Podcast mreža

Aplikacija koja obaveštava koliko je vozila gradskog prevoza u saobraćaju i kad dolazi sledeće vozilo ne funkcioniše kako treba, tj. šalje netačne informacije putnicima. Najčešće ne postoje ni glasovna obaveštenja o stanici koja sledi. Sve to veoma otežava slepim i slabovidim osobama funkcionisanje u javnom prevozu.

Slepa osoba kada dođe na raskrsnicu ne zna šta treba da radi jer je sve više tastera za slepe koji ne rade, ili nisu dovoljno razumljivi.

Ne poštuju se standardi za postavljanje taktilnih staza, što dodatno otežava kretanje slepih i slabovidih.

Slepe osobe su diskriminisane u Srbiji, a najčešće pri školovanju i zapošljavanju. Inkluzivno školstvo nije unapredilo obrazovanje slepih i slabovidim jer nema dovoljno kadra koji bi učili takve osobe. Dokaz za to je da u Srbiji postoji jedan peripatolog za obuku slepih da se samostalno kreću.

Iako postoji zakonska obaveza da svaki poslodavac mora da zaposli po jednu osobu sa invaliditetom na svakih 50 zaposlenih, to najčešće nije slučaj. Umesto toga, poslodavci radije plaćaju kazne nego da zaposle takvu osobu.

Gost: Nikola Đorđević, Predsednik Gradske organizacije slepih Beograda

„Zagrljaj i roditeljski osmeh, deci su sasvim dovoljni da budu srećna“, u novoj Mamazjaniji priča nam draga gošća, novinarka i voditeljka, autorka više emisija, Rada Đurić, a najvažnije, mama dvoje, sada već odrasle dece, Vere (31) i Despota (25).

Biti roditelj tokom teških devedestih godina prošlog veka, nije bilo lako, ali povremeni radosni momenti, kao i oni koji su je mnogo čemu naučili, vraćaju vedrinu na lice, kada se seti početaka. Rada je, naglašava, uvek bila optimista i govorila je da „ne može gore, već mora biti bolje“, a večiti optimizam prenela je i na svoju decu, što se danas ogleda u njihovim postupcima i načinu života.

Rada je dokaz je da je moguće održati uspešnu karijeru i istovremeno izvesti decu na pravi put, pa navodi koji je njen recept za svakodnevni život zaposlene mame i kako se nositi sa obavezama, koje nikome ne manjkaju, naročito u savremeno doba.

Opisuje nam čemu su je sve naučile devedesete, godine u kojima je postala majka, ali naglašava da ne bi mogla da bude roditelj male dece u 21. veku, sa svim izazovima koje današnjica nosi.

Kao majka dečaka i devojčice, odgovorno tvrdi da i kad su deca dva ista roditelja, među njima razlike mogu biti neobjašnjivo velike, pa se i način vaspitanja menja, što onemogućava „prepisivanje“, a objašnjava nam i zašto je lakše podizati decu u maloj sredini.

Sve razvojne faze dece, ali i jedne mame, prošla je Rada, koja za sebe kaže da je „roditelj u penziji“. O Verinom odlasku u Sjedinjene Američke Države pre više od jedne decenije, Despotovoj umetnosti i svetu bogate mašte, koju od malih nogu neguje, i o tome koliko „hiljada svetova“ je između njih, o spavanju na kašičicu, usklađivanju napornog posla, karijere i dvoje dece, pa čak i o restrikcijama u ratnim godinama, ispričala je naša gošća do detalja u novoj Mamazjaniji.

Posle svih uspona i padova, mogućih grešaka, ali i velikih pobeda, svojim najvećim uspehom danas, smatra svoju decu, jer „majka je srećna, ako su joj deca srećna“.