Kako građani treba da se ponašaju kad im upadne BIA, a da to bude u skladu sa zakonom? Nisu dužni da omoguće kršenje zakona pristankom na razgovor bez upućenog poziva i/ili zakonskog osnova.

Zbog čega se sada ovako agresivno i ekspresno uništavaju simboli Beograda i njegovo kulturno nasleđe? Nije zbog modernizacije i progresa. To sve može da se dešava i bez uništavanja.

Uzalud je govoriti o hotelu Jugoslavija, šta je značio dok je bio nov, u šta se pretvorio za vreme rata, čega se sećamo i šta bismo da zaboravimo. Sećam se ponekog mirnog ručka sa rečne strane…

Picula je održao govor u Evropskom parlamentu i izrazio saosećanje za žrtve u Novom Sadu. Ali je izrekao i dve rečenice koje su jasno pokazale čuvarima ovdašnje distopije ko je u stvari on.

Kišno veče i deset hiljada ljudi. Malo je. Ne zna se ko je više razočaran: oni što su bili ili oni što nisu bili na protestu. Ako ništa ne može da se uradi ni u institucijama ni na ulici, šta onda?

Da bi politička odgovornost zaista počela da funkcioniše, građani i građanke Srbije bi morali da dožive onaj trenutak kada čoveku jasnoća pukne pred očima i konačno shvati šta se događa.

Dodik je elaborirao ono što je Informer kratko izložio na billboardu: „Trampe Srbine“. U njemu vide novoga Miloševića koji će sad sve preko noći riješiti. Javna adoracija obuzela je i ostale u regiji.

Kad građane naziva „svetinom“, premijer Miloš Vučević se drži jedne drevne tradicije, koja je svoju jasnu formulaciju dobila povodom Četvrtog hatišerifa, poznatog i kao Turski ustav.

Rodno zasnovano digitalno nasilje, pre svega nad ženama i devojčicama, za državu nije dovoljan razlog da u izmenjenom Krivičnom zakoniku kriminalizuje zloupotrebu fotografija ili snimaka intimnog sadržaja. Na predstavljanju izveštaja SHARE fondacije govorile su Mila Bajić, Tijana Stevanović, Vanja Macanović i Mirjana Kecman.

Nemoćan da se odupre, Beograd se predao osvajačima jer nije imao i nema podršku Beograđana. Srpska opozicija nema ideju kako da brani Beograd, kao i bilo šta drugo što je pred padom.