Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Pre par godina rekao sam da su ljudi iz moje generacije (plus-minus deset godina) ili poludeli ili umrli ili otišli preko. Ostalo nas je ovde po Beogradu tek za punu šaku jada. Ali pošto je vreme relativno a život apsolutan, najbolje kćeri i najbolji sinovi našeg grada vraćaju se da ovde provedu svoju poznu mladost. Pedesete su nove tridesete, čak i šesdesete su nove tridesete. Teror mladosti koji nam globalizam nameće nekako smo otresli sa svog mokrog krzna. I gazimo opet strojevim korakom kroz svet koji nam nije blagonaklon. Plašim se da ustanem nekom starijem u gradskom prevozu, da me ne optuže da sam rasista ili pedofil. Pitaj boga šta sve ljudima može da padne na pamet. Ali na moju sreću autobusa i tramvaja nema u Beogradu. Zavejao ih sneg, a i mozgovi su nam zavejani. Ali imamo sreće, još par meseci pa će proleće. Predaja nije opcija!

Gost današnje epizode podcasta „Treći Svet“ je gospodin Branko Anđić književnik, prevodilac, novinar, evrobirokrata, svetski putnik

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Moj pradeda Ranisav je bio najpoznatiji travar u svom kraju podno Rudnika. Njegovi melemi bili su nadaleko poznati. I kako to biva u ovoj našoj Srbiji njegovi unuci, a moji stričevi, rešili su da se iz jedne kuće po njegovoj smrti (otac im je umro pre dede pa su živeli s njim pod njegovim krovom) odvoje u spostvena domaćinstva. Prilikom raspodele na tavanu je bio sanduk sa pradedinim zapisima koje su strine izvadile iz tog sanduka da popakuju neke druge stvari i onda su te ‘artije bacile i spalile kao višak. Tu su bili svi njegovi recepti za meleme, lekovite trave i napitke koje je sastavljao od plodova prirode. Ja sam prve pare u životu zaradio kada sam kao klinac sa bratom brao pečurke po pradedinom zabranu. Kupio sam od zarade šah i Zvezdin dres. Šuma okružuje sa tri strane ono što se zove moja dedovina. I po toj šumi je pradeda ubirao lekovite travke.

Ja sam letos tamo ubrao struk sremuša. Od mene i previše…

Gost današnjeg podcasta Treći Svet je Momčilo Antonijević, narodni travar.

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Sandra Pajović Fond B92

Nekada davno u našoj domovini bila je aktuelna pesma: Seks, droga, nasilje i strah.Trenutno je samo strah ostao a seks, droga i nasilje su zamenjeni. Sada se peva: zaluđivanje, spinovanje , panika i strah…svako vreme nosi svoje breme. Kada nam je sadašnjost nesnosna mi pobegnemo u prošlost zato što budućnost živimo. Jednoga dana kada se svet vrati u normalu i raščistimo leve i desne govnare iz naših života, kada crknu svi naši dušmani, objaviću i ja roman i biti pisac. A do tada mi ostaje samo da se nadam da će konačno ona magična brojka od 5000 normalnih ljudi sa dignutim čašama multiplicirati i konačno iz sobe preći na ulice. Ja volim moj grad i zemlju svoju. I znam samo jedno: Domovina se brani lepotom i dobrotom…

gost podcasta Treći Svet: Sandra Pajović, koja je sinonim za lepotu i dobrotu

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Moja baka se zadesila kod njene tetka Stane u Gosvordijevoj ulici, odmah pored restorana „Potkovica“ 10. aprila 1941. U od bombi teško stradalom Beogradu, rodila se moja majka. Gde je baba bila šestog nikada mi niko nije rekao. Ljudi potiskuju ružne događaje lepim. I ne mali broj puta razmišljam šta je moja majka radila za vreme rata? Bila je beba, naučila je da hoda i govori u okupaciji, dobila je još jednu sestru 1944. pa još jednu 1946. godine. Znači, živelo se i pod okupacijom. Zgradu u kojoj je rođena još nisu srušili. Ulica još uvek postoji, prolazi kroz nju bus broj 26 koji povezuje Dorćol sa naseljem Braće Jerković. Na pola puta prolazi kroz Dušanovac, naselje koje je nastalo 1920. godine i prvo je potpuno urbanizovano predgrađe koje je činilo kontinuiranu urbanu oblast sa ostatkom grada.

