„Nisam mogao više da prihvatim činjenice i dešavanja u Ministarstvu unutrašnjih poslova – instituciji koja bi morala da bude najvažnija u državi. Dođeš na posao, a shvatiš da tvoja funkcija više ništa ne znači. Samo dolaziš i odlaziš, ne pitaš se ni za šta. Postaviš sebi pitanje: čekaj, šta ja to radim? I shvatiš da više ne pripadaš toj instituciji“, govori Kecman i naglašava da na taj način nije bilo moguće preneti znanje ni mlađim kolegama.

Tužiteljka Paunović, govoreći u svom iskustvu, povukla je paralelu sa tužilaštvom navodeći da su iskusni i savesni tužioci izolovani od ozbiljnih predmeta i faktički izjednačeni sa pripravnicima. „Time vam stavljaju do znanja da vi više niste dobrodošli u taj kolektiv. Da vi niste neko na koga može da se osloni kako tužilac, tako i institucija, odnosno država.“

Govoreći o periodu dolaska Dijane Hrkalović u MUP, Kecman ističe da se radi o trenutku kada je institucija izgubila svoj profesionalni refleks i postala hijerarhija straha. Taj period, kaže, bio je najteži u istoriji MUP.

„Od 2015. do 2022. godine to je bio najteži period koji je mogao da zadesi policiju. U tom periodu sam imao 25 godina staža, a ljudi koji su komandovali imali su 28 godina života. Očekivao sam starešinu sa iskustvom, sa kojim mogu da razgovaram, da razmenimo stavove, da zajedno rešavamo probleme. Umesto toga, došle su naredbe, naredbe i naredbe – bez dijaloga, bez razumevanja, samo strah i naređenja ‘odmah i za juče’. Mislim da se i dan danas njene sekretarice, čak i direktor policije i svi načelnici službi, kad čuju zvonce, da se trznu i dožive neku neprijatnost.“