Pričamo o raspadu Jugoslavije, o raspadu jedne porodice, o raspadu jednog benda ali pričamo i o zajedništvu, o buntu, o panku. I možda ključno, pričamo o tome kako se neko ko je odgajan u Jugoslaviji, na antifašizmu, ponaša kad spozna da služi fašizmu. Priča je ovo o jednoj zemlji, o nadi, o generacijama kojima Sutjeska ništa ne znači, koji o njoj ništa ne znaju. A saznaće. Ovaj film je poput oraha iz filma sa granama naizgled nevažnih likova i naizgled nevažnih priča. One su jednako važne kao i teret u kamionu jer tog tereta ne bi ni bilo da nije tih priča. Film se mogao zvati Tata, mogao se zvati Jugoslavija, ali nije. Tamo gde je nastao najčešće je omalovažavan, kritikovan, ali ne zato jer su ti kritičari imali kakvu kritiku da upute filmu koji su pogledali. Naprotiv. Od starta je strpan u koš “antisrpskog” filma i kao takav postao je nepoželjan u brojnim bioskopima. A to je “teret” samog naslova. A krivac je Ognjen Glavonić, gost 231. KUPEK-a.

Nekada smo bili djeca. Djeca, čista, naivna, prepuna strepnje i nade za život koji je pred nama. Bosonoga, ponekad nestašna, zaljubljena…Posebno mjesto za simpatije smo čuvali u spomenarima i leksikonima… A onda smo nekako olovke, bojice, pastele zamijenili oružjem. Ili pasošima sa kartom u jednom pravcu. Netko sa većim a netko sa lakšim teretom nosioca PTSP spomenice nastavili smo život, ili bolje reći, započeli novi iako onaj prethodni nije skončan. Naprotiv. Progoni poput duha.
Šetali smo tako zajedno tu predosmomartovsku noć za Draganom Bursaćem, Ramizom Huremagićem, izdavačem knjige i nosiocem PTSP spomenice, ništa manjim Krajišnikom velikog srca i gledali u most sa kog je život skončao “naš Brančilo”. Brančilo koji nas je učio nestašlucima, dobroti i koji nije bio spreman da ponovo dočeka zlo koje je vidio da dolazi. I sada i vas pozivamo da šetamo zajedno. Da se sjetimo, da ne zaboravimo.