Pred vama je nova epizoda podcasta Snaga uma, o snazi odupiranja iskorenjavanju korupcije i mafije, ali i o snazi podilaženja onima koji su na poziciji moći u jednom društvu. Kažu da se istorija ponavlja dva puta, prvi put dođe kao tragedija, a drugi put kao farsa. Advokat Božo Prelević napravio je analizu raspadanja našeg pravosudnog sistema tokom proteklih četrdeset godina, s osvrtom na to kako se naš pravosudni i državni sistem menjao, a i kako se nije menjao kad je trebalo, da bismo došli do stanja u kom malo-malo pa čujemo da živimo u državi koja nema institucije.
Šta je bilo nedopustivo, a na šta se „gledalo kroz prste“, krajem osamdesetih, kad je Prelević postao sudija? Kako su izgledali pritisci na pravosuđe tokom devedesetih, do tačke u kojoj je i on sam razrešen kao sudija, u kojoj su postojale „liste za odstrel političkih neistomišljenika“, na kojoj tvrdi da se i sam nalazio? Najzad, zašto je došlo do toga da se lustracija nije dogodila početkom dvehiljaditih, kad je bio koministar unutrašnjih poslova u prelaznoj Vladi, i kako su sve te stvari uticale na formiranje današnjeg sistema u kom živimo?
Pred vama je razgovor o genezi saradnje između države i mafije, ali i između urušavanja sistema vrednosti i svih nas koji kao građani to decenijama posmatramo.

Za mlade koji nisu na budžetu i u studentskim domovima nema nikakvih olakšica za studiranje. Rezultat će biti pad obrazovanja.

Treba imati razumevanje za fakultete koji žele da povećaju kvalitet nastave, ali ne preko povećanja školarina i džepa studenata i roditelja.

Čeka se izmena zakona o mladima koji bi konkretizovao strategiju za mlade. Potrebno je doneti i zakon o volontiranju i zakon o radnoj praksi. Danas je praksa neplaćena i mladi se time zloupotrebljavaju.

Mladi nemaju poverenje u studentske organizacije, samo njih 10 posto učestvuje u odlučivanju i izlasku na izbore na fakultetima. Ta praksa preslikava se i na učešće u društvenim aktivnostima.

Gošća: Maša Vračar, Krovna organizacija mladih u Srbiji

„O usvajanju deteta ne treba previše razmišljati“, kaže u novoj Mamazjaniji čuveni srpski glumac, reditelj i producent Goran Šušljik, koji se u novoj epizodi našeg podkasta osvrće na period od pre 15, ali i 12 godina, kada je sa suprugom Irinom usvojio Đorđa, a potom i Dušana.

Kako izgleda procedura usvajanja dece u Srbiji, Goran nam je detaljno objasnio kroz prednosti sistema, ali i mane naših građana, kod kojih su i dalje „žive“ predrasude prema roditeljima i njihovoj deci, koja nisu biološka, a posebno ako su drugačije boje kože.

U priči o svojoj, kako naglašava, savim uobičajenoj, normalnoj porodici, Goran se osvrnuo na ljude koji bi želeli da usvoje decu, ali se plaše, jer žive u maloj sredini, ali i na one koji su pokušali da usvoje, ali nisu mogli da izdrže, pa su deca vraćena u hraniteljske porodice. Smatra da treba imati razumevanja i za takve parove, jer mnogima ova odluka ne pada lako. Svakako nikada neće zaboraviti osećaj kada su Đorđe, a gotovo tri godine kasnije i Dušan, ušli u njihov stan, iako su se potpuno različito ponašali, što je slučaj i danas, jer iako su rođena braća, „dva su sveta“.

Goran nam otkriva zašto su i kako Irina i on odlučili da usvoje decu, ali i kako izgleda procedura usvajanja deteta u Srbiji. Opisuje i zašto je lakše usvojiti dete kad živiš u velikom gradu.

Seća se kako su podneli saznanje da Dušan ima oštećenje sluha i kako su izgledale vežbe i kontinuirani odlasci kod terapeuta.

Goran nam je opisao i kako Irina i on vaspitavaju sinove i zašto smatra da im daju previše slobode. Objasnio nam je i zašto u Srbiji ima gotovo duplo manje dece koja čekaju na usvojenje nego parova koji usvajaju.

Usled bliskosti, zajedničkog života, odrastanja dece, i najveće avanture koju su doživeli, Goran i Irina odavno su zaboravili da su Đorđe i Dušan usvojeni. Na to ih, kaže naš gost, podsete kada ih pitaju o usvojenju, dok ova skladna porodica funkcioniše kao i svaka druga, a u odnosu na pojedine „biološke“, sigurno i daleko bolje.

Nova epizoda podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra „Dobar loš zao“ je pred vama!

Nenad Kulačin i Marko Vidojković snimali su na Guzonjin rođendan i nervirali se zbog toga što će od sad možda da ga zovu „Oskar“, divili su se Šapičevom rečniku manje poznatih reči i izraza, iznenadnoj Topalkovoj popularnosti i zavidnom umeću upotrebe desne šake Milana Radoičića.

