Kao jedan od stručnjaka koji je popularizovao termin „stabilokratija“ – pojam koji se veoma često koristi za opis režima Aleksandra Vučića, a prema kojem međunarodna zajednica lokalnom autokrati dozvoljava narušavanje demokratskih principa pod uslovom da joj autokrata garantuje regionalnu stabilnost – Filipovićev sagovornik govorio je o značaju projekta Jadar za Evropu i vlasti u Srbiji, posetama nemačkog kancelara Olafa Šolca i francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu, podršci koju su kao gosti Vučiću iskazali, ali i mogućim političkim alternativama koje bi mogle da promene društvenopolitičke tokove u Srbiji.

Ubrzo nakon što su se upoznali, počeli su da se zabavljaju, i nije dugo prošlo, shvatili su da su rođeni jedno za drugo, Stefan i Danijela, roditelji Nestora i Klare, žive porodični život na kakav danas retko nailazimo. U moru tehnologije, obaveza, posla, škole, Buzurevići stignu da se okupe i da provode kvalitetno vreme zajedno, što je njihova najveća dragocenost.

Zar deca više nemaju urođeni instinkt da se popnu na drvo kad vide da je zgodno ili to samo važi za one koji, bar povremeno, provode vreme na selu i u skladu sa prirodom? Zapitali smo se tokom razgovora.

„Iako živimo u gradu, svaki slobodan dan ili kraći period, provodimo u vikendici, gde su deca okružena prirodom. Tamo sadimo šargarepu, koja nam nešto ne uspeva, ali važno nam je da Nestor i Klara osete šta znači živeti u prirodi i da provodimo zajedničko vreme, koje nema veze sa telefonima, internetom, igricama“, pričaju Buzurovići.

Osim prirode, dodaju da im je omiljena porodična aktivnost da „zajedno jedu“. Taman kad smo pomislili da se, po ko zna koji put, šale, shvatili smo da je to zapravo, istina.

„Okupimo se u kuhinji i zajedno pravimo hranu. Omiljene su nam lazanje, tačno se za ko tu šta radi“, kroz osmeh pričaju Stefan i Danijela.

Uprkos njihovom trudu da decu nauče i pokažu im prave porodične i životne vrednosti, okolina, internet, društvo u kojem odrastaju, vuku na drugu stranu. Iz komentara naših roditelja, ali i baka i deka, često se može čuti da je „teže decu podizati danas, nego u vreme okupacije“.

„Teško je boriti se za normalno dete, a kasnije čoveka, u današnjem svetu. Naše bake su u pravu kad kažu da je nama teže. Naša deca se susreću sa ogromnom količinom informacija svakoga dana, procesuiraju sve to, treba da razumeju, dok nam određeni nepoželjni segmenti našeg društva, često nepozvani ulaze u kuću i pokušavaju da utiču na našu decu. E to moramo nekako da zaustavimo“, pričaju Buzurevići.

Zajedničkim snagama, ipak, mnogo je lakše. I kada se ne slažu oko metoda vaspitanja dece, to pred njima ne pokazuju, kad dođe do rasprave sa decom ostaju istrajni i dosledni, ma koliko teško bilo, ali je jedini način da ih dovedu do osvešćivanja grešaka koje prave, kako se one ne bi ponavljale.

Opisali su nam koje su im omiljene aktivnosti sa decom, ali i zašto je važno zadržati osmeh na licu, uprkos svemu. Takođe, opisali su nam kako izgledaju povremene rasprave i zašto ponekad na dete treba povisiti ton i dosledan.

U razgovoru smo se dotakli i teme braka, kada su nam objasnili kako su znali da su rođeni jedno za drugo i koliko je, i zbog dece važno, da roditelji neguju svoj odnos.

Ispričali su nam kako izgleda Nestorovo i Klarino vaspitavanje i koliko im daju slobode u ponašanju, ali i naveli čemu su ih deca naučila i kako su ih oplemenila.

Bezgraničnom ljubavlju, nežnošću i posvećenošću, Stefan i Danijela, trude se, kako kažu, da decu zaštite od „čudnih i neprimerenih“ ljudi, koji su svuda oko nas, da ih nauče empatiji, da je ljubav najvažnija, ali i da ih pripreme za svet, koji čeka i koji nije nimalo blag.