Eh, da se ja ne bih sada pravio mnogo pametan današnju gost u podcastu Treći Svet je: Branimir Bane Gajić, istraživač istorije Beograda i Srbije.

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Nekada davno pre skoro 15 godina supruga mi je saopštila da je u drugom stanju. Ja sam se obradovao, zaglavio sa drugarima u tadašnjem Wonder baru, kada smo se razišli, nekako sam dočekao zoru ispred upravne zgrade tadašnjeg JATa i dao otkaz. „Novi život se rađa“, pesma Olivera Dragojevića bila je omiljena u našoj kući. Žena je otvoreno simpatisala „Ćoru“ iz Splita ja u potaji. Odlučio sam da od trenutka kada postanem otac, zaista budem otac svojoj deci. Moj deda nije imao oca, moj otac nije imao oca, ja nisam imao oca koji je umro a da ga se nikada nisam nagledao. Želeo sam da moja deca odrastaju uz mene a ispostavilo se da sam ja odrastao uz njih. Bilo je to uzajamno. Nemam pojma da li sam dobar roditelj ali deca me se barem ne stide kada prođem pored njih na ulici gde bleje okruženi drugarima. Ko zna kakav bih tek roditelj bio da sam završio školu roditeljstva Jelene Holcer.

Gošća: Jelena Holcer pedagog

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Prve batine od pandura sam dobio na Tašmajdanu 1979. godine. Preskakali smo ogradu da upadnemo na koncert Riblje ćorbe. Moj ortak Maki je došao na biznis ideju da tapnemo karte koje su koštale 20 dinara za trideset. Isplatilo se. Naučio sam kako da se namestim kada pendrek krene ka meni. Tada su predgrupe Ribljoj čorbi bili Formula 4, bend u kome je bas svirao Ljubiša Racić, koji je zasut plotunima pljuvačke, e ali pre ili posle su svirali naši momci. Grupa Bulevar. „Zaštitite nestašne dečake, nervi slabi a pesnice jake“, drao se bend praćen preglasnim ozvučenjem (mislim da tada nisu ni imali ovu pesmu ali mi se uklapa u najavu). Moj ortak Staja se hvalio da mu brat peva u tom bendu. Sećam se poletnog momka koji je u nadolazećim godinama prvi uveo fudbalerku na estradu. Jahači magle ne bi postojali bez njegove energije. Da ga ne bi lupila čuka usporio je. I ritam i bend.

Gost: Dejan Cukić

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Pre neki dan doživeo sam onostrano iskustvo. Poslala mi je drugarica poruku da je umro čovek koji je u tom trenutku stajao pored mene. Pre nego što sam mu rekao da je umro, ja sam ga pipnuo, da vidim da li mrda. Bio sam u fazonu da li ja da mu saopštim da je umro ili da to prepustim nekom drugom. U to ga zove naša drugarica najveća drama queen koju poznajem i pita ga: “Izvini Dule, zaspala sam popodne i zovu me ljudi da pitaju od čega si umro?” Malo sam ga zagledao, fucnuo se, iskrivio, duva onaj vetar, ali brate nije mrtav. Valjda znam kako mrtvi izgledaju. “Jesi bio vakcinisan kada si umro”, upitao sam ga. Oterao me je u kurac. Otišao je kući da demantuje svoju smrt za početak na Twiteru pa nizbrdo po tabloidima. Sasvim običan dan u ovom našem Bolidvudu ove nasušne 21 godine 21 veka.

