Pred vama je nova epizoda podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra „Dobar loš zao“!

U prvom delu emisije Nenad Kulačin i Marko Vidojković umalo da poginu koliko je Čela dosadan, primetili su da je predsednik pijan seo za volan i kupio sto pljeskavica i još jednom nisu krili zadovoljstvo reakcijama koje Tonino Picolula izaziva kod srpskog antidržavnog vrha.

Gost je neustrašivi novosadski novinar Igor Mihaljević, koji je u noći masovne građanske pogibije u Novom Sadu bez dlake na jeziku tačno opisao šta nam se i zašto dešava.DLZ je sjajna prilika da se upoznate sa našim kolegom, njegovim oštrim jezikom i stavovima za koje treba velika doza hrabrosti da budu javno izrečeni.

U Magarećem kutku otkrićete čija je riba bila Čale.

Pred vama je nova epizoda podcasta Snaga uma sa novinarom i direktorom programa N1 Igorom Božićem, o snazi informacija i propagande. Božić je govorio o svojim sećanjima na novinarske redakcije u kojima je radio tokom devedesetih, u vreme kad je policija gasila televizije, kad su se novinari okupljali u stanovima i u bombordovanja. Takođe, govorio je o načinima na koje su mediji gubili kredibilitet, a i preživljavali tokom poslednjih deset i petnaest godina, ali i objasnio kako nam dezinformacije i poluinformacije utiču na svakodnevni život, čak i kad toga nismo svesni.

„Deca su nam porasla i nema više ranog ustajanja, buđenja za školu, pravljenja sendviča, ali ipak dani kad su bile u vrtiću – nedostaju“, pričaju gosti nove Mamazjanije, voditeljka i novinarka Ivana Zarić i glumac Ivan Zarić, roditelji dve, sad već velike, devojčice.

Poslovi voditeljke i glumca, bez radnog vremena – od devet do pet, omogućili su Zarićima, kako kažu, da mnogo više kvalitetnog vremena provode sa svojom decom, nego što bi to možda uspeli sa kancelarijskim poslovima.

„Uvek smo se dopunjavali i dogovarali ko šta radi, iako poslovi nisu bili podeljeni, nekako je to išlo spontano, ali imali smo dosta vremena za decu, mogli smo da im se posvetimo, što je im je mnogo značilo“, priča Ivana.

Dok je starija ćerka bila mala, Ivana se na neko vreme povukla iz javnosti i prestala da radi, kako bi se posvetila porodici.

„Nisam htela da ih podižu dadilje, iako smo imali bake i deke, ali bilo mi je važno da mi budemo sa njima u tom periodu ranog razvoja. Kasnije nije bilo lako ni vratiti se na posao, ali ne kajem se zbog te pauze“.

U vaspitanju devojčica, koje su danas već velike i imaju 16 i 19 godina, pratili su sopstveni instinkt, nisu slušali savete, niti čitali udžbenike.

„Mazili smo ih i davali im ljubavi onoliko koliko nam je to svima bilo potrebno. Spavale su u krevetićima do našeg kreveta, bili smo neko vreme svi u istoj sobi, blizu jedni drugima. Bilo je kasnije perioda da su bežale od poljubaca, zatvarale se u sobu i imale te simptome koje pubertet nosi, ali i danas se družimo i provodimo često slobodno vreme zajedno“, pričaju Zarići.

U roditeljstvu je najvažnija mera, da decu ne gušimo, ne kontrolišemo, ali i da ih ne puštamo previše.

„Nije lako naći meru, ali ona je neophodna. Takođe, važno je preneti im ljubav i model ponašanja, jer deca prepisuju sve od nas. Oni više gledaju, očima upijaju, nego što slušaju“, kaže Ivan.

Najlepše i najbezbrižnije bilo je vreme kad su išle u vrtić, kaže Ivana.

„Nedostaje mi taj period. Kasnije, kad su krenule u školu, sve je nekako proletelo. Danas je društvo takvo da se plašite za svoju decu, budućnost je neizvesna, a nama je najvažnije da one, uprkos svemu, ostanu da stoje čvrsto na zemlji i to smo im i rekli više puta. Važno je da ostanu stabilne i da jednog dana pronađu sebi i takvog, stabilnog muškarca, ovako kao što sam ja njihovog tatu“, uz osmeh zaključuje Ivana.

Teški dani se nastavljaju, a svetionik slobode govora, podkast pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, „Dobar loš zao“, neumorno svetli!

Nenad Kulačin i Marko Vidojković su se u prvom delu emisije, nakon čestitke Donaldu Trampu, osvrnuli na protest u Novom Sadu, protest u Beogradu i Vučićev nastup na GO SNS, u kom je pominjao naše kuće i vratove.

