Veliki broj manipulativnih i lažnih informacija o migrantima mogu se naći na dnevnom nivou, kako u medijima, tako i u antimigrantskim grupama na društvenim mrežama. Najveća Fejsbuk grupa pod nazivom “Pokret STOP Naseljavanju migranata” broji preko 300 hiljada pratilaca.

Kako su velikim delom upravo mediji ti koji potencijalno šire dezinformacije u vezi sa migrantima i kako bi se u medijskom prostoru povukla linija između dezinformacija i činjenica u vezi sa migrantima, Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE kroz projekat „Digitalno poverenje – novinari protiv dezinformacija o migrantima” pokrenuo je fektček serijal. Urednik fektček rubrike na VOICE-u Darko Šper za podkast “Reaguj!” navodi da je ovaj projekt od izuzetne važnosti, naročito kako bi se u javnom prostoru pokazalo da je način na koji se prikazuju i tretiraju migranti neispravan i pogrešan.

Šper ističe da se do najvećeg broja dezinformacija o migrantima dolazi na društvenim mrežama. Osim na nekim anonimnim portalima, dezinformacije i manipulacija u vezi sa migrantima nije bilo u medijima. Ipak, desetak mladih novinara su tu da provere sve te informacije i ukažu na lažne vesti o migrantima. Oni rade monitoring i analiziraju i komentare u kojima korisnici društvenih mreža iskazuju svoje stavove prema migrantima. Kako kaže Šper, problem je što su mnogi pratioci ovakvih grupa potpali pod uticaj tih lažnih vesti i na njima izgradili stavove potpomognute stereotipima, ali i mržnjom prema migrantima.

Igor Išpanović jedan je od mladih novinara koji rade na projektu Nezavisnog društva novinara Vojvodine „Digitalno poverenje – novinari protiv dezinformacija o migrantima”. On kaže da mnoštvo dezinformacija o migrantima mogu dovesti do stvaranja atmosfere u kojoj je nasilje prema njima opravdano.

Sagovornici podkasta “Reaguj!” slažu se da vesti o migrantima nije teško proveriti, jer kako kažu, često se radio polu-informacijama ili informacijama bez ikakvog dokaza, a učestala pojava je i recikliranje starih vesti.

Rešenje

Sagovornici podkasta “Reaguj!” ističu da je na novinarima veliki deo odgovornosti, kao i da je njihov zadatak da pre svega provere informacije i prenesu šta se zapravo dešava na terenu. Druga važna stvar bila bi medijska pismenost koja u Srbiji nije na visokom nivou.

Kako novinarka portala VOICE Sanja Kosović naglašava, provera informacija o migrantima moguća je i od strane samih čitalaca. Kako kaže, važno je kritički posmatrati celu stvar.

“Ne možemo više samo da upijamo informacije, ne možemo da ih primamo, da ih uzimamo za činjenice. Treba da proverimo. Treba da kritički gledamo na te vesti. Nije teško pogledati neku vest, proguglati je, prevesti je na neki drugi jezik i videti možda neku drugu stranu, videti neku pozadinu, videti šta se u stvari krije iza toga”, kaže Kosović, a to smatra i Išpanović, koji slušaocima podkasta “Reaguj!” daje nekoliko saveta kako prepoznati lažnu vest.

“Pogledajte naslov, pogledajte ko je izvor, pogledajte kada je ta vest objavljenja. Ako igraju na izazivanje emocija uglavnom, ne mora biti lažna, ali sigurno ide ka tome da izmanipuliše tu trunku istine koja možda u njoj postoji. To su neke mentalne alatke koje možemo da iskoristimo kada pokušavamo da shvatimo šta su lažne vesti, a šta nisu”, zaključuje Išpanović.

Novinarka Nezavisnog društva novinara Vojvovdine Sandra Maksimović naglašava da svako ima svoju priču iza sebe, i da se stav o pitanju migrantske krize ne sme oformiti na osnovu manipulativnih sadržaja koji se svakodnevno šire internetom.

“Iz mog dosadašnjeg iskustva mogu da kažem da je svačija priča jedinstvena. Ja kao novinarka pratim migrantsku krizu već tri godine, ali jedna stvar je konstantna, a to je da je većina migranata voljna da razgovara, da ispriča svoju priču. Neki od njih nisu voljni da budu prikazani na video snimku, traže da se bluruju, da im se izmeni glas ili slično, ali svi oni žele da kažu kroz šta su prošli, šta su ostavili za sobom, kakav im je život sada i čemu se nadaju u budućnosti. I upravo zato je bitno odeleti usvajanju tih manipulativnih narativima i prepoznati lažne vesti o migrantskim pitanjima”, zaključuje Maksimović. 

Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić. 

