Nova epizoda podcasta Snaga uma donosi razgovor sa aktivistom „Lokalnog fronta“, Predragom Voštinićem na temu uzroka i posledica toga što u javnosti brzo prelazimo s jedne krize na drugu, s jedne šokantne vesti na drugu, pa onda i lako zaboravljamo, ali i propuštamo da iz stvari koje su nas brinule izvučemo pouke kako se ne bi ponavljale.

Da EPS ne čuva socijalni mir, struja bi trebalo da poskupi 40 posto.

Da bi EPS funkcionisao, potrebno je u stalni radni odnos primiti 7.000 ljudi koji sada rade za Protent na istim poslovima kao i radnici EPS-a, ali za manje plate. EPS-u ne trebaju firme posrednici koji profitiraju na sistemu.

EPS zimu dočekuje spremno, iako je neophodno preko 300 miliona evra za modernizaciju sistema. To je jedan od razloga za poskupljenje struje. Ako hidrološka situacija bude dobra, biće struje i za izvoz.

Pitanje je zašto su Norvežani došli da nas savetuju, kad su svoju elektroprivreda vratili iz privatnog sektora pod okrilje države? Nadam se da prelazak EPS-a u akcionarsko društvo neće značiti i put ka privatizaciji. To bi uništilo energetsku nezavisnost Srbije.

Ni Nemci, ni Poljaci ne odustaju od uglja, pa ne bi trebalo ni mi, jer Srbija ima rezerve uglja za najmanje 50 godina. To ne znači da paralelno treba razvijati zelenu energiju.

U sistemu EPS-a postoje dve velike sindikalne struje koje su u svađi i na sudu. Iza svega stoji premijerka koja favorizuje jednu stranu, koja je falsifikovala sindikalne izbore.

Na konkursu za generalnog direktora EPS-a stoji da je uslov tečno poznavanje engleskog jezika, ali ne i stručnost u elektroenergetskom sistemu, to budi sumnju.

Sem smene Grčića, niko nije ni krivično, ni materijalno odgovarao za gubitke i havarije u EPS-u. Veliki problem je odliv stručnog kadra, ali i rudara koji neće da rade za 50.000 dinara.

Gost: Milan Đorđević Đokin, Predsednik Sindikata radnika EPS-a

Teme podcasta koji vodi Đuro Svilar su sve ono što svakog pojedinca tišti, pitanja na koja nije mogao naći odgovor, problemi za koje nadležne službe nisu imale razumevanja ni htenja da ih reše. Između ostalog, Komunalne teme, školstvo, zdravstvo, pravne nedoumice, zaštita potrošača….dakle od pojedinačnog problema ka opštem rešenju. Cilj nije kritika, već rešenje.

Ako želite da budete moji saradnici i novinari na terenu, šaljite pitanja, fotografije, snimke na FB, X, Instagram Pitajte Đuru ili šaljite pitanja na email: pitajtedjuru@nova.rs, a tu je i Viber broj na koji možete pisati ili slati „problem“ u vidu fotografije ili videa sa terena, 069 893 00 23

Oni su sigurno najveseliji, ali i najpoznatiji roditelji na ovim prostorima – Marija i Strahinja Ćalović. Oboje su visoko obrazovani i rade u struci, ali u novoj Mamazjaniji gostuju u ulozi, koju im je, pre svega, doneo njihov hobi, ljubav prema deci i porodici, ali i kreativnost, koja je morala negde da se pokaže, pa se rodio, sasvim slučajno, novi posao – influenserski, u kojem su glavni glumci i mali „šefovi“, niko drugi do njihova deca, Višnja (5) i Vukan (6), zvezde interneta.

Priznaju da ne snimaju i ne objavljuju baš svaki trenutak. One najintimnije, tople porodične momente, ostavljaju za sebe, ali njihovi brojni pratioci, kojih je iz dana u dan sve više, često imaju utisak da su deo porodice Ćalović, a sa njihovom decom rastu, i oni im, neretko, ulepšaju tmuran dan. O „Tatinom dnevniku“, koji gotovo u stopu prati Vukana i Višnju, njihove urnebesne, dečje šale, avanture, izjave, ideje, zaključke, pričaju Marija i Strahinja, u novoj Mamazjaniji.

Ovaj poznati bračni par otkriva kako uloga influensera, koji se obraćaju pre svega roditeljima, nosi sa sobom i određenu dozu odgovornosti prema pratiocima i koliko su i zašto pojedine teme u videima, koje objavljuju, društveno odgovorne. Opisuju nam kako svojim objavama razbijaju predrasude kada je vaspitanje i odnos prema deci u pitanju i zašto se i danas, u 21. veku, potcenjuje uloga oca u vaspitanju i podizanju dece.