Gošća emisije: Dušanka Stojanović Glid

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Budućnost sveta podrazumeva da ljude zamene mašine, tako da se ja ne bih mnogo ložio na vašem mestu. Svoja hrana, svoja voda, svoje okruženje to je budućnost. Biće nebitna i teritorija stanovanja, svi koji hrle u gradove zajebali su se. Ludisti su nova desnica. Korona je laganica. A ja sam o koroni prestao da razmišljam tog dana kada su stigle prve vakcine. Uopšte ne vidim razlog da se ljudi raspravljaju oko njih. Najsmešnija mi je pojava da svi koji su protiv vakcine pišu ćirilicom i svi su duboko pobožni. Izgleda da je latinica znak đavola! Pa i dijagnoze lekari ispisuju latinicom, pobogu! Kako se desilo da želimo da se vratimo paganstvu? Kako se dogodilo da snajper babe postanu paravojska građanista, da ogovaranje postane mejnstrim, a prostakluk poželjan model ponašanja. Međutim, ima taj treći svet koji ne dozvoljava da plamen dogori. Najugodnije mi je u gerili, sam protiv svih, u stvari ima dosta ljudi na mojoj strani ulice i to me čini srećnim. Gošća podcasta „Treći svet“, Minja Miletić

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

U komšiluku one aždaje iz vica koja je živela iza sedam gora, sedam dolina, sedam planina pa se jednog jutra probudila, istegla i na glas izgovorila: “Jebote gde ja živim?”, kupila je kuću simpatična porodica gospođe Robinson. Došli su tu na sam sever kontinenta iz doline reke Nil posle strašne tragedije koja ih je zadesila kada im je krokodil progutao najmlađeg sina po imenu JuJu. Naselje, ako se to naseljem moglo zvati, brojalo je sedam domaćinstava. Aždajino je bilo u samom centru, sada su pored nje bili Robinsonovi. Levo uz padinu živeo je Blaf sa svojim mladim partnerom Flokom, dole u nizini penzionisani kapetan broda Kuka sa svojom porodicom. Pravo u vidokrugu sa praga Robinsonovih uzdizala se brvnara gde su se nastanili Boni i Klajd, bračni par pljačkaša, iza njih se dimio odžak porodice Delardž. Tu su živeli Aleks i njegove tri maloletne ćerke. Poslednja kuća u naselju pripadala je Stavrosu Papadopulusu. On se nije ni sa kime družio, osim sredom. Robinson, otac tragično nastradalog JuJua, odmah je znao o kome se radi.

Intelektualna zajednica naselja na severu bila je prilično mala i svi su se znali, a to je omogućavalo razmenu mišljenja između različitih struktura ljudi. To je odgovaralo političkim disidentima, beguncima od života, izopštenicima od morala. Ako bi neko želeo da u Evropi nađe mesto gde će se skriti, gde će moći da sretnete mnogo drugih zanimljivih ljudi, onda bi naselje na severu bilo idealno mesto. To je ta zemlja Dembelija.

Gošća današnjeg izdanja podcasta Treći Svet je Marta Jovanović performans umetnica.

Dule Nedeljković preferira bona fide stil pisanja i identičnog govora. Insistira da naziva stvari pravim imenom a takva iskrenost se očekuje i od gostiju u podkastu. U trenutku kada se društvo brendiralo na njihove i naše, postoji Treći svet, koji ne trpi ograničenja i ne govori „mi“ umesto „ja“. Svako kome je govornica nedostupna ili ima iskrenu želju da se ispovedi, dobro došao je.

Primamljivost književnosti leži u tome da autori mogu da izmaštavaju raznorazne likove, situacije, odnose. Da se u narativu poigravaju. Da upravljaju tuđim životima kroz svoje junake. Da smeste radnju na bilo koju teritoriju, svemir, pod more i u dubine planeta. A mogu da nam dočaraju dramu u jednom kadru, jednom gradu, kroz jedan lik. S druge strane niko ne brani čitaocima da uz pomoć knjige probude u sebi skrivena zadovoljstva i izađu iz sopstvene kože i prevare moralne kodekse po kojima žive.

Ali tu postoji zamka. Čovek lako može da ode u ludilo. Da pretera, da se uživi.

Zato ja naprosto moram da razgovaram sa ljudima. Volim da komuniciram sa razumnim osobama. Volim interakciju sa umnim slušaocima. Razgovor je moja pumpa gde sipam dizel u sebe i imam čorbe da stignem barem do Rovinja. Odavno sam svestan da je udaljenost raja na samo 650 kilometara. Neka bog poživi podcaste, oni su gorivo ovih dvadesetih godina 21 veka. Ali da li je baš tako???

Gost podcasta Treći Svet je Olivera Miloš Todorović, novinarka i rediteljka.