Vrednost jednog dela, bilo ono muzičko, filmsko, književno, likovno, sagledava se i van okvira u kom je nastalo. I ne samo sagledava, no i koristi u tim novim vremenskim okvirima, dodatno analizira i prilagođava. U 226. KUPEK-u o tome i pričamo sa Ana Marijom Grbić, priređivačicom knjige „Idoli i poslednji dan“, usmene biografije jednog od najznačajnijih bendova sa prostora Jugoslavije.

Trajali su samo četiri godine. Pojavili se lokalni Dečaci, uzeli instrumente u ruke, pero i poigrali se sa svetom koji im je ostavljen u amanet. Svetom koji je, iz današnje perspektive, izgledao puno humanije, zdravije ali opet, kakvi bi to dvadesetogodišnjaci bili da nisu osetili potrebu da se poigraju sa istim, a posebno da se poigraju sa onim što su im roditelji ostavilu u nasledstvo. I igrali su se, zaigrali se, napravili „Odbrana i poslednji dani“, album koji mnogi smatraju najboljim albumom na jugoslovenskoj rock sceni. A može i pop, što da ne?

Ljudsko društvo pamti brojna sramotna iskustva. Odnosno, moralo bi da ih pamti ako ne želi da ih ponovi. Holokaust je jedno od odvratnijih i sramotnijih, pa čak i najsramotnije iskustvo. U nedjelju, 27. 01. 2019. godine obilježavale se 74 godine otkako su sovjetski vojnici ušli u koncentracioni logor Auschwitz i oslobodili preostale logoraše. Taj dan obilježavamo kao Dan sjećanja na žrtve Holokausta. Kako smo se u KUPEK-u u više navrata, na različite načine bavili tom teškom temom, odlučili smo se da ovaj 225. KUPEK posvetimo sjećanju na žrtve Holokausta.

Iz arhive smo izvukli troje sagovornika: Zografa, Merimu Ključo i Milovana Pisarija. Svatko od njih se na svoj način bavio pitanjem Holokausta. Zograf kroz strip koji je uradio o Hildi Dajč, Merima Ključo kroz muzičko putovanje Sarajevske hagade, jevrejske knjige koja bi da je nisu mudro skrivali bila uništena i Milovan Pisari koji se bavio stradanjem Roma za vrijeme Holokausta.

Jedna od najlepših priča sa ulice je priča o časopisu „Liceulice“. KUPEK i „Liceulice“ prožeti su na razne načine i to ne samo tako što smo pričali već o svemu u emisiji, već smo zajedno i slavili 100. KUPEK, odnosno 99. izdanje i kad god je to bilo potrebno bili smo tu da damo podršku jednoj sjajnoj ideji koja iskoro doživljava svoje 50. izdanje.

Dovoljan je to bio povod da 224. KUPEK posvetimo našim prijateljima i prijateljicama koji prodaju „Liceulice“, ali i onima koji su pokrenuli priču, poput Branislava Trifunovića, glumca, aktivistu i Dejana Kozića, iz Udruženju za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju „Živimo zajedno“, jednog od prvih udruženja koje je prihvatilo „Liceulice“.

Kad pričamo o „Licuulice“ jedna od prvih asocijacija nam je aktivizam, a to je nešto što svakako odlikuje i Baneta Trifunovića pa smo iskoristili priliku da prodivanimo malo i o ulozi umetnosti u društvenom životu i buntu, kao prirodnom stanju.

Najnoviji KUPEK, ujedno je i stari KUPEK. Ovih dana navršila se prva godina bez Predraga Duje Lucića. U to ime odlučili smo se da vam pustimo razgovor sa njim koji je rađen za 71. KUPEK izdanje, prije više od četiri godine, a koji je jednako aktualan i danas, što govori i o njegovoj veličini, ali i o nepomicanju sa mrtve točke. Problemi koji su postojali onda jednaki su, ako ne i gori, i danas.

U ovom KUPEK-u Duje govori o svojim novinarskim počecima, o igri koju je započeo studirajući režiju, a koju je primjenjivao u Feralu, zajedno sa Viktorom i Borom i ostalim novinarima koji su činili Feral jedinim prostorom slobode u vremenu neslobode.

Pa, iako neživ i dalje stoji na toj crti zajedno sa KUPEK-om i svima nama. A stajat će i onda kad KUPEK-a ne bude bilo jer je iza njega ostao neprobojni zid riječi i bujica koja se uliva u nove tokove koji će sutra održavati vatru Ferala i vatru slobode, jer kako Duje kaže, „Feral nikad nije bio katastarska činjenica. Feral je sloboda.“

Prvi KUPEK u 2019. godini KUPEK je koji posvećujemo svim onim borcima za slobodu i pravdu na ulici gde god oni bili, a ima ih sve više i više, ili da kažemo: „Ima nas“ i na taj način dodatno iskoristimo gosta 222. KUPEK-a. A gost je Branko Golubović, Golub, frontmen Goblina koji potpisuju istoimenu pesmu, a koja je bila jedna od himni uličnih protesta tokom devedesetih godina, a kako još nije pronađena adekvatna zamena, ta pesma je i dalje obavezni deo soundtracka. A povod za Golubovo gostovanje je nedavno objavljena knjiga „Izgužvane misli“.
„Izgužvane misli“ je knjiga koja savršeno rasvetlava devedesete i treba poslušati ovaj KUPEK, kao i pročitati knjigu i to najviše zato da vidimo da se devedesete ipak nisu vratile. Bar nisu još. Ukoliko budemo sedeli i ćutke gledali dešavanja oko nas, ne samo da će se vratiti, nego će biti još krvoločnije. Vreme je za bunt, vreme je za punk. Ili za beg. Na vama je.