Kada pretražujemo nešto na internetu ili kada prelistavamo feed na nekoj društvenoj mreži, sadržaji koji će nam biti prikazani zavise od algoritama. Društvene mreže i druge internetske stranice prikupljaju podatke o našem ponašanju na internetu i u skladu sa našim internetskim navikama nam prikazuju buduće sadržaje. Neki od tih podataka mogu biti: koje sajtove smo posećivali, koliko dugo se na njima zadržali, koje fotografije smo gledali, šta smo kupovali… 

HACKLAB Beograd je kreativni prostor otvoren za sve programere i entuzijaste tehnologije, umetnike i sve zainteresovane za ukrštanje tehnologije i umetnosti. Naš sagovornik, Aranđel Bojanović iz ove organizacije kaže da su algoritmi, najjednostavnije rečeno, skup komandi.

“Algoritam možemo da gledamo kao na neki skup komandi ako ih izvršimo – dobićemo određenu vrstu rezultata. Ono što rade programeri jeste kodiranje algoritama, kodiranje postupaka u određenom programskom jeziku i ono što krajnji korisnici koriste jeste softver. Programerski je ono što mi ne vidimo, a softver ono što koristimo, dakle programeri kodiraju algoritam.”  

Besplatni servisi? 

Zaključujemo da su društvene mreže samo naizgled besplatni servisi. Prilikom kreiranja naloga, korisnici se moraju saglasiti sa određenim uslovima korišćenja, koji podrazumevaju i načine prikupljanja podataka. Bojan Perkov, istraživač u SHARE fondaciji objašnjava da korisnici često nisu svesni na koji se način mogu iskoristiti podaci koje su oni, na kraju krajeva, dobrovoljno ustupili.  

“Servisi kao što su Facebook, Instagram nisu besplatni već postoji neka druga transakcija – kada napravite Facebook nalog ne plaćate novčanu pretplatu, ali

korišćenjem tog servisa morate da pritisnete tamo na uslove korišćenja šta sve

prikupljaju od podataka. I ljudi misle “Ma šta mene briga daću im ja sve podatke”. Prosto taj trade-off je mali jer nemaju osećaj da to nešto njih lično pogađa, kao “ja sam jedan od milion šta me briga, ko će meni i šta da uzme od podataka”. I onda kad počne da dobija oglase koje su je l, vrlo relevantni i za ono što radi, prati, ono što ga zanima, onda kaže “e, pa ovde ima nešto”.

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko. 

Stanovnici većih gradova Srbije se sve više suočavaju sa problemom gde parkirati svoj automobil. Podaci od prošle godine samo u Novom Sadu ima oko sto pedeset hiljada automobila, a u Nišu nešto manje od sto hiljada automobila. Ovi podaci govore da na svaka dva stanovnika samo ova dva grada ide po jedan automobil.

Mnogi vozači u nedostaku propisanih parking mesta, vozači pribegavaju parkiranju na prvom slobodom, a to je uglavnom u gradskim jezgrima, i nepropisno mesto.

Sa druge strane, nepropisno parkiranje utiče i na bezbednost pešaka u saobraćaju jer se često automobili nađu na trotorarima, pa je pešacima teško ili nemoguće da prođu. Ipak, najviše problema bahati vozači prave starim sugrađanima, roditeljima sa malom decom i osobama sa invaliditetom.

Kada su žalbe u pitanju, za podkast Reaguj iz kancelarije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti kažu da u bazi podataka Poverenika nema pritužbi koje se vode kao pritužbe zbog bahatog parkiranja, ali dodaju da su imali pritužbe kada je reč o parking mestima osoba sa invaliditetom i da su se one odnosile na pravo korišćenja tih parking mesta.

Pauk služba radi

Iako smo čuli građane koji imaju problema sa parkingom, njegovim nedostatkom ali i problemima sa kojima se suočavaju osobe na koje nepropisno parkinje utiče, rukovodilac Službe za odnose sa javnošću Javnog preduzeća Parking servis iz Novog Sada Radovan Jeknić pak sagledavajući situaciju sa saobraćajem navodi da u porođenju sa drugim gradovima, u Novom Sadu nema previše problema kada je u pitanju nepropisno parkiranje. On ističe ovo preduzeće radi sve što je u njihovoj moći da uredi parking mesta i sprovodi zakon.

Ivan Novković, upravitelj PONS fondacije, u razgovoru za podkast Reaguj navodi da se svaki put kada izlazi iz kuće, što to je svakodnevno, ima problem sa nepropisnim parkiranjem. Kako je i sam korisnik invalidskih kolica, nemogućnost da se slobodno kreće počinje samim izlaskom iz kuće, a kako je u stalnom kontaktu sa drugim osobama sa invaliditetom, kaže da nije usamljen slučaj.

Sa druge strane, Radovan Jeknić iz Parking Servisa navodi da se u Novom Sadu Parking servis trudi da odgovori na sve izazove koje imaju kada su u pitanju javna parking mesta, ali da je i to teško jer upoređujući sa vremenom pre 10 godina – ima daleko više automobila.

Slična situacija je i u Nišu, a naš sagovornik Ivan Novković kaže da nisu samo osobe sa invaliditetom ugrožene, već, na primeru Niša gde živi, navodi da i ostale sugrađanke i sugrađani bez invaliditeta imaju probleme da se slobodno kreću kada su trotoari nepropisno zauzeti.

