U emotivnom razgovoru sa ženom čije je lečenje od raka, do pre pet godina pratio ceo region putem društvenih mreža, oči su nam zasuzile, ali je osmeh pobedio, baš kao i ona surovu bolest. Transparentnost njene borbe se zapravo svodila na odnos sa najvoljenijom osobom na svetu, njenom ćerkom Lolom, i povratkom u njen zagrljaj.

„Odvojenost od Lole pala mi je teže nego rak. Nismo se čule 30 dana, koliko sam bila na lečenju, nisam imala snage da je zovem, da joj čujem glas, a da ne mogu da je vidim, dodirnem. Onda mi je moja psihijatrica rekla da moram da zovnem dete i pozvala sam je, bilo je teško, ali prebrodile smo“, priča Brankica, koja ne skida osmeh sa lica, iako se suze probijaju kad navru teška sećanja.

Ponavlja da ne beži od priče o teškim periodima, a ono što je obeležilo njen život je odrastanje bez majke, koja je napustila, i strah da će se „istorija ponoviti“, ako ona premine od bolesti i ostavi svoje dete.

„To je bio najgori scenario koji sam mogla da zamislim. Znam kako je odrastati bez majke jer moja je mene napustila kad sam imala 13 godina i sve što želim jeste da ostanem uz svoju ćerku, da se nikad ne razdvojimo“, kaže Brankica.

Podvlači da majci nikada nije oprostila, ali da je naučila da živi sa bolom, zbog kojeg je godine provodila razgovarajući sa psihijatrima i pokušavajući da nastavi sa životom.

„Onda se rodila Lola i sve je bilo drugačije. Nažalost, bolest je na neko vreme prekinula naš sklad, ali ljubav je pobedila i uspele smo da ostanemo zajedno“.

Opisala nam je kako se osećala kad je saznala da je bolesna, a Lola je još bila beba i ko joj je najviše pomogao u najtežim trenucima.

Ispričala nam je zašto je mantra, „ja mogu sve“ kod savremenih žena, nervira i opisala ako vaspitava Lolu.

Kroz razgovor se dotakla teške teme i priznala da majci nije oprostila što je ostavila, kao i da je naučila da živi sa bolom.

A za kraj je dala savetea ženama, majkama koje se leče od raka, a kod kuće imaju malu decu.

Brankica je pobedila rak, a danas, kaže, mnogo radi, ali zna koji su joj prioriteti i svaki slobodan trenutak provodi sa Lolom, kojoj nije drugarica već prava mama. Nije stroga, ne brani joj ništa, ali očekuje da pričaju sad i kasnije kada odraste, o svemu, da poverenje između njih dve nikada ne izbledi, da joj bude prva pomisao kad joj zatreba pomoć, ali i kad bude želela da podeli radost.

Razgovarali su o liberalnoj demokratiji, rezultatima liberalnih ekonomskih politika u zapadnim zemljama i nekada socijalističkim državama, ali i o slabostima političkog sistema koji je u poslednjih desetak godina skrojen u Srbiji.

Profesorka Popović je upozorila na nesrazmeru između marketinga koje primenjuje vladajuća koalicija, i na njenom čelu predsednik Vučić, i opozicija. Dok vlasti nameću teme i tako stvaraju tenziju u društvu, opozicija, prema njenim rečima, „ne ume da se obraća“.

„Kada kontrolišete sve nacionalne frekvencije, a javnosti se obratite godišnje i 300 puta, kada iza sebe imate mašineriju koja se zasniva na državnim parama, kada iz državnog sistema, kroz sisteme plata, zapošljavanja i javnih nabavki finansirate ne samo ljude koji rade za vas, nego celokupan sistem koji radi isključivo u vašem interesu, suprotstavljanje ljudima u opoziciji koji su tu iz ideala i zastupanja vrednosti deluje kao borba Davida i Golijata“, predočio je Mitrović i rekao da je rezultat opozicije, s obzirom na okolnosti, još i povoljan.

Poslanik SSP-a i profesorka Popović su diskutovali i o „zamkama srednjeg nivoa razvijenosti“, (ne)očekivanim paralelama između srpske i kineske ekonomije, kao i najvećem problemu privrede Srbije – nedovoljnom razvoju domaće privrede.

Marko Vidojković i Nenad Kulačin su ponovo u etru, i nastavili su taman tamo gde su stali u sred borbe protiv litijuma, ali pojačani za stari srpski recept za uspeh – sir i proju. Desile su se još po neke stvari tipa francuskog poljupca, ili upada kosovskih specijalaca u preostale srpske institucije, kao i nova, apdejtovana verzija projekta Parizer 2.0, koje su zavredile pažnju ovog uhodanog dvojca.

Gošća je doktorka pravnih nauka Aleksandra Bulatović, ali je poput mnogobrojnih svojih kolega ekoloških aktivista i ona tokom leta privedena u policiju. U međuvremenu je označena kao „ekološki terorista“.

U Magarećem kutku četiri jahača srpske apokalipse – onaj glavni, ona što ne ume baš da priča, onaj što je rođen sa zlatnom kašikom i onaj što za sebe kaže da je „sveti“ i koji je postao vlasnik najstarije masline u Evropi.

Govoreći o političkim uplivima u pravosuđe, Rakić Vodinelić je naglasila da se mora razdvojiti politički od stranačkog stava.

„Normalno je da sudija, kao i svaki čovek, ima svoje političko mišljenje. Ako se donosi ili menja neki zakon na osnovu koga on sudi, sudovi moraju da imaju pravo da kažu šta o toj promeni misle. Ali ono što je ovde teško razdvojiti, zato što je takva atmosfera napravljena, jeste politički ili pravno-politički stav sudije od stranačkog stava. Jer vi ako ne razmišljate onako kako razmišlja Ministarstvo pravde, vi ste odmah opozicija i gotovo, ti si sudija i ti izražavaš svoj politički stav i sram te bilo. Zabrane koje kod nas postoje su dovoljne – sudija ne sme biti član političke stranke i ono što je vrlo bitno, sudija ne samo da mora da bude suštinski nezavisan, već mora tako i da izgleda, da ostavlja takav utisak. To dvoje kod nas je vrlo teško ispunjivo jer ako niste ulizica ovoj vlasti onda niste nezavisni“, kaže profesorka Rakić Vodinelić.

Poredeći situaciju sa eksploatacijom litijuma u Finskoj, na šta se sam predsednik neretko poziva, Rakić Vodinelić je, sa pravnog aspekta, podvukla da je situacija neuporediva.

„U Finskoj eksproprijacija nije tako jednostavna kao kod nas, zato što kod nas eksproprijacija za posebne potrebe ide na osnovu specijalnih zakona kao što je bio Zakon o Beogradu na vodi. Dakle, ne obavlja se po opštim zakonima nego po skraćenom postupku koji odgovara onome ko daje dozvolu za određeni objekat, a to je država, a država zna se ko je. I ta garancija u našoj zemlju, s obzirom na iskustva sa leks specijalisima, ne postoji. Drugo, naši propisi o zaštiti životne sredine nisu jednaki propisima EU i bilo čija garancija, pa makar dolazila i od nemačkog kancelara, da će se poštovati pravila EU, pada u vodu kada se zna da su nadležni za zaštitu životne sredine lokalni inspektori. I onda je ostalo da mi verujemo predsedniku republike, koji je diplomirani pravnik, na reč, da će on otići na svako od tih kopova i da će sam vršiti kontrolu“, zaključuje gošća Danice Popović.

VIše na www.radar.rs