Odsustvo izborne euforije i predizbornog programa očito je i u javnom prostoru. Zašto opozicija nije predala sve svoje liste, pa čak ni u najvećim gradovima? Rok ističe 12. maja.

4. maja 1970. u Ohaju je ubijeno četvoro studenata na protestu protiv američkog napada na Kambodžu. Sledeće večeri, beogradski studenti su izašli na ulicu u znak solidarnosti.

Ostali smo bez informacije da li je, kao Vučić, i Macron, pre nego što se juče video sa Sijem, dao intervju CCTV. Ako jeste, da li je i njega, kao Vučića, pogledalo 300 miliona Kineza?

Srpske izbeglice iz Hrvatske korišćene su za zastrašivanje Hrvata u Vojvodini, a grupni upadi srpskih izbeglica u maju, junu i julu 1992. registrovani su u većem broju nacionalno mešovitih sredina. Iz sela Hrtkovci iseljeno je oko 450 hrvatskih i nacionalno mešovitih porodica.

Srbija je institucionalizovala devedesete upravo da iz njih ne bi izašla, da nastavi sa odbijanjem da prizna činjenice – da je Kosovo nezavisno i da je u Srebrenici učinjen genocid.

Sve nekadašnje članice koalicije Srbija protiv nasilja slažu se da izborni uslovi u zemlji nisu promenjeni i da ne mogu biti promenjeni do izbora 2. juna jer za to nema dovoljno vremena.

Nismo znali tog 17. aprila ujutro da su neke stranke, koje su se držale opozicionog dogovora na sastanku s Brnabić, imale planove da od njega odustanu. To je postalo jasno dva sata kasnije.

Nije lepo da nama koji smo ionako, što reče Arsen – „siročad svijeta“, sad još i opozicija uvaljuje osećaj kolektivne krivice (kao vlast za Srebrenicu) i kolektivnog žala (kao vlast za Kosovo).

Nije problem to da li će se ići u junu na izbore ili neće (odnosno, jeste, ali to je sekundarni problem) – primarni problem je isključivo u neshvatljivo tupoj odluci da se opozicija pocepa u dve kolone.

Predsednik Republike Srbije odneo je svoj otoman za psihoanalizu u Njujork, u sedište UN i tamo pokazao svom terapeutu, u ovom slučaju globalnom, na šta su osuđeni građani Srbije.