Iz njihovog iskustva savetuju kako sa decom da budemo „drugar“, ali da ne izgubimo autoritet. Navode koji su im bili najveći izazovi u podizanju dvoje dece, rođenih u periodu od samo 16 meseci, pa im se često činilo da imaju blizance. Otkrivaju nam i šta su očekivali od „Tatinog dnevnika“, a šta im je on doneo, ali i do kada planiraju da ga snimaju.

U novoj Mamazjaniji, Ćalovići govore pre svega o velikom uticaju društvenih mreža na život savremene porodice, otkrivaju da njihova publika nisu samo roditelji, već i oni koji to žele da budu, i kako je ljudima ova influenserska porodica probudila želju za roditeljstvom. Takođe, objašnjavaju, da ih prate i one mame i tate, koji svakodnevno „izlaze na kraj“ sa dečjim željama, patnjama, brigama, radostima i pobedama, ali uz brojne obaveze, posao, školu, vanškolske aktivnosti, zaboravljaju često na sitnice koje mnogo znače, pa pored njih neprimetno prođu i ne sete se da zastanu. „Tatin dnevnik“ opominje na vreme koje prolazi i decu koja brzo rastu, savetuje da usporimo, bar ponekad, zaustavimo se i podelimo trenutke radosti sa svojom decom, da čujemo šta ona imaju da kažu, i da prosto – budemo prisutni.

Nova epizoda podkasta „Dobar loš zao“ je, sa danom zakašnjenja, zbog dana žalosti, pred vama! Na žalost, živimo u vremenima punim istorije, pa su tako Nenad Kulačin i Marko Vidojković bili prinuđeni da se bave istorijskim jednodnevnim ratom na severu Kosova, istorijskim fotografijama sa istorijskog boravka bračnog para Vučić u Njujorku, ali i istorijskim „dogovorom za pobedu“ srpske opozicije.

Gost je narodni poslanik Demokratske stranke, Srđan Milivojević. Milivojević je prvo lice iz parlamentarne opozicije koje je došlo u DLZ od početka protesta i ne možete da zamislite koliko su momci imali pitanja za njega.

Možda možete da zamislite koliko je ovaj intervju bio žestok, ali kada ga pogledate, shvatićete da niste mogli ni da zamislite kakav će biti.

Razgovaralo se dugo, uz povremene krike i vapaje, o strategiji opozicije za budućnost i nešto malo o Kosovu.

Da sve bude luđe, u razgovor se umešao i „presednik“.

U Magarećem kutku moći ćete da vidite Jovanu Jeremić kako se vrti u krug pre nego što počne da lupeta.

DLZ, jedini podkast u regionu pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, samo na našem portalu.

Nova epizoda podcasta Snaga uma donosi razgovor sa Markom Dražićem iz Njuza! Ne samo zato što pokreće blog o trčanju, u kom će deliti svoje utiske sa deset maratona koje istrčao do sada, Dražić važi za čoveka koji se trudi da živi zdravo. Pored zdravog odnosa prema fizičkom zdravlju i aktivnosti, tu je važno i praktikovanje zdravog odnosa prema često vrlo nezdravoj društveno-političkoj situaciji u kojoj živimo. Čini se da je Dražić uspeo da pronađe tu meru između kreiranja svog malog, zdravog sveta s jedne strane i političke informisanosti, naspram toga. Upravo toj ravnoteži i čuvanju sopstvenog psihofizičkog zdravlja u vremenu trovanja posvećen je razgovor pred vama. Kako je Dražić u zrelim godinama rešio da počne da trči, iako mu je trčanje ranije delovalo jako dosadno? Kako mu trčanje pomaže u osluškivanju svog organizma, ali i u pronalaženju mira? Najzad, kako uspeva da bude politički informisan i da prati sve što se dešava bez osećaja besa, nemoći i ogorčenosti, samo su neke od tema.

Aplikacija koja obaveštava koliko je vozila gradskog prevoza u saobraćaju i kad dolazi sledeće vozilo ne funkcioniše kako treba, tj. šalje netačne informacije putnicima. Najčešće ne postoje ni glasovna obaveštenja o stanici koja sledi. Sve to veoma otežava slepim i slabovidim osobama funkcionisanje u javnom prevozu.

Slepa osoba kada dođe na raskrsnicu ne zna šta treba da radi jer je sve više tastera za slepe koji ne rade, ili nisu dovoljno razumljivi.

Ne poštuju se standardi za postavljanje taktilnih staza, što dodatno otežava kretanje slepih i slabovidih.

Slepe osobe su diskriminisane u Srbiji, a najčešće pri školovanju i zapošljavanju. Inkluzivno školstvo nije unapredilo obrazovanje slepih i slabovidim jer nema dovoljno kadra koji bi učili takve osobe. Dokaz za to je da u Srbiji postoji jedan peripatolog za obuku slepih da se samostalno kreću.

