U prethodnim godinama sve popularniji postaju “lajf koučevi”, a knjige za samopomoć pune police u knjižarama širom sveta. U 63. epizodi podkasta Reaguj! pričamo o tome šta je lajf koučing i koliko su korisne self-help knjige, šta tu može da predstavlja problem, pa i otkud tolika potreba za samopoboljšanjem.

Životni treneri nisu psiholozi, savetnici za mentalno zdravlje ili poslovni analitičari. Značajan izazov koji još uvek muči industriju je činjenica da ovo ostaje neregulisano polje. U mnogim državama nisu uspostavljeni okviri za licenciranje, pa se često javlja zabrinutost za odgovornost i kvalitet. Po navodima brojnih stranih portala, lajf koučing je više od deset uzastopnih godina druga najbrže rastuća industrija u svetu, iza IT-a.

Nakon 2000-ih lajf koučing je dostigao primetno veću popularnost, a za njegovu ekspanziju su svakako zaslužne i društvene mreže. Najpriznatije telo za akreditovanje životnih trenera širom sveta, Internacionalna federacija koučeva (International Coach Federation), navodi da je 2018. godine u svetu bilo preko 50 hiljada životnih trenera, a postoje procene da ih ima i više od 100 hiljada.

Kada je reč o situaciji u Srbiji, portal Večernjih novosti u jednom tekstu iz 2018. godine navodi podatak da životni treneri svoje usluge naplaćuju i do 300 evra po satu, te da je u tom trenutku nekoliko stotina njih radilo zahvaljujući rupama u zakonu, pod šifrom pružanja usluga „neformalne edukacije“.

Mada nisu psiholozi niti savetnici za mentalno zdravlje, opis njihovog posla često liči upravo na to. Na nekim portalima, životni treneri su čak opisani kao polu mentori, polu terapeuti. Samim tim što opis posla deluje slično, Stefan Mitrović Jokanović objašnjava da lajf koučevi nemaju pravo da rade bilo šta što izlazi iz okvira “životnih veština”.

“To su veštine komunikacije, eventualno poslovne veštine itd. Terapeuti, sa druge strane, imaju pravo i dužnost bogami, pokrivaju i taj deo koji pokriva koučing, ali možemo i da idemo u svesne procese, nesvesne procese, simptome i na kraju krajeva bolest kada je u pitanju tercijalna prevencija. Tu negde nam se kriju glavne razlike, a najvažnije su u stvari u godinama edukacije i spremnosti koliko daleko možemo da idemo”, navodi Stefan Mitrović Jokanović.

Mitrović Jokanović objašnjava da je suštinska razlika između psihoterapeuta i lajfkoučeva vreme uloženo u pripremu za taj posao.

“Glavna i osnovna razlika između terapeuta i lajf koučeva jeste u godinama edukacije, znači da bismo prosto završili psihoterapijsku školu minimum je pet godina određene edukacije. Dok, sad trenutno na tržištu ima kurseva za lajf koučeve koji traju od onako svega par nedelja do eventualno godinu-dve”, objašnjava Mitrović Jokanović.

Lajf koučevi ne rade isti posao kao psiholozi, psihoterapeuti i psihijatri, u čemu je lajfkoučkinja Jelena Tomić saglasna sa Stefanom Mitrovićem Jokanovićem. Međutim, ona smatra da je glavna razlika u pristupu.

“Lajf kouč je neko ko postavlja ciljana pitanja klijentu i ne da ga motiviše, nego ga stimuliše da izvuče svoje uspavane resurse iz sebe. I u nekom daljem radu ga podržava u razvoju tih istih resura koje je izvukao iz sebe. Kada razgovaramo sa psihologom, psihijatrom ili psihoterapeutom, mi smo na razgovoru, i uglavnom se dešava da dobijemo savete od našeg psihologa ili da imamo sučavanje sa traumama. U lajfkoučingu toga nema. Dakle, lajfkouč nije neko ko savetuje, nego neko ko postavlja pitanja, i stimuliše sagovornika da posmatra stvari iz više uglova. Stimuliše svog klijenta da dobije odgovore na pitanja koje sebi nije postavio”, smatra Jelena Tomić.

Kako je za psihologa potrebno četiri godine akademskog rada, za psihoterapeuta i više, za lajf kouča ne postoji formalno obrazovanje, ali postoji sertifikat, navodi biznis i lajf koučkinja, Ivana Pelesić.

“Formalno obrazovanje još uvek ne postoji. Ja sam gostovala na televiziiji i pričala o tome da je zapravo pokrenut i dijalog sa Ministarstvom za rad kako bi koučing dobio i svoju šifru delatnosti. U praksi, i kako bi to zvanično bilo zanimanje. To je proces koji traje i mi svi to nekako čekamo. Ne postoji formalno obrazovanje, ali postoje sertifikati, to vam je, kako da kažem, to su određene veštine. Isto kao kada imamo neko znanje iz engleskog jezika, ali eto postoji sertifikat kojim dokazujemo da to znanje i imamo, bez obzira što nam možda sertifikat i ne treba jer perfektno govorimo engleski, ali mora nešto da postoji. E tako i u koučingu postoji međunarodna ISF akreditovana kuća koja određuje ko je kouč ko nije kouč iz bilo koje oblasti”, objašnjava Ivana Pelesić.

Naši sagovornici su, ipak, saglasni da postoji mnogo prostora za obmane i manipulacije. Stefan Mitrović Jokanović kaže da je danas ogroman problem u Srbiji svakako neuređenost struke, te da ni sama psihoterapija nije uređena koliko bi trebala da bude.

“Postoji nacrt zakona o psihoterapiji, koji još uvek nije usvojen kao zakon o psihoterapiji, ona postoji kao profesija, ali ne i kao zanimanje. Samim tim, postoji mnogo prostora za manipulaciju i obmanu, zato što nema dovoljno adekvatne kontrole. Kontrolu uglavnom drže edukatori, kroz samu edukaciju i superviziju terapeuta, dok je u koučingu to još dalje od nas. Terapija postoji recimo dvadesetak godina na ovim prostorima, a intenzivno koučing postoji svega dve godine. Tako da je definitivno prostor za manipulaciju još mnogo veći. Ako uzmemo u obzir da smo imali, nedavno se po medijima provlačio čovek koji je radio estetsku hirurgiju a ne znam šta je, recimo automehaničar po zanimanju, a to su nam intervencije fizičke i očigledne, onda možemo da zamislimo koliko prostora u stvari ima za nezgodne situacije u profesijama koje se tiču tih nekih veština”, navodi Mitrović Jokanović .

U 63. epizodi podkasta Reaguj! korišćen je audio efekat sa sajta freesound.org, kao i drugi efekat sa istog sajta .

Na podkastu rade: Sanja Kosović, Irena Čučković, Sanja Đorđević, Iva Gajić i Nemanja Stevanović.