Aleksandar Vučić je počasni građanin Jagodine, voleo bih, ako to već nije urađeno, da se, na moj predlog, za Muzej voštanih figura izlije figura počasnog građanina, u sakou boje voska, koji je odenuo da iz Raške pripreti albanskoj braći, da mu se žitelji jagodinske nahije i strani turisti barem kao voštanoj figuri uzmognu pokloniti i u njegovom odsustvu.

Od svega što su nauka i tehnika dosad izmislile predsednik najviše voli detektor laži, sad se ukazao prvi poligraf u ljudskom obličju.

Bajinobaštanskim vizionarima i ulizicama predlažem da ne prikažu u parku celu azbuku, nego samo slova koja su nedvosmisleno naša, ćirilična: šta će nam O, kad je isto takvo i hrvatsko i američko O?

Cico, narod je birao mene, a ne ja njega, narodu je preodlično, a meni kako je to ja samo znam.

Na trenutak mi je bilo žao što se naš vlasnik i pismodavac nije opredelio za glagoljicu, koja je živopisnija od ćirilice, a na njoj su pisali i čitali naši baš staari, stariji od ovih koji su dobili i savladali ćirilicu.

Toliko je novih privrženika slobode kretanja da se ja potonje takoreći preko novina odričem, i neću priznati dugove u koje će ona zacelo zapasti.

Medalje su naše pravo lice, i naša prava mera, medalje su preslikani mi, srpska vlastela, i grehota je što se ta stalna istina može ispoljiti i isprsiti samo na velikim svetskim sportskim svetkovinama.

Tolike peticije, lepše sročene, sa plemenitijom svrhom, propadale su, nisu ostvarile cilj, zašto se i ova koju nevičnom rukom potpisuju vazali ne bi izjalovila, jednog lepog dana koji već čeka ćutke u kalendaru?
 

Trebalo bi da na aerodromima i na graničnim prelazima budu okačeni što veći bilbordi: “Ostavite svaku nadu vi koji odlazite: gde god da se odselite i dalje ćete biti podanici istog vladara“.