Kako bismo bili sigurni šta su planovi Novog Sada i Niša, kao najvećih gradova u Srbiji posle Beograda, redakcija podkasta Reaguj uputila je poziv za izjavu Gradskoj upravi za saobraćaj i puteve Novog Sada i Sekretarijatu za komunalne delatnosti, energetiku i saobraćaj Grada Niša. Iz Novog Sada nismo dobili odgovor iako smo uredno poslali zatražena pitanja, a iz Niša iako obećana izjava – nismo je dobili.

REŠENJA

Javno posramljivanje vozača koji nepropisno parkiraju pokazala je dobre rezulatate u Sloveniji kada su institucije postavile bilborde i reklame sa izmišljenim imenima i prezimenima i kaznom kako bi građanima skrenuli pažnju i, makar izmišljeno, dali lice ovom problemu. Da je moguće da građani mogu da pokrenu jednu sličnu akciju, pokazuje kampanja bahatoparkiram koja je krenula pre desetak godina u Beogradu. Jedan od pokretača ove kampanje, Filip Milošević naglašava da je najpre problem u prevelikom korišćenju automobila, ali i da nepropisno parkiranje može dovesti do velikog broja posledica. On objašnjava da je na sajtu bahatoparkiram.com bio postavljen tekst, jednostavno i minimalnim dizajnom, sa belim slovima na crnoj pozadini. Taj tekst kaže: “ukoliko ste nalepnicu sa ovom adresom zatekli na zadnjem delu svog vozila, budite sigurni da ste pomogli jednu od narednih stvari.”

Sa druge strane, PONS je oformio neformalnu radnu grupu sa bivšim većnikom Grada Niša zaduženim za saobraćaj na čelu, kako ne bi ostalo samo na javnom zagovaranju, već i da se aktivno uključe u rešavanje problema. Pre tačno godinu dana PONS fondacija je kreirala mobilnu aplikaciju koja omogućava da brzo i jednostavno građanke i građani Niša prijave probleme sa kojima se suočavaju.

Iako zbog nedostatka sredstava za promociju aplikacije, PONS, navodi naš sagovornik, može da se pohvali da su sedam problema koji se tiču saobraćaja, a naročito bahatog parkiranja, uspešno rešili.

Ali nije sve na ustanovama. Kao što smo videli i na primeru sajta bahato-parkiranje, ali i aplikacije PONS-a i građani mogu da doprinesu rešavanju probelma. Najjednostavnije rešenje koje imamo kada vidimo nepropisno parkirano vozilo, osim da pokušamo da vozaču objasnimo gde je pogrešio, jeste da pozovemo takozvanu pauk službu.

Međutim, nije sve tako jednostavno. Radovan Jeknić iz novosadskog Parking servisa kaže da će uvek biti više bahatih vozača koji svoje automobile nepropisno parkiraju od radnika u ovakvim preduzećima, ali da je moguće u Novom Sadu da služba sankcioniše takve slučajeve. Ipak, naglašava da nekada treba i pričati sa ljudima i govoriti im o lošem uticaju na ostale tog njihovog postupka.

Upravitelj PONS fondacije Ivan Novković navodi da nije potrebno tražiti rešenja sa strane, već je samo potrebno insistirati na poštovanju zakona, a to je u slučaju bahatog parkiranja veoma lako jer postoji Zakon o saobraćaju koji se mora poštovati i sprovoditi. Ipak, za insitiranje na svakodnevnom nivou – potrebno je i pogurati incijitavu odozdo.

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.
 

Prema izveštaju Instituta “Dr Milan Jovanović Batut” iz 2014. godine, najučestalija aktivnost u pogledu igara na sreću u Sribiji bila je lutrija koju je pola stanovništva igralo bar jednom u toku svog života, od kojih je trećina to činilo u predhodnih godinu dana od istražvianja. Sportsko klađenje zauzima drugo mesto, a njime se bavilo 17 % stanovništva. Za njima slede slot aparati od 5,5%.

Dok je lutrija jednako zastupljena među polovima i starnosnim grupama, ostali oblici kockanja su učestaliji kod muškog dela populacije. Na primer, 91,5% onih koji su praktikovali sportsko klađenje u proteklih 12 meseci bili su uglavnom muškarci starosti do 44 godine. Ukupno 3,7 % odrasle populacije u Srbiji je u riziku od zavisnosti od kockanja. Brojčano gledano, problem sa kockanjem ima između 51 i 93 hiljada ljudi između 18 i 64 godina.

U najvećem riziku se nalaze stanovnici koji igraju određene kazino igre, koji su na slot aparatima ili koji se kockaju putem interneta. Takvi “igrači” imaju 50% šanse da zapadnu u kandže ovog poroka.

Opasnost od klađenja ne vidi sagovornik podcasta “Reaguj, koji kladionicu doživljava kao mesto za druženje i rekreaciju:

“Prvenstveno, postale su dobro mesto, lepo, komotno, provetreno, lepo opremljeno. Volim sport, pratim sport i kombinujem taj izlazak i praćenje rezultata. Konkretno u mom slučaju – opkladiti se znači da bi mi bilo zanimljivije da pratim te i druge utakmice. Zanimljivije praćenje sportskih dešavanja.”

