Uveren da je duž pruge s obe strane poređano stanovništvo koje maše državnim i partijskim zastavama predsednik je mahao i mahao, pretpostavljao je da zbog enormne brzine voza ne razaznaje lica obožavalaca, ali im je iskreno otpozdravljao: kao što je bolje da stotinu prestupnika ostane nekažnjeno, nego da jedan nevin čovek bude osuđen, tako je isto bolje mahati banderama, lenijama, šumarcima i vranama, nego ogrešiti dušu i ne pozdraviti makar i jednog jedinog subašu koji je nadomak pruge stajao i mahao Štadlerovom vozu i Štadlerovim najslavnijim putnicima.

Koji je vladar u našoj preslavnoj istoriji na svoja pleća primio teret snabdevanja običnih, da ne kažem suvišnih ljudi (lishnye liudi, znani iz ruske književnosti, danas biseri rasuti po vasceloj Sorabiji), ko nam je drugi ikad predočio naučne dokaze svega što je država za nas nabavila?!

Gospodar je opijen svevlašću koju više nema kud da proširuje, pa mu preostaje samo da se bori za njezino trajanje.

Treba nam vladar koji će da srbuje, a ne da rumunuje ili kninuje.

Naš nas vlasnik čašćava prelistavajući matične knjige rođenih, ali nas obasipa novcem i po drugim kriterijumima, za novorođenu bebu toliko, za blizance toliko i toliko, za trojke toliko i toliko i toliko, za olimpijske šampione ima isto tarifa, olimpijska, za svetske prvake svetska…

Predsednik Republike preduhitrio je RIK, pretrčao je četrdeset dva kilometara, i doneo vest o pobedi, srećom se istorija nakon Maratonske bitke nije u celosti ponovila, naš glasonoša je i uoči i nakon obznane samo bio neraspoložen, morao je da javi o skromnoj pobedi, a ne o trijumfu koji je njegov ideal i njegova lična mera.

Tamo gde predsednica Vlade smatra da je predsednik Republike njen šef, možda jedan Mohikanac vredi više nego četa okupljena oko njemu podređene službenice.

Ogorčeni pojedinac, razočaran što njegovi podvizi ne bivaju praćeni stalnim izlivima obožavanja, divljenja i blagodarnosti, poseže za najstrožom kaznom koja se stanovništvu može izreći: “Lišiću vas sebe, tako mi ovog zubatog decembarskog sunca, pa ćete me praviti od blata i od lignita!”

Mi živimo u zajednici gde se mišljenje i interesi prosečnog građanina nigde ne čuju i nigde ne bivaju uzeti u obzir, pa stoga moramo da se načinom pomalo da kažem i navijačkim obratimo nekadašnjem navijaču, budućem košarkaškom treneru i ocu Nacionalnog stadiona.

Gost je celivao ikonu, možda dao i prilog bogomolji, i obećao da će to zdanje, i porta, i parohijski dom, ostati zanavek, pa bilo sa sviju strana okićeno jalovinom, ili stajalo uz bok upravnoj zgradi Rio Tinta.