavka ekoloških protesta, ova godina značajna je svakako i za izbore. Već 16. januara izlazimo na biračka mesta glasajući protiv ili za predlog ustavnih promena u oblasti pravosuđa. Interesovanje političkih aktera je malo za kampanju, bilo za ili protiv. Svega nekoliko pokreta poput Ne davimo Beograd, Suverenista i ponovo registrovane zabranjene organizacije Obraz sa istim ljudima i programom, ali malo promenjenim imenom, prijavili su Agenciji za borbu protiv korupcije kampanju u vezi sa glasanjem na referendumu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nekoliko dana pre referenduma je putem društvenih mreža pozvao građane i građanke Srbije da izađu na referendum, pravdajući to evropskim putem Srbije, ali nije eksplicitno pozvao da se glasa za ili protiv.

Neki političari iz vladajuće kolacije naveli su da će glasati protiv promena, dok su neki političari iz opozicije ocenili je ovaj čitav referendumski proces način da se zasene izbori u aprilu. Politikolog Vujo Ilić navodi da misli da to nije slučaj, ali da bilo koji rezultat svakako odgovora trenutnoj vlasti.

“Mislim da se pre radi o tome da je čitava ova kampanja ugnežđena unutar mnogo šire i duže kampanje koja se odvija za izbore u aprilu, koja je počela zapravo i pre referendumske kampanje. Rekao bih da sa jedne strane većina izbora odgovara vlasti, odnosno svi ishodi odgovaraju vlasti. Vlast ima načina da svaki mogući ishod, dakle veliku izlaznost, malu izlaznost, veliki broj glasova ZA ili glasova PROTIV može da preokrene na takav način da iskoristi u svojoj propagandi. Sa druge strane, mislim da ne vidimo kampanju iz opozcionog spektra upravo zbog toga što je veoma teško poslati jasnu poruku i odrediti se prema ovom referendumu”, navodi Ilić.

Vujo Ilić smatra da je direktna demokratija jedini način da građani zapravo učestvuju u donošenju odluka, pa tako i kada je reč o ustavnim promenama u oblasti pravosuđa o čemu je i referendum koji nas očekuje. Međutim, iako se ne zna kako će građani glasati jer nije bilo dovoljno relevantnog istraživanja javnog mnjenja, Ilić vidi veći problem u tome što građani ni ne znaju o čemu treba da se izjasne.

“To je veoma loše iskomunicirano, ako je uopšte komunicirano. Neke zakonom predviđene stvari jednostavno nisu urađene – Republička izborna komisija je bila u obavezi da obrazloži građanima argumente za i protiv, to nije urađeno. Na javnoim servisu, na nacionalnim medijima nemamo dovoljno debata o ovome i, zapravo, glasaće se 16. a kampanje nije ni bilo. Tako da kao i svaki drugi referendum – građani imaju moć da odluče o tome, ali je glavno pitanje da li su građani dovoljno informisani i da li zaista mogu da imaju uvid u to šta će biti posledica te njihove odluke”, kaže Vujo Ilić.

Na podkastu rade: Sanja Kosović, Iva Gajić, Sanja Đorđević, Irena Čučković i Nemanja Stevanović.

82. epizodu podkasta Reaguj!, koja je ujedno i poslednja epizoda u ovoj godini, posvetili smo važnoj temi. U njoj govorimo o tome koliko se poštuju radnička prava u Srbiji.

Globalno smatrano, osnovna prava uključuju pravo na sigurnost i zdrave uslove za rad, jednaku priliku za sve radnike da budu unapređeni, limitiran broj radnih časova, kao i plaćen godišnji odmor i bolovanje. Međunarodna konfederacija sindikata svake godine objavljuje Indeks globalnih prava. U pitanju je istraživanje u kojem su države ocenjene od 1 do 5, a veća ocena predstavlja učestalije kršenje prava radnika i lošiju sredinu za zaposlene. Ovogodišnji podaci pokazuju da Evropa ima najbolju prosečnu ocenu koja iznosi 2,50, a zemlje Bliskog Istoka i Severne Afrike najlošiju – 4,65. Tome u prilog govori da su radničkim aktivistima širom sveta uzor države Skandinavije. One su godinama unazad ocenjene jedinicom, koja označava da se radnička prava sporadično krše. Indeks poštovanja radničkih prava prati se i ocenjuje i na teritoriji Balkana. Srbija, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina su po najnovijim istraživanjima ocenjene četvorkom. Malo bolja situacija je u Albaniji i Bugarskoj gde je ocena tri, dok Crna Gora i Hrvatska sa ocenom dva već nekoliko godina predstavljaju države sa najpovoljnijim uslovima za rad u regionu.

Ilustrativan primer položaja radnika, a posebno radnica u Srbiji predstavlja i situacija u kojoj se nedavno našla dojučerašnja novinarka Radio televizije Vojvodine Sandra Žigić. Ona je ostala bez posla nakon što je Radio-televizija Vojvodine raskinula ugovor sa agencijom preko koje je Žigić bila angažovana.