Sigrica, samo razonoda, analiza utakmica, igra na sreću, još jedan tiket – kada je u pitanju prepoznavanje zavisnosti i statistički podaci, rukovoditeljka Centra za nehemijske zavisnosti Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti doktorka Milica Repac, objašnjava da je upravo kladionica igra koju igraju ljudi koji su razvili zavisnost od kockanja. A 2019. godine su oni otvorili oko 82 nova kartona, odnosno javile su im se 82 nove osobe kako bi započele sa lečenjem.

„Kod nas je kockanje legalna radnja i smatra se da je to neka vrsta razonode, sve dok se kocka u kontrolisanim uslovima. Znači, ako ja na primer, ovog meseca imam neki višak u svojim prihodima, pa sam umesto da odem da stavim to u neku vrstu štednje, i ne kupim ništa sebi, znači imam neki višak, ili neću da štedim hoću da to potrošim – odem u kockarnicu da se zabavim. Ukoliko se ja nakon što sam na primer izgubila tom prilikom, vratim ponovo sa novom sumom novca, ne bih li povratila taj svoj gubitak, ili ako ja to radim često i sve češće, ako se desi da potrošim celu svoju platu, to već nije više razonoda, to je nešto što sad možemo da stavimo u kategoriju neke vrste gubitka kontrole“, navodi doktorka Milica Rebac. 

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs. 

Nedavno je poglavar Rimokatoličke crkve Franja u intervjuu za dokumentarni film „Frančesko“ rekao da „homoseksualci imaju pravo da budu deo porodice“ i time postao prvi papa koji je podržao istopolne građanske partnerske zajednice. On je i naglasio da je neophodno imati zakon o građanskoj zajednici, kako bi na taj način istopolni partneri bili zakonski pokriveni.

I dok poglavar Rimokatoličke crkve upućuje reči podrške LGBT zajedniici, u Srbiji novoosnovano Ministarstvo za porodicu, koji dolazi iz stranke SPAS Aleksandra Šapića, naginje na desno. Ne samo to, već su mnogi u Srbiji kritikovali izbor Ratka Dmitorvića za prvog ministra za porodicu zbog njegovih stavova koji su diskriminatorni.

Zakon o građanskom partnerstvu važan je iz više razloga, a neki od njih jesu da bi partneri mogli da posećuju jedni druge kada su u bolnici, da bi mogli zajedno da podignu kredit, da jedan partner koji je ostao bez posla može da ostvari zdravstvenu zaštitu na osnovu zaposlednja drugog partnera, da u slučaju smrti partner može da nasledi penziju, da se imovina može podeliti u slučaju raskida i mnogi drugi. Ovo su stvari koje uglavnom podrazumevamo kada je brak u pitanju, ali često ne mislimo na istopolne zajednice.

LGBT organizacije pokrenule su peticiju za usvajanje Zakona o građanskom partnerstvu krajem septembra ove godine, i do sada ju je potpisalo više od devet hiljada ljudi. Ujedno je pokrenuta i kampanja “Šta nas žulja?” u kojoj je objašnjeno zašto je donošenje ovog zakona od velikog značaja.

Koordinatorka programa javnog zagovaranja grupe Izađi Jelena Mitrović naglašava da zbog nedostatka ovog zakona partneri u istopolnim zajednicama trpe mnoge posledice.

“Trenutno u Srbiji ima, ja lično znam, četiri istopolna partnera i partnerki koji imaju decu, ali samo jedan roditelj je faktički na papiru, što bi značilo ako se desi nešto toj osobi, da teško da osoba koja je majka ili otac može da postane roditelj nakon te osobe – pre će postati baba ili deda ili neko drugi ili treći iz porodice. I onda dolazimo do onog najgoreg, primera radi sad tokom ove pandemije što je isplivalo na površinu jeste da neke osobe nisu mogle da svojim supružnicima pod navodnicima, ženama, muževima, odu na sahranu, a preminuli su od kovida”, kaže Mitrović.

Nacrt zakona o registrovanim istopolnim zajednicama sastavljen je još 2010. godine od strane više organizacija civilnog društva i predat nadležinim organima na razmatranje i usvajanje. Ovaj nacrt ne predviđa mogućnost da osobe istog pola stupe u brak, jer je brak između pripadnika istog pola zabranjen Ustavom. Ovim zakonom je predviđeno da registrovani partneri uživaju sva zakonom određena prava iz penzijskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja kao i partneri u bračnoj i/ili vanbračnoj zajednici.

Predrag Azdejković, urednik gej magazina Optimist i gej aktivista, podseća da je predlog zakona o istopolnim zajednicama trebalo da se definiše do 2018. godine.

