Medalje su naše pravo lice, i naša prava mera, medalje su preslikani mi, srpska vlastela, i grehota je što se ta stalna istina može ispoljiti i isprsiti samo na velikim svetskim sportskim svetkovinama.

Tolike peticije, lepše sročene, sa plemenitijom svrhom, propadale su, nisu ostvarile cilj, zašto se i ova koju nevičnom rukom potpisuju vazali ne bi izjalovila, jednog lepog dana koji već čeka ćutke u kalendaru?  

Trebalo bi da na aerodromima i na graničnim prelazima budu okačeni što veći bilbordi: “Ostavite svaku nadu vi koji odlazite: gde god da se odselite i dalje ćete biti podanici istog vladara“.

Možda će Vučić diplomirati baš kad Obradović bude odlazio iz “Partizana”, pa će doći na gotovo?

Jao, jao, jao, šta sam dočekao! Da ja branim predsednika Republike, na koga se i staro i mlado baca kamenjem i ostacima šuta, jer se u Srbiji stalno nešto zida, prepravlja i ruši: predsednik je tobože ogolio svoje navijačko lice i grupi građana obratio se rečju „devojčice“! Narušio je rodnu ravnopravnost, o maloletnom potomstvu ženskog … DaljeTri bagatelle #Retrovizor

Nema jake države bez jake crkve, rekao bi Likurg da je u njegovom kraljevstvu postojala SPC (Spartanska pravoslavna crkva): možda je naš vladar hteo isto to da kaže, ali ga je ponela njegova stalno napredujuća rečitost.

Slutim da referendumsko pitanje ne bi bilo brzopleto i nepromišljeno, kao na primer: „Želite li da zbog brze zarade, sa kojom vi u vašim malim životima nećete imati ništa, upropastimo pradedovsku zemlju, pradedovski vazduh i naše materinske vodotoke?“

Da Đoković nije posetio Vulina, ministar policije bi s pravom i gorčinom u glasu mogao reći: “Pa čoveče, majstore, brate, bio si kod Vesića, kod Ve-si-ća!”

Marihuana ili Vučić, izaberite sami!

Nadam se da ćemo izgraditi nove kasarne, a voleo bih kad bi se omogućilo i dobrovoljno ponovno služenje vojnog roka, nešto poput revakcinacije, pa ako regrutna komisija nađe da sam sposoban da opet služim u artiljeriji barem tri meseca, ja bih se samomobilisao.