Prva stvar koje mladi novinari i novinarke moraju da znaju – jeste da svaki njihov rad treba da bude potkrepljen činjenicama. Ali, nije sve to tako prosto kao što bi trebalo da izgleda. Šta se dešava kada novinarke i novinari objave te činjenice? U zavisnosti od portala na kojima rade i koje teme obrađuju – dobijaju pretnje od onih kojima se te činjenice ne dopadaju, a neretko se plasiraju dezinformacije o njima ili redakciji.
Tako je poslednji mesec u 2020. godini označio još jedan napad na člana naše profesije. Početkom decembra na privatni tviter nalog Milice Šairć, glavne urednice Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, stigle su pretnje.
PUSTI PSE NA NOVINARE
Drugog decembra na tviter profilu Milice Šarić našla se poruka jednog tviter korsnika koji ju je mizogino i seksistički vređao i rekao da „im se bliži kraj“. Istog dana, na CINS-ovom fejsbuk nalogu javila se osoba koja ih je nazvala „Soroševim plaćenicima“, rekla da će ih stići pravda i dodala da ima još njih „budnih“ sugerišići da ima još onih kojima smetaju pisanja ovog istraživačkog medija.
Kako za podkast Reaguj navodi Šarić, ovo je prva pretnja smrću njoj, a i prva pretnja koju je CINS dobio posle nekoliko godina. Naša sagovornica dodaje da se često dešava da ih nazivaju izdajnicima, plaćenicima, ali da je ovo prvi put da im neko preti direktno. Zato je glavna urednica CINS-a, zajedno sa svojim timom, odlučila da podnese krivičnu prijavu protiv ovih ljudi.
Ovaj napad na urednicu i redakciju CINS-a usledio je nakon objave istraživanja o povezanosti kampanje za bojkot izbora u junu ove godine i čelnika opozicije. Ipak, neke koleginice i kolege kritikovali su redakciju Centra za istraživačko novinarstvo Srbije optužujući ih da nesvesno rade na odbrani vlasti jer o opoziciji pišu u lošem svetlu i time stvaraju mogućnosti da se šire dezinformacije o novinarima ovog istraživačkog medija.
Ipak, nezavisnost medija, standardi i činjenice koje su u odbrani javnog interesa građanki i građana Srbije treba da budu putevi kojima novinari treba da idu. Svrstavanje u neku političku kolonu u javnom prostoru, novinarima donosi napade, ali dešava se i da kada se objave činjenice dolazi do napada iako se štiti javni interes.
Osim napada na društvenim mrežama, dešavaju se i indirektni i direktni napadi na novinare. Jedan od poslednjih slučajeva je i slučaj urednika VOICE-a i dugogodišnjeg noviara Dinka Gruhonjića na čijem ulazu u zgradu su osvanuli grafiti. Kako kaže, ovo je bio način da osobe koje su uradile grafite pokažu da znaju gde on živi, ali i da upozore da svašta može da mu se desi.
SRAMNA STATISTIKA
Neistiniti navodi o novianrima koji objektivno i profesionalno rade svoj posao dovode do toga da se poljulja kredibilitet samog novianra, ali i da sam novinar počne da preispituje vrednost njegovog rada. Veljko Milić advokat Nezavisnog društva novinara Vojvdine objašnjava da je sa napadaima na novianre napadnuta i sloboda izražavanja, a bez nje nema ni demokratije.
Oko 47 verbalnih pretnji u 2020. godini, pod koje spadaju i dezinformacije ili napadi na osnovu dezinformacija, stoji u Bazi Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Ovo je najveći broj napada u poslednjih 12 godina, a najmanje napada bilo je 2009. godine. Od 2014. se broj verbalnih napada na novinarke i novinare nastavlja.
Veliki udeo u verbalnim napadima i razlozima za napade imaju razni portali čiji se impresum ne zna i čije je stvarno vlasništvo skirveno – a oni nastavljaju da objavljuju neistine o kolegnicima i kolegama.
Jedan od takvih portala je i Prismotra.net o čijem je radu nedavno pisao urednik fektček rubrike Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra Darko Šper. U tom trekstu Šepr anlizira ne samo vlasništvo portala i domena, njegove pristali već i novianrke i novinare o kojima ovaj portal piše.
NOVINARKE UGROŽENIJE
Simptomatično, a ujedno i degutantno je da najviše pretnji i dezinformacija je upućeno novinarkama, a grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama reagovala je svaki put kada dođe do napada na neku od koleginica.
Grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama nastala je kao javna odbrana sve češćeg napada na žene u javnom prostoru, a trenutno broji oko 40 članica. Tamara Urošević za podkast Reaguj! sažima verbalne napade na novinarke, kaže da postoje dva tipična primera nasilja prema novinarkama:
Ipak, sve ovo dovodi do zaključka da su novinarke u Srbiji dvostruko ugrožene, navodi Urošević: i zbog profesije, koja često može biti rizična, i zbog same činjenice da su žene koje žive u jednom patrijarhalnom društvu.
ŠTA JE NOVINARIMA ČINITI?
Ako novinari smatraju da im preti neposredna opasnost na život ili telo treba odmah da obaveste policiju. To je jedan od najbržih i najefikasnijih načina, ali mora brzo da se reaguje. Ukoliko ta opasnost nije neposredna, odnosno ako se radi o pretnjama i ugrožavanjima koji se dešavaju putem interneta i dalje treba da prijavljuju takva dela i da uz pomoć pravnih službi koje postoje kod skoro svakog udruženja osmisle najbolji način kako pristupiti probelmu. Tu su naravno i kontakt tačke koje su uspostavljene kako bi novianrima podrška bila u svakom periodu dana ili noći dostupna.