“Samo da podsetim, mi smo imali tu strategiju za borbu protiv diskriminacije koji je definisao da Srbija do 2018. godine treba da ima predlog tog zakona, a da se to nije desilo. Da smo mi od toga daleko u tom pravnom smislu. Labris je izradila predlog zakona, i LDP ga je prošle godine predložio vladi ali se tu ništa nije desilo. Mi čekamo da se tu nešto desi, jer mislim da bi bilo dosta sramota da Ana Brnabić za vreme svog mandata ništa ne uradi povodom toga”, kaže Azdejković i dodaje da bi nova vlada trebalo da znači i da će ovaj zakon najzad doći na red.

“Mi se sad nadamo da će u narednom periodu sa novom vladom doći i to na red. Naročito sa novom ministarkom za ljudska i manjinska prava Gordanom Čomić, gde smo negde i načuli da će ona prirpemiti zakon o registrovanim partnerstvima tako da očekujemo da če to biti u ovom periodu”, zaključuje Azdejković.

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.  

U tridesetoj petoj epizodi u podkastu „Reaguj!“ bavimo se pitanjem dostupnosti abortusa. Na ovo su nas potakla nedavna dešavanja u Poljskoj.

Dok smo pripremali ovu emisiju, stotine hiljada žena protestuje na ulicama Poljske. Njihov bunt izazvan je nedavnom odlukom Ustavnog suda te zemlje o gotovo potpunoj zabrani abortusa.

Na osnovu zahteva poslanika Prava i pravde, Ustavni sud sa sudijama izabranim iz redova vladajuće partije ocenio je da su jedina dva slučaja dopuštanja abortusa kada je trudnoća plod krivičnog dela, odnosno silovanja ili incesta i kada je ugrožen život ili zdravlja majke. Time je poništena odluka iz 1993. godine, kojom je, osim ova dva, Poljakinjama bio dozvoljen pobačaj i u situacijama kada prenatalni pregledi lekara otkriju teška oštećenja, deformitete ili oboljenja ploda.

Kako piše Deutsche Welle, ova odluka samo je deo reforme pravosuđa koju EU već odavno vidi kao potkopavanje demokratije u Poljskoj. Isti portal navodi da su poremećaji fetusa do sada bili razlog za većinu od oko hiljadu legalnih abortusa godišnje u Poljskoj. Nevladine organizacije govore o najmenje 100 000 nelegalnih abortusa koji se godišnje obave u ovoj zemlji.

Da bismo imali jasniju sliku ne samo o tome šta se dešava u Poljskoj, jer to možemo pratiti u vestima, već koliko je to značajno za žene u ovoj državi, a i širom sveta tražili smo odgovor upravo u Poljskoj. Dorota Wanat iz Vroclava podržava proteste. Podržavala ih je još otkako je ova borba krenula u 2016. godini, ali nije mislila da će se išta od ovoga ostvariti.

“Pre nego što je Tribunal doneo odluku ja sam prosto malo dremala, pa sam se probudila kao nekom novom svetu. Mislim da je moja prva emocija bila šok. Znam ko je na vlasti u Poljskoj ali ipak nisam očekivala da će doći do takve situacije i sećam se da sam pregledala vremensku liniju na Fejsu i nisam verovala u to što vidim. Znači bila sam uverena da naslove koje čitam to neka vrsta klikbejta, ništa više”.

Kakve su tendencije u Srbiji?

Na pitanje da li se inicijativa slična onoj u Poljskoj može pokrenuti i u Srbiji u narednom periodu, Milena Vasić iz YUCOMa kaže da glavni problem leži u apatičnosti našeg Ustavnog suda koju je pokazao tokom vanrednog stanja.

“Nažalost kod nas takođe postoji opasnost da se ovako nešto desi. Zato je taj put kojim su išli Poljaci prilikom ukidanja prava na abortus izuzetno opasan glednao iz ugla naseg prava. Jer, imali smo situaciju za vreme vanrednog stanja, kada su brojne inicijative bile podnete za ispitivanje ustavnosti akata izvršne vlasti. Ustavni sud gotovo uopšte nije radio, a kada je počeo da radi kada je ukinuto vanredno stanje, on je potvrdio sve odluke izvšrne vlasti, odbacujući inicijative za ocenu ustavnosti. Što nam govori da, baš u vreme vanrednog stanja, kada je ustavni sud morao da bude čuvar građana od izvršne vlasti, on je tada sve vreme spavao”.

U kontekstu religije

Sa druge strane, kada je reč o uticaju crkve na donošenje zakona poput onog u Poljskoj, teolog Ivica Živković ističe da stavovi velikog broja glasnijih hrišćana i osuda činova abortusa ne govori mnogo o samoj religijskoj zajednici kojoj pripadaju oni koji iznose takve stavove, već govori o njima samima.

