Moja odluka da sebi upropastim jučerašnji dan bila je donekle iznuđena. Ništa novo niti dobro nije moglo da se očekuje u tzv. narodnoj skupštini. U stvari, nimalo me nije zanimala rasprava o Kosovu.

2.2.2023. u Medija centru u Beogradu u organizaciji Građanskog demokratskog foruma (GDF) održani su debata i potpisivanje Apela javnih ličnosti i građana Srbije za prihvatanje EU predloga sporazuma Kosova i Srbije.

Srbija je ostvarila globalnu pobedu u borbi protiv korupcije. Nalazi se na samom vrhu tabele i iznad proseka po Indeksu percepcije korupcije Transparency Internationala. Ne verujete?

Čitalac je do sad već morao shvatiti: ja se divim Novaku Đokoviću. Kao i pola planete, uostalom. Pri tom ne mislim da ga druga polovina mrzi. Kad smo već kod toga, verujem da ga malo ko mrzi.

Zaboga, pričamo o osobi koja verovatno ne bi priznala ni vanbračno dete a kamoli posledice svojih drugih dela kao što je Kosovo. Pa on ne priznaje sopstvene laži…

Posle simulirane javne rasprave, skupština će za nekoliko dana usvojiti 5 ključnih pravosudnih zakona. Veće su šanse da dobijemo bitku za Kosovo nego za nezavisno pravosuđe. Govore profesori prava i članovi CEPRIS-a (Centra za pravosudna istraživanja) Miodrag Jovanović i Tanasije Marinković. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Šta vide Putinovi podanici iz Srbije, ako Srbiju bez Putina ne mogu da zamisle? Možda je to vera u nešto nepoznato i onostrano, u mračnu silu koja proždire sve pred sobom što nismo mi.

Pokušaću da objasnim suštinu ovog predloga sa stanovišta međunarodnog prava. Moj cilj nije da bilo koga ubedim da Sporazum treba prihvatiti ili ne.

Reč iz naslova je neologizam. Skovao ju je Vučić, možda baš sinoć, da označi zemlje za koje Kosovo još nije država. Sve druge su onda, tako ispada, priznavači. Ali tu reč on sinoć nije koristio.

Venecijanska komisija ukazuje na potrebu da zakonodavnu reformu prati promena pravne kulture. Upravo se u tome, iako deluje kao uzgredna fraza, krije suštinska i dalekosežna poruka.