Nema mnogo boljih gostiju od Marka Šelića Marčela za razgovor o situaciji u kojoj se srpsko društvo trenutno nalazi. Iskusni pisac, muzičar i potpisnik ProGlasa precizno je secirao sve ono što u Srbiji ne valja, od vlasti do opozicije i nazad, zajedno se sa autorima pitajući kuda dalje i kako se izvući iz kanala u kome smo.

U Magarećem kutku saznaćete kakve fotke Vučić mrzi.

Pred vama je epizoda podcasta Snaga uma, koja je snimana za prošlu nedelju, ali nije emitovana zbog dana žalosti. Sudija i pisac Miodrag Majić govorio je o osećaju izgubljenog rata za društvene vrednosti, kritičku misao i empatiju, uz osvrt na izgubljene ratove i ratne traume kojima se bavi u svojim romanima, a posebno u svom najnovijem romanu „Pod tuđim suncem“.

„Kao narod, mi smo se uvek vraćali kad su nas svi otpisali i pravili istorijske veleobrte. Možda u tome pokušavam da pronađem i sada nadu. I domaći i strani zavojevači su nas već otpisali“, objasnio je Majić ističući da ipak čuva optimizam, uprkos osećaju poraza koji se često nameće.

Od 1. novembra svi kao društvo nosimo jedan dug. Dug nevinim žrtvama, njihovim porodicama, i onima koji se i dalje bore za život, da iznova zahtevamo odgovornost kako se nijedna nadstrešnica više nikad ne bi obrušila zarad nečijeg dubljeg džepa ili političkog rejtinga. Jer ne radi se više o političkim preferencijama već o pukoj egzistenciji. Istu misao dele Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu i njegov prvi gost Đorđe Vukadinović, bivši poslanik i urednik Nove srpske političke misli, koji su otvorili novu sezonu Radar Foruma.

„Nilo nijednih kola, osim naših, a bombe su pretile sa neba“, priča u novoj Mamazjaniji naša gošća Duška Vučinić, šefica službe za odnose sa javnošću i korporativni imidž RTS-a, nekada TV lice Trećeg kanala, novinarka i autorka brojnih emisija, najpoznatija kao komentatorka Evrovizije, danas najponosnija kao mama jednog dvadesetpetogodišnjeg Alekse.

U novoj epizodi našeg podkasta, Duška se osvrnula na porođaj koji je bio nezaboravno, ali i traumatično iskustvo, jer je, kako kaže, njen sin odlučio da dođe na svet u vreme kad su na Beograd bacali grafitne bombe.

„Vozili smo se kolima do porodilišta. Nikoga nije bilo na putu, a bombe su padale oko nas. Porođena sam na carski rez, a u to vreme bilo je jako rizično uvoditi pacijenta u anesteziju, jer ne znate kad će i gde da padne bomba. Ipak, uspeli smo. Aleksa je rođen!“, sa osmehom priča naša gošća.

Duška je kratko radila i kao stjuardesa, a ljubav prema letenju i životu u vazduhu, koja se provlači već dugo u njenoj porodici, prešla je i na Aleksu.

„Kada je imao pet godina rekao je da će kad poraste biti pilot. Nismo ga shvatali ozbiljno. Ispostavilo se, međutim, da ga ta želja nije prošla, a da je poziv pilota ljubav za ceo život. Dete koje je rođeno pod avionima, doduše bombarderima, sad se sprema za svoj prvi komercijalni let“, ponosno priča Duška.

Navodi da je tokom njegovog odrastanja mnogo radila, ali uvek pronalazila vremena za porodicu i da je velika podrška od strane njenih roditelja i muža, čak i kada je postao bivši, bila dragocena.

„Aleksin otac me je čak terao da idem na službena putovanja, onda kad nisam htela da ostavim dete. Ipak, znala sam da ostaje u dobrim rukama. Podrška i pomoć mi je neizmerno značila, mada sam ponekad i sina vodila sa sobom. Kad je imao nepuna dva meseca išao je sa mnom u Aziju, a kada smo radili leti snimanja na moru, moja cela porodica bila je uz mene“, seća se gošća Mamazjanije.

I kada je Aleksino vaspitanje i odrastanje u pitanju, uvek je mogla da se osloni na njegovog oca i da zajednički reše svaki problem. Metoda kažnjavanja, batina i sličnih strogih mera, nikada nije dolazila u obzir.

„Nisam stroga mama. Bilo je problema dok je odrastao, kao i kod svakog deteta, ali uvek bismo sve stavili na sto, raspravili i zajedno rešili. Sećam se da su Aleksini drugovi voleli da dolaze kod nas, da se okupljaju, što govori da nisam bila opasna mama, ali kažu da sam imala taj neki pogled od kojih bi se zaledili. Ne znam na šta su tačno mislili“, kroz osmeh kaže Duška.

Majkama, posebno zaposlenim, neophodna je podrška, ne samo kod kuće, već i na poslu, u kompletnom društvu.

