Iako državu ne košta ništa da se žrtvi dodeli status posebno osetljivog svedoka – to se ne dešava često, a upravo taj status omogućava dodatnu zaštitu žrtvi, koja joj pomaže da ne odustane od tužbe protiv počinioca i da je zaštiti od dodatne viktimizacije.  

Insititucionalno zlostavljanje 

Vanja Macanović kaže da se oni u Autonomnom ženskom centru (AŽC) u većini slučajeva susreću sa žrtvama koje ne dobiju adekvatnu zaštitu, ili ukoliko žrtva nije zadovoljna kako su institucije reagovale. Upravo zato, iz njihovog ugla, objašnjava Macanović, postoji jako puno problema.  

„Ja to zovem institucionalnim zlostavljanjem. To kako se krivično pravni sistem fokusira procesuiranje, a poptuno zaboravlja na prava žrtava i žrtvu tretira kao objekat, a ne kao subjekat kada je u pitanju krivično gonjenje. I onda se svi ljute na žrtvu zašto je odustala.“  

Najčešći problem je do ljudi koji sporvode zakone 

Ako žrtva nije u neposrednoj opasnosti, u AŽC-u savetuju da se ona tada konsultuje sa nekim od centara koji pružaju razne vidove podrške, uključujuči i pravne, kako bi bile upoznate i spremne na ceo proces kroz koji će prolaziti.  

Pravnica Macanović smatra da je moguće da u Srbiji postoje najbolji mogući zakoni, ali je takođe moguće, i to se dešava, da profesionalci obesmisle i najbolji zakon koji postoji. 

Za sve žene koje se njima jave za pomoć, oni prvo traže da se žrtvi seksualnog nasilja dodeli status posebno osetljivog svedoka. To državu ništa ne košta, a žrtvi daje mogućnost da ona ne svedoči pred onim koji joj je to zlo naneo. Taj status je posebno važan jer tada može i da joj se dodeli punomoć po službenoj dužnosti, koja državu košta. Ali se i svakom učiniocu koji ne može da plati advokata dodeljuje branilac po službenoj dužnosti, objašnjava Macanović. 

Problem osoba da racionalizuju dešavanja 

U slučaju Aleksić u medijima ali i na socijalnim mrežama pojavila se lavina komentara koji propituju motivaciju žrtve.  

Vanja Macanović smatra da je potrebno razumeti žrtvu, jer nije isto razmišljati o nekom događaju koji se nije nama desio, i proživljavati ga.  

Moramo da učimo da pitanje „zašto“ u ovakvim situacijama znači da stavljamo odgovornost na žrtvu, zaključuje Macanović.