Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

U komšiluku one aždaje iz vica koja je živela iza sedam gora, sedam dolina, sedam planina pa se jednog jutra probudila, istegla i na glas izgovorila: “Jebote gde ja živim?”, kupila je kuću simpatična porodica gospođe Robinson. Došli su tu na sam sever kontinenta iz doline reke Nil posle strašne tragedije koja ih je zadesila kada im je krokodil progutao najmlađeg sina po imenu JuJu. Naselje, ako se to naseljem moglo zvati, brojalo je sedam domaćinstava. Aždajino je bilo u samom centru, sada su pored nje bili Robinsonovi. Levo uz padinu živeo je Blaf sa svojim mladim partnerom Flokom, dole u nizini penzionisani kapetan broda Kuka sa svojom porodicom. Pravo u vidokrugu sa praga Robinsonovih uzdizala se brvnara gde su se nastanili Boni i Klajd, bračni par pljačkaša, iza njih se dimio odžak porodice Delardž. Tu su živeli Aleks i njegove tri maloletne ćerke. Poslednja kuća u naselju pripadala je Stavrosu Papadopulusu. On se nije ni sa kime družio, osim sredom. Robinson, otac tragično nastradalog JuJua, odmah je znao o kome se radi.

Intelektualna zajednica naselja na severu bila je prilično mala i svi su se znali, a to je omogućavalo razmenu mišljenja između različitih struktura ljudi. To je odgovaralo političkim disidentima, beguncima od života, izopštenicima od morala. Ako bi neko želeo da u Evropi nađe mesto gde će se skriti, gde će moći da sretnete mnogo drugih zanimljivih ljudi, onda bi naselje na severu bilo idealno mesto. To je ta zemlja Dembelija.

Gošća današnjeg izdanja podcasta Treći Svet je Marta Jovanović performans umetnica.

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Primamljivost književnosti leži u tome da autori mogu da izmaštavaju raznorazne likove, situacije, odnose. Da se u narativu poigravaju. Da upravljaju tuđim životima kroz svoje junake. Da smeste radnju na bilo koju teritoriju, svemir, pod more i u dubine planeta. A mogu da nam dočaraju dramu u jednom kadru, jednom gradu, kroz jedan lik. S druge strane niko ne brani čitaocima da uz pomoć knjige probude u sebi skrivena zadovoljstva i izađu iz sopstvene kože i prevare moralne kodekse po kojima žive.

Ali tu postoji zamka. Čovek lako može da ode u ludilo. Da pretera, da se uživi.

Zato ja naprosto moram da razgovaram sa ljudima. Volim da komuniciram sa razumnim osobama. Volim interakciju sa umnim slušaocima. Razgovor je moja pumpa gde sipam dizel u sebe i imam čorbe da stignem barem do Rovinja. Odavno sam svestan da je udaljenost raja na samo 650 kilometara. Neka bog poživi podcaste, oni su gorivo ovih dvadesetih godina 21 veka. Ali da li je baš tako???

Gost podcasta Treći Svet je Olivera Miloš Todorović, novinarka i rediteljka.

Po nekada mi se desi da popizdim. Onako baš seljački. Dođe mi da se derem, da pušim-pijem-glavom bijem. A onda se probudim iz sna za koji ne znam da li je halucinacija. Imam osećaj da sam nedorečen, da mi se bliži kraj, da nisam mnogo toga uradio, da stalno započinjem nešto novo, da bez nogu trčim maraton, a bez ruku pišem. Popijem kafu i proslavim još jedno jutro posle nedorečenog dana. I onda se suočim sa činjenicom da živimo u vremenu kretena. Shvatim da se onih pet hiljada ljudi sa dignutim čašama iz Milanove pesme nije pomerilo sa tog broja. Kada neko padne pokošen, neko novi uskoči na njegovo mesto i teraj dalje. Prolivamo krv dok odlikaši karaju dobre ribe, dok oni sede u ložama koje su namenjene nama, da oni piju naš šampanjac. Ali da li je baš tako?

Gost podcasta Treći Svet je Vuk Vidor, slikar

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Beograd je od rođenja mog grad isuviše kompleksan da bi ga jednostavno razumeli. Nekada je siv nekada žut, ali uglavnom ispunjava uslove da bude uzbudljivo mesto za život. U ovom civilizacijskom trenutku kome smo svedoci, gde su apsolutno svi, putem interneta, dobili moć da kažu nešto, da dobiju svojih pet minuta slave, da kreiraju laži, da hrane svoje nenormalnosti, da lažu, da se uvlače u tuđu kožu, da usvoje bezobrazluk kao model ponašanja, ili što bi mi stariji rekli da žickaju batine, u Beogradu još postoje toponimi koji nam daju za pravo da nismo baš svi za hospitalizaciju. Naseljena mesta u kojima ljudi žive su živi organizmi, sa svim svojim manama i vrlinama. Najbitnije je ne izgubiti nadu da će vrline preovladati.

Gost današnjeg podcasta Treći Svet je Doc. dr Olivera Vuković, psihijatar

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Umesto da ova 21 godina 21 veka bude relaksirana, da svako nađe svoj sex&drags&rokenrol fazon mi smo upali u zamku rugoba. Kako nam se desilo da su svi besmisleni narativi prihvatljivi ako su servirani kroz platforme i kanale koji u kolektivnoj svesti još uvek nose privide legitimnosti. Države su dokazale kako su umetnost i kultura za njih ne samo marginalne sfere društva, nego da je njihovo potiskivanje dobrodošla činjenica u vremenu kad je potrebna totalna poslušnost i pokornost naroda. Došlo je do toga da umetnici koji se obično vrlo glasno izražavaju kad se dovode u pitanje ljudska prava, sloboda i njeno kršenje nestali u tihoj medijskoj pustinji. Događa nam se takozvana “cancel culture” nova dogma svih mediokriteta koji kroz zabranu, anuliranje i brisanje stvaraju iluziju sopstvene važnosti. A, da li je baš tako?

Gost podcasta Treći Svet, Milena Trobozić Garfild