U sedamnaestoj epizodi Radar Foruma, sagovornici su razgovarali o zanimljivim religijskim, kulturnim i društvenim temama, i to s pozicija naizgled suprotstavljenih, a zapravo komplementarnih – profesorka Popović sebe određuje kao bogotražitelja, a vladiku je predstavila kao svešteno lice koje razume i crkvu i laike.

„Čovek postavlja ateistička pitanja, ali čim ih postavlja, on traži boga. Pravi ateista bi bio samo neko koga ta tema uopšte ne interesuje. Kad u jevanđelju neki čovek moli Hrista da isceli njegovog sina ili slugu, nisam sada siguran, Hrist ga pita: ‘Veruješ li’, a on mu odgovori: ‘Verujem, gospode, pomozi mom neverovanju.’ Neverovatno paradokslano, a istovremeno jako istinito. Kad mi ljudi priđu kao svešteniku i kažu: ‘Voleo bih da verujem, ali baš i ne verujem’, kažem im: ‘Ja isto tako’, i onda malo zastanu. Jer, za veru se treba boriti. Za neverovanje se ne treba boriti, ono se uvek javlja samo“, predočava vladika.

Na pitanje o položaju žene u crkvi, za koje se često može čuti da je podređen – recimo, žene mogu biti svetice, ali ne i sveštenice, vladika Grigorije je rekao da odgovora bezbroj, ali da nijedan neće biti dostatan.

„Moj je utisak da je Hristos, glava i osnivač crkve, ženu podigao na mesto koje joj niko nikad pre njega nije dodelio. Žene su njegove učenice, putuju s njim, uče od njega i podučavaju druge. Na kraju su ostale s njim pod krstom, kad su se čak i apostoli razbežali“, kaže vladika.

Više na www.radar.rs

Nenad Kulačin i Marko Vidojković su, usled nezadovoljavajućeg nivoa diplomatskih odnosa Srbije i Ruske Federacije, promovisani u oficire za vezu Vladimira Putina!

Osim toga, u prvom delu emisije istraživali su ko je kriv za javno blamiranje ruskog predsednika, kome je Vučić rekao istorijsko „Imam gužvu u šesnaestercu“, čemu služi WC u Vučićevoj spavaoni, kada znamo da predsednik ne piški i ne kaki, a pesmom su se oprostili od Bore Đorđevića.

Gost, pravo sa prve linije fronta, odnosno predsednikovih konferencija za novinare, zvezda u usponu Dnevnika Nova S, Željko Veljković!

U dramatičnoj ispovesti, prožetoj emotivno nabijenim sećanjima na susrete s Vučićem, Željko će gledaocima DLZ približiti lik i delo predsednika, jer on to radi, da vi ne biste morali. Pored Vučićevog odnosa sa medijima, Željko je pričao o Kosovu, litijumu i svemu ostalom što nas zvanično u nezvanično muči na koncu dugog toplog leta, 2024.

U Magarećem kutku moći ćete da čujete koliko je bitna tetka za razumevanje litijuma. DLZ, samo na našem portalu!

U emotivnom razgovoru sa ženom čije je lečenje od raka, do pre pet godina pratio ceo region putem društvenih mreža, oči su nam zasuzile, ali je osmeh pobedio, baš kao i ona surovu bolest. Transparentnost njene borbe se zapravo svodila na odnos sa najvoljenijom osobom na svetu, njenom ćerkom Lolom, i povratkom u njen zagrljaj.

„Odvojenost od Lole pala mi je teže nego rak. Nismo se čule 30 dana, koliko sam bila na lečenju, nisam imala snage da je zovem, da joj čujem glas, a da ne mogu da je vidim, dodirnem. Onda mi je moja psihijatrica rekla da moram da zovnem dete i pozvala sam je, bilo je teško, ali prebrodile smo“, priča Brankica, koja ne skida osmeh sa lica, iako se suze probijaju kad navru teška sećanja.

Ponavlja da ne beži od priče o teškim periodima, a ono što je obeležilo njen život je odrastanje bez majke, koja je napustila, i strah da će se „istorija ponoviti“, ako ona premine od bolesti i ostavi svoje dete.