Iako postoji zakonska obaveza da svaki poslodavac mora da zaposli po jednu osobu sa invaliditetom na svakih 50 zaposlenih, to najčešće nije slučaj. Umesto toga, poslodavci radije plaćaju kazne nego da zaposle takvu osobu.

Gost: Nikola Đorđević, Predsednik Gradske organizacije slepih Beograda

„Zagrljaj i roditeljski osmeh, deci su sasvim dovoljni da budu srećna“, u novoj Mamazjaniji priča nam draga gošća, novinarka i voditeljka, autorka više emisija, Rada Đurić, a najvažnije, mama dvoje, sada već odrasle dece, Vere (31) i Despota (25).

Biti roditelj tokom teških devedestih godina prošlog veka, nije bilo lako, ali povremeni radosni momenti, kao i oni koji su je mnogo čemu naučili, vraćaju vedrinu na lice, kada se seti početaka. Rada je, naglašava, uvek bila optimista i govorila je da „ne može gore, već mora biti bolje“, a večiti optimizam prenela je i na svoju decu, što se danas ogleda u njihovim postupcima i načinu života.

Rada je dokaz je da je moguće održati uspešnu karijeru i istovremeno izvesti decu na pravi put, pa navodi koji je njen recept za svakodnevni život zaposlene mame i kako se nositi sa obavezama, koje nikome ne manjkaju, naročito u savremeno doba.

Opisuje nam čemu su je sve naučile devedesete, godine u kojima je postala majka, ali naglašava da ne bi mogla da bude roditelj male dece u 21. veku, sa svim izazovima koje današnjica nosi.

Kao majka dečaka i devojčice, odgovorno tvrdi da i kad su deca dva ista roditelja, među njima razlike mogu biti neobjašnjivo velike, pa se i način vaspitanja menja, što onemogućava „prepisivanje“, a objašnjava nam i zašto je lakše podizati decu u maloj sredini.

Sve razvojne faze dece, ali i jedne mame, prošla je Rada, koja za sebe kaže da je „roditelj u penziji“. O Verinom odlasku u Sjedinjene Američke Države pre više od jedne decenije, Despotovoj umetnosti i svetu bogate mašte, koju od malih nogu neguje, i o tome koliko „hiljada svetova“ je između njih, o spavanju na kašičicu, usklađivanju napornog posla, karijere i dvoje dece, pa čak i o restrikcijama u ratnim godinama, ispričala je naša gošća do detalja u novoj Mamazjaniji.

Posle svih uspona i padova, mogućih grešaka, ali i velikih pobeda, svojim najvećim uspehom danas, smatra svoju decu, jer „majka je srećna, ako su joj deca srećna“.

Dvesta sedamdeseto izdanje podkasta „Dobar loš zao“ ući će u istoriju kao prvo u koje je, u sred snimanja, banuo predsednik!

Osim toga, u prvom delu emisije Nenad Kulačin i Marko Vidojković bave se Vučićevim i Kurtijevim pretposlednjim tangom u Briselu, Vulinovim pretposlednjim tangom u Pranjanima i protestom u Kraljevu, na koji nije došla cela Srbija, a trebalo je.

Gost, jedan od vođa Valjevskog pokreta otpora, advokat Branko Ivković!

Branko je govorio o tome kako je bilo organizovati jedan od najuspešnijih protesta u Srbiji, a najveći deo razgovora protekao je u pokušajima da se parlamentarna opozicija nekako približi narodu, u čemu bi logična spona trebalo da budu lokalni aktivistički pokreti, pa onda svi zajedno u borbu za povratak demokratije u Srbiju.

U Magarećem kutku moći ćete da zevate dok Vučić priča bajku.

DLZ, jedini podkast u ovom delu planete pod zaštitom Međunarodng PEN centra, samo na našem portalu.

Nova epizoda podcasta Snaga uma donosi razgovor sa novinarkom i aktivistkinjom Lanom Nikolić, koja je govorila o uspehu, kao kategoriji o kojoj se u medijima mnogo govori, ali često vrlo površno. U kulturi u kojoj se uspeh nameće kao imperativ, vrlo malo vremena provodimo u definisanju tog istog uspeha za nas lično. Kako određujemo šta je ono što ćemo sami učitavati kao sopstveni uspeh? Šta proslavljamo, šta zanemarujemo, a šta žrtvujemo? Da li prepuštamo društvu i zajednici da nam odredi životne ciljeve ili umemo da slušamo sebe? Da li smo svesni nekih velikih stvari koje možda ostvarujemo svaki dan i koje jesu uspesi, a ne slavimo ih kao takve? Lana Nikolić je o ovim pitanjima govorila iz ugla iskustva u kom su nekad jedini važan uspeh bile ocene, nekad dokazivanje na poslu, a nekad samostalno kretanje po sopstvenom stanu.