A da bi ostvarili taj katarktički potencijal moramo im pristupiti sa dužnom pažnjom, sa pažnjom prema onima koji su nam tu, pred očima, a opet ih ignorišemo – žene bez partnera, dece ili plana, kepeci, terminalno bolesni, prostitutke, tinderaši, homoseksualci, profesori i taksisti. Svi su oni deo naših svakidašnjih života kroz koje su najčešće samo puki prolaznici. Ne skreću pažnju na sebe, ili ako skreću, tu pažnju dobiju od onih kojima su smetnja
Stoga smo u KUPEK-u # 227 ugostili Jasnu Dimitrijević kako bi pojasnili odakle oni u njenim pričama, odakle oni u našim životima i šta sa njima raditi? Kako im pristupiti, kako se ne lišavati emocija iako nam društvo konstantno nameće potrebu za beskompromisnošću, za surovom borbom za preživljavanjem u kojem oni labilniji nemaju svoj prostor. Njihov prostor može biti samo logor. A može biti i književnost. “Fibonačijev niz”, Jasne Dimitrijević to svakako jeste. To nije logor. Naprotiv. Ove priče imaju humanu crtu,

Vrednost jednog dela, bilo ono muzičko, filmsko, književno, likovno, sagledava se i van okvira u kom je nastalo. I ne samo sagledava, no i koristi u tim novim vremenskim okvirima, dodatno analizira i prilagođava. U 226. KUPEK-u o tome i pričamo sa Ana Marijom Grbić, priređivačicom knjige „Idoli i poslednji dan“, usmene biografije jednog od najznačajnijih bendova sa prostora Jugoslavije.

Trajali su samo četiri godine. Pojavili se lokalni Dečaci, uzeli instrumente u ruke, pero i poigrali se sa svetom koji im je ostavljen u amanet. Svetom koji je, iz današnje perspektive, izgledao puno humanije, zdravije ali opet, kakvi bi to dvadesetogodišnjaci bili da nisu osetili potrebu da se poigraju sa istim, a posebno da se poigraju sa onim što su im roditelji ostavilu u nasledstvo. I igrali su se, zaigrali se, napravili „Odbrana i poslednji dani“, album koji mnogi smatraju najboljim albumom na jugoslovenskoj rock sceni. A može i pop, što da ne?