“Ja kao hrišćanin dođem i izreknem stav da je to greh. Šta sam ja to učinio? Na osnovi čega sam izrekao stav – i da li sam saslušao tu konkretnu osobu. Da li ja to sada posmatram kao pitanje masa, kao neko objektivno pitanje koje se vrlo lako izriče kao ideološki i politički stav. To onda govori o meni samom, tu se otvaraju druga pitanja, pitanja mog ophođenja prema ljudskim bićima, naročito prema ranjivim ljudskim bićima u toj kategoriji gde im je potrebno nešto drugo, a ne kategorička izjava da li je to greh ili da li je to sa moje strane odobreno, već im je potrebno da budu saslušane i bude im pružena podrška. Ta podrška je nešto što se očekuje od nas hrišćana – očekuje se razumevanje, pristup ljubavi, pristup uvažavanja ljudskog biće, pa tek onda možemo da govorimo o abortusu. Šta sve ja kao hrišćanin moram da ispunim pre nego što se izjasnim o svom stavu? Ako kažem da je zabranjeno – siguran sam da mi budu postavljena mnoga pitanja na koja neću imati odgovor.”

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.
 

U poslednje vreme kao da živimo u društvu u kom nešto ne valja sa kulturom. Nije to do kulture, to je do odnosa države, odnosno institucija, a zatim i društva prema njoj.

Jedan od mnogobrojnih napada, ali poseban jer je direktan – bio je upad petnaestak mladića na izložbu strip grupe Momci u okviru festivala Novo doba u zemunskoj galeriji Stara kapetanija. Javnost je na društvenim mrežama burno reagovala i pre napada zbog jednog crteža sa te izložbe – kenjkavca, koji predstavlja kenjkavu bebu kojoj viri sekira iz glave. Bez obzira na to što je kontekst, crnohumorni pristup i vreme kada je nastalo – izostalo iz reakcije, grupa huligana je najavila upad, što su organizatori i autori prijavili policiji koja nije reagovala. Ipak, čitava izložba je uništena.

ŽRTVE NISU SAMO AUTORI IZLOŽBI

Nikola Vitković, jedan od autora strip grupe Momci, za podkast Reaguj kaže da nema utisak da je strip grupa ponela najveću žrtvu iako su ih tabloidi i javnost na internetu ocrnili, brutalno kritikovali i satanizovali. Naš sagovornik navodi da se više oseća kao neko na koga je prvo ukazano da je moguće ovako reagovati.

„Najveću žrtvu je podnela javnost jer je uvedena u stanje straha i u stanje da se plaše da pokažu, odglume, snime svoj rad jer im sa najviše instance u kulturi može biti nacrtana ili neka meta ili može biti opravdan napad na njih. Mi smo tu, sporedni, samo primer toga. Nije ovo jedina izložba, kulturni događaj na koji su upadali huligani. Kako je to delovalo na mene – deluje još uvek zato što smatram da nije gotovo, ne baš iz sata u sat, ali iz dana u dan otkrivamo nove aspekte svega toga.“

DEKONSTRUKCIJA PREPISIVANJA

Posle celog incidenta oglasilo se i Ministarstvo kulture i informisanja saopštenjem koje mnogi karakterišu kao „gebelsovo“. Tada je započela ping-pong igra, utakmica u kojoj ne možete, a da ne vidite kako se jedan učesnik neuspešno, a uporno hvata za reket i promašuje lopticu. Na prvo saopštenje reagovala je javnost, ali su i psiholozi osudli stav Ministarstva. A zatim je Ministar Vladan Vukosavljević odlučio da napiše otvoreno pismo u kom je lično kritikovao novinare NIN-a i Vremena.

Zamolili smo Stefana Janjića, stručnjaka kada je u pitanju analiza i dekonstrukcija medija da uradi upravo to – dekonstruiše to što se dešavalo u saopštenjima i koje poruke su poslate.

„Rekao bih da u tom svetlu da su posebno zabrinjavajući ti ad hominem napadi. Čak i da nije objavio taj stav na tom mestu, mislim da je ono što je izrečeno krajnje neprimereno, jer bi on trebalo da bude prvi, čak iako je sam suočen sa nekakvim agresivnim nastupom, diskursom, trebalo da bude taj koji će da spusti loptu, da se seti toga da on predstavlja u ovoj zemlji i levičare i desničare, da predstavlja u ovoj zemlji i konzervativce i liberale, i da pokuša da iznese stav koji je u skladu sa Ustavom ove zemlje, koji ne krši ljudska prava i koji ne pokušava da se obračunava sa neistomišljenicima tako što umesto osporavanja eventualno njihovih pogrešnih stavova, potencijalno pogrešnih stavova, osporava njihov lik i delo u potpunosti.“

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.
 

Pandemija korona-virusa dovela je do povećanja nezaposlenosti jer su mnogi ostali bez posla. U saopštenju Republičkog zavoda za statistiku koji je za drugi kvartal 2020. godine uradio Anketu o radnoj snazi navodi se da je došlo do smanjenja zaposlenosti i nezaposlenosti na račun povećanja neaktivnosti. Dok je smanjenje nezaposlenosti ravnomerno raspoređeno kod oba pola, do pada zaposlenosti je došlo isključivo kod žena.

STATISTIKA: ŽENE DISKRIMINISANIJE

Prema poslednjem statističkom biltenu Nacionalne službe za zapošljavanje, objavljenom u septembru, u Srbiji je trenutno prijavljeno 508 hiljada nezaposlenih, od čega više od polovine – 282 hiljade čine žene.

