U emotivnom razgovoru sa ženom čije je lečenje od raka, do pre pet godina pratio ceo region putem društvenih mreža, oči su nam zasuzile, ali je osmeh pobedio, baš kao i ona surovu bolest. Transparentnost njene borbe se zapravo svodila na odnos sa najvoljenijom osobom na svetu, njenom ćerkom Lolom, i povratkom u njen zagrljaj.

„Odvojenost od Lole pala mi je teže nego rak. Nismo se čule 30 dana, koliko sam bila na lečenju, nisam imala snage da je zovem, da joj čujem glas, a da ne mogu da je vidim, dodirnem. Onda mi je moja psihijatrica rekla da moram da zovnem dete i pozvala sam je, bilo je teško, ali prebrodile smo“, priča Brankica, koja ne skida osmeh sa lica, iako se suze probijaju kad navru teška sećanja.

Ponavlja da ne beži od priče o teškim periodima, a ono što je obeležilo njen život je odrastanje bez majke, koja je napustila, i strah da će se „istorija ponoviti“, ako ona premine od bolesti i ostavi svoje dete.

„To je bio najgori scenario koji sam mogla da zamislim. Znam kako je odrastati bez majke jer moja je mene napustila kad sam imala 13 godina i sve što želim jeste da ostanem uz svoju ćerku, da se nikad ne razdvojimo“, kaže Brankica.

Podvlači da majci nikada nije oprostila, ali da je naučila da živi sa bolom, zbog kojeg je godine provodila razgovarajući sa psihijatrima i pokušavajući da nastavi sa životom.

„Onda se rodila Lola i sve je bilo drugačije. Nažalost, bolest je na neko vreme prekinula naš sklad, ali ljubav je pobedila i uspele smo da ostanemo zajedno“.

Opisala nam je kako se osećala kad je saznala da je bolesna, a Lola je još bila beba i ko joj je najviše pomogao u najtežim trenucima.

Ispričala nam je zašto je mantra, „ja mogu sve“ kod savremenih žena, nervira i opisala ako vaspitava Lolu.

Kroz razgovor se dotakla teške teme i priznala da majci nije oprostila što je ostavila, kao i da je naučila da živi sa bolom.

A za kraj je dala savetea ženama, majkama koje se leče od raka, a kod kuće imaju malu decu.

Brankica je pobedila rak, a danas, kaže, mnogo radi, ali zna koji su joj prioriteti i svaki slobodan trenutak provodi sa Lolom, kojoj nije drugarica već prava mama. Nije stroga, ne brani joj ništa, ali očekuje da pričaju sad i kasnije kada odraste, o svemu, da poverenje između njih dve nikada ne izbledi, da joj bude prva pomisao kad joj zatreba pomoć, ali i kad bude želela da podeli radost.

Razgovarali su o liberalnoj demokratiji, rezultatima liberalnih ekonomskih politika u zapadnim zemljama i nekada socijalističkim državama, ali i o slabostima političkog sistema koji je u poslednjih desetak godina skrojen u Srbiji.

Profesorka Popović je upozorila na nesrazmeru između marketinga koje primenjuje vladajuća koalicija, i na njenom čelu predsednik Vučić, i opozicija. Dok vlasti nameću teme i tako stvaraju tenziju u društvu, opozicija, prema njenim rečima, „ne ume da se obraća“.

„Kada kontrolišete sve nacionalne frekvencije, a javnosti se obratite godišnje i 300 puta, kada iza sebe imate mašineriju koja se zasniva na državnim parama, kada iz državnog sistema, kroz sisteme plata, zapošljavanja i javnih nabavki finansirate ne samo ljude koji rade za vas, nego celokupan sistem koji radi isključivo u vašem interesu, suprotstavljanje ljudima u opoziciji koji su tu iz ideala i zastupanja vrednosti deluje kao borba Davida i Golijata“, predočio je Mitrović i rekao da je rezultat opozicije, s obzirom na okolnosti, još i povoljan.

Poslanik SSP-a i profesorka Popović su diskutovali i o „zamkama srednjeg nivoa razvijenosti“, (ne)očekivanim paralelama između srpske i kineske ekonomije, kao i najvećem problemu privrede Srbije – nedovoljnom razvoju domaće privrede.

Marko Vidojković i Nenad Kulačin su ponovo u etru, i nastavili su taman tamo gde su stali u sred borbe protiv litijuma, ali pojačani za stari srpski recept za uspeh – sir i proju. Desile su se još po neke stvari tipa francuskog poljupca, ili upada kosovskih specijalaca u preostale srpske institucije, kao i nova, apdejtovana verzija projekta Parizer 2.0, koje su zavredile pažnju ovog uhodanog dvojca.