“Rečeno mi je da nema novaca, da puno ljudi čeka ugovor. To sve su informacije koje meni ni do dan-danas nisu jasne šta znače. I onda sam dobila niz ‘dobronamernih’ komentara koji mi se s ove distance čine vrlo mailiciozni – da se raspitam kod nekih drugarica pa da tražim novi posao; ili da meni svakako ne odgovara da radim emisiju koju sam radila zato što ta emisija ide kasno uveče a ja imam malu bebu”, prića Žigić.

Ipak, veliki broj poslodavaca znači i podela na one poslodavce koji poštuju radna prava i one koji to ne čine, navodi za podkast “Reaguj” Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije. Poštovanje postojećih zakona koji se odnose na rad i radnike je veoma bitno, navodi on.

“I među poslodavcima, i među zaposlenima ima ekstrema, ali jednostavno, država je ta koja može svojim mehanizmima takve stvari da spreči. Mi smo često suočeni sa činjenicom da i pojedine velike multinacionalne kompanije koje su ovde investitori i koji su ovde došli da anagažuju našu radnu snagu – ne poštuju neka osnovna pravila koja proizilaze iz međunarodnih pravila i odnosa koji važe širom Evrope”, upozorava sagovornik podkasta “Reaguj”.

Na podkastu rade: Irena Čučković, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević i Iva Gajić.

Trenutno ste verovatno na putu do ili od posla ili fakulteta. Putujete, krećete se i migrirate sopstvenim nogama, automobilom ili javnim prevozom. A da li ste ikada kupili kartu u jednom pravcu?

U ovoj epizodi govorićemo o unutrašnjim i spoljnim migracijama mladih. Istraživali smo koji su to pravi razlozi zašto mladi odlaze iz manjih mesta, šta im nedostaje u njihovom rodnom kraju, zbog čega bi se vratili i kako je pandemija uticala na promenu mesta boravka.

Najčešći razlozi zbog kojih se mladi sele u druge gradove ili države jesu obrazovanje i karijera.

Adriana Cindrić je pre skoro 10 godina napustila svoj rodni grad – Suboticu, kako bi se školovala u Budimpešti. Nakon srednje škole, svoje visoko obrazovanje nastavila je u Nemačkoj gde danas studira istoriju i anglistiku.

“U početku nisam imala svoje prijatelje. Trebalo mi je vremena da se naviknem da održavam kontakt sa prijateljima u Srbiji. Ovde sam došla, nisam znala jezik, kada sam išla u školu jezika bili su svi stariji. Vremenom sam upoznala mlade ljude koji su pomogli da izdržim ovde”, prepričava svoje iskustvo Cindrić koja bi se u Suboticu vratila kada se steknu povoljni uslovi kako bi pokrenila biznis.

Sa druge strane, Sofija Ninković, takođe iz Subotice, pre 17 godina kupila je kartu u jednom pravcu kada je školovanje nastavila u Velikoj Britaniji. Kako ona kaže, uvek je znala da ne želi da provede ostatak života u Subotici, pa čak ni u Srbiji, zbog ekonomskih, ali i društvenih razloga.

“Ovde mogu naći bolji posao, ima više prilika za moju struku, okruženje je drugačije, ljudi su mnogo liberalniji, imaju različite stavove, diskusije o socijalnim problemima su dinamičnije nego u Subotici”, objašnjava Ninković.

Rešenje

Motivi za promenu mesta stanovanja zavise od osobe do osobe, objašnjava Ivan Brkljač iz “Tačke povratka” koji pomaže ljudima iz dijaspore da se vrate, zaposle, pokrenu sopstveni posao ili usavrše svoje znanje u određenoj oblasti. On navodi da je preduslov za povratak i razlog za odlazak praktično ista stvar.

“Ljudi koji imaju malu decu odlaze iz Srbije izjavljujući da žele da im se deca se razvijaju u drugom obrazovnom sistemu, dok ljudi iz dijaspore koji dobiju decu u dijaspori, kada shvate da deca nemaju iste običaje i ne govore jezik, često odluče da se vrate”, objašnjava Brkljač.

Osim nostalgije i želje za očuvanjem kulturnog identiteta, oko 44 odsto ljudi bi se vratilo iz inostranstva da postoje prilike za karijerno napredovanje. Međutim, jedan od problema je i nedovoljna promocija već postojećih podsticaja za povratnike, kao što je umanjenje poreza na poreze i doprinose za 70 odsto, navodi naš sagovornik.

“U zapadnim zemljama neto zarada je veća nego u Srbiji. Sa ovim merama koje postoje, poslodavci, a i sami zaposleni, imaju pregovaračog prostora da se izbore za veću, konkurentniju platu u zemlji u kojoj su i dalje troškovi života niži nego na zapadu, i da možda na toj neto razlici mogu da profitiraju”, objašnjava Brkljač.

Na podkastu rade: Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković, Nemanja Stevanović i Sanja Đorđević.