Žene su najčešće diskriminisane, prema ličnom iskustvu, po osnovu pola, starosti, bračnog i porodičnog statusa, izgleda i zdravstvenog statusa.

DISKRIMINACIJA – NEOGRANIČEN SKUP NEMOGUĆNOSTI

Smiljana Milinkov, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu navodi da prema istraživanjima dolazi do veće diskriminacije žena na radnom mestu. Upozoravajuće je što su u tom istraživanju pitani i muškarci koji su diskriminaciju nad ženama videli čak u pet kategorija.

„Diskriminacija prilikom zapošljavanje ali i kasnije vrlo je prisutna. Što pokazuju različita istražvanje ali i neposredno iskustvo. IPSOS je objavio istraživajne u kome se i muškarci i žene slažu da su žene u nepovoljnom položaju. Nekako su i jedna i druga grupa izdvojle nekih pet segmenata. Jedno je da su žene diskriminisane u situacijama, odnosno gde se najviše plaše da će da ostanu bez posla ako odu na porodiljsko. Zatim, druga stvar je nerazumevanje poslodavca za bolovanje zbog dece. Treća stvar je seksualno uznemiravanje. Četvrta, jeste i dalje prisutne predrasude da žene mogu jedako dobro da rade kao muškarci i peta je upravo ta nemogućnost napredovanja“

Diskriminacije ima od najnižih pozicija, radnih zadataka, preko diskriminacije kada je u pitanju porodiljsko, do mnogo viših pozicija, do kojih i kada žene dođu ponovo nemaju isti status kao i muškarci. To se najlakše može videte i po razlike u platama. Međutim, Lupšor objašnjava da ne moramo da upoređujemo visoke pozicije kod muškaraca i žena, jer je ta razlika vidljiva u svim segmentima.

„Svuda gde muškarac i žena rade na istoj poziciji žena uglavnom ima manju platu od muškarca. Ne mogu da sa sigurnošću da tvrdim, ali recimo negde bar 75 -80% žena na istim pozicijama ima manju platu od tvojih kolega muškaraca. Pritom kada je firma u problemima prvo se otpušta žena, muškarac se ostavlja jer je to on je taj koji navodno hrani porodicu, a žena može da bude kod kuće izradi kućne poslove i da time zadovolji svoje učešće u domaćinstvu. Ima previše slučajeva žena koje su nam se javljale sa tim problemom da su i diskriminisane u samim poslovima – recimo jedna žena nam je rekla “kada treba da se nosi teško ja sam muško, a kada treba da se riba pod ja sam žensko”. Znači postoji ta podela koje poslove muškarci ne mogu da rade ali za žene to ne važi“

KAKO DO RAVNOPRAVNOSTI NA POSLU? 

Međutim, Irena Pejić, sociološkinja i novinarka portala Mašina, ističe da mora doći do promena koje su sistematske.

„Čini mi se da promene moraju biti sveobuhvatne u smislu sistemske, ne mogu se zadržavati na kozmetičkim nivoima jer nije dovoljno da se mi nominalno zalažemo protiv diskriminacije ili da je zakonom zabranjujemo ako postoji uvreženi stav da žene manje znaju, manje vrede, da su manje stručne od muškaraca koje su njihove kolege. Dodatno komplikuje stvar stav da treba da ostanu kući, da se brinu o porodici i da karijera nije njihovo polje. U tom smislu pored edukacije koja je neophodna, treba ojačati i sistem podrške u smislu otvaranje većeg broja vrtića koji će biti javno finansirani, pa čak i siromašnim ženama, naročito siromašnim ženama, otvaranje škola, javno finansiranje prevoza kako bi ceo taj sistem mogao da funkcioniše i gde bi se otvarao prostor da žene zaista i mogu da više participiraju i na tržištu rada i u politici, ali i dalje.“ 

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.
 

Nedavno je počela prijava nezaposlenih za program Vlade i Nacionalne službe za zapošljavanje “Moja prva plata” u okviru kojeg su mladi ljudi koji nisu imali radno iskustvo, mogli da konkurišu za rad u nekoj od privatnih kompanija.

Program osposobljavanja može da traje do devet meseci, a učesnici programa će za svoj rad iz državnog fonda dobijati 20.000 dinara ukoliko imaju završenu srednju školu, odnosno 24.000 dinara ukoliko imaju visoko obrazovanje. Planirano je da u programu učestvuje 10.000 mladih. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da dodatno plati učesnika konkursa ukoliko želi. O nedostacima programa “Moja prva plata” bavimo se u ovoj epizodi podskasta “Reaguj!”.

Oko 70 odsto pozicija je namenjeno za kandidate sa završenom srednjom školomod kojih su najviše traženi radnici u tekstilnoj, prehrembenoj, metalskoj, prerađivačkoj i industriji nameštaja , a ostalih 30 odsto sa visokim obrazovanjem čine uglavnom ekonomisti, mašinski, građevinski i elektro inžinjeri.