Gošća je doktorka pravnih nauka Aleksandra Bulatović, ali je poput mnogobrojnih svojih kolega ekoloških aktivista i ona tokom leta privedena u policiju. U međuvremenu je označena kao „ekološki terorista“.

U Magarećem kutku četiri jahača srpske apokalipse – onaj glavni, ona što ne ume baš da priča, onaj što je rođen sa zlatnom kašikom i onaj što za sebe kaže da je „sveti“ i koji je postao vlasnik najstarije masline u Evropi.

Govoreći o političkim uplivima u pravosuđe, Rakić Vodinelić je naglasila da se mora razdvojiti politički od stranačkog stava.

„Normalno je da sudija, kao i svaki čovek, ima svoje političko mišljenje. Ako se donosi ili menja neki zakon na osnovu koga on sudi, sudovi moraju da imaju pravo da kažu šta o toj promeni misle. Ali ono što je ovde teško razdvojiti, zato što je takva atmosfera napravljena, jeste politički ili pravno-politički stav sudije od stranačkog stava. Jer vi ako ne razmišljate onako kako razmišlja Ministarstvo pravde, vi ste odmah opozicija i gotovo, ti si sudija i ti izražavaš svoj politički stav i sram te bilo. Zabrane koje kod nas postoje su dovoljne – sudija ne sme biti član političke stranke i ono što je vrlo bitno, sudija ne samo da mora da bude suštinski nezavisan, već mora tako i da izgleda, da ostavlja takav utisak. To dvoje kod nas je vrlo teško ispunjivo jer ako niste ulizica ovoj vlasti onda niste nezavisni“, kaže profesorka Rakić Vodinelić.

Poredeći situaciju sa eksploatacijom litijuma u Finskoj, na šta se sam predsednik neretko poziva, Rakić Vodinelić je, sa pravnog aspekta, podvukla da je situacija neuporediva.

„U Finskoj eksproprijacija nije tako jednostavna kao kod nas, zato što kod nas eksproprijacija za posebne potrebe ide na osnovu specijalnih zakona kao što je bio Zakon o Beogradu na vodi. Dakle, ne obavlja se po opštim zakonima nego po skraćenom postupku koji odgovara onome ko daje dozvolu za određeni objekat, a to je država, a država zna se ko je. I ta garancija u našoj zemlju, s obzirom na iskustva sa leks specijalisima, ne postoji. Drugo, naši propisi o zaštiti životne sredine nisu jednaki propisima EU i bilo čija garancija, pa makar dolazila i od nemačkog kancelara, da će se poštovati pravila EU, pada u vodu kada se zna da su nadležni za zaštitu životne sredine lokalni inspektori. I onda je ostalo da mi verujemo predsedniku republike, koji je diplomirani pravnik, na reč, da će on otići na svako od tih kopova i da će sam vršiti kontrolu“, zaključuje gošća Danice Popović.

VIše na www.radar.rs

Danica Popović je izrazila zabrinutost zbog sveopšte degradacije obrazovnih standarda, ističući kako se i sami nastavnici, suočeni s nasiljem i pritiscima, povlače i snižavaju kriterijume. Ono što dodatno otežava situaciju, nadovezala se Ivanka Popović, jeste i liberalizacija uloge roditelja u obrazovanju.

Osvrnule su se i na činjenicu da je u vreme rektorskog mandata Ivanke Popović odbijen i doktorat ministra finansija Siniše Malog.
„Mnogo ljudi je učestvovalo u borbi da se do te konačne odluke dođe i to je bilo važno za ugled i dostojanstvo univerziteta. Borba se nastavlja jer se kroz administrativne začkoljice stalno osporava ta odluka. Ma koliko mi bili kritični prema akademskoj zajednici, po ovom pitanju je Univerzitet jedinstven. Ako se slučajno odluka po tom pitanju pomeri izvan, da to može neko drugi da odredi, onda već ne možemo da predvidimo šta će da se desi“, kaže Popović.

Profesorke su takođe diskutovale i o uticaju Ruske pravoslavne crkve na našu crkvu, odnosno položaju Bogoslovskog fakulteta, kontroverzama oko iskopavanja litijuma i ulozi “ProGlasa” za koji Ivanka Popović ističe da će nastaviti borbu u kojoj su, uprkos sumnjama, svi članovi jedinstvenog stava. Ivanka Popović naglašava i zabrinutost zbog sve većeg udaljavanja univerziteta od društvenih zbivanja, dok Danica Popović podvlači opasnosti koje donosi instrumentalizacija znanja u političke svrhe.