„To je bio najgori scenario koji sam mogla da zamislim. Znam kako je odrastati bez majke jer moja je mene napustila kad sam imala 13 godina i sve što želim jeste da ostanem uz svoju ćerku, da se nikad ne razdvojimo“, kaže Brankica.

Podvlači da majci nikada nije oprostila, ali da je naučila da živi sa bolom, zbog kojeg je godine provodila razgovarajući sa psihijatrima i pokušavajući da nastavi sa životom.

„Onda se rodila Lola i sve je bilo drugačije. Nažalost, bolest je na neko vreme prekinula naš sklad, ali ljubav je pobedila i uspele smo da ostanemo zajedno“.

Opisala nam je kako se osećala kad je saznala da je bolesna, a Lola je još bila beba i ko joj je najviše pomogao u najtežim trenucima.

Ispričala nam je zašto je mantra, „ja mogu sve“ kod savremenih žena, nervira i opisala ako vaspitava Lolu.

Kroz razgovor se dotakla teške teme i priznala da majci nije oprostila što je ostavila, kao i da je naučila da živi sa bolom.

A za kraj je dala savetea ženama, majkama koje se leče od raka, a kod kuće imaju malu decu.

Brankica je pobedila rak, a danas, kaže, mnogo radi, ali zna koji su joj prioriteti i svaki slobodan trenutak provodi sa Lolom, kojoj nije drugarica već prava mama. Nije stroga, ne brani joj ništa, ali očekuje da pričaju sad i kasnije kada odraste, o svemu, da poverenje između njih dve nikada ne izbledi, da joj bude prva pomisao kad joj zatreba pomoć, ali i kad bude želela da podeli radost.

Razgovarali su o liberalnoj demokratiji, rezultatima liberalnih ekonomskih politika u zapadnim zemljama i nekada socijalističkim državama, ali i o slabostima političkog sistema koji je u poslednjih desetak godina skrojen u Srbiji.

Profesorka Popović je upozorila na nesrazmeru između marketinga koje primenjuje vladajuća koalicija, i na njenom čelu predsednik Vučić, i opozicija. Dok vlasti nameću teme i tako stvaraju tenziju u društvu, opozicija, prema njenim rečima, „ne ume da se obraća“.

„Kada kontrolišete sve nacionalne frekvencije, a javnosti se obratite godišnje i 300 puta, kada iza sebe imate mašineriju koja se zasniva na državnim parama, kada iz državnog sistema, kroz sisteme plata, zapošljavanja i javnih nabavki finansirate ne samo ljude koji rade za vas, nego celokupan sistem koji radi isključivo u vašem interesu, suprotstavljanje ljudima u opoziciji koji su tu iz ideala i zastupanja vrednosti deluje kao borba Davida i Golijata“, predočio je Mitrović i rekao da je rezultat opozicije, s obzirom na okolnosti, još i povoljan.

Poslanik SSP-a i profesorka Popović su diskutovali i o „zamkama srednjeg nivoa razvijenosti“, (ne)očekivanim paralelama između srpske i kineske ekonomije, kao i najvećem problemu privrede Srbije – nedovoljnom razvoju domaće privrede.

Marko Vidojković i Nenad Kulačin su ponovo u etru, i nastavili su taman tamo gde su stali u sred borbe protiv litijuma, ali pojačani za stari srpski recept za uspeh – sir i proju. Desile su se još po neke stvari tipa francuskog poljupca, ili upada kosovskih specijalaca u preostale srpske institucije, kao i nova, apdejtovana verzija projekta Parizer 2.0, koje su zavredile pažnju ovog uhodanog dvojca.

Gošća je doktorka pravnih nauka Aleksandra Bulatović, ali je poput mnogobrojnih svojih kolega ekoloških aktivista i ona tokom leta privedena u policiju. U međuvremenu je označena kao „ekološki terorista“.

U Magarećem kutku četiri jahača srpske apokalipse – onaj glavni, ona što ne ume baš da priča, onaj što je rođen sa zlatnom kašikom i onaj što za sebe kaže da je „sveti“ i koji je postao vlasnik najstarije masline u Evropi.