Večeras sam Rom, Ciganče malo sa ulice. Željno znanja, željno života. I sutra ću to biti. I prekosutra. Prosiću pred vama i pružiti vam ruku. Pomoć je potrebna meni, ali trebate je i vi, možda više nego ja.
Dugo su Romi pokušavali otvoriti oči drugima pesmom, dugo su jecali, plakali, upropašćujući svoje ali i tuđe živote. Samo zato jer ih niko nije čuo kako treba. Dugo se na jecaje gledalo kao na “zabavu vulgarnih elita”, kako će to nazvati Zoran Tairović, novosadski umetnik, takođe romske nacionalnosti.
I daleko od toga da se i danas ne gleda tako. To je ta lagodna pozicija moći, superiornosti belog čoveka.

I teško će se on odreći te pozicije.

A onda se pojavi roman koji je, kao što rekosmo jeste jecaj ali je ujedno i udarac u postojeći sistem. Pojavi se dečko od samo 19 godina kojem ništa nije dato i koji se za sve morao boriti. I od svega za šta se mogao uhvatiti na ulici on se uhvatio knjige. One su menjale njega i njegovu svest i njegov svet. Pa je sad red na nas.