Nakon što je stekla zvanje inženjerke poljoprivrede, specijalizaciju i doktorat je posvetila metodama otpora projektima rudarenja koji ugrožavaju prirodu širom sveta, gde se, po objavljenim radovima i naučnim projektima u kojima je učestvovala, izdvojila kao jedna od najvećih ekspertkinja za ovu oblast na svetu.

Filipović je u novoj epizodi Radar podkasta razgovarao sa njom pretežno o situaciji u Srbiji, odnosno o tome koliko su problemi sa kojima se suočavamo slični onima koji pogađaju druge narodi u sličnim situacijama, kao i o mogućim rešenjima.

Sagovornici su se na početku složili da zelena tranzicija sama po sebi ima dosta manjkavosti, te da je trenutni plan da se isti model nastavi, samo da promeni ruho. Odnosno, da se suštinski ništa neće promeniti jer suštinske promene zahtevaju cenu koja mora sa se plati.

„Predloženo rudarenje u Srbiji će izazvati veliku štetu i razaranje. Ovo ne važi samo za Srbiju. Prosto ne postoji dovoljno minerala na svetu da bi podmirile potrebe ekonomskog modela u kom živimo. Jedini način da se izborimo sa ovim jeste da smanjimo ukupnu potrošnju energije na svetskom nivou, i tako smanjimo pritisak da mora da se rudari. Da, današnja tehnologija rudarenja je možda malo bolja, ali, i dalje – rudnik je rudnik. Šteta je neizbežna i ne postoji način da rudarenje bude ‘održivo’. To je oksimoron. Isto kao i ‘održivi razvoj’”, jasna je Konde.

Ona objašnjava veze, odnosno uticaje rudarenja na poljoprivredu, ekologiju, pa i kulturu podneblja gde je planiran rudnik navodeći da je slučaj u Srbiji već viđen scenario.

„Nažalost, postoji značajna korelacija između plodnosti zemlje, reka, kulturološkog značaja nekih prirodnih celina i rudarenja. Najčešće su upravo to mesta gde se nalaze rude koje su potrebne i gde rudarske kompanije dolaze da kopaju. Ono što se desilo u Srbiji je već viđen recept. Korporacija dođe, pokuša da otvori rudnik, dese se protesti, a onda se oni primire i čekaju. U međuvremenu ulažu u razaranje svih pokreta otpora, i onda pokušavaju ponovo“, dodaje Konde.

Filipović je podsetio sagovornicu da je u Srbiji jedinstvena situacija u svetu jer se iskopavanje rude planira usred plodne zemlje te apostorfirao da nam “oni (Rio Tinto i vlast) obećavaju da razvijaju nove procese, i da će šteta biti minimalna”. “To jednostavno nije istina“, kratko i jasno odgovara Konde.

Konde u razgovoru ilustruje i modus operandi po kojem velike korporacije otvaraju sebi put ka rudarenju navodeći da je u središtu svega – novac.

„Ono što korporacije rade jeste da kupuju, bilo zemljište, kuće, bilo ljude… Ili ih kupuju ili im ponude poslove sa velikim platama. Na ovaj način se u epicentru rudarenja prave podele između meštana. Tu su i političari koje kupuju. A vi ste u Srbiji dobro krenuli sa velikim protestima i direktnim odbijanjem. To je najbolji način. I dobro bi bilo da uspete pre nego što se rudnik otvori, jer, jednom kad se otvori, stvari postaju komplikovanije“, podvlači profesorka.

Sagovornica je povukla paralele sa situacijom u Kataloniji, ali i širem sveta navodeći da ni u Srbiji situacija neće biti bolja.

„Mi u Kataloniji imamo rudnik, i na kraju se ispostavilo da rudarska kompanija neće da plaća čišćenje reke od toksičnih hemikalija, tako da se to finansira narodnim novcem. Imamo dve ogromne rafinerije za prečišćavanje vode u periferiji Barselone, i to sve mi finansiramo, kompanija je jednostavno odbila. Ako se to dešava u Barseloni, u Japanu, Africi mnogo više, dakle, dešava se svuda isti obrazac. I ko na kraju disproporcionalno profitira? Rio Tinto. Šta će od toga da dobiju ljudi u Srbiji. Pa, neki možda dobiju posao, i to je uglavnom to“.