Prva epizoda podkasta „Dobar loš zao“, pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, posle spektakularne pobede studenata i opozicije u Kosjeriću i Zaječaru, je tu!

Nenad Kulačin i Marko Vidojković posvetili su ceo prvi deo emisije proteklim izborima, uz poseban osvrt na ponašanje CRTA-e i kvalitet Vučićevih voćkica.

U nedelji u kojoj se nastavlja borba za univerzitet, gost je dr Milan Bjelica, profesor na Elektrotehičkom fakultetu u Beogradu.

Bjelica je govorio o trenutnoj situaciji na ETF, gde vlada jedinstvo za primer između studenata i profesora, analizirao je kakvi oblici univerzitetske borbe sve postoje, da li je verovati pregovaraču Macutu, a osvrnuo se, kako na izbore u Zaječaru i Kosjeriću, tako i na vanredne parlamentarne izbore koje traže studenti u blokadi.

U Magarećem kutku obratite pažnju na Vučićevo levo oko.

Da bi DLZ opstao pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite donaciju na PayPal dlz.istern@gmail.com

U državi u kojoj psi umiru izgladneli, zlostavljani ili zaboravljeni u „prihvatilištima“ dok milioni za njihov smeštaj i negu nestaju bez traga, svaka pasja sudbina je tihi svedok jednog sistemskog zločina – ne samo prema životinjama, već i prema društvu u celini.

Istražni organi, veterinarske inspekcije, komunalne službe – sve deluju formalno prisutno. Zakoni postoje. Upravni nadzor je predviđen. Bužetska sredstva izdvojena. Ipak, ono što bi trebalo da bude servis za zaštitu napuštenih životinja u Srbiji, pretvoreno je u mrežu korupcije i nekažnjivosti. „Prihvatilišta“, kako se zvanično nazivaju, ne služe za zaštitu životinja, nego neretko za njihovu nehumanu eliminaciju. A kako su pokazali slučajevi iz Rume, Požege, Velikog Gradišta – ali i iz gotovo svake druge opštine u Srbiji – nije reč o izuzecima, već o pravilu.

„Veličina i moralni napredak jedne nacije može se meriti po načinu na koji postupa prema životinjama. A naša država, pse koji pronalaze i spasavaju ljude, prodaje za 200 dinara po komadu“, uvela je Vanja Bajović, profesorka prava, u novu epizodu Radar Foruma u kojoj je ugostila Vesnu Teodorović iz udurženja za zaštitu pasa Pravo na život.

„Na prvom porođaju doživela sam uvrede i agresiju od lekara, kojem sam verovala, a sledeći put, u drugom porodilištu, bilo je potpuno drugačije, ali sam bila spremna“, priča za jubilarnu 100. Mamazjaniju Mina Smiljanić, na mrežama poznatija kao Mina Fu, preduzetnica, edukatorka za javni nastup, influenserka, a pre svega mama dve devojčice Marte i Mile.

Gošća jubilarne epizode našeg podkasta prisetila se bolnog iskustva sa prvog porođaja u GAK Narodni front, komentarišući Nacionalni vodič za trudnoću i porođaj, koji je namenjen zdravstvenim radnicima, a koji je nedavno predstavljen javnosti.

Nova epizoda podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, „Dobar loš zao“ je pred vama!

U prvom delu emisije Nenad Kulačin i Marko Vidojković pozdravili su druženje Baba Žvale sa ostalim penzionerima na obodima Zaječara, zabrinuli se za odnos Frankenštajnovog čudovišta i ćacija koji žele da gladuju, odgledali boks meč u Futogu, a utvrdili su i da to što je nečiji lik na paketima gudrevine ne znači da je gudra njegova, naročito ako je reč o predsedniku Kolumbije.

Prvi put u dugačkoj istoriji DLZ, tri gosta u studiju! To su Nenad Gladić „Lepi Brka“, PR liste „Ujedinjeni za Kosjerić, Dragana Rašić ispred zaječarske liste „Promena u koju verujemo“ i Miladin Krstić ispred liste „Ujedinjeni za spas Zaječara“.

Tema su, naravno, izbori u Kosjeriću i Zaječaru, na kojima postoji šansa da se naprednjacima na biralištima zada značajan poraz.

Gosti su govorili o svojim programima, sa kakvim se pritiscima suočavaju opozicione liste i glasači u ovim mestima, saradnji sa studentima i poznatim ličnostina, pozvavši celu Srbiju da im na dan izbora pruži podršku u borbi protiv beskrupuloznog i agresivnog protivnika.