„Treba da je sramota sve one poslodavce koji nemaju razumevanje za zaposlene koje su majke, iako su žene jake, mogu sve da izdrže i prežive“, zaključuje Duška.

Nova epizoda podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra „Dobar loš zao“ uplovila je u vaše živote.

Nenad Kulačin i Marko Vidojković posvetili su celu emisiju, pa samim tim i njen ceo prvi deo, pogibiji nevinog sveta na železničkoj stanici u Novom Sadu.

Oni su bez uzdržavanja podelili emocije sa gledaocima i dali konstruktivne predloge kako artikulisati građanski bes.

Gost u ovoj epizodi je advokat Ivan Ninić. On je oštro govorio o organizovanom kriminalu kome je glava režimski vrh, a dno mu se ne vidi.

Ninić je, pored novosadskog horora, govorio i o predloženim izmenama Krivičnog zakonika Srbije, koje su kao iz horora.

U Magarećem kutku videćete kako Vesić plače bez suza.

Sva četiri poraza večitih u duplom kolu Evrolige, užasno suđenje i sporni momenti, jedna saga i jedna afera na pomolu, o svemu tome smo pričali u sedmoj epizodi druge sezone podcasta „Pick and roll“.

U danu kada se žena porodi, niko joj neće reći da je pored bebe rođena još jedna ona – mama. Knjiga, koja je deo većeg projekta, „Mama, sve je u redu, utorak je u sredu“, bavi se mamom i njenom decom, izazovima, problemima, strahovima, uzbudljivim, nezaboravnim momentima, sa humorističnim crticama, koje se stidljivo provlače između redova punih ljubavi. O nastanku ove knjige pričaju naše gošće, idejni tvorci projekta, Maja Maršićević, producentkinja na televiziji „Una“ i dr Maja Milosavljević, lekar-psihijatar na Institutu za mentalno zdravlje.

Odgovornost i briga, idu ruku pod ruku sa roditeljstvom, ali za nalet novih uloga, emocija i život okrenut naopačke, mame niko ne pripremi. Period koji se udobno smestio između trudnoće i roditeljstva, kao da ne postoji, a zapravo je ključan za razvoj jedne majke, ali i njene bebe.

„Nema uputstva, ali postoji edukacija. Žena može da se pripremi na to šta je čeka posle porođaja. To je osetljiv period u kojem svaka od nas doživi određene promene. Važno je da znamo da osećanja ne treba da krijemo. Mami mora biti dozvoljeno da ispoljava i tugu, bol, ljutnju, tako će i dete sutra znati da prepozna, i da se nosi sa svojim emocijama“, priča Maja Milosavljević, koja radi u Kabinetu za perinatalnu i reproduktivnu psihijatriju, a deo od prodaje svakog primerka ove jedinstvene knjige odvaja se za edukaciju zdravstvenih radnika cele Srbije.

Ovo delo se kupuje, ali na poklon, kaže Maja Maršićević, autorka predgovora i jedne od priča.

„Sa drugim detetom upala sam u specifičan period, kao da sam izgubila kontrolu nad svojim životom. Zanimljivo da se to nije dogodilo sa prvim, već posle drugog porođaja. Svi imamo svoje priče, a važno je da one isplivaju, da se o njima čuje, da ne budu potisnute, zaboravljene, jer neke mogu ostaviti posledice ako ih zanemarimo“, kaže ona.

Osim duhovitih momenata koji prožimaju gotovo sve tekstove, koji su se našli među koricama pomenute knjige, prostor je posvećen i ozbiljnim temama o kojima se nedovoljno govori.

„Jedna priča je o postporođajnoj depresiji. To je važna tema, koju smo u našem društvu tek načeli. Porodilje se za pomoć najčešće javljaju ako su i ranije imale duševnih problema, pa umeju da prepoznaju da im je potreban stručan savet. Ostale mame često puštaju da prođe vreme, nastoje to da sakriju, ne shvataju šta im se dešava, ali jasno im je da nisu dobro. Najteže mi pada što se nas, lekara, javnost uvek seti nakon nekog tragičnog događaja, koji ovakvo stanje svesti može da uzrokuje“, kaže Maja Milosavljević.

Priče o zaposlenim mamama često povlače i pitanje krivice, koju sve one osećaju s vremena na vreme.

„Možda će neka mama reći, nije pošteno da sam na kafi sa drugaricom, dok mi je dete u vrtiću. Ali zašto nije, pa baš je to normalno. Mama mora da brine o svom fizičkom, ali i mentalnom zdravlju. Ta kafa sa drugaricom ili korišćenje slobodnog vremena, onako kako ona želi, je upravo to – čuvanje zdravlja, kako bi njoj, a samim tim i detetu, bilo bolje“, zaključuju naše gošće.