U ovoj svečanoj epizodi, prvo „ankenselnovanje“ u Srbiji – gost neustrašivog dvojca je beskompromisni borac za Beograd, žrtva podle krađe privatnih snimaka i predsednik beogradskog odbora „Zajedno“, Đorđe Miketić.

Miketić, koji je debelo platio jer je pred decembarske izbore upozoravao na fantomske glasače i raskrinkavao Šapićeve afere, spreman je za borbu koja predstoji na predstojećim vanrednim beogradskim izborima.

Gost je razjasnio da je Beograd već oslobođen, jer, po zakonu, vlada mora da proglasi privremeno veće koje će upravljati gradom, a u kome, prema rezultatima izbora, dosadašnja opozicija ima većinu!

Vodila se vatrena rasprava oko toga kako sve treba nastupiti pred nove izbore da bi oslobođenje Beograda bilo i formalizovano.

U jednom su se gost i voditelji složili – na izbore moramo da izađemo svi, a pre izbora svi treba da uradimo sve da ne bude ponovo „fantoma“ po trafo-stanicama.

U Magarećem kutku – psihološki test: da li su Vučič i Vučevič isto?

Pred vama je nova epoizoda podcasta Snaga uma o snazi razgovora o teškim temama – u podcastima, u životu, u umetnosti. Glumica Maša Dakić, koja je nedavno svojom ulogom u pozorišnoj predstavi Prima Facie, uspela da pokrene važan razgovor o neosetljivosti pravosudnog sistema prema pitanju seksualnog nasilja, govorila je o načinima na koje se žene „uklapaju“ u svet koji često nije pravljen za njih, o saosećajnosti i bezosećajnosti prema žrtvama nasilja, o izgovorima koje upućujemo sebi kada se nekih tema plašimo, ali i svim onim stvarima, o kojima nam je često neprijatno da govorimo, ali je zato važno da govorimo.

Nema u svinjcu čistog mesta, ovo društvo je razvaljeno

Gradonačelnik Zrenjanina se drznuo da ugasi Hemijsku školu bez ikakvih zakonskih procedura i van očiju javnosti.

Kako je moguće da za tehničko obrazovne profile nema potrebe kad se u Zrenjaninu gradi Linglong.

2000. godine u Srbiji je bilo preko 100.000 đaka prvaka godišnje, sad ih imamo 60.000. Mi kao nacija odumiremo.

Tromost I nesposobnost države je uzrok što ni 10 meseci nakon masakra u Ribnikaru nema rešenja, šta sa tom školom. Ako nisu spremni da preuzmu odgovornost za rešenje, neka se sklone.

Nijedan memorijalni centar ne može da nadomesti smrt dece u Ribnikaru. S druge strane, mora se misliti i na budućnost dece koja su preživela. „Ribnikar“ je samo manifestacija opšteg nasilja u društvu.

Iako je plata profesora osnovne škole manja od prosečne, nastavnici na listi prioriteta pre povećanja plate stavljaju bezbednost.

Gost: Dušan Kokot, Predsednik Nezavisnog
sindikata prosvetnih radnika Srbije

Od zaposlene mame očekuje se da uskladi obaveze, posao, decu, kuću i sve to uradi tako da bude idealno, ali „ona to ne mora“, naglašava Nataša Pavlović, autorka emisije „Praktična žena“, gošća nove Mamazjanije, mama dva dečaka Olega i Jana, koja gledaocima našeg podkasta poručuje da je jedino bitno da sačuvaju zdravlje i osmeh na licu, jer to je ono što našoj deci treba.

Kroz razgovor sa Natašom, koja naglašava da je ljudi već oslovljavaju sa „Praktična“, shvatili smo da mi, mame, i ne moramo uvek da budemo praktične, već je samo potrebno da budemo tu za svoju decu kada smo im najpotrebnije, a obaveze i svakodnevni pritisci uvek mogu da sačekaju.

Opisala nam je na koji način kod svojih sinova kontroliše korišćenje mobilnih telefona i igrica, dok im istovremeno ništa ne zabranjuje.

Vreme koje provodi sa decom, za Natašu je dragoceno i kaže da roditelji mogu da očekuju da dete ne gleda u kompjuter ili telefon, ali samo ako im ponude alternativu, koja je napornija varijanta. Ipak, plodovi ovakvog vaspitanja su dragoceni, pa ona nekada umesto sat vremena, u parku sa sinovima provede i četiri sata.

Nataša nam objašnjava i zašto je opasno deci zabranjivati da rade ono što najviše vole, ali i kako je ponekad bolje u poznijim godinama osnivati porodicu.

Ona nam je opisala metode koje koristi da ograniči svojoj deci vreme u digitalnom svetu, a da ona to ne primete.

Ispričala nam je i kako i kada, je svoju decu pripremila za neke ne tako lepe momente koji će ih možda sačekati u životu, a naglasila da je poverenje koje se izgradi između roditelja i dece, najvažnije za zdrav odnos.

Naša gošća nam je priznala da se i ona ponekad iznervira, ali da to ne traje dugo. Sad kad u kući ima jednog pubertetliju dolazi češće do rasprava, ali sa starijim sinom, za kojeg kaže da je „njena kopija“, pa se te razmirice brzo rešavaju, a iz svake greške nauče nešto novo.