U Magarećem kutku moći ćete da čujete šta Miša Vacić misli o paradi u Moskvi.

Da bi DLZ opstao, pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite donaciju na PayPal dlz.istern@gmail.com

Sagovornici su detaljno i pregledno raspleli kompleksno klupko nadležnosti tužilaštava po pitanju slučaja pada nadstrešnice i mapirali koje bi tužilaštvo, ali i koji javni funkcioneri, trebalo da „povuku nogu“ ka uspostavljanju pravde.

U drugoj epizodi Radar Foruma u kojoj je izazivač profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu Vanja Bajović ugostila je advokata Ivana Ninića. Razgovor su otvorili temom dostižnosti pravde, koja je prema Niniću relativna – nekome strada radno mesto, nekome zdravlje, nekome sloboda – ali dostižna. Kao primer visoko plaćene cene navodi slučaj Novice Antića, predsednika Vojnog sindikata Srbije, koji je zbog borbe za održiviji i manje korumpirani odbrambeni sistem u pritvoru proveo šest meseci. A sve je počelo 2017, kada je Antić upozorio da Veljko Belivuk, Novak Nedić i druga lica koriste strelište kasarne u Pančevu.

Profesorka Bajović je primetila da, sedam meseci nakon pada nadstrešnice, tu temu malo ko i pominje, što sužava put ka dostizanju pravde tamo gde bi ona trebalo da bude jasna. Optužnica je podignuta, pa je vraćena na dopunu, u pritvoru su ostali samo inženjeri, dok su političarima i negdašnjim direktorima pritvori preinačeni u kućni, a majka nastradalog mladića, koja je napustila Srbiju, za zastupnika je odabrala Ninića. Advokata koga je potom tužio podizvođač Starting.

„Teško je objasniti taj teatar apsurda. U Trećem osnovnom sudu u Beogradu sam se uverio da postoje dve optužbe čije otpravke nisam još primio, ni ročište nije zakazano. Ja sam u predmetnom postupku istupao kao punomoćnik Dijane Hrke, a ne kao građanin, a protiv mene postoje dve krivične tužbe zbog narušavanja poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti. Nestrpljivo čekam da vidim kako sam to ja kao advokat u postupku uopšte mogao da narušim ugled jedne poslovne hidre“, kaže Ninić, i pokazuje da je u Srbiji pravda relativnija no što se isprva mislilo.

Više na radar.rs

„Plan je bio da imamo troje dece, ali sad ih je šestoro, okolnosti su se menjale, pa smo i posle petog deteta, pre dve godine, poželeli opet jednu bebu“, priča u novoj epizodi Mamazjanije Milena Kostić, poznata kao „Mama iz magareće klupe“, u čijoj kući, sa tri devojčice i tri dečaka, uzrasta od dve do 15 godina, nikad nije dosadno.

Iako većina mama ne može da zamisli dan bez multitaskinga, Milena smatra da ako radimo više stvari istovremeno, na kraju ništa ne završimo kako treba.

„Dugo sam praktikovala multitaskovanje jer deluje kao jedina opcija kad imate više dece, ali sad postavim prioritete, pa jedno po jedno. Ima dana koji deluju da traju 48 sati, a opet ima i onih koji se lakše podnose“, priča ova dobro organizovana mama.

U kući sa šestoro dece uvek je izazovno i nema vremena za dosadu.

„Imamo stariju, srednju i malu decu. Jedno dete, najstarija ćerka, sprema se za srednju školu, najmlađi sin je u jaslicama, jedan se priprema sad za prvi razred, a jedno dete za peti. Ovo je za nas vrlo tranzitni period. Škola nam je veoma važna, pa često vikendom suprug i ja sednemo sa njima da radimo bekap, tačnije sve ono što možda u školi propuste ili što im nije rečeno, nadoknade sa nama“, objašnjava Milena.

Nova epizoda podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra „Dobar loš zao“ je tu!

U prvom delu emisije Nenad Kulačin i Marko Vidojković bavili su se Vučićevom sardinom, pripremama za lokalne izbore u Zaječaru i Kosjeriću, a podsetili su se i studentkinje Ane kojoj su predsednikovi „junaci“ polomili vilicu.

Gost je Milan Čanak, diplomirani ekonomista, aktivista i što je u ovom trenutku najbitnije, sin progonjene profesorke Marije Vasić.

Milan je dugo i nadahnuto pričao o teškoćama svoje majke, o sudbini ostalih novosadskih aktivista, kao i o potrebi odlučne borbe svih građana Srbije za slobodu, bez obzira na ideološke razlike.