Došli smo do kraja puta u ovoj godini. Simbolično, ironično i kako god već želite odlučili smo se da vam opet otkrijemo „Toplu vodu“. Ovoga puta u izdanju Letu Štuka i Dine Šarana koji je i gost 221. KUPEK-a, posljednjeg u 2018. godini.

Vrijeme dostupnosti ujedno je i vrijeme površnosti, vrijeme recikliranja i promoviranja. U takvom vremenu glas razuma, poziv na ljubav je upravo „Topla voda“. Ako ste u poziciji onoga koji non stop ukazuje na postojanje tople vode onda nije ni čudo što napravite pauzu od čak osam godina između dva albuma, jer svaki je otkrivanje tople vode.

Upravo o tome i pričamo sa Šaranom u ovom 221. KUPEK-u u kom tvrdi i da smo došli do kraja civilizacije i da nema ništa novoga što bi rekli, kao i da se samim tim krug zatvara i sve vraća na fabričke postavke, a to je, u ovom slučaju, gitara i ritam. Povratak korjenima rock and rolla.

Iskustvo rata na svakome od nas ostavlja neizbježne traume. Svjesno, nesvjesno, podsvjesno. Ostavlja i određena saznanja, iskustvo i kamo sreće da se ta saznanja i iskustva nemaju potrebe prenositi dalje. To bi značilo da nemaju ni kome jer ratova i ratnih trauma nema. Pokažite mi vi svijet u kom to ne postoji i tu stajem. Neću napisati više ni slova, baš kao što ni Aida Begić neće više nikada upaliti kameru. Ili možda hoće, ali da bi snimila komediju, a ne priču o ratnim traumama. Kako to nije slučaj onda joj ne preostaje nego da nakon trilogije („Snijeg“, „Djeca“ i „Ne ostavljaj me“) u kojima progovara o najugroženijima u ratovima, o ženama i djeci, malo sakupi snage i krene dalje. Krene dalje da se suočava s vlastitom, našom, ali i traumama nekih budućih žena i djece jer je to očigledno nepregledno prostranstvo. U 220. KUPEK-u pričamo o svemu tome upravo sa Aidom Begić, a odvojili smo je tokom festivala Slobodna zona u Beogradu gdje je film “Never Leave Me”, prikazan.

Borba je stvorila Jugoslaviju, bilo onu pre 100, a još više onu pre 75 godina. Stvorila, ali borba je i rasparčala Jugoslaviju. Sad, ima borbi i borbi. Ove dve mogu se dovesti u vezu samo imenovanjem. Ideje za koje su borbe vođene dijametralno su bile suprotne. Šta je ostalo u međuprostoru? Hteli mi to priznati ili ne, ostalo je dosta toga. Pre svega na polju kulture o čemu u 219. KUPEK-u pričamo sa Borkom Pavićević, ali i sa Mišom Perunučićem, čudesnim muzičarem koji razbija postavljene okvire i postavljene granice, a to je i bila ideja Jugoslavije. Suverenitet i zastave su samo paravan za otimanje imovine, a to se desilo i sa kulturom pa ipak jugoslavenski kulturni prostor, koji živi i u KUPEK-u, najveća je zaštita i barikada od pretvaranja jugoslovenskog prostora u pornografiju. Sretan vam Dan Republike!

KROKODIL je često pravio izlete i u druge kreativne forme koje se presecaju sa književnošću, pa su se odlučili na iskorak koji bi im omogućio svakodnevno bavljenje tim kreativnim formama. Udahuli su život KROKODIL-ovom centru o čemu smo u ovom 218. KUPEK izdanju pričali sa Vladimirom Arsenijevićem, Vlajsom.
KROKODIL je inače i jedan od zagovarača za zajednički jezik. Moglo bi se onda reći i da su nastavljači „Sedme Republike“, kako je ovu našu kulturnu republiku nazvao Ante Perković.

Vlajsa je neko ko je ranih 90-ih bio predvodnik nove generacije pisaca, one generacije koja se našla u ratnom vrtlogu i koja od tog rata nije bežala već su se temama koje su obrađivali uhvatili u koštac sa ludilom u kom su se nalazili. Ta generacija stvarala je kasnije FAK, odnosno Festival alternativne književnosti, koji je uveliko zaslužan za postojanje KROKODIL-a.

Književni žanrovi se sve češće i češće prepliću. Poezija se piše poput proznog teksta, prozni često postaju poezija, a granicu je sve teže odrediti. I ne treba. Tekstu i kreativnosti i talentu u prstima treba dati slobodu. Istina, valja ponekad i poneki urednik da toj slobodi ulašti krila. A kako je kad se u sve umeša muzika? O tome smo u 217. KUPEK-u pričali sa Anom Avramov i Ognjenkom Lakićević, dvema sjajnim muzičarkama i autorkama pesama za svoje bendove.

Da li je muzika opterećavajuća ili olakšavajuća okolnost? Kako članovi benda gledaju na pesme koje, u ovom slučaju Ana i Ognjenka, napišu i, ono čuveno, ide li prvo muzika pa pesma ili obrnuto? Verujemo da se slučajevi razlikuju i zavise od individua, ali to, priznaćemo i nije bitno toliko. Bitan je konačan efekat, a on je u oba slučaja poezija oivčena muzikom, pa samim tim i dodatno ulepšana.