Veljko Milić advokat Nezavisnog društva novinara Vojvdine objašnjava da je potrebno razlikovati parnice koje se vode zbog različitih neistina koje su objavljene o članovima i novinarima od krivičnih dela koji su izvršene štetu članova jer se za njih vode krivični postupci, o kojima se brine tužilaštvo.
NDNV trenutno vodi više od 20 parničnih postupaka zbog neistinitih navoda o članovima ovog udurženja.
DEVEDESETE – UZROK OVAKVOG STANJA, ALI NIJE TOLIKO OPASNO
Današnju situaciju mnogi upoređuju sa devedesetim godinama. Dinko Gruhonjić je mišljenja da su uzrok današnjeg režima i odnosa prema novinarima upravo te 90e godine, kada je, kako kaže, sve počelo. Ipak, ne želi da uporedi to vreme sa bilo kojim vremenima posle toga jer su, navodi, ta vremena bila takoreći neregularna. Ratovi, etnička čišćenja, genocid, stradanja, sankcije. Gruhonjić navodi da kolikogod nam se današnja vremena činila groznim i ona to u svakom slučaju u nekim aspektima i jesu – nema ništa groznije od rata. S te strane je to neuporedivo.
On kroz primere nerešenih slučajeva napada na novinare oslikava atmosferu koja se godinama gaji u Srbiji – atmosferu da je sasvim u redu napadati i zastrašivati novinare.
Nezavisno udruženja novinara Srbije nastalo je 1994. godine kada je grupa novinara shvatila da ih, tada, reprezentativno udruženje na nivou Srbije – Udruženje novinara Srbije ne predstavlja na pravi način i optužuje na osnovu neistina kao i tadašnja vlast. Sličnost, ali i veliku razliku u odnosu na devedesete vidi i predsednik NUNS-a, Željko Bodrožić:
Iako su načini cenzure 90ih bili agresivniji i otvoreniji, današnja suptilna cenzura nikako nije bezazlena. Pojavom novih tehnologija, došlo se i do novih načina za kontrolisanje medija. Umesto argumenata iznose se napadi na novinare lično, kako bi tema javne konverzacije postala određena ličnost, a ne problem u društvu.
U takvoj atmosferi, novinar teško može da dođe do pravde jer nailazi na nekoliko čeličnih zidova u samom procesu.
Iako u medijskoj sferi postoje više udruženja koja štite profesiju, ne reaguju svi isto kada su u pitanju napadi na novinarke i novinare. Tako, postoji i treće reprezentativno udruženje druženje novinara u Srbiji – Udruženje novinara Srbije. Hteli smo da saznamo i njihov stav na ovu temu, ali na naše mejlove do snimanja ovog izdanja nismo dobili odgovore.
ŠTA DA RADE GRAĐANI?
Bodrožić i sam kaže da je u ovom pravnom sistemu teško doći do pravde, a Tamara Urošević dodaje i da preventivno nijedan napad na ženu, tako i novinarku nije sprečen. A nije ni procesuiran ni izveštavan na pravi način o tome šta se radi kada se desi nasilje prema ženi, pa onda ni nasilje prema nekoj novinarki. Ipak, ne treba odustati od podizanja svesti građana o važnosti problema nasilja i nad novinarkama i nad novinarima.
Naša sagovornica podseća da je sloboda govora ograničena govorom mržnje, kao i da se nasilje koje se dogodi u onlajn svetu, ukoliko se ne sankcioniše na adekvatan način, može preliti i u druge sfere života. Upozorava da nereagovanje nadležnih institucija na pojedinačne slučajeve nasilja prema novinarkama za posledicu može imati umnožavanje takvih slučajeva.
Reagovanje je potrebno i kada su u pitanju institucije, naravno, ali i kada su u pitanju koleginice i kolege i sami građani. I sam DInko Gruhonjić to potvrđuje na spostvenom iskustvu. Iste večeri kada su grafiti osvanuli na zgradi u kojoj živi, oko stotinu građana skupilo se kako bi prekrečilo grafite i na taj način mu pružili podršku. On naglašava, da je taj korak bio od izuzetne važnosti za njega i njegovu porodicu. Dodaje da su ovakvi potezi neophodni za društvo kako bi se solidarnost proširila na sve aspekte života.
Novinar dakle svojim izveštavanjem čačne nekog, i od te osobe dobije pretnju, male su šanse da će ga država zaštiti jer to ne posmatra kao problem ili namerno ne želi da ulazi u to. Ako je pak taj neko čačnut država, odnosno političari koji njom upravljaju, novinar protiv sebe može dobiti celu kampanju. A prema pravilu „kadija te tuži, kadija ti sudi“ jači uvek izlazi kao pobednik. Uprkos svemu tome, rešenje postoji, a to je javnost, navodi Željko Bodrožić iz NUNSa.
Urednica CINS-a Milica Šarić kaže da i pored napada sa svih strana, pa čak i od kolega – novinari moraju da se okrenu svojim redkacijama, da se okrenu sebi i očvrsnu.
Na kraju, Milica Šarić, podvlači da je pre svega potrebna neka vrsta pismenosti – naročito medijske, kao i da posvetimo više vremena onome o čemu zaključujemo.
Saradnici emisije: Aleksandra Bučko, Sanja Đorđević, Nemanja Stevanović, Irena Čučković i Iva Gajić.