Ovo, naravno nije sve. Mladi Čanak je pričao o svojim iskustvima iz Ukrajine gde je boravio kao humanitarni volonter i mnogim drugim zanimljivim temama.

U Magarećem kutku moći ćete da vidite DJV-a u još jednoj uskoj majici.

Da bi DLZ opstao, pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite donaciju na PayPal dlz.istern@gmail.com

Da li je moguć slobodan univerzitet u zemlji koja se odriče politike kao javnog dobra i vlasti koja je sve više privatizovala samu ideju države Naredne četiri epizode Radar Foruma, izazivač će biti Vanja Bajović, profesorka Pravnog fakulteta, a njen prvi gost bio je Stevan Filipović, reditelj i docent na FDU-u. U razgovoru koji ne zaobilazi ni kompleksnost studentskog pokreta, niti odgovornost intelektualaca, sagovornici ulaze u srž borbe za univerzitet kao jedine preostale institucije otpora.
Sagovornici su kroz razgovor otvorili i pitanje da li su studenti, u trenutku kada su stekli određenu političku moć, zakazali u artikulaciji ciljeva? „Izašla sam s tom tezom da je 15. marta moralo da se izađe sa političkim zahtavima. Da li prolongiranje, pravljenje izborne liste, čekanje da Vučić raspiše izbore i ostalo, u stvari, šteti univerzitetu.“

„Izgubili smo nekoliko važnih trenutaka. Jedan trenutak je bio da se u februaru u Kragujevcu ili u Nišu kaže ta čuvena rečenica – vlast neće ispuniti zahteve. Da je 15. marta neko rekao ‘izbori’, imali bismo možda drugačiju istoriju“, odgovara Filipović.
Kako društveni protest prerasta u politički subjekt, organizacioni modeli koji su nekada služili kao zaštita sada možda postaju ograničenje. Složena struktura plenuma, koja je na početku bila štit od manipulacije i podela, Filipović smatra da sada teže odgovara na izazove trenutka.

„Na početku je bila mala moć i mala odgovornost. Sad je velika moć – pa je i odgovornost veća. Plenumi su pomogli da se kolektivno zaštite, da se protest proširi. Ali danas, kad treba donositi brze odluke, da li je model od 10 stepenika odlučivanja najbolji? Ja sam više za direktnu komunikaciju, ono što zovem normalan razgovor, ovako kako ti i ja sada razmenjujemo stavove“, napominje reditelj.

Na pitanje domaćina Radar Foruma, da li bi glasao za studentsku listu na kojoj bi se našao i Emir Kusturica, Filipović izvlači suštinu zajedničke borbe protiv režima – da svi unutar nje moraju da „progutaju razne žabe“ zarad višeg cilja. „Niko od nas neće dobiti ono što hoće i to je poenta. Studenti su tu uradili veliku stvar – pomogli su nam da stavimo razlike u drugi plan. Posle ćemo, kad vratimo državu, da se prepiremo o razlikama.“

Pozivom na delimičnu obustavu blokade univerziteta, profesori rade za viši cilj, studenti moraju da im veruju. S druge strane, studenti su sa pravom razočarani zbog poziva za vraćanje na fakultete jer su pokrenuli ono što niko decenijama nije. Vlast jedva čeka podelu i sve vreme protesta ona svesrdno radi na njoj jer je spremna da uništi univerzitet.

Sadašnja situacija u prosveti nije definisana zakonom, ovo nije ni vreme bombardovanja 1999. godine, ali ni vanredna situacija kao što je bila za vreme pandemije. Protesti i blokade fakulteta i srednjih škola moraju se okončati nekim posebnim zakonom, koji bi podrazumevao presedan za izlazak iz krize.

Studenti su spremni da izgube godinu, ali se fakultetima može dati plan koji bi rešio upis brucoša, polaganje ispita apsolventima i smanjenje poena za upis ostalih u narednu godinu.

Zbog brojnih zluoupotreba, u malu maturu ne veruju srednje škole, u veliku maturu fakulteti, zato i jedni i drugi insistiraju na prijemnim ispitima. Većina srednjih škola će sa raznoraznim nadoknadama završiti školsku godinu do kraja juna. Što se tiče fakulteta najrealnije bi bilo da prijemni bude u septembru.