Prepreke u Zakonu o radu

Marko Lazić, koji je i ciljna grupa ovog programa, nije uspeo da se na ovaj način da se zaposli iako je poslodac bio spreman da ga angažuje. Prepreka mu je, kaže, Zakon o radu.

“I ako na samom sajtu piše da ti je potreban ili završen fakultet ili završena srednja škola, ja konktretno u ovom trenutku imam zavrešnu samo srednju školu i mislio sam da je to dosta. Međutim, ima tu nekih stvari koje nisu navedene na sajtu, a deo su Zakona o zapošljavanju gde se navodi da ti do određene starosne granice ne možeš da budeš prijavljen ako si bio student pre toga, ako nisi završio fakultet, kao ja konkretno i eto to sam saznao na teži način.”

Odstupanja od Zakona o radu

Mario Reljanović sa Instituta za uporedno pravo objašnjava da programski okvir Moje prve plate i te kako odstupa od Zakona o radu, i ostalih normi koje definišu radna prava jer ih, praktično, nema.

“Ono što je važno naglasiti jeste da ti mladi ljudi kada konkurišu, odnosno ako budu primjeni – ulaze u jedan potpuno nedefinisan odnos koji nema utemeljenja u zakonu o radu, tako da mi nismo sigurni koja oni prava imaju. Prema Uredbi, oni neće imati gotovo nikakva radna prava – pravo na ograničeno radno vreme, pravo na pravičnu zaradu, dakle, oni svi imaju fiksnu zaradu koja je uređena samom uredbom i koja je niža od minimalne zarade što je isto nezakonito.”

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.

Od marta se nalazimo u situaciji u kojoj se primarno leče i zbrinjavaju oboleli od koronavirusa. Mnogi pacijenti koji boluju od nezaraznih bolesti kao što su dijabetes, rak ili respiratorne bolesti, teško dolaze do svoji rutinskih pregleda i tretmana.

Nega hroničnih bolesti u ovom periodu predstavlja stalni izazov jer je trenutno većina globalnih zdravstvenih resursa usmerena na koronavirusnu bolest.

U ovoj epizodi podkasta “Reaguj!” otkrivamo koliko je pandemija koronavirusa uticala na samo lečenje hroničnih bolesti.

Zahvat odloženi

Olenka Živković ima nekoliko hroničnih bolesti. Osnovna bolest joj je problem sa štitnom žlezdom, koji je tokom godina doprineo razvoju raznih drugih bolesti kao što su dijabetes i visok krvni pritisak. Ona objašnjava da zbog nepravilne regulacije pritiska u februaru ove godine doživela je šlog.

“Neke sam preglede uspela obaviti ali ostao mi je pregled koji se može obaviti samo u Sremskoj Kamenici na Institutu, to je optičko snimanje srca. Za to snimanje do sada uopšte nije bilo termina. S obzirom da se to snimanje može odraditi samo na Institutu ne postoji nikakav način da upadnem na to snimanje pošto su naravno hitniji slučajevi u prednosti. To snimanje mi je važno zbog toga što postoji mogućnost ponovnog šloga ako se ustanovi da postoji neki problem na srcu, a ja to snimanje ne mogu da odradim.”

Nema uslova za zbrinjavanje pacijenata

Utoliko je situacija gora kada specijalizovane postaju Kovid bolnice kao što se to desilo sa Klinikom za plućne bolesti Kliničkog centra Niš. Tamo, kaže, pulmološkinja Tatjana Pejčić, nije bilo epidemioloških uslova za zbrinjavanje pacijenata sa hroničnim bolestima.

“Ako imamo na umu da je godišnje oko 3000 pacijenta bilo hospitalizovano na našoj klinici, sigurno polovina, ako ne i veći broj pacijenata nije moglo da se javi konkretno našoj klinici. Da ne pričamo o nekim redovnijim kontrolama. Ljudi su se snalazili na razne načine – konkretno kada govorim o nekim mojim pacijentima – neki su dolazili do mene, pa je onlajn zbrinjavanje nekada bilo prisutno i simpatično i moglo je da pomogne nekim jednostavnijim problemima i rešavanju situacije.”

Kliničke slike pacijenata na psihijatrijskom odeljenju pogoršane

Psihijatar Katarina Todorović, koja radi u bolnici u Jagodini, za podkast Reaguj! objašnjava da su se kliničke slike pacijenata na psihijatrijskom odeljenju pogoršale za 30 posto od početka pandemije.

“Pandemija je prilično uticala u smislu da je došlo do pogoršanja svih pacijenata koji su se ranije lečili, zapravo pogoršale su se njihove kliničke slike, a sem toga došlo je i do novoregistrovanih pacijenata. Ja radim na odeljenju, to su uglavnom psihotični poremećaji. Znači to su ljudi koji su izgubili kontakt sa realnošću. Tako da kod njih recimo se stanje pogoršalo za recimo jedno 30 posto u odnosu na prethodni period.”

Saradnici emisije: Irena Čučković, Iva Gajić, Nemanja Stevanović, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko

Pratite nas i na mrežama Facebook, Twitter, Instagram i platformi podcast.rs.