Gošća: Ana Dimitrijević, Predsednica Foruma beogradskih gimnazija

Ako je trudnoća zdrava, žena treba da se ponaša sasvim normalno, pa ako oseća da može da trči maraton, zašto da ne?! Ukratko bi bila poruka gošće nove epizode Mamazjanije Nele Bunčić Vukomanović, pasionirane trkačice, popularne Jugoslovenke, koja je od pre devet i po meseci mama jedne male Lole, koja joj uveliko pravi društvo na trkačkoj stazi i svetskim maratonima.

Sve do porođaja, Nela je trčala maratone, vežbala u teretani, osluškivala svoje telo i nije prelazila određene granice.

„Nisam bila neustrašiva trudnica, imala sam i ja neke strahove, naročito u petom mesecu kada su krenule iznenadne kontrakcije. Međutim, to je prošlo, bila sam dobro, osećala sam da mogu da treniram, a moje prirodno stanje je da se krećem. Bilo bi mi strašno da sam morala da ležim, da se ne pomeram“, priča Nela.

Okolina nije uvek sa odobravanjem gledala na njeno ponašanje u trudnoći, čak je i mama bila u strahu, svaki put kada bi otišla da trči.

„Dešavalo se da me mama zove i kad joj kažem da idem na trčanje nije joj bilo svejedno, ali to sam ja. Slušala sam svoje telo, sa lekarom sam se dogovorila da smanjim treninge, ali nije bilo potrebe da prestajem. Žene u trudnoći treba da znaju da je to prirodno stanje, nije bolest, kao što se naše društvo često odnosi prema ‚drugom stanju‘. Ako je trudnoća zdrava, onda se ponašamo normalno i poželjno je da se krećemo i budemo aktivne“, objašnjava Nela.

Porođaj je, uz manje probleme, prošao kako treba i rođena je Lola, koja iako još nije prohodala, sa mamom redovno trči.

„Vodim je na maratone i oduševljena je gužvom, ljudima, a posebno kad prođemo kroz cilj, pa bacaju šarene konfete na sve strane, to joj je omiljeno. Lola je divna beba, koja se stalno smeje, dobro jede, sisa, spava“, priča Nela, koja najviše vremena provodi sa svojom bebom, uprkos obavezama.

Iako većina mladih mama ne stižu da se posvete bebi onoliko koliko bi želele i uživaju u odrastanju svog deteta, koje brzo prođe, Nela je Lolu maksimalno uključila u svoj život.

„Ona je tu da se prilagođava nama. Ako ja vežbam, tu je pored mene i to joj je jako zabavno, tada se najviše smeje. Kad idem da trčim maraton, neretko je povedem, kad trčim rekreativno, ona je sa mnom, guram je u kolicima, učesnik je u mom životu i tako provodimo vreme zajedno. Kad je gladna dojim je, gde god da se nađemo u tom trenutku, jer i dalje sisa i pored čvrste hrane, ali mleko je za nju obrok kojeg se još ne odriče“, priča gošća Mamazjanije.

Upoređujući, kroz razgovor, svoje nemirno detinjstvo, iz kojeg nosi avanturističke uspomene na brojne padove sa rolera, posekotine iz igre, Nela zaključuje da deca treba da budu slobodna, da ih pustimo i da se povrede jer to su prvi koraci suočavanja sa traumama i početak osamostaljivanja, kao i način da sebe nauče da čuvaju u kasnijem periodu.

„Lolu već sad puštam da se igra sa našim kucama, koje su u odnosu na nju dosta velike, ali ona je sa njima opuštena, navikla je i kad laju, prave buku, njoj ne smeta da spava u toj gunguli. Kad prohoda, planiram da ogradimo dvorište i da je pustimo da šeta, pada, i nauči da se dočeka i zaštiti, ali to je jedino moguće ako joj pružimo slobodu i ne stojimo neprestano ‚nad glavom‘“, kaže Nela.

Ubrzo nakon što se porodila, Nela se suočila sa najvećim bolom u životu, kada joj je preminuo otac, koji se tokom šest godina lečio od teške bolesti.

„Bio je to najveći izazov za mene sa kojim ništa drugo ne može da se poredi, period u kojem sam želela da budem sama, da tugujem jer to je bol koja ne prolazi. Međutim, Lola je bila tu i njen osmeh je sve nas održao. Naša veza je toliko jaka da u periodima kada sam bila sa tatom u bolnici i nisam mogla da budem sa njom, ona je spavala, nije plakala, niti bila zahtevna ni na koji način. Kao da je, zaista, osetila da treba da mi pomogne. Dala mi je snagu bez koje ne znam kako bih izdržala“, zaključuje Nela.